Miris bolničke hrane u nozdrvama, braunila u ruci, na komodici flaša vode i toalet papir. Na meni prikačen monitor za praćenje rada srca, kuca, radi kao singerica. Boli kao u oko čvoruga na temenu, podsetnik kako se pada u nesvest. A meni se jede nešto slatko, dušu đavolu bih prodala za eurokrem. Pomorandže, mandarine, limun, ono kao jede mi se nešto slatko, evo ti jabuka. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, pa čekaš da te se neko seti i donese ti nešto kršteno da jedeš. Čujem pod prozorom neko me doziva. Kako da ustanem sad?! Nije prošlo par minuta ulazi sestra i skida sa i iz mene sve prikačeno. Živa bila mislim se, još kad bi mi skuvala kaficu… Ali, malo sutra. Pogleda me onako bez emocija i reče da imam posetu. Ustajem nadrogirana, poluonesvešćena. Tumaran, hodam, ne znam ni gde sam čestito. Na dnu hodnika čeka me silueta sitne, crne devojke sa kesom u rukama. Vidim eurokremić!

„Pa jesi gluva kad te zovem!“, prilazi mi i daje kese sa slatkišima.

Znale smo se svega par dana. U međuvremenu sam se skrkala u osnovnoj školi na času srpskog jezika, pala sam u nesvest, zato sam ležala u bolnici na kardiologiji. Snašla se ona da pita i gde sam i kako sam, upamtila je šta volim i donela mi baš to da jedem. Bilo mi je jasno da ću toj kreštalici frćkave kose biti prijatelj za ceo život. Ne zato što mi je donela slatkiše, mada ni to nije za zaboraviti, nego baš zato što ja njoj nisam mogla dati ništa sem sebe same, mog prisustva i dobre namere. Izgleda da je Zejni to bilo dovoljno da me zavoli. Jer je isuviše dugo rasla međ onima koji su joj sudili na osnovu njene čokoladne boje kože, kojima je njeno ime i prezime paralo uši, ali ne i ono što je nosila u duši i srcu. To je bilo nebitno. Sem Željku (Rokani), Ivani, Jasni, Aciki i meni.

Nije bilo uobičajeno da se družiš sa nekim ko je različit, nekako je tada, baš kao i sada, druženje sa nekim takvim po automatizaciji i tebe karakterisalo kao osobu sa falinkom. Kojom ne zna se tačno, ali mora da si lud. Možda sam ja i luda, ali mi je nekako ta dijagnoza bila draža nego uklapanje u kojekakve kalupe već unapred utvrđene socijalne linije koju svi prate. Svako od nas bio je drugačiji na svoj način, svi smo bili umetnici, živeli smo svoju umetnost. Rokana je bio oduvek naklonjen crtanju, dizajnu, pravio je žurke za pamćenje u dnevnoj sobi njegove kuće. Pravio je kompilacije na kasetama, presnimavao pesme, bio je DJ svog vremena. Zejna je pevala u horu, pevala je kao solista. Jasna je pisala pesme. Acika se bavila fotografijom. Ica je bila mudrica i glas razuma, filozof, teolog, naš balans i ravnoteža. Ja, glumica, novinarka, pisac. Grupa klinaca koja je želela samo jedno, da žive svoje snove.

Nemaština, bes i razjedane džigerice zbog stanja u državi tih devedesetih i dvehiljaditih uništavali su naše porodice psihički, fizički a ponajviše duhovno. Znali smo da te muke koje proživljavamo zajedno sa njima samo su refleksije usranog društva u kom smo živeli. Bili smo klinci, ali ipak dovoljno pametni da se čvrsto držimo svojih snova koji nas mogu izbaviti iz ambisa u koje je društvo svakim danom sve više upadalo. Samo su nas ti snovi delili od potpunog propadanja i utapanja u kalupe. Matorci u haosu sopstvenog života i mi.

Bilo je leto dvehiljade i neke. Godina, dve nakon bombardovanja. Ivana nam javlja da ima tura za Ostrog i Bečiće na nekoliko dana. Znali smo da Zejna nikada nije išla na more i da ne postoji šansa da ide jer, nema… Skupili smo kintu svi zajedno, uplatili more i krenuli bez da znamo gde spavamo. I sada se pitam kako su nas roditelji pustili da idemo sami, jer u tom trenutku niko nije imao više od 15 godina. Celu noć nismo spavali u autobusu jer su pojedine face zezali Zejnu da cigani ne mogu na more.

