Ustala sam pre tebe, baš kao i svako jutro. Ništa neobično, zar ne… Skuvala sam kafu, spremila se za posao. Stala sam na vrata sobe i posmatrala te kako spavaš. Svaki santim, deo po deo.  I po prvi put, učinilo mi se da u mom krevetu leži sasvim nepoznat muškarac, izrazito krupan, pomalo sed. Bože, koliko mrzim što si plav… Setila sam se onog trenutka kada sam te isto tako ugledala na vratima one male prćije u centru Loznice. Pomislila sam istu stvar, šta koji moj… Pa ti si čoveče sve što ne volim. Ljubazno si mi otvorio vrata, izmakao stolicu da sednem, uzeo kaput. Đavo da me nosi, imao si me tog trenutka. Lako je bilo kupiti devojku poput mene trikovima bontona iz filmova koje si, očigledno, jedino ti pažljivo gledao. Pomislih, ma neka ide život… Pa, i nije toliko plav…

Setila sam se i onog našeg ručka u „Snežani“, u Knez Mihailovoj ulici. Sećaš se? Išli smo kod ginekologa, rekao je da postoji šansa da neću moći da rodim, kada sam te zamolila da se rastanemo a ti me zaprosio. Debeli, plavi čoveče… Opet si me kupio.A ako se i ne sećaš svih mojih grozota, pijanstava, depresije, hormosnkih izliva besa, ja se sećam… Koliko si me puta samo nosio pijanu, uplakanu, ljuljao na krilu svaki put kada me zaboli stomak. Pa gde su samo oni moji silni odlasci u bolnicu, po nekoliko dana svaki mesec, godinama. Nikada se nisi požalio da ti je bilo mučno sa mnom izaći na kraj.

Sećam se i onog buđavog dušeka u našem prvom stanu. Naši prvi snovi skučeni u par kvadrata. Ali, bilo nam je lepo. Nekada mi je bilo lepše sa tobom tako bez ičega, nego nesrećnoj na vrhu sveta u svili i kadifi. A imali smo toliko uspona i padova… Puno i malo, svega i ničega, ovoliko i onoliko, tamo i ovamo – sve to i još mnogo toga. Nekada sam želela da više nikada ne otvoriš vrata stana, da pokupim sve i odem bez reči. Gušila me tvoja blizina, ježila sam se od svakog dodira tvog. Nisi znao koliko sam patila jer sam ćutala i kao najgora guska nadala se da sve znaš i sam. Tipično muško i još klasičnije žensko. Mrzim što si egoista, radiš sve samo da je tebi taman. Mrzim koliko ne mariš za svoje zdravlje, mrzim što zaplačeš i kad film gledaš. Mrzim što si povodljiv, što u drugima tražiš ono što sam ti ja oduvek bila. Najbolji prijatelj. Mrzim i kada mi se vraćaš svestan koliko su te izdali a ja bila u pravu, pa me kažnjavaš ćutanjem i mrtvom tišinom. Mrzim svaku neprospavanu noć čekajući tebe da se iz kafane vratiš kući. Mrzim što sam te nekada i svesno puštala da napraviš glupost samo da ti dokažem koliko sam u pravu ja a ti glup.

Živela sam za tebe, slavila sam svaki tvoj uspeh, a poraz svoj sam bacala pod tepih. Nisi ti kriv što sam zanemarila sebe zarad tebe. Imao si sve, karijeru, uspeh i moć, a ja ništa, sem tebe onoliko koliko si bio voljan da mi sebe daš, a to je bilo… Pa, skoro nikad…

Nije mi bilo lako da se od tebe odvikavam, da zagrlim i zavolim svoj odraz u ogledalu. Pustila sam te, dala sam ti svu slobodu ovoga sveta, prihvatila te najboljeg i najgoreg. Nisam imala kud… Jedino sam te tako mogla sačuvati od sebe, od nas.

