Zeko, zeko, zekane uši su ti mekane

Klinci trče oko mene, ludnica, haos u najavi. Vriska i dreka u skladu sa zvukom usisivača. Dok sakupljam hranu koju su prosuli, osećam da mi se plače od nemoći da sopstvenu decu umirim i izadjem na kraj sa današnjim danom. Osećam kao da klizim po sopstvenoj ironiji onoga po čemu sam do skora pljuvala i rekla sebi, „Nikad neću tako završiti.“

Osećam miris zagorelog mesa u rerni. O jebem ti, ja ne mogu ni meso da ispečem… On dolazi sa posla, kao poslednje zvono spasa za moje nervne ćelije. Gledam ga sa krpom u ruci, nemoćna da izgovorim ono ćao a da pritom ne puknem od besa, umora. Samo sam se okrenula i otišla u kupatilo. Zaključana da podu sedim još uvek sa krpom u ruci i keceljom na sebi. Klinci lupaju na vrata, samo sam jako zatvorila usta istom onom smrdljivom krpom koja smrdi na zagorelo meso. Kako sam jače vriskala u krpu, tako mi je miris zagorelog mesa sve više ulazio u nozdrve… Šta se ovde upravo desilo?

Dobro veče savršeni svete, kako ste?

Ujutru rano mama me zove sa vestima da je na odmoru i da je rada da uzme klince na koji dan, svesna i ona da sam došla do ivice nervnog rastrojsva. Sa vidno umanjenom kilažom, bledim tenom i modrim podočnjacima, nisam imala dovoljno argumenata da je ubedim da sam ja ok. Jer sam bila sve samo ne OK. Ostavili smo decu u selu. Ne znam da li je moja reakcija bila pre svega samoodbrana zbog situacije u kojoj sam se našla od kako je drugo dete došlo na svet i gde se ceo moj svet okrenuo naglavačke, ali prosto nisam osećala tugu zbog razdvajanja. Želela sam što pre da odem i da ih ne vidim, ne čujem. Znam da će me mnogi sada osuditi kako sam najgora, e tu vas čekam…

Prvo veče u krevetu, mirnog sna, bez trzanja, budjenja, plakanja… Ujutru odlazak u kupatilo na miru. Pa kafa, na miru. Doručak bez da mi neko seda na krilo i krade zalogaje hrane, na miru. Šetnja po gradu, na miru. Odlazak na kafu u kafić, na miru. Sedim i gledam u reku kako mirno teče. Lagani osećaj vetra na licu, osmeh, udah, na miru… Ali, čini mi se da sam bila na miru fizički, ali ne i psihički.

Imala sam dovoljno vremena da se šetajući ulicama grada sa kojim sam u odavno u svadji, posle ko zna koliko vremena ipak pomirim i sklopim pakt trajnog primirja. Mir, mir, mir nije niko kriv Beograde. Ava, ava, ava, ja sam krava… Nisi ti kriv koliko smo mi sivi i mračni, odvratni i okrutni. A ti si tu da nas sve primiš, daš nam najlepše od sebe u svoj svojoj nesebičnosti. Izvini…

Sledeći dan sam otišla do muzeja. Šetala sam satima, svaku sliku, svaki eksponat upijala svim čulima. Pokušavala sam da shvatim šta se krije iza blagog osmeha, namrštene bore na čelu, plave lokne koja se nemirno vijori na vetru. Svaka slika imala je nešto da mi kaže. Osetila sam u trenutku kao da se vrtim u lavirintu sopstvenih emocija, nedoumica, strahova, žudnji, požuda, htenja. Zastala sam kod slike nepoznatog autora. Devojka plavih očiju, bledog tena, sa blagim poluosmehom. Na jednom ramenu imala je spuštenu bretelu haljine, skoro golih bedara ponosno je držala cvet ruže. Zastala sam i divila se silini tog blagog osmeha, ta bedra, njena nemirna kosa… Prkosila je vremenu u kom je ta slika nastala, društvu u kom se kretala, porodici koja je gajila, svemu. Bila je svoja i srećna.

Shvatila sam se to njeno skoro pa arogantno ponašanje nije puno razlikovalo od onoga što želim da vidim u odrazu svog ogledala. Tu snagu i moć, sposobnost i jačinu da me bude briga baš kao i nju za svakog prolaznika koji zastane i možda je osudi zbog poziranja sa golim bedrima. Onako pomalo koketirajući da se blago nasmejem, svesna da si ti koji me posmatraš tu  ispred mene samo trenutno tu gde jesi i da je tvoje prisustvo vezano gravitacijom izmedju planete Zemlje i tebe. Te stoga, mene ništa ne vezuje za tu individuu sem prostor koji delimo, vazduh koji udišemo. Onda zašto dozvoljavamo da nas te nasumične individue povrede i izvedu iz koloseka?

