Biti ili ne biti, pitanje je sad

Sedim u kupatilu na WC solji. Nervozno cupkam nogama. Prebrajam po glavi momente koji su mozda bili pomalo krizni i koji su sigurno doveli tacku do usijanja. Dovraga, koga zavaravam, bili smo pijani… Opet. Bas kao pre pet godina. Ok, mislim to je ono sto smo hteli zar ne? Ili bar tako smo mislili… Mozda ja nisam za ovo, ma da, ne nije jos vreme ipak kad sagledas stvari, i tako to… Mislim, milion je stvari koji ukazuju da jos nisam spremna. Ne jos. Mozda kasnije. Toliko toga imam u planu. Daj, sa Miom smo pokusavali toliko dugo vremena… Nema sanse, ono resili smo i to se sad kao desava. Ma da…

Sta je ovo… Dve crte?!… Moj boze…

Ovako nekako je izgledao moj prvi susret sa bebom. Cao, ja nisam spremna za tebe i molim te da se vratis odakle si dosla. Jer nemoguce je to da sam trudna, dete lepo, sestru sam pokusavala da ti dobijem godinu ipo dana! Tebe za sedam dana! Ovo mi se ne desava…

Srce je pocelo nekontrolisano da kuca, osetila sam potrebu da nesto uradim ili pozovem nekoga. Zvala sam Milana i rekla mu za vest. Bio je blago receno sokiran, jer smo se iz sale dogovorili da za sledeci rodjendan njemu poklonim dve crte na testu. Rodjendan mu je bio za dva dana. Nazvala sam ga i rekla “Srecan rodjendan!”, bio je u potpunom soku od srece. A ja… Covece sta me snaslo… Nisam bila ni priblizno svesna svog stanja. Opet? Ono stvarno?

Nisam nikada bila od onih koje su zelele samo jedno ili petoro dece, prosto sam samo zelela dete. Da me ne shvatite pogresno, ja imam dve sestre rodjene i volim ih najvise na svetu i bukvalno receno one su me odgajile. Ali nikada nisam razmisljala o tome koliko komada dece zelim da imam. Prosto sam zelela dete. Mia mi je bila od prvog dana saznanja da je u meni nesto posebno i istinski zeljeno. Svim svojim bicem zelela sam to dete. Prvi put kada sam joj cula otkucaje srca, moj zivot postao je drugaciji, postala sam mama, neko ko je odgovoran za to sto je u meni. A to je jedan mali, tanani zivot. Koji se iz dana u dan razvija. Zivi. Pokrece se. Osecam ga.

I nisam mogla da docekam taj momenat naseg upoznavanja. Plasila sam se. Boze koliko sam se samo plasila. Na smrt sam bila uplasena, da li cu biti dobra tom detetu, mogu li ja to… Covece, to je nesto za stalno! Bice uvek tu, 24 sata sedam dana u nedelji tokom citave godine! I onda, dosao je taj dan kada sam konacno se upoznala sa njom. Tom malom krestavom devojcicom, sa dugom i crnom kosicom… Nisam verovala da sam ja to rodila, da smo mi to stvorili i da je tako lepo, tako stvarno. Mrda se, gleda me, dojim je. Nestvarno…

Od tog trenutka do danas, nisam prestala da mislim da je ona moj dar sa neba. Najbolji deo mene. Ona je moja najveca i najlepsa kreacija koju cu ikada napraviti. Umetnost koju nikada necu ponoviti, pesma koju nikada necu zavrsiti… Moja mila devojcica. Moj svet.

Rasle smo zajedno sve ove godine. Prosle toliko toga. I nikada nije prestala da bude moja najbolja drugarica koja je uvek tu. Bar za sada, dok ne nadje decka i zaljubi se, mene ostavi da venem sama i smezurana. Da, tako to ide… Toliko nam je zabavno, kada smo same i radimo sta zelimo, igramo se, ludujemo, kada smo jedno, dve zvezde, ona i ja, moja mila…

I onda dodje trenutak kada shvati da ne zeli da bude sama, sa mnom, da joj ja ipak nisam dovoljna. Da je lepse igrati se sa nekim ko je kao ona, dete, da je bolje imati nekoga nego nikoga. Soba je tako velika za jedno a mala za dvoje. Ipak, bolje biti u tesnoj sobi sa nekim…

Poslednjih par meseci sve intezivnije pocela je da trazi brata ili sestru. Nisam je shvatala za ozbiljno do odlaska na more i prvog dana na plazi. Pazljivo je posmatrala brata i sestru kako se igraju u pesku. Dosla je do mene i zamolila me da joj rodim batu kako bi imala sa kim da se igra. Bio je to momenat kada sam shvatila svu svoju sebicnost i kukavicluk. Jer nisam zelela da se odreknem svoje ponovo stecene slobode, mog vremena. Nisam zelela da niko i nista poremeti nas savrsen odnos i ritam koji smo nas dve godinama gradile. To drugo dete potpuno ce poremetiti nas sistem, nase ljubomorno cuvane tajne i nacine funkcionisanja svakodnevnice.