• CIGANKO, MOŽDA OD SLANE VODE POBELIŠ.
• IDE DA SE OKUPA BAR JEDNOM U ŽIVOTU.
•  NEĆU PORED CIGANA NA PLAŽU.

I tako sve do Bečića. Ali, nismo se preterano uzbuđivali, sedeli smo jedni uz druge željni mora i radosti. Našli smo smeštaj, jedna soba i jedan krevet za sve nas. Može. Došli smo na plažu. Uhvatila sam Zejnu za ruku.

Pitala me jel može da se slana voda proguta, da li je zdravo. Sećam se da sam je iz sve snage bacila u more. Nagutala se vode kao blesava.

„E, sad si zvanično na moru!“, rekoh joj i bacih se za njom. Izem ti more ako se bar jednom nisi nagutao vode kada te ćale baci kao dasku u vodu, jer mame i dalje tvrde da je slana voda lek za krajnike.

Da ste videli taj strah u njenim očima kada smo se popeli na pedalinu i krenuli dalje od obale… Dok joj so nije nagrizla kožu a sunce speklo usne, nije izlazila iz mora. Bili smo srećni. Treći dan smo otišli u manastir Ostrog. Pitali smo sveštenika da li Zejna sme da uđe jer je muslimanske veroispovesti, pa ako ne sme gore, ni mi nećemo ići, da je ne ostavljamo samu. Otac videvši našu iskrenu, dečiju prestravljenost zbog mesta na kom smo se našli, naredi svom pomoćniku da nas odvede gore pred mošti da se poklonimo i reče:

„Bog ljude ne deli na Muslimane i Srbe, već na dobre i loše ljude, deco moja. I hvala vama što ste došli.“

Zajedno smo ušli, celivali mošti. Spavali smo napolju na ćebadima koje su nam sveštenici dali. Jedno uz drugo, ruka pod ruku, kao kifle spakovani.

Držali smo se tako za ruke i kada smo došli u Beograd da studiramo. Rokana (Željko) i ja rentirali smo stan na Banovom brdu. Sobica dva sa dva. Baš ta sobica bila je sve što nam je potrebno. Iz nje smo krenuli u ostvarivanje snova. Imali smo gde, imali smo kako, sve ostalo bilo je do nas. Zejna je išla na razne audicije, tako je krenula i njena karijera sa grupom Luna.

Rokana je završavao za profesora likovne kulture, puštao je muziku po klubovima, ujedno radio i web dizajn za IT firmu. Ja sam završavala novinarstvo, rodila Miu, osnovala porodicu. Jasna je objavila knjigu pesma. Acika se profesionalno bavi fotografijom. Ica je završila pedagogiju, i baš takva mila kakva jeste, ima divnu porodicu.

Da… Snovi. A nije bilo lako…

Držali smo se za ruke i kada su Rokanu prebili na ulici, jer je bio drugačiji, Zejnu kada se Kjara rodila u osmom mesecu, meni kada se Sergej borio za život u inkubatoru.

Držali smo se za ruke i kada je Rokana imao prvu žurku sa preko hiljadu ljudi, kada je otišao u Berlin i postao doktor za dizajn.

Držali smo se za ruke i kada sam počela da pišem na svom blogu, pa sam postala i urednica.

Držali smo se za ruke i kada je Zejna trebala da izađe na binu i otpeva pesmu „Rumba“ na finalnoj večeri pesme za Evroviziju.

Molila je svog Svevišnjeg, ja svog, ali ipak rukama i dušom bile smo spojene  u jednu molitvu, jedno srce, jednu veru.

Sve ostalo je priča za sebe. Konačno je njen glas čula cela Srbija.

Da, lepo peva Zejna, ali još jače voli, verujte.

Njena boja kože, njena nacionalna pripadnost, vera, sve je to njeno. To što je Romkinja kod mene nije joj bilo ni plus ni munus, ravna je meni to linija. I oduvek je bila. Da je đubre kao čovek ne bih je volela, a ne zbog toga što je tamnoputa. To što je, njena je stvar. Jer jedino je tako NORMALNO sagledavanje stvari. No ipak, ona je moja prijateljica, tetka mojoj deci. A takve se titule kod mene, u mom vrednosnom sistemu, itekako zaslužuju.

