Endi Vorhol
Sve fotografije radio Zvonimir Pleskonjić
justmelissa.rs kao novinarka saradnica (kolumnistkinja) magazina Lepota i zdravlje.
Photos by Zvonimir Pleskonjić (@astroz1)
Dobar dan. Moje ime je Milica Maksimović i ne pijem već dva meseca. Majka sam dvoje dece… Novinar po struci. Udata.
Ovako zamišljam da započnem seansu kada odem na terapiju. Ne pijem alkohol koji je deo mene, mog bića. Moj stil. Nešto moje.
Ali zato sam zavisna od lekova koje pijem, koji su takođe postali deo mene. Moj stil. Nešto moje.
Reakcije su skoro slične, osećate da ste opušteni, nemate osećaje niti kontroli tela, mešate razum i iluzije. Činite sulude stvari. I jako vam se spava.
Posle operacije i slinlih lekova i saznanja da sam imala predinfraktno stanje i da sam ga nosila kao najlepšu haljinu danima praveći se kao da se ništa ne dešava, shvatila sam, biti pijan i pod lekovima nema prevelike razlike… Samo jedno budi emocije dok drugo sasvim poništava.
Danima se vučem po bolnicama i svaki put kada svratim u kafić pored hrama, uvek na isto mesto pored prozora. Naručim espreso sa mlekom i zaustim čašu crnog. A onda se prenem kao iz sna i kažem “ceđenu”. Pijem ja nju, pije ona mene…
Novogodišnja euforija, svi nekuda žure sa kesama. Poklonima. Gledam ta lica. Pokušavam onako polusvesna od rivotrila da shvatim jesu li ti osmesi zaista od srca ili samo zato što je Nova godina.
A kako to da se ne smejemo tako čitave godine nego samo tih par dana?
Ok, razumem da će mnogi pomisliti da je moj cinizam i sarkazam dosegao vrhunac. Ali briga me. Ja se ne smejem od srca već mesecima. I nemam nasmejane slike sa porodicom pored jelke.
Čak sam i jelku nakitila kao preko one stvari. Mia me optužuje da nam je kuća dosadna. Nema nakita, svetiljki… svega!
I znate šta… Po prvi put me bilo baš briga.
Gde ste svi kada mami treba smeha, radosti, pažnje tokom godine? Da me neko pita jesi umorna? Hoćeš odmor? A svi sve želite tih para dana pred doček za sebe. I Deda Mraza, paketiće, predstave.
I sve im to obezbedimo samo zarad osmeha i malo “magije”.
Platila sam račun i istrčala iz kafića kao da imam neki cilj, a zapravo bežala sam od same sebe. Od one Milice koja ne ume više da se pretvara.
Setila sam sam se sebe za jedan doček imala sam svega par godina. Devedesete i inflacija, paketić ko ti kupi čuvaš ga do Uskrsa.
Jedina moja želja bila je da mama bude uz mene to veče kada se nebo obasja vatrometom. Radila je, često je bila odsutna. Sestre svaka na svoju stranu, a ja sa familijom gledam kako se grle i ljube sa svojom decom. Ja u ćošku sobe držim paketić. I želim samo nju. 
Nikada joj nisam rekla to. Ali tog dana u kafiću shvatila sam zašto mi je muka od pretvaranja.
Živite tolike godine sa nekim, svađate se, mirite, više ni sami ne znate na čemu ste. I samo će ta jedna noć da popravi sve? Jedna slika na Instagramu kako ste happy uz jelku?
A onda ćete se probuditi sledećeg jutra sa istom gorčinom u ustima i shvatiti da vi o toj osobi nemate pojma, da ste sa njim tolike godine i svake godine ga ljubite za doček a u stvari nemate blage veze šta on misli o vama. Kao znamo sve, a u stvari ledeni breg ispod.
Nama svima treba samo jedna noć da bi se voleli, slikali, grlili, smejali, zvali one koje ne zovemo skoro nikada. Lakrdija ako mene pitate. Laka zabava za visoku arisokratiju da se pokaže u najboljim toaletama i masna zabava za sirotinju uz “Tesnu kožu”. Eto vam vaše Nove godine. Radite sa njom šta vam je volja.