„Mico, molim te, molim te, probudi se, izdrži!“

„Biće beba dobro, molim te… Ne napuštaj me i ti…“

Šaputao si tiho dok si me držao za ruku. Ja kao na klackalici života i smrti, čujem te ali ne mogu da te oteram u lepu vražiju mater! Zar sam morala da budem pred smrt da mi to kažeš, konju debeli! Znala sam čak i tada, onako poluživa, da sam zaglavila sa tobom na ovoj planeti.

Svašta smo prošli. Mnogo lepih i isto toliko teških i bolnih trenutaka pregurali smo zajedno.

Bio si mi prvi…

Više se i ne sećam ko sam bila pre tebe. Pola života provela sam sa tobom, i još najmanje toliko će mi trebati da te konačno upoznam.

I opet bih izabrala tebe, ti debeli, plavi dečače sa bontonom i manirima kao iz filma. Nisi ti moj tip i dalje, nastaviću da balavim kao najgora šiparica za svakim mišićavim macanom. Ali, znam da imam samo jednog koji mi savršeno ide na nerve, baš onako kako volim. Jedino sam sa tobom još uvek ona Milica kratke kose koju si upoznao kao borbenu, šašavu, onu koja ne odustaje, koja je uvek drugačija.

Čuvaj mi taj duh, zauvek, hoćeš li?

Meškaš se po krevetu, premeštaš i okrećeš. Vreme je da krenem na posao. Poljubila sam te u ruku. Iako sam se svojski potrudila da se izbaci onaj deo o „poslušnoj ženi“ u crkvi kada smo se venčavali, nadam se da sam ti bila bar dovoljno dobra sve ove godine. Možda nisam poslušna, nisam najbolja.

I znaš šta – nosi se.

Čisto da mi srce bude na mestu a sve ovce na broju, morala sam da ti to kažem.

I prosto, tek tako, prošlo je deset godina od onog dana na jahti kada smo se kobajagi zakleli na svašta nešto nebitno sem jedne stvari.

Sve dok jedna žena zelenih očiju korača hodnicima života, ispisavaće za jednog i jedinog reči sa burme po zidovima,

“Ever Thine, Ever Mine, Ever Ours” 

6.08.

Držim ga na grudima i osluškujem to sviždanje u plućima. Čujem sat u kuhinji kako kuca u ritmu tog iritantnog zvuka koji dopire iz njegovih malih grudi. Ne smem da se pomerim. Posmatram senke od drveća na plafonu, kao da igraju tango sa mojim mislima. Više ne znam ni kada se završila noć a kada započelo jutro. Laku noć, misli dosadne što se rojite kao dosadne muve zunzare. Dobro jutro, svežino jutra što mi lediš nepokrivena stopala. Lagano ga ostavljam na krevetu da sni. Umivam podbulo lice, oblačim svoju omiljenu haljinu. Šminkom pokrivam sve nedoumice, karminom skrivam sve pogane reči koje želim da izgovorim. Vežem kosu koja bi lepršala slobodno po onom popodnevnom suncu u inat svima, i svemu. Cipele na stopalima sprečavaju korake da trče što dalje, što brže, nikuda i svuda… Sat na ruci pokazuje da je krajnje vreme da odustanem od svih namera koje mi se roje kao one zunzare u mraku. Ispijam gutalj bljutave kafe, a silno želim da je ono domaće vino koje sam pila u sutonu dok su se talasi nemirnog mora razbijali o stene…

Ulazim u prevoz, sedam pored prozora.

„Nije slobodno gospođo, ovo je moja kabina voza, mora da ste pogrešili“, izgovaram u sebi dok nemo gledam bledunjavu ženu sa kesama u rukama, kako nervozno seda kraj mene.

Jedna stanica, druga, i eto, već sam tamo. Da, baš tamo na onom velikom trgu, Piazza Unità. Čeka me espreso i kroasan vruć, žgoljavi konobar sa nešto nespretnijim znanjem engleskog jezika i prozirno zelenim očima. Volim da ga gledam kako maše rukama u znak pozdrava dok pokazuje moje slobodno mesto. Nakrivljena glava ukazuje na ponos što je sačuvao to mesto za jednu stranjkinju širokog osmeha u beloj haljini.