Zato, razmislimo kako ćemo to decu vaspitavati. Svako ima pravo da svoje dete uči stvarima koje misli da su ispravne.

Ali jedno bih želela da uradite,

zatvorite oči na trenutak. Sad zamislite vaše dete kako leži u bolničkoj postelji kao ja s početka naše priče. Uplašeno i samo leži, željno drugara. U posetu mu dolazi Sanela i donosi eurokremić.  Vaše dete je presrećno što vidi drugaricu. E sad mi recite, da li ćete oterati Sanelu od svog deteta? Hoćete li joj reći da mu ne prilazi? Hoćete li učiniti da jedina osoba koja joj je donela radost u tom momentu nestane iz njenog života jer je cigančica frćkave kose?

Odgovor znate, nadam se. I to je sve što želim da znate…

Ćutimo. Ćuti on, ćutim ja, sedimo jedno preko puta drugog, kao dva stranca sa autobuske stanice. Čekamo da više dođe taj autobus i da se ta ćutnja prekine. Gledamo u pravcu ulice samo da vidimo kako autobus nailazi. E, takav osećaj sam imala te večeri. Blinka očima on na mene, blinkam ja na njega, i ono večito pitanje „I, pričaj?“, pa ide odgovor „Šta?“, i onda opet ćutanje, pa red blinkanja i istih pitanja i odgovora. Otišla sam na spavanje umorna od ćutanja. Jebeš ti ovo pomislih u sebi, ja da ti vadim reči kleštima, vala, ne mogu. Pričaj rođeni ako hoćeš, ja da trčim za autobusom, ne mogu više. Sutradan pijem kafu na terasi, obuzele me misli sva sam se začkiljila gledajući u jednu tačku, i nailazi neko meni jako drag. „Kuvaš kafu?“, viče me. „Evo ustajem!“, skočih sa ležaljke kao oparena. „Metni kafu, eto me za pet minuta, odoh do prodavnice“. Sad vi mislite kako sve priče sa Netfliksa započinju nekim velikim dešavanjima, a zapravo, ne. Sve priče počinju i završavaju se sa „Stavi kafu, imam nešto da ti pričam…“…

Ovako smo i mi započele priču kako vulva, da ne budem prosta i kažem reč na p, i dalje vlada svetom, a svetom vladaju muškarci, tako da muškarcima vlada vulva. Tačnije „Sve se i dalje vrti oko p…. vulve“. Ne smem jebiga da kažem tu reč majka mi ovo čita, pa ima da me otera u istu tu reč, plus reč materina = „Jesam te tako vaspitala sve ti j…. bezobrazno, samo laješ!“. Reče mati moja meni a jutro započinje tako što nam svima mamicu po na osob dok ispija prvi srk kafe. Opet kafa, jer kako drugačije.

Osoba koju ne želim da imenujem… Malo je teško pronaći dovoljan broj reči kojim bih je pohvalila. Jednostavno, mama, doktor nauka, zmaj. Ukratko a sve sam rekla. Tačno nekako s početka februara kada se vratismo sa zajedničkog zimovanja na Staroj Planini, pozvala me i rekla „Ajde na kafu, imam nešto da ti ispričam“. Dođem ja kod nje, i ne da sam popila kafu nego i dve rakije. Nekako je ispalo da je njen brak za koji sam mislila da je jedan od onih koje želim da opišem kao „Tako treba“, klasik pisan kao kliše sa epilogom – muž se zaljubio u mlađu i odlučuje da napusti „dosadnu ženu“. I ne bih ja dalje o ovome, jer su mi bliski i jedno i drugo, a cenim ih dovoljno pa ne bih zalazila o detaljima. Jesam ja novinarka, ali nisam đubre. Mada jesam žensko, pa moram malo da lajem.

No, kako smo došle do p…. ovaj vulve. Nakon mnogobrojnih terapija na koje je otišla, isplakanih suza, osuđivanja sebe, njega, porodice, okruženja, što bi rekli svega i svačeka, kojekakvog jedenja govana, da me prostite na izrazu, ( za ovo nema adekvatne zamene koja najbolje opiše to što jeste), konačno smo došle do zaključka uz srk kafe – „Sve se na kraju vrti oko p…. vulve“.

Pa opet srk kafe.

Minut ćutanja i klimanje glavom, „Jebote…“.