Od svega mi je bilo muka… Došla sam kući i po prvi put nisam ništa spremala za svečanu večeru. Obukla sam kostim Grdane, simbolično, jako, spremila zabavu u hodniku zgrade za sat vremena za svu decu i konačno videla da se svi smeju…
Shvatila sam koliko je malo potrebno da budemo nasmejani i bez te silne hrane i pića. Lažnih zagrljaja. Žene su sedele sa jedne strane, pile vino ćaskale o dosadi koja ih ubija svaki dan i da im je baš ovo trebalo. Muškarci su pili pivo sa druge strane i pričali o fudbalu. Deca u svom fazonu svi u maskama srećni što rade šta žele.
Stajala sam sa strane. Pila vodu. Onako kao noćna mora iz crtaća deca su mi prilazila a ja bih im govorila da ne budu li poslušni sledeće godine od poklona nema ništa!
Dobila sam aplauz od roditelja, po prvi put i njima neko da saspe istinu u lice.
Processed with VSCO with f2 preset
A onda je došla ponoć i sve kako to ide. Nisam mu čestitala ništa, rekla sam mu da me poljubi sutra, prekosutra, ujutru. Onda kada nema razloga za to. Bio je zbunjen.
Otišli smo na spavanje. Gledala sam u zvezde. Tražila sam baš onu koja mi nikada nije ispunila samo jednu želju… Ali nema veze…
Shvatila sam da sam po prvi put svog muža videla kakav je zaista dok je u ćošku pio pivo, posmatrala ga kako se smeje i zapitala “Jel zaista on to što je to, ono do kraja?”
Pogledala sam decu. Ja sam za njih uvek tu. Oni neće tražiti zvezdu kao ja. A da li će biti zahvalna za tonu poklona… ne verujem.
Tada mi je postalo kristalno jasno koliko mrzim Novu godinu. Jer želim tog čoveka koji me ljubi za doček onako svečano, da uvek me ima uvek tokom cele godine, ne samo tada, da bude sve onako kao iz srca. Želim da me vidi svaki dan ovakvu kakva jesam, ne samo tu noć u 00:00. Želim malo sreće svaki dan. Zar tražim previše? Nisam savršena… A ko je.
Oboje smo se složili da je u nekom trenutku potrebno da oboje idemo na seanse.
Jer ga volim 365 dana u godini. A ne samo to veče. I zato želim da ovo uspe…
A vama svima želim sve što hoćete za sebe. Ali samo bar jedno priznajte, gde je vaša mera sreće.
Fotka na Instagramu? Ok. Sa zimovanja? Ok.
Samo nemojte tražiti onda zvezde po nebu jer nas je previše koji smo se pretvarali pa došli ovde gde smo.
Moje ime je Milica Maksimović i nisam okusila alkohol dva meseca. Pijem lekove, idem na terapije. Vi o meni znate dosta, ja nemam pojma ništa o vama. Naša seansa može da počne.
Napolju hladno, oseća se miris snega. Hodam po bljuzgavici, trčim na bus. Infektivna pa Torlak. Ulazim u kliniku i mučninu mi stvara sam miris urina koji se probija iz hodnika.
” Soba 4 čekajte da vas prozovu, sledeći!”
Ulazim i vidim lica ljudi koji sede satima, svaki put sa nekim pogledom nade ka vratima ordinacije. Sela sam na polomljenu stolicu i čekala skoro dva sata i ja…U glavi mi se motaju datumi, zakazivanja, jesam li popila lekove, kad beše Mia ima kontrolni, Sergej nije poneo pidžamu…
Maksimović me trgnulo kao iz najludjeg sna, da sam se u trenutku zapitala “Šta ‘oće bre ova?”
Završavam šta imam i pri izlasku iz hodnika u uglu sobe za hitan prijem vidim stolicu i devojku kako sedi pored majke koja leži. Tiho je jecala, brisala nos rukavom od jakne onako, prava tinejdžerka u svetu svojih idola obučena u crno.
Pitala sam ženu pored mene dok čekamo u redu za overu, šta se zbiva.
“Ma… ono najgore…”
Okrenula se i nastavila u svoj red. Videla sam samo dok zatvaraju vrata sobe da devojka leži na majčinin nogama… Vrata su se zatvorila i nastao je muk u čekaonici.
Polomljena od samog prizora, od sopstvene muke i iscrpljenosti, dolazim kući. Otvaram vrata, deca, klinci haos.
“Dodji za sekundu u sobu”, reče on ozbiljno.
“Komšija sa prvog je umro, mali ne zna ništa o tome, zamoljeni smo svi da sa njim o tome ne pričamo. Ok?”
Klimnula sam glavom onako još mokra od kiše…
Setila sam se one devojke sa klinike.
Deca, klinci haos, spavanje. Nisam mogla da zaspim…
Drugar je i ide sa Miom u školu, dete je divno i malo je reći naviknuto na situacije gde mu svako malo hitna dolazi da pomogne tati koji je bio jako bolestan.
On će se sutra igrati kao sva druga deca, verovatno će pikati fudbal, možda upravo piše prvo ljubavno pismo Emi, a sigurno se svađa sa drugom zbog sličica. Možda mašta o prvom snegu i sankanju sa ćalom. Ili na ono obećanje da će dobiti tablet ako bude dobar u školi. Možda čeka da dobije novi komp za Novu godinu, jer stari ne podržava konfiguraciju igrice kako mi jednom reče.
Pitam ja vas sada i kako se to radi… Kako reći tom detetu…
Kada su mali, oni nisu svesni dešavanja, kada si odrastao boriš se sa tim, a kada si kao jedan sedmogodišnji dečak? Šta on radi?
Kako on zaboravlja, kako se on bori?
Niti zaboravlja a još manje se bori sa tim…
Ćuti.
On i dalje ne zna… ali ćuti…
Svaki dan po bolnicama pitam se samo jedno… Kako ćutanje postaje toliko glasno da razara uši svih nas, taj muk kada ima silinu mora, jačinu vetra?
Svako od nas nosi to ćutanje u sebi, gubimo drage osobe, borimo i zaboravljamo tu bol, ili se bar pretvaramo da je zaboravljamo zauzeti svakodnevnim sitnicama.
Ali kada zaista ćutanje prestaje? Jel prestaje?
Sutradan sa Batuta otišla sam u Centar za mentalno zdravlje.
Dok sam se penjala na sprat u liftu bilo me sramota, nelagoda je prožimala moje telo. Ušla sam unutra. Popunila sve formulare.
”Dobar dan, kako ste, sedite.”
Prestala sam da ćutim… za sebe, za malog Miloša, za sve one osobe koje sam stvorila o sebi za druge. Da misle kako sam jaka jer ĆUTIM. Zato sam sebe dovela do situacije u kojoj sam i gde se zdravlje stavlja iznad svega i svih…
Ali jedno znam, tu smo svi za njega i nadam se da će neka neka nova generacija nas roditelja učiti te klince da nikada, ali nikada ne ćute… A ovo je za tebe Miloše,
Mali Prinče
„ Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću stanovati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!
On se i dalje smejao. A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvek prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva … I tvoji prijatelji biće iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: ‘Da, zvezde me uvek zasmejavaju!’ A oni će pomisliti da si lud. Podvalio sam ti… On se i dalje smejao… To će biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…“
Kratak dah, muti mi se u glavi. Pokušavam da zadržim svest. Uzimam tablete iz fioke, pokušavam da smirim puls. Znoj hladni me obliva, ali ne smem da priznam koliko sam uplašena. Trpi Milice, rutina. I tako dan za danom prolazi, rutina za rutinom samo se niže…
Deca, posao, deca, posao, roditelji, stres, stres, deca. I ništa to nije novo. Svima je tako. Hodam Kosovskom ulicom, jutro je, magla gusta, skoro da je sečem koracima. Prolaznici uvučenih lica u svoje jakne brzim korakom prolaze jedni pored drugih. Penjem se u kancelariju. Posao, stres, posao, stres. Rutina. Svima je tako.
Sabiram račune u glavi. Pa na telefonu. Je*em ti pa šta ja trošim ovoliko… Rutina.
Čekam prevoz dva sata. Rutina. Svima je tako. Ne posvećuješ deci pažnje dovoljno jer nemaš kad od svega što te čeka, a mislim na kućne poslove. Nervozan si. Umoran. Svima je tako. Ali i dalje vodim jedno dete na balet, drugo će uskoro na fudbal, pa onda u ponoć kuvam ručak. Spavam 5 sati u proseku. Hranim se s nogu, ali zato decu teram da jedu brokoli. Pijem Rivotril 4 mg. Ujutru i uveče.
Brak je ponekad kamen koji te vuče dole, a ponekad ti daje krila da letiš kroz oblake. Rutina. I u braku toga ima na meru, i svima je tako. Rutina.
Roditelji stare, svet se okreće, ko je brinuo o tebi sad ti brineš o njemu. Stres. Rutina. Svima je tako.
Dok sam čekala nalaze na šalteru da izvadim krv, uleti mi žena i bezobrazo stane ispred mene. Ja joj rekoh da se pomeri kulturno. Dovoljno je reći da me pogledom, da izvinite, nahranila izmetom. A onda je rekla nešto zbog čega sam lupila šakom ispred nje na pult i jako je odgurnula.
“Pun mi je ku…. vas sa sela što dođete ovde u Beograd, ne može više da se živi od vas!”
Tu sam pukla, sve je u meni kuvalo. Lupila sam i odgurnula je jako. Jer je i ova žena postala RUTINA NAŠE DANAŠNJICE.
Ta ista koja me hrani govnima, prelazi red, a ja koja nemam te rutine življenja divljaka, čekam.
E sad, jedno me pitanje kopka dok ležim ovde u bolnici i pišem ovo na prigušenom svetlu iznad bolničkog kreveta…
Processed with VSCO with x1 preset
Možda da nije bilo toliko rutina u mom životu, da sam se bavila više sobom a manje drugima, da sam naučila da se branim od stresa, da zaštitim sebe, ko zna… Možda ovde ne bih sada čekala katetersku ablaciju srca.
Ceo život gledam ljude oko sebe kako nešto pod moranjem ugrožavaju svoje zdravlje. Kako pod izgovorom rutina svoje živote pretvaraju u pakao i sopstveno zarobljeništvo. Čemu to?
Šta ćemo kad ne bude lekova, mesta u bolnicama sve je manje, ljudi leže po hodnicama i čekaju intervencije. I svuda je tako, i svi to znamo, pravimo se ludi i čekamo po redovima za preglede radije nego da se čuvamo. Pazimo sebe, budemo odgovorni prema sebi. Ali lakše je ležati u hodniku bolnice…
I dokle tako? Kada ćemo lečiti navike, rutine, sami sebe? Šta je loše otići kod psihologa? Biti kulturan? Samosvestan?
Nije lud onaj ko pomoć traži, lud je onaj ko potrebu za pomoći ignoriše.
Bez bolesnih ljudi država nema profita, bolesni kupuju lekove, oni su sigurica. A ti izaberi da ne budeš deo mašinerije, u inat rutinu vašljivog života pretvori u ono što ti prija.
U inat se smej na šalteru, na kasi, dok te guraju. Hrane govnima.
Izdvoj se iz mase i konačno postanimo svesni da život nije ono što nam drugi kažu da jeste, to je ono što ti želiš najbolje za sebe. I nije sramota želeti SAMO najbolje za sebe.
Svi smo mi zamenljivi na raznim mestima i pozicijama, i sve može da sačeka. Samo rutina sreće i malih radosti nam može pomoći, a na njih smo zaboravili pod okriljem depresije i Rivotrila, 4mg ujutru i uveče.
Pa vi eto, razmislite… Hoćete li i vi čekati po hodnicima bolnica sa kojekakvim uputima, ili ćete okrenuti list…
A meni ostaje da vas pozdravim i sutra uz novo jutro nakon operacije, nadam se, i ja okrenem bar 10 novih listova…
Gase svetla, terapija se deli. Uključuju mi infuziju…. Stavljam sluške i Bajaga svira onu stvar:
Nisi se probudila, zato nisi videla
igrale su sene
nek te dobri duhovi i kraljevski orlovi
čuvaju od mene…
nek me čuvaju…
Pozdrav, moje ime je Milica Maksimović, JustMelissa. Kolumnistkinja, novinarka, mama. Obična žena koja sa porodicom živi u Beogradu. Opisaću vam život svakodnevnice, sve što vidimo, a pravimo se da ne vidimo, osećamo a ne iskazujemo, ne smemo a hteli bi reći…
Скорашњи коментари