Drhtavica me hvata, savijam se od bolova. Ko bi rekao da jedna upala srca u kombinaciji sa virusom može da mi se učini kao odvajanje duše od tela.
Svetica nisam i sledi mi Pakao, mada je tamo toplo, a iz perspektive nekoga koga trese groznica,  Čistilište uopšte nije loša ideja.
Svašta mi je padalo na pamet, sanjala sam razne snove.
Kako nisam pila rivotril tih par dana dok su mi deca bila prehladjena sustigla me i kriza koju svaki zavisnik ima ukoliko ne uzima svoju dozu. Dobila sam osip i krajnje primamljivo natečene zglobove za mlade stažiste za posmatranje. Otišla sam u bolnicu, dobila prekor što sam neodgovorna prema sebi od lekara, dobila prekor od muža, od svih.
Na trenutak sam se osetila krivom što sam tako neodgovorna. Ali kao munja me udarilo u glavu dok sam se preznajala u bolovima i drhtavici:
Ko su bre oni svi oni da mi sude?! Što, majke su krive i kada iz najboljnih namera učine loše sebi kako bi zaštitile decu a opet bi bile krive i da im se nešto desilo zbog majčine “neuračunljivosti”. Krive i glupe kada pokušavaju da izađu na kraj sa svim poteškoćama i odgovornostima današnjice. Prililčno smešne ispadamo kada trčimo sa posla na beznačajnu radionicu u vrtiću. Nepodobne na poslu, nevaspitane kada piju, kurve kada traže sebi sreću i boljeg u krevetu, nezasite kada žele više… I na kraju, gde ste svi vi bre kada mi je teško, šta je ovo?!

Processed with VSCO with a6 preset

Nisam mogla da se ne zapitam dok iz kreveta gledam gomilu knjiga iz biblioteke, onako u bunilu, samo mi jedna odvlači pažnju, „Pametne žene, pogrešni izbori“. Jel to zaisto tako?

Nakon par dana agonije bolovi su postali podnošljiviji, a um se vraćao na staro podešavanje. Nisam bila kivna ni na sebe ni na muža, ni na decu. Skuvala sam kafu i po prvi put otvoreno porazgovarala sa samom sobom. Shvatila sam da nema krivca i da je to traženje krivca samo varka pompeznih naslova knjiga koje obećavaju rešavanje problema. Pročitala sam par knjiga, pokušala da proniknem u suštinu onoga što se zove spas svih nas ugnjetavanih žena. Ali, svako napisano slovo činilo se pogrešno.

Kažu knjige da pametne žene pogrešne muškarce biraju u onom momentu kada se njeno svesno stanje sukobljava sa onim nesvesnim i naučenim. Što bi bi u prevodu značilo da to što je učila visoke škole, nagutala se feminizma tokom studiranja, pročitala razne knjige i magazine, sve to biva ništavno u momentu kada ono nesvesno u njoj duboko skriveno i naučeno isplovi na površinu. Ono što je u nju usađeno kao malu devojčicu tokom odrastanja. Žena je majka, žena je domaćica, biraj dobro seme za svoje potomke, biraj sebi valjanog muža kog ne moraš voleti, ali samo neka je dobar i pošten.

Processed with VSCO with hb2 preset

I tako se ona savremena buntovnica uda za sasvim običnog čovečuljka, pa se kroz godine koje prolaze pita šta joj je ovo trebalo dok joj troje dece skače po grbači, ali drugačije nije bilo moguće jer nije prihvatljivo. Za mamu, za tatu, babu, dedu, familiju celu.

Ima i onih koje se udaju za prave propalitete koji su sušta suprotnost od onoga koji ih je gajio i nazivao tatinom princezom. Previše zaštićena princeza se otrgne iz tatinog naručja, jako brzo postaje drolja na ceni. Poželjna je, traže je svi, otimaju se oko njene pažnje. A ona samo traži taticu u svakom od njih dok je kite novcem i stavljaju kokain u nos. Njena slava je kratkog roka, iskorišćenu robu niko više ne želi, nije zanimljiva a navikla se na život na visokoj nozi. Zato se udaje za najboljeg kandidata koji je mlati najmekše i rodi mu bar dvoje dece. Tatica ništa ne zna o tome, pa kada mu dođe modra i polomljena posle par meseci braka, tata shvata da je mala princeza zapravo samo stara zvezda nekada poznate kraljice noći…