Istina je da smo kao društvo napredovali toliko da će nam uskoro veštačka inteligencija, koju i sama arčim, brisati guzu, opominjati nas kada i šta da jedemo, obavljaće sve naše poslove, zameniće nas u svakom smislu jer su pametniji, jel. A mi smo to stvorili! Mi, tako veličanstveno pametni, napravili smo veštačku verziju samih nas. I to je strava. Sa svojih 34 godine prisustvovala sam eri evolucije mobilnih telefona, pametnih uređaja, i sada veštačkoj inteligenciji. Zaista zadivljujuće. I ma koliko se ja toga plašim, istovremeno se divim. Međutim… U momentu kada bi čovek pomislio da je svet došao do pika svoje savršenosti, shvatam da smo mi, ljudi, i dalje obična stvorenja koja se mlate sa suprotnim polovima oko najprimitivnije stvari – pi…, vulve.

Ko je kome dao, za koliko, koliki je, zašto nije neko nekom dao i kada će dati.

Čega?

Pa P…..E!

Uzimajući u obzir da smo i ona i ja dva akademca plus ona doktor ( milion bodova više), nismo želele sebi da priznamo da je sve u stvari tako jednostavno… Kako je moguće da um čoveka, bilo kog, zavrti jedna vulva… Gde je veštačka inteligencija sad da vas pitam! Šta sad od tolike mudrosti, leteća kola, pametni usisivači? Mora da je taj deo zvani „Ne nasedaj na p….“ očigledno neko zaboravio da ugradi, implementira, jer je programer morao da gleda pornić pa se zaboravio. Haaa…. Kako sam odvratna, ali realno.

Naravno, iz našeg ugla je sve tako prosto, dve zrele žene sede, piju kafu, pričaju o knjigama, šta je koja pročitala, čula, osvešćujemo svoje skrivene talente, potrebe, mi se žene ubismo od nekog nadograđivanja pameti, ubismo se od samodokazivanja, dok muškarci i pored sve date im moći i dalje gledaju kako sebi da sjebu život zbog …. Vulve. E, ima do kraja kolumne da lanem, taman me moja Ikica na lomači palila.

Setih se ja u duhu razgovora, dok srčem kafu kako mi je muž jednom rekao da ukoliko mu ne budem dala, tačnije, ukoliko mu kažem da nikada više dobiti neće, on bi me ostavio i potražio bi onu koja hoće. Kada mi je to rekao bila sam šokirana količinom primitivizma koju moj muž nosi u sebi, iako ga držim za jako pametnog čoveka. Jer nisam shvatala da to što ja ne dam iz meni bitnog razloga a to je – ljuta sam, idiote čitaj između redova nisi ni ti Bred Pit pa i dalje te volim i širim noge, jer ljubav – nije parola kojom se i muškarci vode…

Hm… Pa kod njih je još prostije, ne daš – ima ko hoće. A to što si ti majka njegove dece, stub kuće, itd, to je lepa moja tvoj problem. Shvatih onako kao iz keca, nisu muškarci krivi što ne znaju da čitaju između redova, jer se neka tamo piii…. vulva nudi i za mnogo manje para i truda. Samo je ta što nudi shvatila pravila igre i ona ubira plodove svoje mudorsti a da to nema nikakve veze sa emocijama. EEEEEEE BATO MOJ!

Mislili smo cela veka pogrešno, da muškarci diktiraju pravila igre. Kakva omaška. Vulva je određuje. Rupa je rupa, a ako je i apgrejdovana, ihaj! Milina! Što bi značilo ako je mačka sa ful opremom ( čitaj, usne, silikoni, kosa, fileri), tim je sve lakše i bolje. Rupa u paketu, što bi se reklo. Čizburger i pomfrit, plus šejk od jagode na kraju. Da, da, dobro moji… Svi smo u problemu.

Postojimo i mi neke koje ne znamo da manipulišemo vulvom, pa najebemo kao moja dobra prijateljica, i postoje dame koje znaju da manipulišu, ali one imaju jasna pravila i vrlo često, tarifu ( po kursu koji ne određuje Narodna banka Srbije).

Jbg, žene i dalje kada varaju to je najčešće rade zbog nedostatka ljubavi. Kakav kliše…

I tako, sa jedne strane su mučevni muškarci puni moći u večitoj potrazi za vulvom koju bi platili koje ih vrte oko malog prsta, a sa druge strane mi žene koje smo pune obrazovanja, kulture i pameti bez tih muškarca.

