Žena je ženi vuk/drug

Vikend, volim ta mirna, sasvim moja samačka jutrenja dok ispijam kafu. Miris proleća u vazduhu meša se sa prvim jutarnjim mrazom. Pogled ka prozoru, moj grad još uvek spava… Palim TV, vesti, vesti, zar ni ovako divno jutro ne možemo započeti bez nervoze. Nemoj srećo, nemoj danas… Ostavi mi ova čarobna jutra. Izlazim polako, skoro nečujno iz stana.

Pocepane farke, čupava kosa, košulja, teksas jakna a kao jedini nakit podočnajci. Nije da sam krenula na koncert Bečke filharmonije, jer u tom slučaju ovakav dres kod bio bi sasvim neprihvatljiv. Ali pijac?

To nije sprečilo komšinicu iz ulaza da baci jedan brzinski komentar u holu zgrade, kako samo ja znam zašto sam tako mršava i bleda.

„Deca, obaveze…“, kažem ja onako lagano.

„Kakve obaveze, pa ti nemaš posao, ajde ćuti molim te! Sve to namerno radiš!“, reče ona ne trepnu.

Ulazim u lift i gledam se na ogledalo. Nemam pojma šta me snašlo.

Samo sam se blago nasmešila i nastavila dalje. Diši. Lagano… Pijac.

Ta buka, ljudi koji cirkulišu, kikotanje žena, dovikivanje muškaraca, smeh dece. Zelenilo svuda oko mene, miris svežeg cveća, miris mandarina, nara, sveže ribe. Prodavci nude komad jabuke mušterijama, da probaju najsladju medju najsjajnijim lepoticama. Dok prolazim kroz masu ljudi, sasvim slučajno me rukom nespretno zakači neko blago lice, pa se kroz osmeh i lako “Izvinite!”, okrene ka meni, uhvati me za ruku kao znak pomirenja. Stala sam na centar pijace, osvrtala se oko sebe. Volela bih da je svaki dan kao subota na pijaci. Zašto nije svaki dan pijačni dan, kada smo svi nasmejani, obični ljudi koji kupuju namirnice? Šta nam to fali da budemo kao sav normalan svet? Kao obični ljudi? Dok se tako zamišljena gegam do dela gde se prodaju mlečni proizvodi, zastajem kod žene kod koje već duže vreme kupujemo kajmak, svakog vikenda istu količinu. Medjutim, ovaj put, rešila sam da uzmem malo manju količinu. Žena me upita koliko kajmaka, rekoh 100 grama kao iz topa. Vidno začudjenoj ženi nije bilo jasno zašto toliko malo kajmaka, ja kažem da nešto slabije jedemo i da ne želim da bacam hranu. Usledio je rafal pitanja.

„Spremaš li ti deci poparu?! Cicvaru, kačamak?!“, na šta sam ja zbunjeno odgovorala sa da.

„Eto, da spremaš ne bi bacala, ali ne spremaš pa nemaš gde ni da ga staviš kajmak!“, nastavlja ona.

Apsolutno zbunjena i ponižena tu pred svima, ne znajući kakav je cilj bio toj ženi, da mene unizi a sebe glorifikuje, uzela sam kajmak, platila, okrenula se i otišla. Sela sam u kola zbunjena od situacije koja me snašla. U meni je ključala krv, bila sam na ivici pucanja. Šta se ovo dešava, da li je moguće koliko sujete od strane žena sam pojela za doručak? Vraćam se kući i razmišljam, zašto mi nije nijedan muškarac, komšija, prodavac na pijaci, dobacio da izgledam bledo, da nisam ispavana, da sam raščupana, pocepana ili kakva god? Da nisam dobra domaćica, da ne znam da kuvam ili neću da kuvam, da sve to tvrde a da me istinski i ne poznaju?

Ali zato su se žene našle da sposobno daju presudu i bez mogućnosti da se branim sa slobode. Sećam se da bi skoro svaki put kada govorim sa nekom ženom o porodjaju i iskustvu sa istog dobijala grdnje i prekore kako nema šta da se žena žali na bolove jer je to najnormalnije da te boli. I nema tu epidural i nema muž. Žena mora da trpi! Da ne govorim o raznim iskustvima i savetima vezanim za odgajanje dece. Ma tu možemo da napišemo omanju enciklopediju kako treba gajiti dete po rekla/kazala principu. I ne samo po pitanju odgoja dece, nego po svakoj stavci dnevnog reda ovozemaljskog života.