Da, tamo sam ja…

Silazim na stanici, kiša je već počela da pada. Majske kiše dosadne… Gde ste bile celu jesen… Uvijena kosa se polako ispravlja, ruž sa usana nestaje. Trčećim korakom odlazim do posla. Stavljam karmin , kosu vežem u rep. Dobro je, mirna sam, sve je u redu. Brojim u sebi… Jedan, dva, tri… Tiha prostorija puni se žagorom ljudi. Tačno možete videti prašinu koja se diže na svetlosti zraka koji se prolamaju kroz prozor. Volim taj miris kafe pomešan sa mirisom svežih, jutarnjih novina. U jednoj ruci šolja a ispod miške svežanj dnevne štampe, i tako jedan za drugim prolaze, gore, dole, svako za svojom temom…

I gledam te njihove novine iako ne razumem ni jednu reč, prelistavam stranu po stranu. Užurbano ispijam srk po srk espresa. Ceger sa namirnicama za plažu podseća me na to koliko već kasnim, moji će biti užasno ljuti, gde sam to do sada. Ostavljam bakšiš ispod tacnice za kafu.

„Ciao ci vediamo!“, rekoh mu, ali me moja odvažnost što tako tečno govorim tuđi jezik i mašem rukama baš poput prave Italijanke, koštade mrlje od prosute kafe po beloj haljini.

Setih se toga posmatrajući onaj krug na novinama od šolje. Mrlje ostavljam svuda, tako nespretna i odvažna…

Ne valja, ne ide, ne može, ne umeš, ne znaš, ne tako, kako, zašto… Poludeću!

Prašina se sve više i više podiže, postaje sve teža za disanje. Sve je više nje a sve manje vazduha. Grizem karmin na usnama, rekla bih svašta, onda brzo odem i popravim stvar. Skinula bih cipele i trčala bosa, ali me sve više stežu. Kosu vežem nervozno, uzimam notes i torbu, ništa ne umem kako valja… Posao zove, istrčavam napolje. Kiša pljušti. Kasnim, kasnim, kasnim! To me setilo…

Sa mrljom na beloj haljini trčala sam po malim Tršćanskim ulicama. Sve su tako prokleto iste. Cipele me žuljaju, ma došlo mi je da ih bacim! Kuda beše, levo ili desno…

„Scusami, se puoi aiutarmi?“, upitah za pomoć starog gospodina. Pokazujem ime ulice na papiru. 

„Seguimi, vado in quella direzione“, nasmeja se, odmahnu rukom da pođem za njim, kaže baš prolazi pored moje ulice. On na biciklu, ja pored njega. Zadihana, čupava, bosa, ali srećna što idem u pravom smeru…

Sve su iste, te male Zemunkse ulice na keju… Držala sam zadihana papir sa imenom ulice, setila se čoveka na biciklu i tesnih cipela.

„Izvinite, gde je ova ulica?“, upitah namrgođenu gospođu sa zavijenom cigaretom u ustima.

„Tamo“, pokaza mi ljutito na sledeću ulicu.

U nadi da sam uradila šta je trebalo, vratih se nazad. Skinula sam cipele, žuljevi, bol, strah, ljutnja, gnev, umor. Sve se slivalo niz mokre obraze.

Ta devojka u beloj haljini sa felkom od kafe pronašla je put. Buntovna i smela, umišljena Malena iz istoimenog filma Đuzepea Tornatorea. Zašto je na ulicama tuđeg grada hrabrija od ulica čiji broj kockica na kaldrmi zna od početka do kraja? Kako su joj to razumniji putokazi sa slovima koja imaju kukice i čuda, od slova koje i sama izgovara onako kako ih piše?

Da… U tome je cela njena suština, bit i istina. Za jednu stvar ne treba prevod. Za nju vam ne trebaju putokazi, ona vodi svuda. Otvara vam bilo koja vrata, sve ulice poznaje.

OSMEH.

Možda nisam razumela tog sedog starca na biciklu, žgoljavog konobara sa trga, ali sam razumela osmeh. Ja njihov, oni moj.

Kojim jezikom da govorimo a da nas razumeju oni sa kojima živimo, radimo, plačemo, pevamo?