Pitanje se nameće samo od sebe, i, šta sad?

Pa, vidi, kucaj ChatGTP. Ja sam ga pitala šta bi bilo kad bi bilo. I nema nigde saveta

– kozo jedna, jedna kozo, budi malo mudrija, manipuliši vulvom!

Pa, šta znam…

Nas od malena uče da budemo pokorne, poslušne, čedne, vaspitane, mile, snažne, jake. Vulva? To ti služi da rodiš dete i da imaš probleme sa grlićem materice.

Ali, ako pitate bilo koju mudriju baku rekla bi nam vrlo prosto – daš mu kad hoće a ti radi kako hoćeš.

I tako dok lud jebe zbunjenog, svako svoju pravdu tera. Niko ne zna šta je ispravno, a ja znam samo jedno da sam od svega izvukla pomalo za nauk. Držite me za prostu ženu koja sve ovo piše, briga me baš. Ja se nadam da posle nekog vremena neću imati prilike da slušam kako je neku od vas muž ostavio zbog druge vulve. A i vi muškarci, brate mili, ne mogu da verujem stvarno, pa zar je moguće da vas i dalje hvataju na rupu! Idi bre… Poraz. Braćo draga, razumem ja vas ali razumite i vi mene.

Život je obična stvar, možemo mi izmisliti Boga na štulama, sve je tako prosto i dalje. I ti koji su izmislili pametne telefon i oni su se razvodili zbog mlađane vulve, gubili milione zbog vulve, propadali finansijski zbog vulve.

Suština je da smo i dalje u biti kromanjonci u glavi, dok nam pametni usisivač sređuje kuću. Vodimo neke nebitne bitke, ratujemo jedni protiv drugih, bijemo se, varamo se, umesto da se razumemo. Nije bitno ko je ko, ako si čovek briga me šta imaš među nogama. Varaj, ganjaj sojke baš me briga, budi razumno biće, ne daj na sebe, drži do sebe – bilo koji pol da si. Poštuj, čuvaj, voli – sebe pa i druge.

Srk kafe.

„Nego, ubiše me ove dlake baš mi urastaju…“.

„Ja sam se picnula sinoć, sve sam počupala, sutra idem u provod…“.

„Boli te uvo, jašta tako i treba.“

Srk kafe i ljubav u vazduhu za to što je razumem, što ona razume mene, što smo uvek jedna za drugu tu, što su nam deca zdrava a za sve drugo nas zabole,

p i č k a.

Ponedeljak. Legla sam tačno pred zoru. Ukočila sam se na odvosedu u dnevnoj sobi… Čekala sam taj ponedeljak. Nije išla u školu od srede. Svakih pola sata imala sam nagon za povraćanjem. Ne znam šta mi je, a znam, sve mi je… Imam opstipaciju tačno od srede. Poslednji put kada sam otišla u WC na veliku nuždu bila je sreda. Jebem ti sredu, život, istorija ovog naroda, počinje od srede.Stomak me uništi, imam osećaj da ću eksplodirati. Ustajemo u šest, Mia se sprema za školu. Spremam joj sendvič a ruke mi drhte. Muka mi je… Gledam je kako se oblači i želim da upamtim svaki deo njenog tela. Taj svaki deo kože koji sam rodila. Pletem joj kikice i svako malo krišom joj mirišem kosu.

“Zaboga mama, šta ti je, plašiš me… ”, upita me onako sa smeškom.

“Opet nisi dobro oprala kosu sinoć, mala”, korim je kao, samo da ne vidi kako sam slomljena od straha iza njenih već razvijenih leđa. Gledam devojku, devojčurka. Više ne miriše na bebu, na dete. Sada je puna hormoskih mirisa.

“Mama, moram na stanicu”, ponavljala je.

“Ostani još pet minuta.”

“Mama, zakasniću.”

Gledam je kako otključava vrata i izlazi napolje. Samo se na kratko okrenula,

“Mama, baš mi se ne ide u školu…”.

Vrata od stana nije dobro zatvorila tako da su ostala na pola otvorena.