Tu se nekako ubrajaju po mišljenju psihologa i one koje su toliko mrske i samoj sebi a kamoli traženju srodne duše, da će radije kupiti mačku, odlaziće svaki dan na posao, biće uspešna, karijera će joj blistati. Ali ona o deci ne razmišlja sem kada ih vidi na ulici kako je guraju u prolazu, njene jajne ćelije izumreće kao dinosaurusi dok ona hita ka novoj visokoj poziciji u firmi. Leže u osam, ustaje u šest. Seks je samo usputna potreba kao i odlazak u toalet. Njen život je sasvim njena stvar. Obično je izopštena  iz svih familijarnih okupljanja tipa svadbe, jer ko želi nju za primer bilo kome, ona je čudakinja i niko je neće nazvati da joj čestita Novu godinu, rođendan joj zna samo majka i par poznanica. Toliko o tome.

Pokušavala sam da shvatim sve što su nabrojali i da sebe uvrstim u bar neku od tih kategorija žena koje su bile jako uspešne, strogo profilisane šta žele, ali su grešile iz samo sebi znanih razloga.

Čitala sam dalje i tražila odgovore na pitanja. Strah je ono što je povezivalo sve ove žene zajedno. Svaka od njih je imala različiti strah kojeg se čvrsto držala radije nego da pokuša da se otisne u nepoznato i proba nešto drugačije. I svaka je imala opravdanje sasvim logično zbog kojeg postupa tako kako postupa.

Ali onda, pitamo se psiholozi u knjizi i ja sa druge strane, da li je život u strahu breme koje je nepotrebno nositi ili nas ono štiti od već jednom napravljene greške koju ne želimo da ponovimo?

Strah od neuspeha, strah od nepoštovanja, strah od nemilosrdnosti, strah od poraza, strah od nepoznatog, strah od neodlučnosti i onaj najveći od svih strahova, strah od neuzvraćene ljubavi…

Nigde tu nije bilo mesta onim pompeznim naslovima u knjigama koje krive muškarce a glorifikuju žene, krive žene za manjak hrabrosti, a muškarce stavljaju u veliki znak pitanja za sam smisao njihovog postojanja osim za ratno herojstvo i produžetak bogate plemićke loze. A svi preplašeni od onoga što je tako očigledno, ljubav je za njih daleka distanca koju su osetili gorko jednom pa se pokajali. Ili ne znaju šta je to u strahu od odbijanja nikada je nisu ni tražili… Bila sam zbunjena i razočarana, tražila sam nepostojeće odgovore za samu sebe.

Sledeće jutro još pod utiskom knjiga koje sam čitala, skupila sam hrabrost da se i ja osmelim i kažem mužu sve što mi leži na duši duži period. Povod su bili neoprani sudovi, a zapravo sam ganjala po kući nesavršenstva samo da bih počela sa replikama koliko sam pogrešila kada sam tebe izabrala! Ja, školovana, poslata da budem nezavisna, samostalna, učena i hrabra, sedim i čekam tebe da dođeš loše volje i nervozan da mi sjebeš dan. A nema pojma koliko sam uložila u taj dan, u taj ručak, u to savršenstvo domaćinstva koje niko od vas ne primećuje jer ste lenje bube , sebične aždaje koje proždiru sve pred sobom!

Urlala sam iz sveg glasa. Mia je plakala jer sam joj naredila da baci čarape koje su bile pocepane. Upitala sam je zašto plače i kada mi je odgovorila ni njoj nisam ostala dužna.

„Majka ti se bolesna vuče po kući i vaše stvari sakuplja, perem, čistim da vama bude bolje a ti plačeš zbog čarapa?! Zašto ne plačeš za mamom koja se bolesna bori da vama ugodi! Zar su čarape bitnije od mame Mia!“

Nije više reč progovorila, samo je ustala sa kreveta i počela da rasprema sobu. Pre odlaska u krevet došla je da me poljubi i kaže laku noć.

Sergej i sam shvativši da je vrag  odneo šalu sam je seo na nošu, oprao zube, obukao pidžamu uz malu pomoć.

