Masakr duše

Koračam kroz duboki sneg, osećam kako mi redak vazduh kida zaleđene nozdrve. Pokušavam da utabam sneg kuda sam prošla kako bi ostatak ekipe lakše koračao. Oblizujem ispucale usne. Zastala sam na trenutak da pogledam gde su, da li me prate. Mahali su mi iz daleka da stanem. Ko zna koliko dugo sam hodala kroz onu snežnu mećavu sama misleći da su oni tik iza mene. Spazila sam klince kako žurno pokušavaju da dođu do mene, izgledalu su kao oni mali štenci kada trče ka majci kuji u strahu da je ne izgube iz vida.

„Mi se vraćamo nazad!“, vikali su. Gledam ih kako se vraćaju na žičaru, sve mi dalje izgledaju iz podnožja planine. Idem dalje.

„Mama, krv!“, usplahirano vikala je ćerka pokušavajući da me zaustavi. Protrljala sam rukama lice, svuda na rukavicama bila je krv koja je doslovno lila iz nosa. „Šta je ovo, jebem ti!“, povikala sam i kao razjareni konj koji želi sedlo sa sebe da skine, tako sam i ja pokušavala da skinem ranac sa leđa.

„Mama, molim te da se i mi vratimo…“, zamolila me onako kako to samo dete ume. Gledala sam ih oboje kako skupljeni oko mene mole me da se vratim na vrh planine, da stanem, ne idem dalje.  Pogledala sam ka beskonačnoj belini ispred sebe. Tačno sam mogla videti sebe kako koračam dalje sama dok mi se tragovi gube zatrpani u snežnoj oluji.

„Idemo za njima…“. Ne znam šta mi je bilo teže da nosim, Sergeja koji se jedva provlačio kroz sneg ili svoj ego koji je, čini mi se, izlazio iz nosa zajedno sa kapljicama krvi.  Ostavljala sam crvene tragove kao ranjena zver. Činilo se nekakvo mesto zločina. Ubistvo jedne duše na belini snega, uviđaj nikada neće biti izvršen, ubica još uvek šeta slobodan…

Seli smo u kabinu žičare. Skupljeni jedno uz drugo disali smo ubrzano, pokušavajući da zgrejemo promrzle dlanove. Smejala sam se i kroz šalu pokušavala da okrenem nemile scene. Uzela sam bočicu nitroglicerina i prsnula pod jezik. Rukavom od svoje jakne Mia je nežno skidala krv sa mog lica. Po prvi put osetila sam smisao čiste ljubavi. Pa makar bilo i na trenutak, njena briga činila me nevinom, njena ruka bela, neukaljana zlim namerama. Konačno Milice, priznala si sebi kakvo si govno od čoveka…

Decembar. Vazduh miriše na cimet, kuvano vino i pomorandže. Zenice se šire od jačine svetiljki, izlozi radnja kao umetničke slike našarane, iscrtane. Čudno je, kao da smo se spremali za prvomajski uranak a ne za Novu godinu. Sunčan dan i ptičice koje cvrkuću zgužvale su mi sliku za ono malo radosti koje sam želela za sebe tog 31. decembra. Ne volim praznike, ne volim ta nametnuta ushićenja mase, gužve i to bezglavo tumaranje po tržnim centrima gde se samo kupuje, kupuje, kupuje…

Svi gaće kupuju! Kao da ostatak godine ne postoji, kao da nikada gaće inače ne kupujemo niti nosimo, nego isključivo od 31.12. do 7.01. Pa šta ćemo jesti, ko će šta piti. Svečani stolovi nikad bogatiji, puni izobilja i hrane, a duše nam ostaše siromašne i gladne.

Čak smo i decu uspeli da upropastimo, da ih osakatimo, ubijemo ono malo uverenja o magičnoj noći. Ukrali smo im mogućnost radovanja, iščekivanja, nadanja, maštanja. Prvo dozvolimo da nam klinci skaču po glavi sa kupi ovo, kupi ono, onda urlaju na nas u prodavnici, valjaju se po podu, a mi ladno na njihove rođene oči kupujemo „poklon“ koji će Deda Mraz jebeno da stavi pod jelku! Pa sve mu jebem nenormalno!

Boli decu uvo za debelog, taj isti čovek sede kose odavno služi samo za prikupljanje lajkova na društvenim mrežama. Jelka se kiti najbogatijim nakitom. Tu se puca opasna lova, mora sve da pršti kad se ima namera ostavljanja utiska. A tek gde će da se slavi, oh, pa to je tek pesma za sebe. Lokacije se biraju prema tome gde je ko išao prošle godine od poznanika i prijatelja, pa ćemo sad mi bolje taman crkli. Mora da sve bude top i mora sa bazenom. Jer izem ti Novu godinu ako lokacija nije top, jer propadoše slike za Instagram. I tako jedna za drugom, jedan odvratno dugi niz gluposti koje se samo gomilaju i gomilaju, a kojih sam i sama deo…

Bitna je forma, ko mari za suštinu. Ako nije bilo na društvenim mrežama nije se ni desilo, ko se nije postavio na stori sa lokacijom za doček, taj i ne zna da smo danas u 2023. godini.

Anksioznost me stiska kao guša asmatičara. Ne mogu da dišem… Koliko još do te ponoći. Vatromet, poljupci, jeftin novogodišnji program i kuckanje poruka. Sutradan smo se pakovali za zimovanje na Staroj Planini. Čini mi se da je od prepunih kofera jedino moja duša bila teža. U njoj su sakupljene razne dronje i skupe torbice, neizgovorene reči, suze i kajanja. Sve sam to uredno nosila sa sobom. Ma gde bila, taj prtljag je tu.

I baš tamo u nedođiji u sred snežne oluje, u sred ničega, puklo je sve u meni, sačekala ne jedna surovost i jedna realnost.

Relanost, da sam idiot koji ima sve a nikada nije zadovoljan. Surovost prirode naterala da krvarim, tu u sred oluje na minusu bila sam bespomoćna. Dobila sam podsetnik da zdrav čovek ima milion želja, a bolestan samo jednu.

Sve lažno izašlo je na videlo. Ja sam bila laž. Umirala sam dokazivajući se drugima, a ponajviše sebi. Kako se voli? Ko voli? Ljubav u meni izlizala se kao đon na staroj cipeli od toga koliko sam je puta izgovorila, napisala ali ne i osetila.

Nisam čuvala ono što je sveto, prodala sam se za mala zadovoljstva misleći da u njima leži čitava radost. Molila sam za pažnju, gubila vreme na prolaznike ne sluteći da sam posebnost i svoju jedinstvenost izgubila još na prvoj stanici prolaznosti ovog života…

Jedan masakr duše dogodio se tog snežnog dana, a kako moje kolege vole da napišu, ime ubice poznato redakciji.

Jedna žena plave kose i zelenih očiju shvatila je…

Priroda me naterala da priznam zločine. Možda zato joj se stalno i sve češće vraćam. Jedino u prirodi, na slobodi, znam da sam nebitna, nevažna, imenom i prezimenom nepoznata.

Kofer je konačno prazan. Za sada…

Imam vremena da ga napunim licemerjem, što i verovatno hoću jer sam samo ponizno i grešno čedo Božije…

Processed with VSCO with a6 preset