Izlazeći iz muzeja shvatila sam koliko sam daleko od te devojke koja koketira svojom arogancijom dok se blago smeška. Ne, ja nikada neću biti ona. Mene i dalje pogaćaju reči, mišljenja, kritike, stavovi drugih ljudi koji kao nemi posmatrači pored slike prolaze kroz moj život. Nikada ti nećeš dosegnuti te visine Milice, zato ona devojka i jeste tamo gde jeste u muzeju, a ti ispred njega…

Svratila sam na kafu. Gledala sam ljude kako prolaze pored izloga kafića. Poneko zastane, upijajući pogled kroz staklo u nadi da vidi poznato lice. Neko zastane da se namesti, popravi kosu. Neko se odmeri kako mu stoji novi kaput. Neko samo pognute glave užurbano prodje pored… Svi ti nepoznati ljudi, koliko nepoznatih lica a samo jedno nam je zajedničko. Potreba da se bude prihvaćen. I onaj koji gladi kosu i ona koja popravlja šminku. Svima je samo jedno bitno, da se svide nekome. Zašto nam je toliko važno da nas drugi prihvate pre nego mi sami sebe?

Tada sam po prvi put shvatila koliko nedostajem sama sebi. Koliko sam se izgubila u ovom sivilu takoreći, civilizovanog društva. Sve nam je dostupno i sve imamo. Puni smo znanja, veština, nauke, tehnike. Nedostižno postaje preko noći dostupno, malo postaje puno, dobro loše a sve to se dešava pod velom izgovora brzog tempa života. Pa smo se tako i mi ljudi preobrazili u robote koji gube sopstvene identitete zarad slave, instant sreće i malo buržoazijskog bling-bling fabuloznog života. Zarad tapšanja po ramenu i malo hvalospeva sitno se prodajemo. Samo da bi dobili priznanje. Najbolja majka, žena, otac, sudija, radnik meseca…

Tamo negde izmedju strogo patrijahalnog i modernog načina razmišljanja i stila života kako treba i kako se šta ne sme, moja senka počela je da igra tango sa mojim egom. Senka je bivala sve viša, ego sve manji. Jer nisam imala čime da ga hranim. Ja nisam nego ko je rodjen da bude zavistan ni ljubomoran na druge, ali svakako da u nekom trenutku tokom života, shvatite da ipak nisu ni svi ljudi kao što ste vi. Svako sebi nadje za pravo da kaže koju reč kako morate i kako treba, od kako da obujete cipele do toga kako se gaje deca. Kako da se okrenem i kako da se smejem, do „Nemoj nije u redu šta će reći ljudi“. E, tu dolazimo do onoga kako su me moji roditelji odgajili da ćutim i da gledam svoja posla ali kroz naočare drugih ljudi i njihovih normativa, moralnih načela. Šta će reći ljudi, odvajkada je bila svima a priopi briga, bilo da je u pitanju neko poznat ili nepoznat. Šta ko ima da kaže i da neko svoje mišljenje, čoveče koliko samo brinemo o tome! A vaše mišljenje? Moje mišljenje? U stvari, pravo pitanje jeste, kada smo dovraga prestali da mislimo sopstvenom glavom pa nam za svaku glupost treba mišljenje drugih ljudi!

Da li su krive društvene mreže, komšinice, rodbina, šefovi, mediji, ko je kriv? Ili su svi oni pomalo krivi i koriste to zapostavljanje samokritičnog razmišljanja kod pojednica, te da bi lakše izmanipulisali njime, taj propust služi kao kraći put za dolaženje do cilja. Nametnuto mišljenje, postavljanje standarda, moralna načela. Kada ste poslednji put živeli kako ste hteli a da niste bili u nedoumici kako ćete biti prihvaćeni zbog toga?

Evo jedan sasvim banalan primer meni bilo je osudjivanje pojedinih ,ajmo nazovimo ih prolaznika, kako sam grozna majka jer priznajem da mi deca ne nedostaju nakon njihovog odlaska u selo kod dede i babe.

Ja: „Ne, uopšte mi ne nedostaju, ali nedostajao mi je san, odmor, mir.“

Prolaznik: „Iju, kako možeš tako…“, pa onaj pogled.

Toliko smo navikli da se drugima uvlačimo i ugadjamo im rečima i hvalospevima, da smo zaboravili kako je to kada neko za promenu kaže istinu, makar ona bila i ovakva kao moja.

