Evo je, 2024. gotova. Da je bila osoba, verovatno bih joj odvalila šamar i rekla: „Idi, ne okreći se!“ Teška, naporna, nepredvidiva, ali s druge strane – puna trenutaka kada ti srce nekako zaigra i shvatiš da, ma koliko se ljutila na život, ne bih ga menjala ni za šta na svetu. Kad posao i preispitivanja idu ruku pod ruku Posao mi je ove godine bio kao stari Fiat – nekad se kotrlja, nekad ga guram. Imala sam momente kada sam mislila da sam na vrhu sveta i one kada sam htela da pocepam tastaturu na pola. „Ima li ovo smisla?“ – pitala sam se dok prevrćem očima na još jednu ispravku, još jednu ideju, još jednu „to može bolje“. A onda neko kaže: „Pročitala sam tvoj tekst, stvarno mi je pomogao.“ I eto, ima smisla. Porodica: Nervira, ali je volim Kod kuće, pravi cirkus. Muž? Bože sačuvaj, on je kao mašina za proizvodnju frustracija. Jednim „sad ću“ ili „opusti se“ diže mi pritisak do plafona. Ali, nekako, zna da mi uz osmeh na taj njegov glupavi način pokaže zašto sam s njim. Deca? A šta da kažem? Pubertet me udara u glavu svaki dan. Gledam ih i pitam se: „Jesu li ovo ona slatka mala bića koja sam rodila ili su mi ih zamenili u bolnici?“ Imaju stavove, ideje, drčnost. I to je okej. Samo bih volela da te stavove ne moram da slušam svaki dan dok se trudim da ih naučim osnovama – tipa, operi sudove ili skloni čarape sa stola. Kad se sve sruši – i ti preživiš Bilo je i bolesti. Onaj trenutak kada shvatiš da zdravlje nije samo fraza nego stvarno osnova svega. Bilo je i razočaranja. Neki su pokazali su svoje pravo lice, a ti ostaneš sa „šta mi je ovo trebalo“ osećajem. Naučila sam da kažem „ne“ i da stavim tačku gde treba – jer stvarno ne mogu da nosim nepotrebne terete više nego svoje. Pršut na papiru i sreća u običnim stvarima A onda smo otišli na neko putovanje. Ništa luksuzno, ništa što bi završilo na Instagramu sa hashtagom #goals. Pršut na papiru, pašteta na hlebu, vetar u kosi i smeh koji leči dušu. Tada sam shvatila da nije stvar u hotelima sa pet zvezdica, već u ljudima sa kojima si. Da je sreća ono kad te boli stomak od smeha, a ne od nerviranja. Woman.com i trenutak koji mi je sve potvrdio Ove godine pozvali su me u Sarajevo na woman.com dodelu nagrada. Stojim tamo među fantastičnim ženama, osećam se malom, a onda me neko prepozna. „Ti si ona?“ – pitaju me. Da, ja sam. I taj trenutak, kada shvatiš da te neko vidi, da te neko prepozna, da sve ima smisla – taj trenutak mi je bio vredniji od svega. Šta ostaje posle 2024? Ostaje lekcija da ništa nije savršeno, ali u tome i jeste čar. Da sreća nije u onome što imaš, već s kim to imaš. Da možeš da vičeš, plačeš, smeješ se i da te sve to čini jačom. Ulazim u 2025. sa malo manje živaca, ali puno više zahvalnosti. Hvala ti, 2024. – na pršutu, smehu, lekcijama, i čak na pubertetskim dramoserijama. A ti, 2025., budi dobra, molim te. Nisam više u cvetu mladosti da sve ovo preživljavam svake godine!