Peglam do kasno u noc. Lezem konacno. Mia place. Proklinjem sebe. Ustajem u pola osam, presvucem dete. Obucem je za vrtic, spremim sebe, idem u vrtic. Ostavim dete, trcim u kupovinu, spremam rucak, perem sudove, usisavam, idem u WC besika mi puca (jer sam zaboravila jutros da idem), vec je vreme da idem po dete. Trcim po dete, pada kisa, kisnem, kasnim. Kupim dete, trcim po kisi, ispada mi torba, Mia hoce krem bananu. Ulazim u prodavnicu. Sve se cedi sa nas. Mokre smo, umorna sam, njoj se igra. Milan radi ponovo do kasno. Mrtva sam…

Trazim posao.

Evo ovako izgleda otprilike moj radni dan. ” Radni dan “, mislite se sta tu ima radno.

” Sedis kuci i cuvas dete. Sta tu ima tesko? “, kaze jedna poznanica.

Cekaj kucko da dobijes jedno.

Vec danima pregledam poslove po internetu, citam radno vreme i nekako se svuda provlaci da ta stavka zapravo i ne postoji. Radno vreme… Radis koliko i do koliko se mora.

Moj suprug radi. Radi puno i do kasno, stvara karijeru, napreduje a samim tim i zaradjuje mnogo vise nego sto cu ja ikada moci da zaradim. Zasto?

Ja sam buduca poslovna zena koja trazi posao sa ogranicem radnim vremenom, poslovna zena koja mora na bolovanje zbog prehlade deteta. Karijeristkinja koja mora ranije sa posla da vodi dete na balet, poslovna dama koja mora da bude mama. Biti mama znaci 24/7. Radno vreme kada sam mama i vreme kada sam poslovna zena. Moj zivot je radno vreme. Nas zivot. Sve mame ovog sveta. Zovimo se radno vreme.

I kako onda da ja zaradim koliko i moj suprug? Kako da mu budem rame uz rame a da pritom budem mama? Sa toliko ogranicenja mogu samo da se nadam poslu koji ce mi dati priliku da zaradim za obdaniste i sebi kartu za prevoz. Zasto muz ne pomogne, pitate se. Evo ovako.

Muskarci zaradjuju vise novca i brze napreduju na istom iz razloga sto oni ne idu na bolovanja i ne poradjaju se. Samim tim nisu ni uslovljeni prirodom da moraju da budu uz dete sve dok ono na primer sisa i ne ojaca, sto moze potrajati i do dve godine. Za to vreme dok mame sve ovo rade i poslovno stagniraju tate napreduju. Da li se onda isplati da tata izlazi ranije sa posla po dete kada ima duplo vecu platu nego mama? Samim tim ugrozava poziciju na kojoj je trenutno a i jedini sigurni izvor prihoda porodice. Sef upozorava, posao pocinje da oseca. A mama tek krece da radi sa minimalcem. I ko ce da prvi odustane od posla?

Logika stvari je jasna, bar za onoga ko hoce da sabere dva i dva.

Mozda smo zavrslili iste fakultete, mozda smo bili bolji djaci jedni od drugih, ali kada dodje vreme da se ukrste koplja na polju – kako odgajiti dete i sacuvati porodicu- mame su te koje se povlace. Sve za dobrobit porodice. I to je normalno. Ona nece biti uspesna poslovna zena jer mora na porodiljsko, a mozda je bolji radnik od desetine svojih kolega. Ona nece zaraditi vise od njih iako je to zasluzila jer je u mesecu isla dva puta na bolovanje zbog prehlade deteta.

I tako dok ne nadjem posao ja cu biti samo mama sa punim radnim vremenom. A kada nadjem posao, onda cu biti samo zena koja radi ograniceno radno vreme za spas sopstvene inteligencije, da mi ne bude zao zasto sam isla na fakultel, a to nije sigurno da bih bila kvalifikovana mama. U dzepu cu nositi poraz mom mukotrpnom radu zvanom minimalac. Ali ne odustajem. Necu. U inat. Izem ti trziste i vasa pravila igre!