Lakše je osuditi nego razumeti. Žene ženama postaju vukovi umesto saborci. Muškarci drugove i kumove izdaju za koji dinar a sve smo kao civilizovani. Ništa mi nismo bolji od onih majmuna u kavezu što se pobiju oko banane… Razum nam je dat da se njime sprdamo, koristimo ga samo kada treba da platimo račune. Malo se tada trgnemo, malo nas to prodrma kada vidimo onolike cifre. Majmunu bar te brojke ništa ne znače, on čovek savije papir pa ga pojede.

Shvativši da postajem slovo sa margine društva zbog nastupa i istine koju izgovaram, da sam dosledna istini i da ne želim da se uklopim u tonu malogradjanskih razmišljanja, sebi sam se vratila, bila sam srećna zbog toga. Ne želim da mi neko puni glavu kako treba da se ponašam, oblačim, govorim, izgledam, da li sam previše mršava ili debela. Dobra ili loša majka, žena, sestra, snajka, strina, ujna, tetka, ćerka. Ja sam najbolja sebi ovakva kakva jesam, nije mi potrebno mišljenje Instagrama niti Facebook-a, Gugla ili nekog medija, komšinice, brata, majke, psihoterapeuta. Za ovoliko godina koliko imam, najbolja sam verzija sebe, roditelji su me vaspitali a smatram da su dali svoj maksimum. Da li su mogli bolje? Verovatno. Kako sam rasla i razvijala se, bila sam okružena divnim ljudima koji su mi dali svu svoju ljubav, pažnju, radost. Hvala im svima. Prijatelji, škola, dečko, fakultet, posao, muž, moja deca. Sve su to etape mog razvijanja kao individue i svako od njih ostavio je traga na moje razmišljanje. Zato, obećala sam sebi da ću ovo nedostajanje same sebe nadoknaditi sapomouzdanjem koje sam negde tamo na Instagramu ili u novinama izgubila. Možda i u Maksiju na kasi, ko zna, slušajući žene kako cokću i komentarišu kako sam loša majka jer mi dete plače. Eto gde sve čovek izgubi sebe, pa vi sad razmislite.

Vraćam se kući. Veče je prelepo. Tišina u kući. Izlazim na terasu. Vino u ruci, jazz u pozadini. Preko puta moje terase imam ogromnu poljanu, takoreći šumu. Ali i kroz sav taj haos i trnje prolaze automobili, zgrada je odmah tu pored. Gledam u nebo, divim se širini tog prostora i Mesecu koji viri iza oblaka. Ti matora rago, uvek ćeš biti jednim svojim delom mlad… Spuštam pogled i ispred sebe vidim zeca. Ljudi moji taj zec bio poput čoveka radoznao. Divlji i ogromni zec stajao je mirno ispred mene. Bila sam šokirana što je jedna divlja i po prirodi jako plašljiva životinja toliko blizu mene, što je ne plaši čak ni buka automobila. Gledao me prodorno, skoro upitnim pogledom baš poput čoveka. Kao da je hteo da me posrami činjenicom da on stoji ispred mene hrabro a duplo je manji, dok ja drhtim pred ljudima. Prišao je toliko blizu da sam se skoro prevrnula preko ograde.

Mekane uši, kratak rep, jao zeko baš si… Lep… 

Gledali smo se punih 5 minuta. Oči u oči, ja i ta plašljiva životinja kako kaže biologija. Pitala sam se, kada smo mi kao ljudi postali toliko divlji kada su se divlje životinje ovoliko pripitomile? Možda su shvatile da je mnogo da i mi podivljamo, bilo bi nas previše po metru kvadratnom. Pa su onda rešile da se pripitome. Balans… E moji ljudi, mislim da je vreme da zec od večeras piše kolumne a ja ću u skokovima do prve šargarepe. Ako se ne dozovemo pameti, prestanemo da budemo toliko primitivni i vratimo se dostojnom ponašanju onoga što se zove biti čovek, mislim da nam ni Nojeva barka neće pomoći.

Neka mi je zec očitao bukvu, zeko, hvala ti.

Klinci su se vratili sledećeg dana. Odmorna, vesela, srećna dočekala sam klince. Osmeh moj nema cenu. I za meso zagorelo me baš zabole uvo. Ni prosuta hrana po stanu mi nije više bitna. Boli me uvo. Mislim da je pametnom ovde dovoljno da shvati poentu. Ja znam da je ova grozna majka, trenutno najsrećnija majka na svetu…