„Laku noć mama, da te poljubim… “

Shvatila sam da ne želim da budem ni ona koja se samosažaljeva ujutru čim se pogleda u ogledalo, ni ona što trpi batine, ni ona što mrzi muškarce. Želim da me vidite kao osobu koja daje sve za vas, a dobijam gram poštovanja kao na kašičicu samo da bih bila zadovoljna. Neću da upadam u klišee o savršenoj porodici gde se mama nasmejana na Instagramu slika sa porodicom, a potajno plače jer je kasno da se sada vrati na početak i svetu pokaže koliko je samo nesrećna.

Ne želim ni da budem ona koja će da mrzi instituciju braka samo zato što su joj njih par srušili ideale njene savršene ljubavi a da pritom ni sama nije bila ni približno savršena, a tražila je idelano seme za potomstvo. Ne želim da trpim priče kako tako mora i da svima isto, jer nije!

Da, ja želim da se odvojim od svog muža na par dana, da sa njim ne progovorim ni reč, da spavamo odvojeno, da otputujemo svako na svoju stranu, želim da mu kažem šta me sve nervira dok vodim ljubav sa njim, ne ja neću da okrećem glavu samo da bi me „odradio“ , želim da znam šta je to što želi on, a šta želim ja… Reci mi sve u lice! Jer meni je dosta, kako to ne vidiš?!

Ako se nađemo i posle toliko godina na istom mestu na uglu dve ulice u našem restoranu „Na ćošku“, ako dođeš ti, dođem i ja, onda smo vredni ovog bola i patnje koja nas je samo ojačala. Ali ako se ne pojavi neko od nas… Niko nije kriv, to moraš da znaš.

Deca u selu kod dede i babe. Nismo danima razgovarali, svako na svoju stranu okreće glavu. Znali smo datum i vreme sastanka. Otišla sam nešto ranije u knjižaru gde sam naručila čaj i počela da gledam naslove knjiga. Svaki naslov kao da je opisivao ono što osećam.

Buka, Ambis, Priče tvog života, Stid, Razdvojenost, Zla kći…

Osetila sam na trenutak mučninu koja me razdirala iz dubine duše. Slučajno sam otvorila magazin i u njemu naslov, gde opisuje savršeno uredjen dom za porodicu… Setila sam se svih naših momenata, prvi susret, porodjaj jedan, drugi, sve uspone i padove. Pokušavala sam da se sastavim kao nevešto napisan dečiji sastav bez početka, uvoda i kraja.

Ne Milice, ti si žena sa pogrešnim očekivanjima, a ne izborima. Ti si sve sama izabrala pa i te pogrešne izbore koje pokušavaš da menjaš prema sebi. Zapitala sam se očajnčki da li bi bilo koji čovek iz moje prošlosti deklarisan kao velika ljubav bio bolji izbor. U tom trenutku sam shvatila… Svi ti predhodni izbori su me pustili da čekam sama da sedim na mestu za dvoje… Otišli su i nikada mi nisu dali objašnjenje zašto nisam dostojna te ljubavi, nisam bila dovoljna, a mislila sam da sam tako prosto najbolja. A zapravo sam samo siroče željno dokaza da je bolje od njega u ljubavi, u svemu…

Trčala sam kao bez duše. Kiša je lila, vetar je nosio sve pred sobom. Uletela sam u restoran i pogledom tražila sam poznato lice. Pomalo postiđeno skinula sam kaput i rekla da čekam nekoga.

„Vaš pratilac je odavno tu“, reče konobar sa blagim smeškom.

Sedeo je na našem mestu do prozora. Gledao je napolje. Sela sam preko puta njega. Naručili smo večeru. Pogledao me i upitao onako kako on ume ispod oka:

„Šta dalje?“

„Ništa, idemo kući…“

Spavali smo sklupčani jedno uz drugo. Na radnom stolu još je stajala gomila knjiga. Sutradan sam ih sve vratila u biblioteku.

Nisu meni potrebni psiholozi, ni nauka, niti feministkinje, a ni razočarane žene u stihovima da objašnjavaju koliko sam pogrešila što sam njega izabrala. Sa tim izborom ja ću se nositi kako umem i znam. Ali nikada neću dozvoliti da ikada više prećutim bilo šta, jer ćutanje je sigurna karta za propast svake veze i svakog odnosa.

Niko nije savršen, nemojmo se zaluđivati naslovima poznatih autorki koje mlate pare i uveravaju vas da rešavaju svaki vaš problem.