Muz je takodje odavno digao ruke od indirektnog moljakanja i nabacivanja na nos koliko zeli drugo dete. Jer je uvideo da sto je on uporniji u tome, ja sam odlucnija da ne zelim drugo dete. Cela familija je odustala od nagovaranja da rodim drugo dete kada su shvatili koliko ga zapravo, ne zelim… Ne smem ili ne zelim, vise ne znam ni sama, ali znam da odgajati decu sam u velikom gradu, bez pomoci i bez slobodnog vremena je prava nocna mora. Osuda za koju ste ili spremni ili ne. Nema baba i deda, nema rodjaka ni kumova, nikoga. Sami ste i to je prokleto uzasno. Prosto nisam bila spremna na to, i pitala sam se da li cu ikada biti… Iskreno, nisam zelela da mrzim svoju decu jer od njih ne mogu da disem, jer su stalno sa mnom, pa cak i kada krenem do toaleta, neko place i lupa na vrata.

Medjutim, Mia je promenila sve. Nisam zelela da bude ogorcena zbog mame kojoj je ganjanje za karijerom koju cak i nema, bitnija od cinjenice da je usamljena. Videla sam u tim zelenim okicama istinsku zelju da ima pored sebe nekoga. I kako protiv toga… Umalo jedinica… Da bas tako…

Posle saznanja da sam trudna, dan je protekao u nekom bunilu. Nisam cini mi se, namerno zelela da verujem da je istina to sto mi se desava. Sutradan sam ustala i konacno shvatila da sve moje lose navike od danas su zabranjene. Stala sam ispred ogledala i videla zenu koja nema pojma sta joj se desava. Devojku koja silno zeli da joj neko lupi samar i osvesti je, da prestane da se ponasa kao poslednji, razmazeni kreten. Idiote…

Predvece resila sam da se prosetam, bez cilja. Krenula sam od Usca sa Novog Beograda peske preko Brankovog  mosta, do Zelenjaka, Terazija, sve do omiljenog kafica sa pocetka ulice Zmaj od Nocaja. Kao da ce setnja promeniti to sto sam trudna, ne znam ni sama… Bila sam preplasena od same pomisli sta me ceka, koliko zrtve i mog truda sve to zahteva i iziskuje. Ponovnog odricanja od stvaranja karijere, sanse da se mozda proguram do cilja. Nisam bila spremna ni tada a evo iskreno nisam ni sada. Nemam pojma sta me ceka, znam samo da me ne ceka nista manje posla nego sada, samo vise i vise. Bicu rastrzana na stotinu strana, bice dana kada necu voleti ni sebe ni njih ni boga oca tacno ispred sebe. Bice dana kada cu od muke i zelje da imam samo sat vremena za sebe, poceti da vristim u jastuk koliko god mogu jace. Shvaticu da su mi oduzeli svu lepotu i mladost, energiju i zdrav san, onog dana kada dunem broj 30 na torti izborana i spremna za liftinge. Kada na plazi ljubomorno ugledam mladu i netaknutu kozu devojke od dvadeset godina, ponosnu sto je tako zategnuta i vitka. Zatim tu istu devojku pozelim da udavim u moru i ogrnem na sebe bade mantil za vek i vijekova… Da, ti dani ce doci, ja nista necu biti mladja ni lepsa. Sve sto ostaje iza mene bice njih dvoje, moja deca. Moja mladost i sav moj zivot bice utkano u ta dva bica. Sa tim mogu da se nosim… Bar nesto iza mene ostaje tako netaknuto i cisto, nesto samo moje…

Krenula sam kuci. Sunce je odavno zaslo. Lice mi je bilo crveno od placa pomesano sa neznim dodirom blagog, letnjeg povetarca… Beograd je tako tih veceras. Samo on i ja znali smo kako mi je te veceri bilo, sa koliko pomesanih emocija smo se nosili setajuci ulicama Bajaginog 442 udaljenog Beograda… Bas toliko i meni udaljeno bilo je sve, sve sto sam zelela i sto sam propustila…

Kada sam dosla kuci pozvala sam Miu i rekla joj da mama nosi bebu. Ta radost i njen osmeh… Tu reci nisu postojale, samo to cisto, istinsko, neiskvareno radovanje i sreca. Ljubila je stomak, vec vidno umisljena da je starija sestra sa previse odgovornosti oko bebe. Toliko toga mi zeli pomoci, ma prosto ona ce gajiti bebu i stvar je resena.

Sve sto zelim da vam kazem, jeste to da se nadam da se necemo negde sresti i da vam necu reci kako sam pogresila sto sam donela ovu odluku u svom zivotu. Do sada se pokazalo da nisam pogresila za do sada donete odluke, ma koliko ja mislila da jesam. Imam predivnu i zdravu porodicu, dom, zavrsen fakultet. Sve sto sam zelela do sada, ispunjeno je. Ali covek je covek, jedna nezasita zivotinja sa datim joj razumom, kojoj nikada dosta i nikada dovoljno. To nam je u prirodi… Te stoga se nadam da cu i ovu donetu i sprovedenu odluku u delo, smatrati uspesnom i svakako vrednom. A to je da budem mama, po drugi put. Jer ipak na kraju dana to samo i ostajem kada skinem sminku, svucem se i legnem da spavam. Ma sta god bila na poslu, prijateljima, muzu, sestrama, jedno je sigurno. Ostajem na ovoj planeti samo iz jednog bitnog razloga, budim se i disem za to da cu do kraja svog zivota biti jedno veliko MAMA koja je uvek tu za njih dvoje…

index

Share: