Buđenje duše

Sati, metri, milimetri, sekunde, hiljade, milioni, koreni, sinus i kosinus… Brojevi. U raznim svojim oblicima. Da li je beba pojela 60 ml mleka a treba 90ml, dva prsta skraćena kosa pa agonija oko toga, mala ti plata kaže selo, radno vreme od do, računi, sedam dana terapija, pet nedelja trudnoća, litar mleka za kolače. I ceo dan, ceo život objedinjen mernim jedinicama. Koliko nam je život zapravo odredjen i opterećen brojevima, koliko smo opterećeni tim prostim ciframa? Da li znate da se prilikom rodjenja detetu na ruku odmah stavi broj, to je jedino po čemu se raspoznaje od drugih. Broj kilograma, visina, dužina, ocena! Pa onda danas, u ovom insta svetu. Koliko folovera, kolika posećenost, kolika je potražnja. Samo cifre, samo još, samo više, jače. Kvantitet u spidu, kvalitet samo deo u nizu.

Možda nije primereno jednoj mladoj osobi da na ovakav način razmišlja. Jer moja mladost mi ne dozvoljava toliku mudrost bez pokrića. Ali, nisam mogla da se ne zapitam o svemu ovome posle jednog poslovnog i prijateljskog razgovora, kada sam mom dugogodišnjem prijatelju rekla da se brinem zbog cifre ljudi koja me „prati“ na Instagramu. Praveći strategiju za dalji rad i napredovanje, brinula sam samo jedno, taj broj ljudi, kako će to uticati na moj rad sa blogom, da li ima smisla kada nemam dovoljan broj pratilaca trenutno. Pitao me jednu sasvim prostu stvar na koju ja nisam imala odgovor.

Zašto su svi ljudi opterećeni brojevima?

Gledala sam ga nemo. Jer, kažem ja, ti ljudi su mi potrebni, taj broj ljudi…

„Ne, ne, ne pitam te to. Zašto si opterećena brojevima? Šta je sa tvojim kvalitetom i verom koju si izgubila u sebe, u to pisanje, zašto si prestala da pišeš?“

Nisam imala odgovor. Ja sam pre par godina zbog manjka vere u sebe zapostavila svoj rad i napredovanje u pisanju kolumni. Jer nisam verovala u svoje kvalitete, svoje snove, moj ego bio je jači od onoga što želim, što ja zaista jesam. Ne, to ništa nije bilo važno spram BROJA ljudi koji čita moje pisanije. Od tada do sada, da nisam prestala sa svojim pisanjem, jedan čitalac poslata bi dva, od dva nastala bi tri, pa četiri i sve tako redom. Ko zna gde bih bila sada… Možda bih dosegla svoje ciljeve, možda ne bih, to svakako nikada neću saznati. Ali mi je krivo. Jer to VREME izgubljeno na samosažaljevanje i ništavilo u mom radu, nikada ne mogu vratiti nazad. A to boli. Taj šamar osnažen sudbinom, zaboli najjače, a njegov trag na obrazu neizbrisiv je.

Pohlepa, surovost, samovolja, sujeta, oholost, samoljublje, krivica.

Broj, broj, broj, broj. Kada bi iz svake ove navedene reči izvukli koren pa na kvadrat, dobili bi ono što vidite u ogledalu. Sebe. Vi ste sami produkt i kranji rezultat, ono što se podvuče na kraju. Vi kao zbir svih uspona i padova, dobrih i loših strana svoje ličnosti. Da li vam se svidja to što ste postali? Da li ste srećni tu gde stojite? Ili ste u Matriksu sopstvene iluzije, gde čekate da vam neko ponudi dve pilule i reši sve vaše nedoumice. Heraklit je rekao – SVE TEČE SVE SE MENJA. ●U Matriksu ne postoji ništa apsolutno. Sve se menja iz jednog u drugi trenutak i kao što znamo objekti su propadljivi, trošni i nemaju osobinu večnog trajanja.●

A da li ste vi večnog trajanja?

Šta ostavljate iza sebe? Nikako, o nikako i nikada, nemojte ni pomisliti, da sam ovde neko ko vam nameće ispravnost i pravdu, šta je ispravno a šta ne to ni za sebe ne znam odrediti. Još nisam uspela da izvučem taj suma sumarum ispravnosti ponašanja. Ali, znam jedno sigurno… Ne želim da iza mene ostane broj. Broj dece, broj cipela, broj dana radnog staža, broj godina koliko sam živela. Ne.

Neću da postanem samo broj grobnog mesta. Želim da živim kroz reči. Da postanem svako slovo koje će neko da čita. I svaki čovek koji će da pročita nešto moje, za mene biće jedan više koji mi je dao na značaju. Ne zanima me merna jedinica koja odredjuje put mog postojanja. Suština moja ovde, na ovom tlu, za ovim stolom, je bit svega. A to je da pišem, pišem i pišem… Stvaram.

Zato, predlažem da razmislite o tome da li ste samo jedan od milijardu, koji odredjuje puko i grubo cifru stanovnika na ovoj planeti. Broj na glasačkom spisku, broj na ulazu, redni broj u banci na šalteru. Ili ste jedno samosvesno biće koje prati svoje snove, koje ne zanima kvantna proračunatost sveta. Iako od te surove, kvantne i brojive realnosti živimo u vidu novca, od svega toga nikako ne možemo postati svesniji sebe i svojih kvaliteta. Novac je tu da ti pomogne ako znaš jedno sigurno – Ko sam i šta sam. To samo sami sebi možete dati odgovor. Razmislite, pažljivo o svemu ovome ali samo, nemojte dugo, jer vreme leti. Nemojte biti nemi posmatrač jer um je ograničen, isprogramiran. Istreniran. A vi budite negde izmedju realnosti, razuma i ludila… Izmedju i van svog vremena…

●Maja Andjelković, deo preuzet iz teksta „O Matriksu“.