Osmehni se, daj lepu reč. Podrži, zagrli, budi oslonac.

Ne daj me. Ne dam te.

Za osmeh ne treba ruž kojim skrivamo ružne reči, ne treba nam gumica da vežemo kosu, neka je, neka se vijori slobodna! Skinućemo cipele koje nas žuljaju, pićemo vino jer nam prija duši. Zar je to toliko teško? Zar je to toliko skupa rabota?

Skupljam stvari i odlazim kući. Ulazim u prevoz, umorna i mokra sedam pokraj prozora. Noć. Uspavljujem to malo čudo na mojim grudima, ljuljuškam ga i osluškujem to zviždanje dok utanja u san… Gledam senke na plafonu.

Više ne znam ni kada se završila noć a kada započelo jutro. Laku noć misli dosadne što se rojite kao dosadne muve zunzare. Dobro jutro svežino jutra što mi lediš nepokrivena stopala…

OSMEH…

Udah, izdah… Srk kafe, pogled ka prozoru. Magla pomešana sa smogom, užurbani koraci ljudi koji odlaze na posao. Osećam ritam njihovih koraka kako se mešaju sa otkucajima moga srca. Uzdah, izdah…  Mirno je sve, ili bar tako izgleda. Sve je isto, a ništa nije. Rekla bih nešto, a ćutim. Odavno mi reči stoje zaglavljene u ustima, trulež neispisanih stranica prožima mi telo. Vraćam se po ko zna koji put za radni sto, ruke na tastaturi, belina strane štipa mi oči, kakofonija srka vrele kafe i uzdaha.

Jesen je došla nekako mučki, sa leđa. Ne volim tu razigranost boja po parkovima, golo drveće, miris pečenih paprika. Ne volim ni miris ruzmarina u rano jutro, ne volim mokre, današnje novine na kućnom pragu. Ne volim bake koje šetaju svoje unučiće, ne volim da čujem kako ih milozvučno prizivaju sebi, grle ih i utopljavaju. Ne volim. Trule reči, kao trulo lišće.

Topao čaj, topao zagrljaj. Promrzle ruke. Neke nove ljubavi na klupi koje za zaklinju na večnost. Ne volim. Kiša koja mi kvasi sveže ispeglanu kosu, pravi brazde na našminkanom licu.

Pakujem stvari, odlazimo u selo. Nervozno sklanjam stvari sa kauča, dečije sobe, ignorišem mejlove sa posla. Pozivi na mute. Nisam tu. Deca mi lagano šibaju po živcima svojim razdraganim pesmicama, njihov ničim izazvan optimizam ulivao mi je sve veću nervozu. Kome se radujete? Šta hoćete?! Smirite se, zaboga!

U trenutku izgovorene reči, zaustavila sam auto, udahnula duboko i srknula kafu iz termo šolje. Deca su me pogledala kao da sam nekakvo strano biće sa likom njihove majke, ali ni trunkom one nežnosti i milosti. Stigli smo nešto brže nego inače, na kapiji nas čekaju široki osmesi, iskreni zagrljaji. Ne volim, mrzim!

Foto: pexels-molly-champion

Vadim stvari iz auta, mrsko i odvažno.

„Žurimo nazad, sutra što pre se vraćamo…“, izgovaram nadrndano, dok se usplahirana lica krive u setu. Ostavljam sve iza sebe, odugovlačim taj odlazak. Ne volim. Srk kafe onako prostački, stavljam šoljicu na tacnu zvučno i odsečno.

„Moram da idem… Neću dugo…“.

Sela sam u auto, okrenula ključ, ubacila u brzinu. Ušla sam u poznati sokak, jesenje ruže, ruzmarin, ma ne volim!

Korak po korak, mučnina u stomaku, znojim se, hoću da se okrenem i odem što pre. Ali nisam, sela sam na trem, gledala te živopisne boje njenih ćilima onako, nevešto prebačeni preko kapije. Miris pržene kafe osećam kroz polupani prozor. Metalna kofa ispred ulaznih vrata, prazna. Metla naslonjena na kuću, stazica prekrivena lišćem. Ne volim…

Sedela sam dugo, čekala da se pojavi. Zašto me nije dočekala na kapiji? Kuda se denula? Kuda tumara po ovakvom vremenu…

Gladna sam, gde je vruća lepinja? Kajmak? Zašto je kofa za mleko prazna?

