Kuda si pošla sa tom mrljom od kafe?

Držim ga na grudima i osluškujem to sviždanje u plućima. Čujem sat u kuhinji kako kuca u ritmu tog iritantnog zvuka koji dopire iz njegovih malih grudi. Ne smem da se pomerim. Posmatram senke od drveća na plafonu, kao da igraju tango sa mojim mislima. Više ne znam ni kada se završila noć a kada započelo jutro. Laku noć, misli dosadne što se rojite kao dosadne muve zunzare. Dobro jutro, svežino jutra što mi lediš nepokrivena stopala. Lagano ga ostavljam na krevetu da sni. Umivam podbulo lice, oblačim svoju omiljenu haljinu. Šminkom pokrivam sve nedoumice, karminom skrivam sve pogane reči koje želim da izgovorim. Vežem kosu koja bi lepršala slobodno po onom popodnevnom suncu u inat svima, i svemu. Cipele na stopalima sprečavaju korake da trče što dalje, što brže, nikuda i svuda… Sat na ruci pokazuje da je krajnje vreme da odustanem od svih namera koje mi se roje kao one zunzare u mraku. Ispijam gutalj bljutave kafe, a silno želim da je ono domaće vino koje sam pila u sutonu dok su se talasi nemirnog mora razbijali o stene…

Ulazim u prevoz, sedam pored prozora.

„Nije slobodno gospođo, ovo je moja kabina voza, mora da ste pogrešili“, izgovaram u sebi dok nemo gledam bledunjavu ženu sa kesama u rukama, kako nervozno seda kraj mene.

Jedna stanica, druga, i eto, već sam tamo. Da, baš tamo na onom velikom trgu, Piazza Unità. Čeka me espreso i kroasan vruć, žgoljavi konobar sa nešto nespretnijim znanjem engleskog jezika i prozirno zelenim očima. Volim da ga gledam kako maše rukama u znak pozdrava dok pokazuje moje slobodno mesto. Nakrivljena glava ukazuje na ponos što je sačuvao to mesto za jednu stranjkinju širokog osmeha u beloj haljini.

Da, tamo sam ja…

Silazim na stanici, kiša je već počela da pada. Majske kiše dosadne… Gde ste bile celu jesen… Uvijena kosa se polako ispravlja, ruž sa usana nestaje. Trčećim korakom odlazim do posla. Stavljam karmin , kosu vežem u rep. Dobro je, mirna sam, sve je u redu. Brojim u sebi… Jedan, dva, tri… Tiha prostorija puni se žagorom ljudi. Tačno možete videti prašinu koja se diže na svetlosti zraka koji se prolamaju kroz prozor. Volim taj miris kafe pomešan sa mirisom svežih, jutarnjih novina. U jednoj ruci šolja a ispod miške svežanj dnevne štampe, i tako jedan za drugim prolaze, gore, dole, svako za svojom temom…

I gledam te njihove novine iako ne razumem ni jednu reč, prelistavam stranu po stranu. Užurbano ispijam srk po srk espresa. Ceger sa namirnicama za plažu podseća me na to koliko već kasnim, moji će biti užasno ljuti, gde sam to do sada. Ostavljam bakšiš ispod tacnice za kafu.

„Ciao ci vediamo!“, rekoh mu, ali me moja odvažnost što tako tečno govorim tuđi jezik i mašem rukama baš poput prave Italijanke, koštade mrlje od prosute kafe po beloj haljini.

Setih se toga posmatrajući onaj krug na novinama od šolje. Mrlje ostavljam svuda, tako nespretna i odvažna…

Ne valja, ne ide, ne može, ne umeš, ne znaš, ne tako, kako, zašto… Poludeću!

Prašina se sve više i više podiže, postaje sve teža za disanje. Sve je više nje a sve manje vazduha. Grizem karmin na usnama, rekla bih svašta, onda brzo odem i popravim stvar. Skinula bih cipele i trčala bosa, ali me sve više stežu. Kosu vežem nervozno, uzimam notes i torbu, ništa ne umem kako valja… Posao zove, istrčavam napolje. Kiša pljušti. Kasnim, kasnim, kasnim! To me setilo…

Sa mrljom na beloj haljini trčala sam po malim Tršćanskim ulicama. Sve su tako prokleto iste. Cipele me žuljaju, ma došlo mi je da ih bacim! Kuda beše, levo ili desno…

„Scusami, se puoi aiutarmi?“, upitah za pomoć starog gospodina. Pokazujem ime ulice na papiru. 

„Seguimi, vado in quella direzione“, nasmeja se, odmahnu rukom da pođem za njim, kaže baš prolazi pored moje ulice. On na biciklu, ja pored njega. Zadihana, čupava, bosa, ali srećna što idem u pravom smeru…

Sve su iste, te male Zemunkse ulice na keju… Držala sam zadihana papir sa imenom ulice, setila se čoveka na biciklu i tesnih cipela.

„Izvinite, gde je ova ulica?“, upitah namrgođenu gospođu sa zavijenom cigaretom u ustima.

„Tamo“, pokaza mi ljutito na sledeću ulicu.

U nadi da sam uradila šta je trebalo, vratih se nazad. Skinula sam cipele, žuljevi, bol, strah, ljutnja, gnev, umor. Sve se slivalo niz mokre obraze.

Ta devojka u beloj haljini sa felkom od kafe pronašla je put. Buntovna i smela, umišljena Malena iz istoimenog filma Đuzepea Tornatorea. Zašto je na ulicama tuđeg grada hrabrija od ulica čiji broj kockica na kaldrmi zna od početka do kraja? Kako su joj to razumniji putokazi sa slovima koja imaju kukice i čuda, od slova koje i sama izgovara onako kako ih piše?

Da… U tome je cela njena suština, bit i istina. Za jednu stvar ne treba prevod. Za nju vam ne trebaju putokazi, ona vodi svuda. Otvara vam bilo koja vrata, sve ulice poznaje.

OSMEH.

Možda nisam razumela tog sedog starca na biciklu, žgoljavog konobara sa trga, ali sam razumela osmeh. Ja njihov, oni moj.

Kojim jezikom da govorimo a da nas razumeju oni sa kojima živimo, radimo, plačemo, pevamo?

Osmehni se, daj lepu reč. Podrži, zagrli, budi oslonac.

Ne daj me. Ne dam te.

Za osmeh ne treba ruž kojim skrivamo ružne reči, ne treba nam gumica da vežemo kosu, neka je, neka se vijori slobodna! Skinućemo cipele koje nas žuljaju, pićemo vino jer nam prija duši. Zar je to toliko teško? Zar je to toliko skupa rabota?

Skupljam stvari i odlazim kući. Ulazim u prevoz, umorna i mokra sedam pokraj prozora. Noć. Uspavljujem to malo čudo na mojim grudima, ljuljuškam ga i osluškujem to zviždanje dok utanja u san… Gledam senke na plafonu.

Više ne znam ni kada se završila noć a kada započelo jutro. Laku noć misli dosadne što se rojite kao dosadne muve zunzare. Dobro jutro svežino jutra što mi lediš nepokrivena stopala…

OSMEH…