Ili ga rešite sami ili se ne kunite u ljubav koja je samo izgovor za sve propalo u vašem usranom životu, časnije je sedeti kući sa mačkom, piti vino i biti zadovoljan što je dan sunčan.

A uvek možete rezervisati sto za dvoje, kada budete spremni da se suočite sa samim sobom, sa svojim pogrešnim izborima, lošim odlukama, neispunjenim očekivanima. Sve će to sedeti preko puta vas, i ta osoba će sve to isto videti u vama. E, to je već hrabrost, pogledati koliko ste mali u očima druge osobe, ali ona je ipak tu… Pa se zapitajte onda, da li je on pogrešan izbor ili ste vi njegov loš kandidat? Ko je tu kome šta, ili je samo ljubav granica koja vas deli od odustajanja…

Rezervisali smo karte za hotel. Samo nas dvoje, sneg, kamin, daleko od svega i svih.
Jer on će zauvek biti moj pogrešan izbor, ja njegov loš kandidat, sada i zauvek…

Dobar dan. Moje ime je Milica Maksimović i ne pijem već dva meseca. Majka sam dvoje dece… Novinar po struci. Udata.
Ovako zamišljam da započnem seansu kada odem na terapiju. Ne pijem alkohol koji je deo mene, mog bića. Moj stil. Nešto moje.
Ali zato sam zavisna od lekova koje pijem, koji su takođe postali deo mene. Moj stil. Nešto moje.

Reakcije su skoro slične, osećate da ste opušteni, nemate osećaje niti kontroli tela, mešate razum i iluzije. Činite sulude stvari. I jako vam se spava.
Posle operacije i slinlih lekova i saznanja da sam imala predinfraktno stanje i da sam ga nosila kao najlepšu haljinu danima praveći se kao da se ništa ne dešava, shvatila sam, biti pijan i pod lekovima nema prevelike razlike… Samo jedno budi emocije dok drugo sasvim poništava.

Danima se vučem po bolnicama i svaki put kada svratim u kafić pored hrama, uvek na isto mesto pored prozora. Naručim espreso sa mlekom i zaustim čašu crnog. A onda se prenem kao iz sna i kažem “ceđenu”. Pijem ja nju, pije ona mene…

Novogodišnja euforija, svi nekuda žure sa kesama. Poklonima. Gledam ta lica. Pokušavam onako polusvesna od rivotrila da shvatim jesu li ti osmesi zaista od srca ili samo zato što je Nova godina.
A kako to da se ne smejemo tako čitave godine nego samo tih par dana?

Ok, razumem da će mnogi pomisliti da je moj cinizam i sarkazam dosegao vrhunac. Ali briga me. Ja se ne smejem od srca već mesecima. I nemam nasmejane slike sa porodicom pored jelke.
Čak sam i jelku nakitila kao preko one stvari. Mia me optužuje da nam je kuća dosadna. Nema nakita, svetiljki… svega!
I znate šta… Po prvi put me bilo baš briga.
Gde ste svi kada mami treba smeha, radosti, pažnje tokom godine? Da me neko pita jesi umorna? Hoćeš odmor? A svi sve želite tih para dana pred doček za sebe. I Deda Mraza, paketiće, predstave.
I sve im to obezbedimo samo zarad osmeha i malo “magije”.

Platila sam račun i istrčala iz kafića kao da imam neki cilj, a zapravo bežala sam od same sebe. Od one Milice koja ne ume više da se pretvara.
Setila sam sam se sebe za jedan doček imala sam svega par godina. Devedesete i inflacija, paketić ko ti kupi čuvaš ga do Uskrsa.