Ljutito ustajem, sedam u kola. Želim sve da joj prebacim, za sve što ne volim, a volela sam. Dolazim, parkiram auto. Zalupila sam vrata najjače što sam mogla. Okrenula sam se. Uzdah, izdah… Koraci su sve sitniji, galama u mislima se stišava. Dolazim do tebe.

Kupila sam debele čarape. I onu kremu što si mi tražila. Napravila sam krofne. Nisam se popravila, lažem kada ti kažem da jedem redovno. Što me nisi sačekala, bar još malo?

Što me tako gledaš? Reci nešto…

Sela sam na podzidu oko grobnice, okrenula joj leđa. Bila sam ljuta, gladna, hladno mi je, Nano… A ti, ništa… Ništa… Sedela sam tako nepomična, bez reči, dugo. Zavolela sam jesen. Morala sam. Pomirenje je došlo spontano, shvatila sam,  jedino te mogu  videti u bojama, čuti u vetru, osetiti u grani ruzmarina ispred stare kuće…

Vratila sam se deci. Skuvala kafu, sela na terasu i u tišini posmatrala kako se igraju sa dedom. Baka koja se vrzma oko njih, umilnim glasom sebi ih priziva. Želela sam tu sliku da upamtim i kada se vratim u Beograd.

Udah, izdah… Srk kafe, pogled ka prozoru. Magla pomešana sa smogom, užurbani koraci ljudi koji odlaze na posao. Mogu da osetim ritam njihovih koraka kako se meša sa otkucajima moga srca. Uzdah, izdah…  Mirno je sve, ili bar tako izgleda. Sve je isto, a ništa nije. Rekla bih nešto:

Nedostaješ mi, ljuta sam, ćutala sam jer si me ostavila Nano. Bila si ceo moj svet, a nikada ti nisam rekla koliko te volim. Koliki si deo mene. Izvini za svako nisam mogla, nisam stigla, a mogla sam i stigla bih ja sve… Izvini za svaku nemarnost, bezobrazluk. Voleću jesen kao što volim tebe, voleću svaki dan i sve u njemu, jer ti si deo zemlje, mog neba, vazduh koji dišem. Udah, izdah…

Foto: pexels-andrea-piacquadio

Drhtavica me hvata, savijam se od bolova. Ko bi rekao da jedna upala srca u kombinaciji sa virusom može da mi se učini kao odvajanje duše od tela.
Svetica nisam i sledi mi Pakao, mada je tamo toplo, a iz perspektive nekoga koga trese groznica,  Čistilište uopšte nije loša ideja.
Svašta mi je padalo na pamet, sanjala sam razne snove.
Kako nisam pila rivotril tih par dana dok su mi deca bila prehladjena sustigla me i kriza koju svaki zavisnik ima ukoliko ne uzima svoju dozu. Dobila sam osip i krajnje primamljivo natečene zglobove za mlade stažiste za posmatranje. Otišla sam u bolnicu, dobila prekor što sam neodgovorna prema sebi od lekara, dobila prekor od muža, od svih.
Na trenutak sam se osetila krivom što sam tako neodgovorna. Ali kao munja me udarilo u glavu dok sam se preznajala u bolovima i drhtavici:
Ko su bre oni svi oni da mi sude?! Što, majke su krive i kada iz najboljnih namera učine loše sebi kako bi zaštitile decu a opet bi bile krive i da im se nešto desilo zbog majčine “neuračunljivosti”. Krive i glupe kada pokušavaju da izađu na kraj sa svim poteškoćama i odgovornostima današnjice. Prililčno smešne ispadamo kada trčimo sa posla na beznačajnu radionicu u vrtiću. Nepodobne na poslu, nevaspitane kada piju, kurve kada traže sebi sreću i boljeg u krevetu, nezasite kada žele više… I na kraju, gde ste svi vi bre kada mi je teško, šta je ovo?!

Processed with VSCO with a6 preset

Nisam mogla da se ne zapitam dok iz kreveta gledam gomilu knjiga iz biblioteke, onako u bunilu, samo mi jedna odvlači pažnju, „Pametne žene, pogrešni izbori“. Jel to zaisto tako?

Nakon par dana agonije bolovi su postali podnošljiviji, a um se vraćao na staro podešavanje. Nisam bila kivna ni na sebe ni na muža, ni na decu. Skuvala sam kafu i po prvi put otvoreno porazgovarala sa samom sobom. Shvatila sam da nema krivca i da je to traženje krivca samo varka pompeznih naslova knjiga koje obećavaju rešavanje problema. Pročitala sam par knjiga, pokušala da proniknem u suštinu onoga što se zove spas svih nas ugnjetavanih žena. Ali, svako napisano slovo činilo se pogrešno.

Kažu knjige da pametne žene pogrešne muškarce biraju u onom momentu kada se njeno svesno stanje sukobljava sa onim nesvesnim i naučenim. Što bi bi u prevodu značilo da to što je učila visoke škole, nagutala se feminizma tokom studiranja, pročitala razne knjige i magazine, sve to biva ništavno u momentu kada ono nesvesno u njoj duboko skriveno i naučeno isplovi na površinu. Ono što je u nju usađeno kao malu devojčicu tokom odrastanja. Žena je majka, žena je domaćica, biraj dobro seme za svoje potomke, biraj sebi valjanog muža kog ne moraš voleti, ali samo neka je dobar i pošten.

Processed with VSCO with hb2 preset

I tako se ona savremena buntovnica uda za sasvim običnog čovečuljka, pa se kroz godine koje prolaze pita šta joj je ovo trebalo dok joj troje dece skače po grbači, ali drugačije nije bilo moguće jer nije prihvatljivo. Za mamu, za tatu, babu, dedu, familiju celu.

Ima i onih koje se udaju za prave propalitete koji su sušta suprotnost od onoga koji ih je gajio i nazivao tatinom princezom. Previše zaštićena princeza se otrgne iz tatinog naručja, jako brzo postaje drolja na ceni. Poželjna je, traže je svi, otimaju se oko njene pažnje. A ona samo traži taticu u svakom od njih dok je kite novcem i stavljaju kokain u nos. Njena slava je kratkog roka, iskorišćenu robu niko više ne želi, nije zanimljiva a navikla se na život na visokoj nozi. Zato se udaje za najboljeg kandidata koji je mlati najmekše i rodi mu bar dvoje dece. Tatica ništa ne zna o tome, pa kada mu dođe modra i polomljena posle par meseci braka, tata shvata da je mala princeza zapravo samo stara zvezda nekada poznate kraljice noći…

Tu se nekako ubrajaju po mišljenju psihologa i one koje su toliko mrske i samoj sebi a kamoli traženju srodne duše, da će radije kupiti mačku, odlaziće svaki dan na posao, biće uspešna, karijera će joj blistati. Ali ona o deci ne razmišlja sem kada ih vidi na ulici kako je guraju u prolazu, njene jajne ćelije izumreće kao dinosaurusi dok ona hita ka novoj visokoj poziciji u firmi. Leže u osam, ustaje u šest. Seks je samo usputna potreba kao i odlazak u toalet. Njen život je sasvim njena stvar. Obično je izopštena  iz svih familijarnih okupljanja tipa svadbe, jer ko želi nju za primer bilo kome, ona je čudakinja i niko je neće nazvati da joj čestita Novu godinu, rođendan joj zna samo majka i par poznanica. Toliko o tome.

Pokušavala sam da shvatim sve što su nabrojali i da sebe uvrstim u bar neku od tih kategorija žena koje su bile jako uspešne, strogo profilisane šta žele, ali su grešile iz samo sebi znanih razloga.

Čitala sam dalje i tražila odgovore na pitanja. Strah je ono što je povezivalo sve ove žene zajedno. Svaka od njih je imala različiti strah kojeg se čvrsto držala radije nego da pokuša da se otisne u nepoznato i proba nešto drugačije. I svaka je imala opravdanje sasvim logično zbog kojeg postupa tako kako postupa.

Ali onda, pitamo se psiholozi u knjizi i ja sa druge strane, da li je život u strahu breme koje je nepotrebno nositi ili nas ono štiti od već jednom napravljene greške koju ne želimo da ponovimo?

Strah od neuspeha, strah od nepoštovanja, strah od nemilosrdnosti, strah od poraza, strah od nepoznatog, strah od neodlučnosti i onaj najveći od svih strahova, strah od neuzvraćene ljubavi…

Nigde tu nije bilo mesta onim pompeznim naslovima u knjigama koje krive muškarce a glorifikuju žene, krive žene za manjak hrabrosti, a muškarce stavljaju u veliki znak pitanja za sam smisao njihovog postojanja osim za ratno herojstvo i produžetak bogate plemićke loze. A svi preplašeni od onoga što je tako očigledno, ljubav je za njih daleka distanca koju su osetili gorko jednom pa se pokajali. Ili ne znaju šta je to u strahu od odbijanja nikada je nisu ni tražili… Bila sam zbunjena i razočarana, tražila sam nepostojeće odgovore za samu sebe.

Sledeće jutro još pod utiskom knjiga koje sam čitala, skupila sam hrabrost da se i ja osmelim i kažem mužu sve što mi leži na duši duži period. Povod su bili neoprani sudovi, a zapravo sam ganjala po kući nesavršenstva samo da bih počela sa replikama koliko sam pogrešila kada sam tebe izabrala! Ja, školovana, poslata da budem nezavisna, samostalna, učena i hrabra, sedim i čekam tebe da dođeš loše volje i nervozan da mi sjebeš dan. A nema pojma koliko sam uložila u taj dan, u taj ručak, u to savršenstvo domaćinstva koje niko od vas ne primećuje jer ste lenje bube , sebične aždaje koje proždiru sve pred sobom!

Urlala sam iz sveg glasa. Mia je plakala jer sam joj naredila da baci čarape koje su bile pocepane. Upitala sam je zašto plače i kada mi je odgovorila ni njoj nisam ostala dužna.

„Majka ti se bolesna vuče po kući i vaše stvari sakuplja, perem, čistim da vama bude bolje a ti plačeš zbog čarapa?! Zašto ne plačeš za mamom koja se bolesna bori da vama ugodi! Zar su čarape bitnije od mame Mia!“

Nije više reč progovorila, samo je ustala sa kreveta i počela da rasprema sobu. Pre odlaska u krevet došla je da me poljubi i kaže laku noć.

Sergej i sam shvativši da je vrag  odneo šalu sam je seo na nošu, oprao zube, obukao pidžamu uz malu pomoć.

„Laku noć mama, da te poljubim… “

Shvatila sam da ne želim da budem ni ona koja se samosažaljeva ujutru čim se pogleda u ogledalo, ni ona što trpi batine, ni ona što mrzi muškarce. Želim da me vidite kao osobu koja daje sve za vas, a dobijam gram poštovanja kao na kašičicu samo da bih bila zadovoljna. Neću da upadam u klišee o savršenoj porodici gde se mama nasmejana na Instagramu slika sa porodicom, a potajno plače jer je kasno da se sada vrati na početak i svetu pokaže koliko je samo nesrećna.

Ne želim ni da budem ona koja će da mrzi instituciju braka samo zato što su joj njih par srušili ideale njene savršene ljubavi a da pritom ni sama nije bila ni približno savršena, a tražila je idelano seme za potomstvo. Ne želim da trpim priče kako tako mora i da svima isto, jer nije!

Da, ja želim da se odvojim od svog muža na par dana, da sa njim ne progovorim ni reč, da spavamo odvojeno, da otputujemo svako na svoju stranu, želim da mu kažem šta me sve nervira dok vodim ljubav sa njim, ne ja neću da okrećem glavu samo da bi me „odradio“ , želim da znam šta je to što želi on, a šta želim ja… Reci mi sve u lice! Jer meni je dosta, kako to ne vidiš?!