Ja znam ti ne znaš, ja mogu ti ne možeš, moje je bolje tvoje gluplje, moje mršavije tvoje deblje, moje lepše tvoje ružnije, ja bogatija ti siromašnija. Ti sa celulitom ja bez, moj muž veran tvoj neveran, ja domaćica ti neradnica, ja majka ti nerotkinja, ja devojka ti baba… Mogla bih ovako da nastavim do sutra. Komparacije se samo redjaju, gradacije se samo nadovezuju. Sve što se da primetiti iz svega gore navedenog jeste da žena ženu nemilosrdno obasipa uvredama, pogrdnim imenima, epitetima, pre nego što to uradi bilo koji muškarac. Da li znate da je jedna statistika pokazala sramnu činjenicu po pitanju nasilja u porodici, da su žene osudjivale napadnute žene više nego drugi ispitani muškarci. Napadi koji su muškarci izvršavali nad njima bili su opravdavani činjenicom da su to verovatno zaslužile. A kako su to zaslužile pitate se? Žene su krive jer nisu bile dobre majke, žene, domaćice, ćerke, sestre.

Nisu bile poslušne, uzorne, sve pod izjavom „Tako im i treba kad nisu…“ Ova statistika ponizila je mene kao ženu, majku, sestru, ćerku, osobu koja hoda i udiše isti vazduh sa tim individuama, moralnim nakazama, koje su dale takve izjave. Kada ćemo naučiti da živimo sa manama i nesavršenstvima drugih ljudi koji nas okružuju? Kada ćemo jednom za svagda prestati da tražimo opravdanja za sebe kroz neuspehe drugih ljudi? Zar je toliko lepše poniziti drugu ženu samo da bi se ti osećala bolja, lepša, poželjnija? Čemu to, pitam vas? Ako smo tako savršene, zašto smo u biti toliko neshvaćene, otudjene, diskriminisane i same? Koliko žena, koliko majki, sestara, ćerki, treba da bude ubijeno, silovano, isprebijano da bi se mi osećale inferiornijim od njih? Ako će nam to pomoći, da se kroz glorifikaciju sopstvenog ega i sujete probijemo do cilja, onda smo kao civilizacija na ivici nečega što se zove propast. Neće se više voditi ratovi naroda, vodiće se ratovi žena protiv žena. Majke protiv majki. Vučice protiv vučica, vodiće svoje čopore torokuša koje samo kada osete krv polude od zavisti i ljubomore.

Društvene mreže, mediji, društvo u kom se krećemo, okreću nas žene jedne protiv druge na najneprimetniji način kroz kojekakva propagiranja kako treba nešto uraditi, reći, pokazati, poslušati, pojesti, obući, svući, navući. Kako biti majka, kako gajiti dete. Ako dojiš nemoj javno pokrij grudi, ako ne dojiš ti si bezobrazna. Radjaj prirodno ma luda si trpiš bol, uzmeš epidural kukavica si. Da li da radim ili sedim kući i čuvam decu. Ako radiš ne posvećuješ se dovoljno, ako ne radiš onda si out iz društva, suvišna i nebitna, nekorisna. Ako radjaš nemaš iskustva, ako ne radjaš e pa radjaćeš nekad, nije to dobro za firmu. Udata ili neudata, ako si udata dosadna si, ako nisi udata pa šta čekaš. Verna si luda si, neverna si kurva si. Nosiš kratko neprikladno je, obuci dugo kao popadija si. I kako onda evo, ostati normalna žena koja prosto želi da živi jedan sasvim normalan život. Evo, kako biti prosto žena? Koja je to žena na ovoj planeti koja je po meri svake žene? Da li postoji takva? Mislim i sve da je tražimo svi skupa koliko nas ima, nikada je ne bi pronašli. Jer takva ne postoji, takve nema. Žena će uvek naći zamerku, propust, falinku.

Da smo sve složnije koliko nismo, da nam sujeta ne izjeda dušu a ego lice, mi, žene, vladale bi svetom. Za svako slovo diskriminacije krive smo koliko i muškarci, jer jedna drugoj potplićemo nogu, čupamo kose, umesto da se držimo zajedno i bijemo bitke. Za jednakost, za ravnopravnost. SVAKA OD NAS je svesna da živimo u svetu muškaraca i da je njihova prednost samo u tome što smo mi medjusobno neskladne i u večitom rivalstvu jedna protiv druge. Ako nešto se da naučiti iz sveta muškaraca onda je sigurno to kako se držati zajedno. I kada greše i kada slave, kada su slabi i kada su jaki, muškarci ne izdaju jedan drugog ma koliko lažovi bili veći ili manji od nas. Iako svesne toga, mi i dalje bacamo kamenje jedna na drugu, skoro zaklete da nikada grešile nismo u svojim životima. Prestanimo da budemo bezgrešne jer kao takve mnogo grešimo. Prestanimo da budemo prelepe spolja, postanimo ružne na trenutak da bi lepota onoga što je u nama mogla da izadje konačno na videlo.

Ne upiri prstom u mene, okreni ga ka sebi, stavi ga na čelo i razmisli se.