Stajala sam nepomično. Pomislila sam da joj ništa nisam rekla. Ni da ne ide, ni da ide, niti zdravo, ni poljubac. Samo nemo stajanje jedne slomljene žene u hodniku. Moje nemo ćutanje prekinuo je komšija koji je krenuo na posao i zatekao me kako sa otvorenim vratima stojim u mestu, na sred hodnika u bade mantilu.

“Komšinice, jel sve OK?”, upita on i pokuca na otvorena vrata, onako, sa praga.

Nisam ni stigla da mu kažem dobro jutro, samo sam jedva izustila tri reči “ Jeste, hvala, izvini”, i tako kao sluđena zatvorih mu vrata ispred nosa.

Sergeja sam odvela u vrtić u kućnim papučama. Tek na vratima zgrade vrtića primetila sam da me tetkice čudno gledaju. Jer bila je kiša, ne kiša, nego provala oblaka tog jutra.

Došla sam kući, skuvala kafu. Ne, nisam plakala, ridala sam kao zver. Bilo mi je samo da se saberem i nastavim dan normalno.

Dolazi Mia iz škole, kaže “Mama, imamo sutra kontrolni iz matematike, deljenje razlomaka.” Rekoh, dobro, provežbaćemo kasnije posle ručka. Glava mi puca, ne znam da li da popijem kafetina dva ili jedan bromazepam.

Koja matematika, koje deljenje razlomaka, glava mi se deli na dva dela. Ali, ajde, detetu se mora pomoći. Kažem mužu da je bolje da on sa njom uradi šta treba. Stavljam slušalice i pokušavam da radim dok njih dvoje vežbaju matematiku. Gledam ih a ne čujem, toliko sam glasno odvrnula muziku kako bih ubila i zadnju misao koja mi se mota po u glavi. Krišom oka vidim da Mia kreće da place a Milan menja boju lica.

“Šta se dešava?”, upitam onako iznervirano. Mia počinje sa svojom pričom, on sa svojom, svako je tu u pravu i nije niko. I on što je besan na nju koja još ne može da opepeli osnove tipa 8 puta 7, a ona na njega ima puno pravo da se ljuti što povisuje ton. Gledam ih tako i shvatam da posle svih gluposti koje su nam se izdešavale pre nekoliko dana, ja više ne znam… Ništa.

Ne znam ni kako da se ponašam.

Šta je ispravno,

šta je pogrešno,

koliko je malo, a koliko dovoljno.

Jesmo mi pogrešili negde, kako ih vaspitavamo, da li smo previše strogi, kako da je ne povredim, ne ja moram da znam šta mi dete radi 24/7!

Zašto je klinac pobio decu, on je vukovac, on je pametan, kako je našao pištolj, ko je odgovoran, mesto zločina u Mladenovcu, odakle im puške, jel sekta, jel terorizam, igrice su krive, roditelji su krivi, sistem je zakazao, ne puštajte decu same, škole nisu bezbedne, razgovarajte sa decom, Tik Tok je seme zla!

Gledam ih i u sebi osećam ogromnu prazninu koja mi ispunjava srce, dušu i telo. Ta praznina zove se strah. Od pretpostvaki, pitanja, nekih odgovora koje nismo tražili, pompeznih naslova, senzacije, urlika i prozivki…

Osećala sam se prazno. Kao kutija koja nema dno. Samo crnilo, duboko, duboko…

Ućutali smo svi, svesni da smo potpuno pogubljeni. Sklopila sam sveske, spustila olovke na sto. Rekla sam da svi odmah i sada obuku jakne i da me čekaju napolju ispred zgrade.

Dosta mi je svega. Dosta.

Hoću mir, rešenja, hoću veru, nadu, ljubav. Hoćete da izludimo? Hoćete da skrenemo svi kolektivno sa uma? Jel to rešenje? Ili ne, jel to cilj?

Ovako bih regovala ja kao majka.

Presek.

A evo šta kaže justmelissa kao novinarka.

Kao novinarka i majka dvoje dece, veoma me potresa način na koji mi, mediji, izveštavamo o ovakvim strašnim događajima kao što su ubistva osmoro dece u Beogradu i ubistvo osmoro ljudi u Mladenovcu u roku 48 sati. Često se način izveštavanja fokusira na senzacionalizam, što može dodatno da povredi porodice žrtava i oteža im proces tuge i oporavka.