Ako se nađemo i posle toliko godina na istom mestu na uglu dve ulice u našem restoranu „Na ćošku“, ako dođeš ti, dođem i ja, onda smo vredni ovog bola i patnje koja nas je samo ojačala. Ali ako se ne pojavi neko od nas… Niko nije kriv, to moraš da znaš.

Deca u selu kod dede i babe. Nismo danima razgovarali, svako na svoju stranu okreće glavu. Znali smo datum i vreme sastanka. Otišla sam nešto ranije u knjižaru gde sam naručila čaj i počela da gledam naslove knjiga. Svaki naslov kao da je opisivao ono što osećam.

Buka, Ambis, Priče tvog života, Stid, Razdvojenost, Zla kći…

Osetila sam na trenutak mučninu koja me razdirala iz dubine duše. Slučajno sam otvorila magazin i u njemu naslov, gde opisuje savršeno uredjen dom za porodicu… Setila sam se svih naših momenata, prvi susret, porodjaj jedan, drugi, sve uspone i padove. Pokušavala sam da se sastavim kao nevešto napisan dečiji sastav bez početka, uvoda i kraja.

Ne Milice, ti si žena sa pogrešnim očekivanjima, a ne izborima. Ti si sve sama izabrala pa i te pogrešne izbore koje pokušavaš da menjaš prema sebi. Zapitala sam se očajnčki da li bi bilo koji čovek iz moje prošlosti deklarisan kao velika ljubav bio bolji izbor. U tom trenutku sam shvatila… Svi ti predhodni izbori su me pustili da čekam sama da sedim na mestu za dvoje… Otišli su i nikada mi nisu dali objašnjenje zašto nisam dostojna te ljubavi, nisam bila dovoljna, a mislila sam da sam tako prosto najbolja. A zapravo sam samo siroče željno dokaza da je bolje od njega u ljubavi, u svemu…

Trčala sam kao bez duše. Kiša je lila, vetar je nosio sve pred sobom. Uletela sam u restoran i pogledom tražila sam poznato lice. Pomalo postiđeno skinula sam kaput i rekla da čekam nekoga.

„Vaš pratilac je odavno tu“, reče konobar sa blagim smeškom.

Sedeo je na našem mestu do prozora. Gledao je napolje. Sela sam preko puta njega. Naručili smo večeru. Pogledao me i upitao onako kako on ume ispod oka:

„Šta dalje?“

„Ništa, idemo kući…“

Spavali smo sklupčani jedno uz drugo. Na radnom stolu još je stajala gomila knjiga. Sutradan sam ih sve vratila u biblioteku.

Nisu meni potrebni psiholozi, ni nauka, niti feministkinje, a ni razočarane žene u stihovima da objašnjavaju koliko sam pogrešila što sam njega izabrala. Sa tim izborom ja ću se nositi kako umem i znam. Ali nikada neću dozvoliti da ikada više prećutim bilo šta, jer ćutanje je sigurna karta za propast svake veze i svakog odnosa.

Niko nije savršen, nemojmo se zaluđivati naslovima poznatih autorki koje mlate pare i uveravaju vas da rešavaju svaki vaš problem.

Ili ga rešite sami ili se ne kunite u ljubav koja je samo izgovor za sve propalo u vašem usranom životu, časnije je sedeti kući sa mačkom, piti vino i biti zadovoljan što je dan sunčan.

A uvek možete rezervisati sto za dvoje, kada budete spremni da se suočite sa samim sobom, sa svojim pogrešnim izborima, lošim odlukama, neispunjenim očekivanima. Sve će to sedeti preko puta vas, i ta osoba će sve to isto videti u vama. E, to je već hrabrost, pogledati koliko ste mali u očima druge osobe, ali ona je ipak tu… Pa se zapitajte onda, da li je on pogrešan izbor ili ste vi njegov loš kandidat? Ko je tu kome šta, ili je samo ljubav granica koja vas deli od odustajanja…

Rezervisali smo karte za hotel. Samo nas dvoje, sneg, kamin, daleko od svega i svih.
Jer on će zauvek biti moj pogrešan izbor, ja njegov loš kandidat, sada i zauvek…