Da me ne shvatite pogresno, ja obozavam svoju porodicu. Ovo je moje vidjenje stvari, surovo realno i nimalo divno, cak je ponizavajuce. Takvo je vreme i takvo je trzsite, nazalost, gde smo mi mame vise smetnja nego potreba. U poslovnom svetu deklarisane kao nepotrebne, suvisne, nesigurne, nepouzdane. Mi koje donosimo najvece blago na svetu postale smo najveca smetnja na trzistu. Dolazimo u situaciju da se zapitamo cemu mi sluzimo sem sto radjamo i gajimo decu.

Zato ne odustajte. Neka vas ovo moje pisanije jos vise ohrabri da trazite posao koji zelite. Zapocnite same svoj biznis. Budite ponosne i samosvesne. Znate koliko vredite i stremite ka svom cilju. Cenite vas rad i trud i nemojte to da ogledate u svojoj plati jer ona nije uvek merilo toga. Ne okrecite se za svakim negativnim komentarom. Budite POSLOVNE MAME!

U inat svemu i svima!

A do novih pobeda,

peglam do kasno u noc…

?

Taj velicanstveni polazak u skolicu… Prvi dan kada shvatate koliko je vase dete zaista poraslo, koliko je nezavisno od vas…Koliko do juce je bila na mojim grudima mala i nezasticena, mrvica u mojoj saci. Sada ima svoje drugare, navike, shvatanja, poglede na svet. Ona govori razumnije, cak i ruca sama, sedi za stolom kao prava devojcica. Haljinice su zamenile benkice, kapice snalice, umesto zvecke sada je barbika, ima svoju torbicu, cipelice, kaputic. Covece… To je umanjena verzija vas! Polako pocinjes da shvatas da si stvorio malu verziju sebe koja te prati u stopu. I ona odrasta, svakim danom sve vise i brze…

Dok sam je gledala kako se igra u hodniku, bilo mi je jasno da sada je porasla i da se moram pomiriti sa tim. Gledala sam kako se igra sa drugarima i kako komunicira sa njima, bila je u svom svetu, daleko od mene. Prosto, ja joj vise nisam bila jedina i najpotrebnija. U tom trenutku osetila sam jak bol u grudima, knedla u grlu koja je zastala, uvrtanje usnama da ne bih zaplaka… Bilo je jasno, ona je moja velika devojcica…

Polako sam se okrenula i krenula ka izlazu. Deca su plakala na sve strane, trazili su mamu, tatu, baku, deku. Zurno sam istrcala napolje da ne zaplacem i ja sa njima. Da li je moguce da ovaj dugo ocekivani rastanak sa moje strane iskreno, moze biti toliko tezak meni a ne njoj? Iskreno mislila sam da cu sa flasom sampanjca otici iz te ustanove, konacno slobodna. Ali ne… Milion misli me spopalo. Kako ce, sta ce, a sta ako, moze li, da li ce. I nista nije. Izgleda da je vrtic strasan samo za nas roditelje, ne i za njih. Toliko strasan da zapravo nama treba privikavanje, ne njima. Za njih to sve ide tako prirodno i spontano. Za nas mucno i zaprepascujuce. Kako ce neko drugi da vodi racuna o vasem detetu jer zaboga to znate najbolje samo vi i niko drugi. Oni tamo u vrticu ne znaju ono sto vi znate i strahove koje osecate oni ne osecaju, i nije ih briga. I ne treba. Kako bi zaboga i mogli da se saosecaju sa svakim detetom u grupi od njih 27. Oni su tu da vase dete cuvaju, uce raznim novim stvarima, igraju se sa njima. Ne i da ih nuzno vole, maze i paze. To je sada sve individualno. A to sto mi roditelji zelimo bas da nase dete najvise vole, maze i paze to je nas problem.

Ipak, sve je to normalno i deo odrastanja i naseg i njihovog. Normalno je da se osecate krivim zato sto ostavljate dete nepoznatim osobama po prvi put. Normalno je i to da strepite od toga sta ce se desiti, da li je dobro, da li je zedno, gladno, presvuceno. Normalno je cak i to da ih spijunirate kako rade, da li vicu, psuju na vase dete. Jer da je drugacije, da vas sve to ne zanima, onda bi trebalo da se zapitate sta nije u redu. Jer to je vase dete, deo vas, neko koga gledate najbolje sto mozete i zelite da mu priustite najbolje moguce.

Samo i dalje ja sam samo mama, roditelj koji je uplasen i preplasen, sa milion onih pitanja sta ako, kako ce, da li ce, mozda ce, trebalo bi…

I eto, moja mala devojcica lagano odrasta bez mog odobrenja. Cini mi se da je to jedina stvar na koju mi roditelji ne mozemo da uticemo. Da zabranimo deci da rastu i menjaju se. Jer zelimo da zauvek ostanu nase male bebe koje mi najbolje tetosimo i kontrolisemo.

Kada bi to tako zaista i bilo…

Zato ne plasite se odvajanja, to je potrebno i vama i vasem detetu. Normalno je da se igraju i druze sa svojim vrsnjacima, kao sto je normalno da i vi uvece popijete koju sa vasim vrsnjacima ? Uzivajte u odrastanju vaseg deteta i uvek budite tu za njega, slusajte njegove potrebe i zelje, koliko god je to moguce, da ne bi zalili za onim sto je proslo i nikada se nece ponoviti.