Postanimo jedna drugoj drug, a ne vuk. Ne koljimo se jedna protiv druge, budimo jedna uz drugu. I kada se radja i kada se umire, kada se plače i kada se smeje, budimo rame uz rame. Jedna pored druge a ne jedna ispred druge. Jer će svakako doći trenutak kada će jedna od nas postati ona za koju se klela da je najgora. Ako ne želiš pomoći, nemoj ni odmoći svojim komentarima, lažnim moralisanjima, prostačkim normama izmišljenim po kafanama, uštogljenim stavovima. Svako živi kako najbolje ume, kako najbolje zna. Budimo jedna od milijardu koje se svakoga dana bude u suzama jer su diskriminisane, ubijane, silovane. Stavi se jedan sekund u kožu te žene, pokušaj da razumeš, jer sutra ta žena možeš biti ti.

Ravnopravnost, jednakost, mogućnost razmene mišljenja, iskustava, zdravorazumsko vodjenje dijaloga, bez osude, bez degradiranja. Svet je odavno otvoren za ovakav način razmišljnja kada su žene u pitanju, ali Balkan. Dok se rukom ne udari u sto, nije se ni donela dobra odluka na ovom kraju sveta, na brdovitom Balkanu. A sve dok se bude imalo potrebe za tim i dok bude bilo onih koji to podržavaju, zakržljalost naših kodova neće biti promenjena. Majke da radjaju naučnice a ne sluškinje, zaštitnike a ne batinaše. Muževi da drže supruge za ruke na porodjaju a ne flašu rakije. Koleginica da pruži ruku koleginici a ne da je potpliće, drugarica da posavetuje, ne da podvodi. Mogla bih redom ovako još dugo da pišem, u nadi da će neko da me razume. Da smo svi na ovom svetu postavljeni da trajemo koliko nam je odredila to biologija ili neki čika sa bradom, kako vam više volja na verovanje. Ali jedno je sigurno, svaka od nas je smrtna i sa rokom trajanja, tako da je smešno voditi bitke koje nikuda ne vode. Borimo se da ostanemo dostojne sebi. Okrenimo naše medjusobne ratove u druge smerove, pretvorimo ih u strategije kako do napretka, kako do bolje pozicije žena u našem društvu. Trudimo se da koristimo dar prirode a to je mogućnost da kao žene volimo nesebično svim svojim bićem. Koristimo naše ženske resurse da se više volimo, medjusobno cenimo, poštujemo a manje osudjujemo jedna drugu i govorimo sve najgore. Različitost je divna, prihvati je, uporedi i iskoristi ono najbolje iz nje. Ne treba da budemo sve iste, jednake. Upravo ta raznolikost doprinosi širem spektru saznanja i informisanosti iz koje možemo mnogo toga da naučimo, prihvatimo ili ne prihvatimo. Svaka od nas treba da je posebna i svoja. Drugačija. A opet samo žena koja ume da razume…

Dok sve ovo sabijam u glavi i pijem kafu, gledam kroz prozor kako se grad lagano priprema da utone u san. Eh da, moj grad… Prošlo je par dana. Sretnem istu onu komšinicu sa početka priče na ulazu zgrade, bleda i ispijena. Podočnajci joj do kolena.

„Zdravo kono, lepa si mi danas“ , rekoh ja. Vidno se zbunila i ponizno okrenula glavu. Nije se više javljala, ikada ikome na taj način kao meni ono jutro dok sam u lift ulazila spuštene glave. Karma je čudo dušo, a deca znaju da je začine.

Na pijaci ista slika, magija boja, zvukova i mirisa, svuda oko mene. Odlazim po kajmak kod iste one žene.

„Dobar dan, 100 grama kajmaka. Jaooo, pa ipak ne želim jer sam prošli put pronašla dlaku sa vaše glave u kajmaku. Hvala, prijatno! Odoh ja do ove druge gospodje po kajmak možda je urednija!“, vikala sam na sav glas. A onda sam se okrenula i tiho joj rekla,

„Sada znaš kako je zar ne?“

Ostavila sam je bez reči, sa nevericom šta je snašlo pred svim onim mušterijama. E pa, vidi, jesam žensko, ali svakako ono što nas žene krasi a u skladu je sa onim što nam je usadjeno do srži, oprosti ali ne zaboravi, ne mogu da izlečim. Postavljanjem stvari na svoje mesto, nisam postigla ništa lepo, da se razumemo, samo sam vratila istom merom. Da li sam u pravu? Nikako. Da li je ovakvo moje ponašanje vredno hvale? O ne, nikako!

Ali.

Da bi bile jedan dan u mojoj koži, kao ja onog jutra dok sam se uplakana vraćala kući, da bi osetile bol koje su nanele meni, e zato sam bila ista kao one. Stvar je jasna. Sada znaš kako je meni bilo i ne, nije lepo. Zato izvini.

Danas sa onom komšinicom popijem kafu dok mi kroz suze iscedi svaki detalj iz svoje duše.

Kajmak i dalje kupujem kod iste žene. Pomirene i nasmejane, šalimo se jedna na račun druge.

Što bi naš narod rekao, vuci siti i sve ovce na broju…

Share: