Dan kao i svaki drugi, gomila papira na stolu. Na njima ispisana slova, toliko slova a tako malo reči… Skidam nervozno naočare sa glave. Tražim reči, te proklete reči koje čitate i koje dolaze do vaših moždanih vijuga. Pa ih onda uz kaficu procesuirate, razmišljate o onome što na toj belini papira napišem, onako, novinarski sročim. Ništa mi se to ne sviđa, i sama znam koliko je sterilna svaka moja reč. Dušu sam ostavila negde u hodniku svog stana dok sam vezivala pertle spremajući se da krenem na posao. Kakva šteta potrošenog papira i mastila…

Dok me mučila griža savest zbog nedostatka inspiracije i kvalitetnog materijala koji želim da prenesem svojim čitaocima, videla sam je… Ta malena, tupo zarezana zelena olovka vratila mi je sećanje na jedan dan dok sam još bila mlada i „zelena“, baš kao i ta olovka. Dan kada sam na stolu našla papir sa porukom, „Otišla sam…“.

Beše to nedelja i prvo jutro na selu koje je istinski mirisalo na sneg. Cela soba imala je čudnu boju, znate onu belinu koja se odbija od snega pa vam štipa oči? E, baš ta. Sve jače sam osećala kako mi studen nagriza usne dok ih oblizujem. Mraz pucketa na prozoru. Kakofoniju prazne kuće remetio je zvuk sata u dnevnoj sobi. Znatiželjno provučem stopalo ispod ćebeta, pa ga brzo vratim da ne rashladim ušuškano, toplo telo. Na stolu olovka, dva prazna papira. Pažljivo posmatram taj tanani komad drveta sa grafitom na vrhu. Sam pogled na tu zelenu oštricu budi mi sećanja koja žele biti ispisana na papirima. Razne mi misli naviru, u ušima osećam sve glasnije zujanje, puls se ubrzava, teskobu duše mogu jasno da vidim kako izlazi iz toplog tela na usta u vidu pare. A onda, nestaje, u trenu… Moram ustati. Brzo sam iskočila iz kreveta, zgrabila olovku i papire. Vratila sam se u postelju u tri koraka, skoro da me bolela koža od njene hladnoće. Drhtala sam par minuta i čekala da se smirim kako bih mogla da uzmem olovku u ruke.

„Prokleta soba i grejanje, zašto ta vatra nije naložena!“, vriskala sam kroz sube. Bili su mi krivi svi odreda, ali ne daj Bože da mi na pamet padne da i ja mogu guzicu da pridignem s prvim petlovima rano u zoru, pa da založim vatru sebi. Što bi, pa lakše je njokati i zakerati. Pa onda, svaka moja teskoba na račun drugog da se pridoda, molim lepo, na dušu da vam ide što se ja smrzavam. Mrzela sam sebe a krivila njih. Baš one koji su me bez pitanja i odobrenja doneli na ovaj svet, ostavili u ovoj hladnjači od kuće. Gde ste sada svi? Lako je napisati na papiru odluku, okrenuti se i otići. Nema rasprava, prekih pogleda. Ostaje samo knedla u grlu i nervozan stil pisanja kojim rešavate sve životne probleme. Tačkom stavljate pečat na tu svoju odluku bez mogućnosti da se o tome izjasni i druga strana, u pravnom sistemu poznata pod terminom oštećeni.

Samo, ova oštećena strana imala je godina dovoljno samo da razume slova na papiru ali ne i pozadinu priče koju nose ispisane reči… Dete koje je držalo taj papir u rukama imalo je taj papir kao ukaz da je prepušteno samo sebi. Odrasli ne slute da su reči najmoćnije oružje kojim mogu povrediti dete. Batine bole tog trenutka kada ih dobijete, a upućene reči ostaju urezane u srce, u dušu, svaku poru na telu. Reči koje bole vide se u očima, čuju se u uzdahu.

I baš te reči napisane na papiru od strane moje majke, bolele su više od svih batina na ovom svetu. Nisam stigla da joj kažem da ne želim da ode, da me po ko zna koji put napusti. Mrzela sam novac, mrzela sve što me od nje odvajalo. Mrzela sam i njen posao, sve ljude koji imaju njenu pažnju, vreme, osmeh. Mrzela sam njene poklone koje bi donosila kako bi sprala osećaj griže savesti za svaki propušten trenutak sa mnom. Mrzela sam obećanja, jer sam zbog tih planova u budućnosti gubila nju za sebe dostupnu u tom trenutku sadašnjosti. Kako dete može da razume velike planove svojih roditelja za budućnost, kada je jedan običan dan za njega čitava večnost? Znate li samo da bilo kakvo spominjanje te famozne budućnosti deci zvuče nerealno, nestvarno, čak magično? Dete živi u trenutku, živi za taj čas u kom se nalazi a svaka stvarnost se za njega završava onog trenutka kada sklopi okice i usni san. Zato, nemojte deci pričati o velikim planovima, o budućnosti koja ih čeka. To se ravna sa pričama o babarogama, vešticama i princezama. Sve je to tako neopipljivo, a čim je takvo, onda je strašno, toliko strašno da vas može uhvatiti za nogu kad siđete sa kreveta. Možda sam u tom trenutku uveliko kucala na vrata pubertetu, ali sam i dalje bila samo obično dete željno topline majčinog dodira i njenog mirisa na mom jastuku…

Držala sam čvrsto olovku u rukama, sav bes sam želela da iskalim na toj zelenoj grafitnoj olovci, onako tupo narezanoj. Pisala sam pismo adresirano na ime prelepe žene plave kose i zelenih očiju, kože mekane poput svile, glasa oštrog i odlučnog kao u generala. Pismo počinje sa „Draga mama“, što nije ni približno opisno da može iskazati koliko je neizmerno volim, ali nisam umela drugačije. Zato ubrzo kako započeh svoje pisanije, tako i završih rečima:

“ ne želim na fakultet, ne želim puno odela i more, želim da se vratiš kući…“

Tačka. Potpis i dan.

I tako, svaki dan pisala sam pisma koja nikada nisu stigla na adresu jednoj ženi plave kose i zelenih očiju. Nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da ih pošaljem, ali sam ih redovno ostavljala u kutiju od cipela ispod kreveta.

Tako sam u istom danu zavolela i zamrzela olovku. Olovka i pisanje naterali su me da pretačem osećanja u slova, slova u reči, reči u spomenare. Nisam ništa želela da zaboravim…

Tako je jedno dete postalo pisac, a baš taj pisac postade mama, vazda zaposlena žena plave kose i zelenih očiju. Sve što nisam razumela vratilo mi se kao bumerang, kroz neke moje velike planove za budućnost. Ali, realnost me uvek ošamari i postavi na mesto, pa makar i kroz sećanja na zelenu, grafitnu olovku.

Htela sam, zaista, da napišem svašta nešto pametno, ali vam napisah samo ovu priču.

Nije recept, nije ni savet kako da očistite kuhinju, nije ovo ni reportaža, naučni niti kakav istraživači rad.

Ovo sam prosto, ja.

Ništa nije izgubljeno, živi ta inspiracija u prstima koji drže olovku, dok srce diktira reči…

I nije da ne želim, ja neću da zaboravim, od sećanja se rađaju priče. Želim samo da oprostim, da budem srećna, nasmejana, zdrava, da vam pišem dok postojim i dok se sećam. A vi, pa, budite dovoljno mudri da iz mojih sećanja izvučete pouke za neka vaša, nova jutra…

Mrak, redakcija se lagano smiruje, pakuju se strane, odlazim kući.

Ulazim u topao stan, na stolu papir i olovka.

Poruka glasi:

Draga mama,

želim da dođeš na trening kao što si obećala.

Mia, 19.11. petak

Ustala sam pre tebe, baš kao i svako jutro. Ništa neobično, zar ne… Skuvala sam kafu, spremila se za posao. Stala sam na vrata sobe i posmatrala te kako spavaš. Svaki santim, deo po deo.  I po prvi put, učinilo mi se da u mom krevetu leži sasvim nepoznat muškarac, izrazito krupan, pomalo sed. Bože, koliko mrzim što si plav… Setila sam se onog trenutka kada sam te isto tako ugledala na vratima one male prćije u centru Loznice. Pomislila sam istu stvar, šta koji moj… Pa ti si čoveče sve što ne volim. Ljubazno si mi otvorio vrata, izmakao stolicu da sednem, uzeo kaput. Đavo da me nosi, imao si me tog trenutka. Lako je bilo kupiti devojku poput mene trikovima bontona iz filmova koje si, očigledno, jedino ti pažljivo gledao. Pomislih, ma neka ide život… Pa, i nije toliko plav…

Setila sam se i onog našeg ručka u „Snežani“, u Knez Mihailovoj ulici. Sećaš se? Išli smo kod ginekologa, rekao je da postoji šansa da neću moći da rodim, kada sam te zamolila da se rastanemo a ti me zaprosio. Debeli, plavi čoveče… Opet si me kupio.A ako se i ne sećaš svih mojih grozota, pijanstava, depresije, hormosnkih izliva besa, ja se sećam… Koliko si me puta samo nosio pijanu, uplakanu, ljuljao na krilu svaki put kada me zaboli stomak. Pa gde su samo oni moji silni odlasci u bolnicu, po nekoliko dana svaki mesec, godinama. Nikada se nisi požalio da ti je bilo mučno sa mnom izaći na kraj.

Sećam se i onog buđavog dušeka u našem prvom stanu. Naši prvi snovi skučeni u par kvadrata. Ali, bilo nam je lepo. Nekada mi je bilo lepše sa tobom tako bez ičega, nego nesrećnoj na vrhu sveta u svili i kadifi. A imali smo toliko uspona i padova… Puno i malo, svega i ničega, ovoliko i onoliko, tamo i ovamo – sve to i još mnogo toga. Nekada sam želela da više nikada ne otvoriš vrata stana, da pokupim sve i odem bez reči. Gušila me tvoja blizina, ježila sam se od svakog dodira tvog. Nisi znao koliko sam patila jer sam ćutala i kao najgora guska nadala se da sve znaš i sam. Tipično muško i još klasičnije žensko. Mrzim što si egoista, radiš sve samo da je tebi taman. Mrzim koliko ne mariš za svoje zdravlje, mrzim što zaplačeš i kad film gledaš. Mrzim što si povodljiv, što u drugima tražiš ono što sam ti ja oduvek bila. Najbolji prijatelj. Mrzim i kada mi se vraćaš svestan koliko su te izdali a ja bila u pravu, pa me kažnjavaš ćutanjem i mrtvom tišinom. Mrzim svaku neprospavanu noć čekajući tebe da se iz kafane vratiš kući. Mrzim što sam te nekada i svesno puštala da napraviš glupost samo da ti dokažem koliko sam u pravu ja a ti glup.

Živela sam za tebe, slavila sam svaki tvoj uspeh, a poraz svoj sam bacala pod tepih. Nisi ti kriv što sam zanemarila sebe zarad tebe. Imao si sve, karijeru, uspeh i moć, a ja ništa, sem tebe onoliko koliko si bio voljan da mi sebe daš, a to je bilo… Pa, skoro nikad…

Nije mi bilo lako da se od tebe odvikavam, da zagrlim i zavolim svoj odraz u ogledalu. Pustila sam te, dala sam ti svu slobodu ovoga sveta, prihvatila te najboljeg i najgoreg. Nisam imala kud… Jedino sam te tako mogla sačuvati od sebe, od nas.

„Mico, molim te, molim te, probudi se, izdrži!“

„Biće beba dobro, molim te… Ne napuštaj me i ti…“

Šaputao si tiho dok si me držao za ruku. Ja kao na klackalici života i smrti, čujem te ali ne mogu da te oteram u lepu vražiju mater! Zar sam morala da budem pred smrt da mi to kažeš, konju debeli! Znala sam čak i tada, onako poluživa, da sam zaglavila sa tobom na ovoj planeti.

Svašta smo prošli. Mnogo lepih i isto toliko teških i bolnih trenutaka pregurali smo zajedno.

Bio si mi prvi…

Više se i ne sećam ko sam bila pre tebe. Pola života provela sam sa tobom, i još najmanje toliko će mi trebati da te konačno upoznam.

I opet bih izabrala tebe, ti debeli, plavi dečače sa bontonom i manirima kao iz filma. Nisi ti moj tip i dalje, nastaviću da balavim kao najgora šiparica za svakim mišićavim macanom. Ali, znam da imam samo jednog koji mi savršeno ide na nerve, baš onako kako volim. Jedino sam sa tobom još uvek ona Milica kratke kose koju si upoznao kao borbenu, šašavu, onu koja ne odustaje, koja je uvek drugačija.

Čuvaj mi taj duh, zauvek, hoćeš li?

Meškaš se po krevetu, premeštaš i okrećeš. Vreme je da krenem na posao. Poljubila sam te u ruku. Iako sam se svojski potrudila da se izbaci onaj deo o „poslušnoj ženi“ u crkvi kada smo se venčavali, nadam se da sam ti bila bar dovoljno dobra sve ove godine. Možda nisam poslušna, nisam najbolja.

I znaš šta – nosi se.

Čisto da mi srce bude na mestu a sve ovce na broju, morala sam da ti to kažem.

I prosto, tek tako, prošlo je deset godina od onog dana na jahti kada smo se kobajagi zakleli na svašta nešto nebitno sem jedne stvari.

Sve dok jedna žena zelenih očiju korača hodnicima života, ispisavaće za jednog i jedinog reči sa burme po zidovima,

“Ever Thine, Ever Mine, Ever Ours” 

6.08.

Držim ga na grudima i osluškujem to sviždanje u plućima. Čujem sat u kuhinji kako kuca u ritmu tog iritantnog zvuka koji dopire iz njegovih malih grudi. Ne smem da se pomerim. Posmatram senke od drveća na plafonu, kao da igraju tango sa mojim mislima. Više ne znam ni kada se završila noć a kada započelo jutro. Laku noć, misli dosadne što se rojite kao dosadne muve zunzare. Dobro jutro, svežino jutra što mi lediš nepokrivena stopala. Lagano ga ostavljam na krevetu da sni. Umivam podbulo lice, oblačim svoju omiljenu haljinu. Šminkom pokrivam sve nedoumice, karminom skrivam sve pogane reči koje želim da izgovorim. Vežem kosu koja bi lepršala slobodno po onom popodnevnom suncu u inat svima, i svemu. Cipele na stopalima sprečavaju korake da trče što dalje, što brže, nikuda i svuda… Sat na ruci pokazuje da je krajnje vreme da odustanem od svih namera koje mi se roje kao one zunzare u mraku. Ispijam gutalj bljutave kafe, a silno želim da je ono domaće vino koje sam pila u sutonu dok su se talasi nemirnog mora razbijali o stene…

Ulazim u prevoz, sedam pored prozora.

„Nije slobodno gospođo, ovo je moja kabina voza, mora da ste pogrešili“, izgovaram u sebi dok nemo gledam bledunjavu ženu sa kesama u rukama, kako nervozno seda kraj mene.

Jedna stanica, druga, i eto, već sam tamo. Da, baš tamo na onom velikom trgu, Piazza Unità. Čeka me espreso i kroasan vruć, žgoljavi konobar sa nešto nespretnijim znanjem engleskog jezika i prozirno zelenim očima. Volim da ga gledam kako maše rukama u znak pozdrava dok pokazuje moje slobodno mesto. Nakrivljena glava ukazuje na ponos što je sačuvao to mesto za jednu stranjkinju širokog osmeha u beloj haljini.

Da, tamo sam ja…

Silazim na stanici, kiša je već počela da pada. Majske kiše dosadne… Gde ste bile celu jesen… Uvijena kosa se polako ispravlja, ruž sa usana nestaje. Trčećim korakom odlazim do posla. Stavljam karmin , kosu vežem u rep. Dobro je, mirna sam, sve je u redu. Brojim u sebi… Jedan, dva, tri… Tiha prostorija puni se žagorom ljudi. Tačno možete videti prašinu koja se diže na svetlosti zraka koji se prolamaju kroz prozor. Volim taj miris kafe pomešan sa mirisom svežih, jutarnjih novina. U jednoj ruci šolja a ispod miške svežanj dnevne štampe, i tako jedan za drugim prolaze, gore, dole, svako za svojom temom…

I gledam te njihove novine iako ne razumem ni jednu reč, prelistavam stranu po stranu. Užurbano ispijam srk po srk espresa. Ceger sa namirnicama za plažu podseća me na to koliko već kasnim, moji će biti užasno ljuti, gde sam to do sada. Ostavljam bakšiš ispod tacnice za kafu.

„Ciao ci vediamo!“, rekoh mu, ali me moja odvažnost što tako tečno govorim tuđi jezik i mašem rukama baš poput prave Italijanke, koštade mrlje od prosute kafe po beloj haljini.

Setih se toga posmatrajući onaj krug na novinama od šolje. Mrlje ostavljam svuda, tako nespretna i odvažna…

Ne valja, ne ide, ne može, ne umeš, ne znaš, ne tako, kako, zašto… Poludeću!

Prašina se sve više i više podiže, postaje sve teža za disanje. Sve je više nje a sve manje vazduha. Grizem karmin na usnama, rekla bih svašta, onda brzo odem i popravim stvar. Skinula bih cipele i trčala bosa, ali me sve više stežu. Kosu vežem nervozno, uzimam notes i torbu, ništa ne umem kako valja… Posao zove, istrčavam napolje. Kiša pljušti. Kasnim, kasnim, kasnim! To me setilo…

Sa mrljom na beloj haljini trčala sam po malim Tršćanskim ulicama. Sve su tako prokleto iste. Cipele me žuljaju, ma došlo mi je da ih bacim! Kuda beše, levo ili desno…

„Scusami, se puoi aiutarmi?“, upitah za pomoć starog gospodina. Pokazujem ime ulice na papiru. 

„Seguimi, vado in quella direzione“, nasmeja se, odmahnu rukom da pođem za njim, kaže baš prolazi pored moje ulice. On na biciklu, ja pored njega. Zadihana, čupava, bosa, ali srećna što idem u pravom smeru…

Sve su iste, te male Zemunkse ulice na keju… Držala sam zadihana papir sa imenom ulice, setila se čoveka na biciklu i tesnih cipela.

„Izvinite, gde je ova ulica?“, upitah namrgođenu gospođu sa zavijenom cigaretom u ustima.

„Tamo“, pokaza mi ljutito na sledeću ulicu.

U nadi da sam uradila šta je trebalo, vratih se nazad. Skinula sam cipele, žuljevi, bol, strah, ljutnja, gnev, umor. Sve se slivalo niz mokre obraze.

Ta devojka u beloj haljini sa felkom od kafe pronašla je put. Buntovna i smela, umišljena Malena iz istoimenog filma Đuzepea Tornatorea. Zašto je na ulicama tuđeg grada hrabrija od ulica čiji broj kockica na kaldrmi zna od početka do kraja? Kako su joj to razumniji putokazi sa slovima koja imaju kukice i čuda, od slova koje i sama izgovara onako kako ih piše?

Da… U tome je cela njena suština, bit i istina. Za jednu stvar ne treba prevod. Za nju vam ne trebaju putokazi, ona vodi svuda. Otvara vam bilo koja vrata, sve ulice poznaje.

OSMEH.

Možda nisam razumela tog sedog starca na biciklu, žgoljavog konobara sa trga, ali sam razumela osmeh. Ja njihov, oni moj.

Kojim jezikom da govorimo a da nas razumeju oni sa kojima živimo, radimo, plačemo, pevamo?

Osmehni se, daj lepu reč. Podrži, zagrli, budi oslonac.

Ne daj me. Ne dam te.

Za osmeh ne treba ruž kojim skrivamo ružne reči, ne treba nam gumica da vežemo kosu, neka je, neka se vijori slobodna! Skinućemo cipele koje nas žuljaju, pićemo vino jer nam prija duši. Zar je to toliko teško? Zar je to toliko skupa rabota?

Skupljam stvari i odlazim kući. Ulazim u prevoz, umorna i mokra sedam pokraj prozora. Noć. Uspavljujem to malo čudo na mojim grudima, ljuljuškam ga i osluškujem to zviždanje dok utanja u san… Gledam senke na plafonu.

Više ne znam ni kada se završila noć a kada započelo jutro. Laku noć misli dosadne što se rojite kao dosadne muve zunzare. Dobro jutro svežino jutra što mi lediš nepokrivena stopala…

OSMEH…

Udah, izdah… Srk kafe, pogled ka prozoru. Magla pomešana sa smogom, užurbani koraci ljudi koji odlaze na posao. Osećam ritam njihovih koraka kako se mešaju sa otkucajima moga srca. Uzdah, izdah…  Mirno je sve, ili bar tako izgleda. Sve je isto, a ništa nije. Rekla bih nešto, a ćutim. Odavno mi reči stoje zaglavljene u ustima, trulež neispisanih stranica prožima mi telo. Vraćam se po ko zna koji put za radni sto, ruke na tastaturi, belina strane štipa mi oči, kakofonija srka vrele kafe i uzdaha.

Jesen je došla nekako mučki, sa leđa. Ne volim tu razigranost boja po parkovima, golo drveće, miris pečenih paprika. Ne volim ni miris ruzmarina u rano jutro, ne volim mokre, današnje novine na kućnom pragu. Ne volim bake koje šetaju svoje unučiće, ne volim da čujem kako ih milozvučno prizivaju sebi, grle ih i utopljavaju. Ne volim. Trule reči, kao trulo lišće.

Topao čaj, topao zagrljaj. Promrzle ruke. Neke nove ljubavi na klupi koje za zaklinju na večnost. Ne volim. Kiša koja mi kvasi sveže ispeglanu kosu, pravi brazde na našminkanom licu.

Pakujem stvari, odlazimo u selo. Nervozno sklanjam stvari sa kauča, dečije sobe, ignorišem mejlove sa posla. Pozivi na mute. Nisam tu. Deca mi lagano šibaju po živcima svojim razdraganim pesmicama, njihov ničim izazvan optimizam ulivao mi je sve veću nervozu. Kome se radujete? Šta hoćete?! Smirite se, zaboga!

U trenutku izgovorene reči, zaustavila sam auto, udahnula duboko i srknula kafu iz termo šolje. Deca su me pogledala kao da sam nekakvo strano biće sa likom njihove majke, ali ni trunkom one nežnosti i milosti. Stigli smo nešto brže nego inače, na kapiji nas čekaju široki osmesi, iskreni zagrljaji. Ne volim, mrzim!

Foto: pexels-molly-champion

Vadim stvari iz auta, mrsko i odvažno.

„Žurimo nazad, sutra što pre se vraćamo…“, izgovaram nadrndano, dok se usplahirana lica krive u setu. Ostavljam sve iza sebe, odugovlačim taj odlazak. Ne volim. Srk kafe onako prostački, stavljam šoljicu na tacnu zvučno i odsečno.

„Moram da idem… Neću dugo…“.

Sela sam u auto, okrenula ključ, ubacila u brzinu. Ušla sam u poznati sokak, jesenje ruže, ruzmarin, ma ne volim!

Korak po korak, mučnina u stomaku, znojim se, hoću da se okrenem i odem što pre. Ali nisam, sela sam na trem, gledala te živopisne boje njenih ćilima onako, nevešto prebačeni preko kapije. Miris pržene kafe osećam kroz polupani prozor. Metalna kofa ispred ulaznih vrata, prazna. Metla naslonjena na kuću, stazica prekrivena lišćem. Ne volim…

Sedela sam dugo, čekala da se pojavi. Zašto me nije dočekala na kapiji? Kuda se denula? Kuda tumara po ovakvom vremenu…

Gladna sam, gde je vruća lepinja? Kajmak? Zašto je kofa za mleko prazna?

Ljutito ustajem, sedam u kola. Želim sve da joj prebacim, za sve što ne volim, a volela sam. Dolazim, parkiram auto. Zalupila sam vrata najjače što sam mogla. Okrenula sam se. Uzdah, izdah… Koraci su sve sitniji, galama u mislima se stišava. Dolazim do tebe.

Kupila sam debele čarape. I onu kremu što si mi tražila. Napravila sam krofne. Nisam se popravila, lažem kada ti kažem da jedem redovno. Što me nisi sačekala, bar još malo?

Što me tako gledaš? Reci nešto…

Sela sam na podzidu oko grobnice, okrenula joj leđa. Bila sam ljuta, gladna, hladno mi je, Nano… A ti, ništa… Ništa… Sedela sam tako nepomična, bez reči, dugo. Zavolela sam jesen. Morala sam. Pomirenje je došlo spontano, shvatila sam,  jedino te mogu  videti u bojama, čuti u vetru, osetiti u grani ruzmarina ispred stare kuće…

Vratila sam se deci. Skuvala kafu, sela na terasu i u tišini posmatrala kako se igraju sa dedom. Baka koja se vrzma oko njih, umilnim glasom sebi ih priziva. Želela sam tu sliku da upamtim i kada se vratim u Beograd.

Udah, izdah… Srk kafe, pogled ka prozoru. Magla pomešana sa smogom, užurbani koraci ljudi koji odlaze na posao. Mogu da osetim ritam njihovih koraka kako se meša sa otkucajima moga srca. Uzdah, izdah…  Mirno je sve, ili bar tako izgleda. Sve je isto, a ništa nije. Rekla bih nešto:

Nedostaješ mi, ljuta sam, ćutala sam jer si me ostavila Nano. Bila si ceo moj svet, a nikada ti nisam rekla koliko te volim. Koliki si deo mene. Izvini za svako nisam mogla, nisam stigla, a mogla sam i stigla bih ja sve… Izvini za svaku nemarnost, bezobrazluk. Voleću jesen kao što volim tebe, voleću svaki dan i sve u njemu, jer ti si deo zemlje, mog neba, vazduh koji dišem. Udah, izdah…

Foto: pexels-andrea-piacquadio