Jedina moja želja bila je da mama bude uz mene to veče kada se nebo obasja vatrometom. Radila je, često je bila odsutna. Sestre svaka na svoju stranu, a ja sa familijom gledam kako se grle i ljube sa svojom decom. Ja u ćošku sobe držim paketić. I želim samo nju. 
Nikada joj nisam rekla to. Ali tog dana u kafiću shvatila sam zašto mi je muka od pretvaranja.
Živite tolike godine sa nekim, svađate se, mirite, više ni sami ne znate na čemu ste. I samo će ta jedna noć da popravi sve? Jedna slika na Instagramu kako ste happy uz jelku?
A onda ćete se probuditi sledećeg jutra sa istom gorčinom u ustima i shvatiti da vi o toj osobi nemate pojma, da ste sa njim tolike godine i svake godine ga ljubite za doček a u stvari nemate blage veze šta on misli o vama. Kao znamo sve, a u stvari ledeni breg ispod.
Nama svima treba samo jedna noć da bi se voleli, slikali, grlili, smejali, zvali one koje ne zovemo skoro nikada. Lakrdija ako mene pitate. Laka zabava za visoku arisokratiju da se pokaže u najboljim toaletama i masna zabava za sirotinju uz “Tesnu kožu”. Eto vam vaše Nove godine. Radite sa njom šta vam je volja.
Od svega mi je bilo muka… Došla sam kući i po prvi put nisam ništa spremala za svečanu večeru. Obukla sam kostim Grdane, simbolično, jako, spremila zabavu u hodniku zgrade za sat vremena za svu decu i konačno videla da se svi smeju…

Shvatila sam koliko je malo potrebno da budemo nasmejani i bez te silne hrane i pića. Lažnih zagrljaja. Žene su sedele sa jedne strane, pile vino ćaskale o dosadi koja ih ubija svaki dan i da im je baš ovo trebalo. Muškarci su pili pivo sa druge strane i pričali o fudbalu. Deca u svom fazonu svi u maskama srećni što rade šta žele.

Stajala sam sa strane. Pila vodu. Onako kao noćna mora iz crtaća deca su mi prilazila a ja bih im govorila da ne budu li poslušni sledeće godine od poklona nema ništa!
Dobila sam aplauz od roditelja, po prvi put i njima neko da saspe istinu u lice.

Processed with VSCO with f2 preset

A onda je došla ponoć i sve kako to ide. Nisam mu čestitala ništa, rekla sam mu da me poljubi sutra, prekosutra, ujutru. Onda kada nema razloga za to. Bio je zbunjen.
Otišli smo na spavanje. Gledala sam u zvezde. Tražila sam baš onu koja mi nikada nije ispunila samo jednu želju… Ali nema veze…

Shvatila sam da sam po prvi put svog muža videla kakav je zaista dok je u ćošku pio pivo, posmatrala ga kako se smeje i zapitala “Jel zaista on to što je to, ono do kraja?”

Pogledala sam decu. Ja sam za njih uvek tu. Oni neće tražiti zvezdu kao ja. A da li će biti zahvalna za tonu poklona… ne verujem.

Tada mi je postalo kristalno jasno koliko mrzim Novu godinu. Jer želim tog čoveka koji me ljubi za doček onako svečano, da uvek me ima uvek tokom cele godine, ne samo tada, da bude sve onako kao iz srca. Želim da me vidi svaki dan ovakvu kakva jesam, ne samo tu noć u 00:00. Želim malo sreće svaki dan. Zar tražim previše? Nisam savršena… A ko je.

Oboje smo se složili da je u nekom trenutku potrebno da oboje idemo na seanse.
Jer ga volim 365 dana u godini. A ne samo to veče. I zato želim da ovo uspe…
A vama svima želim sve što hoćete za sebe. Ali samo bar jedno priznajte, gde je vaša mera sreće.
Fotka na Instagramu? Ok. Sa zimovanja? Ok.
Samo nemojte tražiti onda zvezde po nebu jer nas je previše koji smo se pretvarali pa došli ovde gde smo.

Moje ime je Milica Maksimović i nisam okusila alkohol dva meseca. Pijem lekove, idem na terapije. Vi o meni znate dosta, ja nemam pojma ništa o vama. Naša seansa može da počne.

Napolju hladno, oseća se miris snega. Hodam po bljuzgavici, trčim na bus. Infektivna pa Torlak. Ulazim u kliniku i mučninu mi stvara sam miris urina koji se probija iz hodnika.

” Soba 4 čekajte da vas prozovu, sledeći!”

Ulazim i vidim lica ljudi koji sede satima, svaki put sa nekim pogledom nade ka vratima ordinacije. Sela sam na polomljenu stolicu i čekala skoro dva sata i ja…U glavi mi se motaju datumi, zakazivanja, jesam li popila lekove, kad beše Mia ima kontrolni, Sergej nije poneo pidžamu…

Maksimović me trgnulo kao iz najludjeg sna, da sam se u trenutku zapitala “Šta ‘oće bre ova?”

Završavam šta imam i pri izlasku iz hodnika u uglu sobe za hitan prijem vidim stolicu i devojku kako sedi pored majke koja leži. Tiho je jecala, brisala nos rukavom od jakne onako, prava tinejdžerka u svetu svojih idola obučena u crno.

Pitala sam ženu pored mene dok čekamo u redu za overu, šta se zbiva.
“Ma… ono najgore…”

Okrenula se i nastavila u svoj red. Videla sam samo dok zatvaraju vrata sobe da devojka leži na majčinin nogama… Vrata su se zatvorila i nastao je muk u čekaonici.
Polomljena od samog prizora, od sopstvene muke i iscrpljenosti, dolazim kući. Otvaram vrata, deca, klinci haos.
“Dodji za sekundu u sobu”, reče on ozbiljno.
“Komšija sa prvog je umro, mali ne zna ništa o tome, zamoljeni smo svi da sa njim o tome ne pričamo. Ok?”

Klimnula sam glavom onako još mokra od kiše…

Setila sam se one devojke sa klinike.
Deca, klinci haos, spavanje. Nisam mogla da zaspim…

Drugar je i ide sa Miom u školu, dete je divno i malo je reći naviknuto na situacije gde mu svako malo hitna dolazi da pomogne tati koji je bio jako bolestan.

On će se sutra igrati kao sva druga deca, verovatno će pikati fudbal, možda upravo piše prvo ljubavno pismo Emi, a sigurno se svađa sa drugom zbog sličica. Možda mašta o prvom snegu i sankanju sa ćalom. Ili na ono obećanje da će dobiti tablet ako bude dobar u školi. Možda čeka da dobije novi komp za Novu godinu, jer stari ne podržava konfiguraciju igrice kako mi jednom reče.

Pitam ja vas sada i kako se to radi… Kako reći tom detetu…

Kada su mali, oni nisu svesni dešavanja, kada si odrastao boriš se sa tim, a kada si kao jedan sedmogodišnji dečak? Šta on radi?

Kako on zaboravlja, kako se on bori?
Niti zaboravlja a još manje se bori sa tim…

Ćuti.

On i dalje ne zna… ali ćuti…

Svaki dan po bolnicama pitam se samo jedno… Kako ćutanje postaje toliko glasno da razara uši svih nas, taj muk kada ima silinu mora, jačinu vetra?

Svako od nas nosi to ćutanje u sebi, gubimo drage osobe, borimo i zaboravljamo tu bol, ili se bar pretvaramo da je zaboravljamo zauzeti svakodnevnim sitnicama.

Ali kada zaista ćutanje prestaje? Jel prestaje?

Sutradan sa Batuta otišla sam u Centar za mentalno zdravlje.
Dok sam se penjala na sprat u liftu bilo me sramota, nelagoda je prožimala moje telo. Ušla sam unutra. Popunila sve formulare.

”Dobar dan, kako ste, sedite.”

Prestala sam da ćutim… za sebe, za malog Miloša, za sve one osobe koje sam stvorila o sebi za druge. Da misle kako sam jaka jer ĆUTIM. Zato sam sebe dovela do situacije u kojoj sam i gde se zdravlje stavlja iznad svega i svih…
Ali jedno znam, tu smo svi za njega i nadam se da će neka neka nova generacija nas roditelja učiti te klince da nikada, ali nikada ne ćute… A ovo je za tebe Miloše,

Mali Prinče

„ Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću stanovati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!

On se i dalje smejao. A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvek prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva …  I tvoji prijatelji biće iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: ‘Da, zvezde me uvek zasmejavaju!’ A oni će pomisliti da si lud. Podvalio sam ti… On se i dalje smejao… To će biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…“

Kratak dah, muti mi se u glavi. Pokušavam da zadržim svest. Uzimam tablete iz fioke, pokušavam da smirim puls. Znoj hladni me obliva, ali ne smem da priznam koliko sam uplašena. Trpi Milice, rutina. I tako dan za danom prolazi, rutina za rutinom samo se niže…
Deca, posao, deca, posao, roditelji, stres, stres, deca. I ništa to nije novo. Svima je tako. Hodam Kosovskom ulicom, jutro je, magla gusta, skoro da je sečem koracima. Prolaznici uvučenih lica u svoje jakne brzim korakom prolaze jedni pored drugih. Penjem se u kancelariju. Posao, stres, posao, stres. Rutina. Svima je tako.

Sabiram račune u glavi. Pa na telefonu. Je*em ti pa šta ja trošim ovoliko… Rutina.
Čekam prevoz dva sata. Rutina. Svima je tako. Ne posvećuješ deci pažnje dovoljno jer nemaš kad od svega što te čeka, a mislim na kućne poslove. Nervozan si. Umoran. Svima je tako. Ali i dalje vodim jedno dete na balet, drugo će uskoro na fudbal, pa onda u ponoć kuvam ručak. Spavam 5 sati u proseku. Hranim se s nogu, ali zato decu teram da jedu brokoli. Pijem Rivotril 4 mg. Ujutru i uveče.

Brak je ponekad kamen koji te vuče dole, a ponekad ti daje krila da letiš kroz oblake. Rutina. I u braku toga ima na meru, i svima je tako. Rutina.
Roditelji stare, svet se okreće, ko je brinuo o tebi sad ti brineš o njemu. Stres. Rutina. Svima je tako.

Dok sam čekala nalaze na šalteru da izvadim krv, uleti mi žena i bezobrazo stane ispred mene. Ja joj rekoh da se pomeri kulturno. Dovoljno je reći da me pogledom, da izvinite, nahranila izmetom. A onda je rekla nešto zbog čega sam lupila šakom ispred nje na pult i jako je odgurnula.
“Pun mi je ku…. vas sa sela što dođete ovde u Beograd, ne može više da se živi od vas!”

Tu sam pukla, sve je u meni kuvalo. Lupila sam i odgurnula je jako. Jer je i ova žena postala RUTINA NAŠE DANAŠNJICE.
Ta ista koja me hrani govnima, prelazi red, a ja koja nemam te rutine življenja divljaka, čekam.

E sad, jedno me pitanje kopka dok ležim ovde u bolnici i pišem ovo na prigušenom svetlu iznad bolničkog kreveta…

Processed with VSCO with x1 preset

Možda da nije bilo toliko rutina u mom životu, da sam se bavila više sobom a manje drugima, da sam naučila da se branim od stresa, da zaštitim sebe, ko zna… Možda ovde ne bih sada čekala katetersku ablaciju srca.
Ceo život gledam ljude oko sebe kako nešto pod moranjem ugrožavaju svoje zdravlje. Kako pod izgovorom rutina svoje živote pretvaraju u pakao i sopstveno zarobljeništvo. Čemu to?

Šta ćemo kad ne bude lekova, mesta u bolnicama sve je manje, ljudi leže po hodnicama i čekaju intervencije. I svuda je tako, i svi to znamo, pravimo se ludi i čekamo po redovima za preglede radije nego da se čuvamo. Pazimo sebe, budemo odgovorni prema sebi. Ali lakše je ležati u hodniku bolnice…

I dokle tako? Kada ćemo lečiti navike, rutine, sami sebe? Šta je loše otići kod psihologa? Biti kulturan? Samosvestan?
Nije lud onaj ko pomoć traži, lud je onaj ko potrebu za pomoći ignoriše.

Bez bolesnih ljudi država nema profita, bolesni kupuju lekove, oni su sigurica. A ti izaberi da ne budeš deo mašinerije, u inat rutinu vašljivog života pretvori u ono što ti prija.
U inat se smej na šalteru, na kasi, dok te guraju. Hrane govnima.

Izdvoj se iz mase i konačno postanimo svesni da život nije ono što nam drugi kažu da jeste, to je ono što ti želiš najbolje za sebe. I nije sramota želeti SAMO najbolje za sebe.

Svi smo mi zamenljivi na raznim mestima i pozicijama, i sve može da sačeka. Samo rutina sreće i malih radosti nam može pomoći, a na njih smo zaboravili pod okriljem depresije i Rivotrila, 4mg ujutru i uveče.

Pa vi eto, razmislite… Hoćete li i vi čekati po hodnicima bolnica sa kojekakvim uputima, ili ćete okrenuti list…

A meni ostaje da vas pozdravim i sutra uz novo jutro nakon operacije, nadam se, i ja okrenem bar 10 novih listova…

Gase svetla, terapija se deli. Uključuju mi infuziju…. Stavljam sluške i Bajaga svira onu stvar:

Nisi se probudila, zato nisi videla
igrale su sene
nek te dobri duhovi i kraljevski orlovi
čuvaju od mene…

nek me čuvaju…