Kao bivša i buduća urednica, novinarka sa terena pre svega, smatram da je izuzetno važno da se mediji fokusiraju na humaniji ton izveštavanja i da poštuju privatnost porodica žrtava. Pisanje o istoriji žrtava i njihovim životima, umesto o zločinu koji ih je zadesio, može nam pomoći da se setimo da su to bile stvarne osobe sa porodicama i prijateljima koji ih vole i nedostaju im.

Međutim, još jedna stvar koja me posebno potresa je način na koji se mediji fokusiraju na traženje razloga za zločine koji su počinjeni, posebno na ličnosti ubica. Kao majka dvoje dece, duboko verujem da nijedan razlog ne opravdava takvo nasilje, i smatram da je potpuno neprimereno da mediji traže opravdanja za ovakve užase.

Umesto toga, mediji bi trebalo da se fokusiraju na podizanje svesti o problemu nasilja u društvu i na načine na koje zajednice mogu zajedno da rade na sprečavanju ovakvih događaja. Treba da se stvori platforma za dijalog i razmenu mišljenja o načinima na koje se zajednice mogu oporaviti nakon ovakvih događaja.

Kao novinari, imamo odgovornost da se bavimo ovim osetljivim temama na etički i odgovoran način. Treba da budemo svesni naše uloge u društvu i da pridržavamo se etičkih standarda kada izveštavamo o tragedijama. To će pomoći u zaštiti privatnosti i dostojanstva žrtava i njihovih porodica, a takođe će doprineti izgradnji boljeg i humanijeg društva.

Koračam kroz duboki sneg, osećam kako mi redak vazduh kida zaleđene nozdrve. Pokušavam da utabam sneg kuda sam prošla kako bi ostatak ekipe lakše koračao. Oblizujem ispucale usne. Zastala sam na trenutak da pogledam gde su, da li me prate. Mahali su mi iz daleka da stanem. Ko zna koliko dugo sam hodala kroz onu snežnu mećavu sama misleći da su oni tik iza mene. Spazila sam klince kako žurno pokušavaju da dođu do mene, izgledalu su kao oni mali štenci kada trče ka majci kuji u strahu da je ne izgube iz vida.

„Mi se vraćamo nazad!“, vikali su. Gledam ih kako se vraćaju na žičaru, sve mi dalje izgledaju iz podnožja planine. Idem dalje.

„Mama, krv!“, usplahirano vikala je ćerka pokušavajući da me zaustavi. Protrljala sam rukama lice, svuda na rukavicama bila je krv koja je doslovno lila iz nosa. „Šta je ovo, jebem ti!“, povikala sam i kao razjareni konj koji želi sedlo sa sebe da skine, tako sam i ja pokušavala da skinem ranac sa leđa.

„Mama, molim te da se i mi vratimo…“, zamolila me onako kako to samo dete ume. Gledala sam ih oboje kako skupljeni oko mene mole me da se vratim na vrh planine, da stanem, ne idem dalje.  Pogledala sam ka beskonačnoj belini ispred sebe. Tačno sam mogla videti sebe kako koračam dalje sama dok mi se tragovi gube zatrpani u snežnoj oluji.

„Idemo za njima…“. Ne znam šta mi je bilo teže da nosim, Sergeja koji se jedva provlačio kroz sneg ili svoj ego koji je, čini mi se, izlazio iz nosa zajedno sa kapljicama krvi.  Ostavljala sam crvene tragove kao ranjena zver. Činilo se nekakvo mesto zločina. Ubistvo jedne duše na belini snega, uviđaj nikada neće biti izvršen, ubica još uvek šeta slobodan…

Seli smo u kabinu žičare. Skupljeni jedno uz drugo disali smo ubrzano, pokušavajući da zgrejemo promrzle dlanove. Smejala sam se i kroz šalu pokušavala da okrenem nemile scene. Uzela sam bočicu nitroglicerina i prsnula pod jezik. Rukavom od svoje jakne Mia je nežno skidala krv sa mog lica. Po prvi put osetila sam smisao čiste ljubavi. Pa makar bilo i na trenutak, njena briga činila me nevinom, njena ruka bela, neukaljana zlim namerama. Konačno Milice, priznala si sebi kakvo si govno od čoveka…