Za sve mame i tate

Neke stvari se zasigurno promene kada postanete roditelj, da li to sto vise ne spavate koliko hocete ili mozda cinjenica da cete kupiti pre pelene nego cipele na totalnoj rasprodaji, ne znam.
Ali jedno znam sigurno, to malo bice prosto obozavate da volite. Jedan osmeh i jedan zagrljaj prilicno je dovoljan da vas podseti zasto ste na ovoj planeti, koja je vasa svrha postojanja i svaki vas udah koliko je znacajan. Jer vise ne disete zbog sebe…
Dok sam gledala Miu kako se igra u pesku nisam mogla da se ne zapitam ipak kako? Kako se sve brzo promeni? Meni da, kao devojci, zeni, majci, kako god.
Sve lagano pocinje sa odmorima. Letovanje.
Kao devojci sto se tice odlaska na plazu, obicno mi je bilo potrebno da imam peskir a i to nije bitno jer se osusis dok pijes koktele i djuskas, a uvece nosis neciju majicu, ujutru se budis u njegovom sorcu… ? U svakom slucaju odlazak na plazu zahteva kremu, cesalj, naocare, novac, zastitu. To je to. Spavala sam ili u hotelu ili vili.
E onda sledece leto vec imate decka pa se stvari malo uozbilje i nagomilaju ali nista bitno. Peskir puta dva, kreme, naocare puta dva, voda, pa nesto za pregristi, lopta, cesalj, novac. Zastita je u sobi. Smestaj: hotel tri zvezde u centru. Sve slatko i romanticno. Sami na plazi dok Sunce zalazi…
Onda se sledece leto udate. Opet hotel i to od pet zvezdica jer ste dobili para za svadbu pa sto kazu nasi stari; ima se, moze se. I opet je sve slatko i romanticno ali nadvladavaju vas emocije i sada uveliko razmisljate kako bi bilo slatko da gledate vasu decicu kako se setkaju po plazi dok Sunce zalazi… Zastitu ne koristite to vece i pocinje prosirenje porodice…
A onda sledece leto.
Smestaj: pristojni apartmani do odredjene cifre sa vise kreveta jer vas ima najmanje petoro plus baba. I deda ponekad. Kuhinja da se ima obavezno jer uvek postoji ono da cim se vratite sa plaze ili setnje neko ce biti gladan. A i sta sa dve gajbice paradajza i krompira sto ste poneli. Da ne pricam o cetiri pileta zaledjena i pet paketa snicli. To se tako radi ako su vam deca nenavidi koja kada dodju na more izgledaju kao da su ispala iz gladne godine. A i giros pita je dva i po evra a vas je sestoro, puta sest koka kola i tri kisele jer babu ubija gorusica, isto toliko palacinjaka posle da se zaslade, pa ti vidi da li se isplati svako vece tako. Eeee brale moj… Stednja je nauka! Odlazak na plazu: Kantice, lopatice, peskiri puta deset, sto velikih sto malih. Kolica, grablje, maska za ronjenje, mrezica za ribe, peraje, vreca za spavanje, dodatni suncobran za babu, iako uzimas lezaljke baba nece da izgori pa idi bogu. Onda sto se tice hrane: sendvici, voda, voce, slatkici, pa posle uzine uzina, pa sokovi, kafa, lekovi, flasteri, sesiri, kape… Bog zna sta sve necete naci u torbi za plazu… A sto se tice zastite, ne razmisljate o tome jer nemate ni kako pored dijareje, povracanja, opekotina od Sunca i ujeda meduza, visokog pritiska babe i ostalih bozijih iskusenja.
I tako dodje zalazak Sunca i ti gledas svoju decicu kako trckaraju, samo sto ovaj put oni ganjaju coveka koji prodaje poslednje krofne i bogami ubijaju vasih poslednjih pedeset evra za ovaj dan na plazi. Ali… Sve za porodicu… Zena koja cita ljubavni roman i pije bljutavu kafu iz termosa jer tako joj je zapalo. Muz sa cvidzama i vrucim pivom od tri evra u ruci sto ga cuga ceo dan jer tako se mora ako hoces lezaljku. Ali lagano… Samo ti na tren prodje kroz glavu da si celu godinu cekao na ovih deset dana, ubijao se od posla i radio si prekovremeno da bi nakrckao tih deset dana odmora. O tome da si se zaduzio kod prijatelja i banke kao i sama Grcka u kojoj letujes i ostavljas sav taj novac, o tim temama mozemo samo pod dejstvom rakije ili sedativa. Ali vase telo i um se prave da su na odmoru iako zapravo su daleko od toga. Zbog sve te silne muke zarad deset dana odmora, ne osecate sav taj umor. Disete duboko, upijate svaki trenutak lepote…
Eto tako izgleda jedan prosecan odmor coveka sa porodicom na moru.
Doduse nije svaki scenario ovakav ali ja se baziram na zivotne price smrtnika sa platama ispod proseka a racunom za struju kao da je zelezara. Eto tako.
Ali sigurna sam da nikom od ljudi koji ovako zavrse na odmorima nije zao sto je bas tako isplao, jer ispalo je najbolje moguce. Samo cudno je to kako se stvari menjaju iz godine u godinu tako drasticno a kada pogledas, samo je ta jedna godina prosla, a sta sve iza nje ostaje… Da ne poverujes… Vreme leti i nikako se me mirim sa cinjenicom da mi dete polazi ove godine u vrtic a necu ni trepnuti i krenuce u prvi razred pa srednja, pa faks… A ja cu cini mi se isto ovako kao i sada sedeti za kompom i gledati slike sa mora kada je bila mala. Tada ce ona uveliko biti sa nekim tamo i raditi bas ono sto sam radila i ja, samo se nadam sa zastitom… Tako je valjda kada postanes roditelj i matoro dzangrizalo… Ali svejedno, nista ne moze da zameni taj osecaj kada znas da si ucinio nesto lepo za svoju decu, nebitno kako je tebi bilo, posle njihovih osmeha i secanja na to letovanje, sigurna sam da ce ti biti to najlepsi odmor, ikada. Jer meni je bio ovo najlepsi odmor ikada zaista i nista ne bih menjala ni za stotinu hotelskih zvezdica…