Decembar. Vazduh miriše na cimet, kuvano vino i pomorandže. Zenice se šire od jačine svetiljki, izlozi radnja kao umetničke slike našarane, iscrtane. Čudno je, kao da smo se spremali za prvomajski uranak a ne za Novu godinu. Sunčan dan i ptičice koje cvrkuću zgužvale su mi sliku za ono malo radosti koje sam želela za sebe tog 31. decembra. Ne volim praznike, ne volim ta nametnuta ushićenja mase, gužve i to bezglavo tumaranje po tržnim centrima gde se samo kupuje, kupuje, kupuje…

Svi gaće kupuju! Kao da ostatak godine ne postoji, kao da nikada gaće inače ne kupujemo niti nosimo, nego isključivo od 31.12. do 7.01. Pa šta ćemo jesti, ko će šta piti. Svečani stolovi nikad bogatiji, puni izobilja i hrane, a duše nam ostaše siromašne i gladne.

Čak smo i decu uspeli da upropastimo, da ih osakatimo, ubijemo ono malo uverenja o magičnoj noći. Ukrali smo im mogućnost radovanja, iščekivanja, nadanja, maštanja. Prvo dozvolimo da nam klinci skaču po glavi sa kupi ovo, kupi ono, onda urlaju na nas u prodavnici, valjaju se po podu, a mi ladno na njihove rođene oči kupujemo „poklon“ koji će Deda Mraz jebeno da stavi pod jelku! Pa sve mu jebem nenormalno!

Boli decu uvo za debelog, taj isti čovek sede kose odavno služi samo za prikupljanje lajkova na društvenim mrežama. Jelka se kiti najbogatijim nakitom. Tu se puca opasna lova, mora sve da pršti kad se ima namera ostavljanja utiska. A tek gde će da se slavi, oh, pa to je tek pesma za sebe. Lokacije se biraju prema tome gde je ko išao prošle godine od poznanika i prijatelja, pa ćemo sad mi bolje taman crkli. Mora da sve bude top i mora sa bazenom. Jer izem ti Novu godinu ako lokacija nije top, jer propadoše slike za Instagram. I tako jedna za drugom, jedan odvratno dugi niz gluposti koje se samo gomilaju i gomilaju, a kojih sam i sama deo…

Bitna je forma, ko mari za suštinu. Ako nije bilo na društvenim mrežama nije se ni desilo, ko se nije postavio na stori sa lokacijom za doček, taj i ne zna da smo danas u 2023. godini.

Anksioznost me stiska kao guša asmatičara. Ne mogu da dišem… Koliko još do te ponoći. Vatromet, poljupci, jeftin novogodišnji program i kuckanje poruka. Sutradan smo se pakovali za zimovanje na Staroj Planini. Čini mi se da je od prepunih kofera jedino moja duša bila teža. U njoj su sakupljene razne dronje i skupe torbice, neizgovorene reči, suze i kajanja. Sve sam to uredno nosila sa sobom. Ma gde bila, taj prtljag je tu.

I baš tamo u nedođiji u sred snežne oluje, u sred ničega, puklo je sve u meni, sačekala ne jedna surovost i jedna realnost.

Relanost, da sam idiot koji ima sve a nikada nije zadovoljan. Surovost prirode naterala da krvarim, tu u sred oluje na minusu bila sam bespomoćna. Dobila sam podsetnik da zdrav čovek ima milion želja, a bolestan samo jednu.

Sve lažno izašlo je na videlo. Ja sam bila laž. Umirala sam dokazivajući se drugima, a ponajviše sebi. Kako se voli? Ko voli? Ljubav u meni izlizala se kao đon na staroj cipeli od toga koliko sam je puta izgovorila, napisala ali ne i osetila.

Nisam čuvala ono što je sveto, prodala sam se za mala zadovoljstva misleći da u njima leži čitava radost. Molila sam za pažnju, gubila vreme na prolaznike ne sluteći da sam posebnost i svoju jedinstvenost izgubila još na prvoj stanici prolaznosti ovog života…

Jedan masakr duše dogodio se tog snežnog dana, a kako moje kolege vole da napišu, ime ubice poznato redakciji.

Jedna žena plave kose i zelenih očiju shvatila je…

Priroda me naterala da priznam zločine. Možda zato joj se stalno i sve češće vraćam. Jedino u prirodi, na slobodi, znam da sam nebitna, nevažna, imenom i prezimenom nepoznata.

Kofer je konačno prazan. Za sada…

Imam vremena da ga napunim licemerjem, što i verovatno hoću jer sam samo ponizno i grešno čedo Božije…

Processed with VSCO with a6 preset