Pisati vama nakon dužeg perioda lenčarenja, tačnije, pisanja za druge a ne za sebe, to vam je kao kada se nađete na kafi sa starim prijateljem. Ne zna se tačno čijom krivicom se niste čuli ni videli toliko dugo, kao da bože mi te oprosti ne postoji kamera na telefonu. Pa onaj momenat neprijatnosti kako započeti razgovor. Tema je toliko, svašta vam se izdešavalo, i ono bitno i ono manje bitno u životu. I mogli ste da ga okrenete ili on vas, da podelite radost ili tugu. Ali niste, izabrali ste zaborav, ćutanje, izgovore zašto niste napisali poruku ili okrenuli telefon. I sada vam je neprijatno, znate koliko ste bili bliski, koliko još uvek i jeste, ali ste dozvolili da se nekako prosto, udaljite. Sada je neprijatno, dok sedite tako jedno preko puta drugoga i gledate se sa kiselim osmehom. Niko nema petlju da prizna, da se izvini. Kopate teme o lošem vremenu, parking mestu i poskupljenju mleka.

Tako vam je baš i ovo moje pisanje… Šta da vam sada pišem pre. Hoću li reći izvinite odmah na početku kako bih vas poštedela glupih uvoda, kićenja teksta i tako toga? Ne znam, ali znam da sam se pisanju uvek vraćala kada bih ostajala bez posla. Pa, da krenem…

Pre samo dve godine u ovo vreme hvalila sam se kako sam postala urednica, kako sam ostvarila san, itd. E pa, probudila sam se iz sna. Bitno je da znate da niko od mojih kolega sa kojima sam vredno radila u jednoj malom redakciji nije kriv za propast koja nas je spopala kao vaške malo dete. Puna nam glava, doslovno, a ne možemo da ih se ratosiljamo. Elem, bilo je lepo dok je trajalo. Stvorili smo jednu, pa hajde da tako kažem, disfunkcionalnu porodicu razvedenih roditelja čiji otac ne plaća alimentaciju, ali se majka trudi da to kao opstane.

Međutim, ni majka nije svemoćna. I ona je samo, čovek. Puče tikva svi se razbežasmo.

Iskreno, osećala sam se kao da mi je deo tela oduzet. Pravila sam se da me ništa od toga ne dotiče, da me boli uvo. Istina je da sam sedam dana ležala u krevetu. Kao da sam bolesna, a ništa mi nije. Svaki mišić u telu me boleo. Dala sam deo sebe…

Kupila sam stvari sa stola u običnu plastičnu kesu. Gurala sam sve onako bez reda. Moj fikus koji je jedini napredovao u toj firmi, skućio se na Bežaniji. Dala sam ga nekome ko je o njemu brinuo, zalivao ga, mazio. S knedlom u grlu a nadrkanim stavom koračala sam hodnikom, sudarajući se sa kolegama koje su iznosile svoje stvari.

Odjednom mi je bilo muka. Stajala sam na vratima ulaznih vrata, svesna da je kraj, finito, nema više. Zajebani smo. Nosi se sa tim Milice. Frknula sam onu kesu punu stvari u kantu. Sela u kola i zapalila odatle.

Tako vam se završila ova moja emotivna veza, do sada najduža. Ostavljena sam bez odgovora zašto je sve puklo. Nema razgovora, nema pojašnjenja, ostala su prosto samo sećanja.

Nakon skoro mesec ipo dana od „raskida“, od silnih emocija ostala je rupa, ništa. Zapitala sam se, zašto mi je tako silno potrebna potvrda za sve što pišem? Kome se ja to pravdam, dokazujem, pokazujem? Vama čitaocima ili samoj sebi?

Shvatila sam da sam se izgubila u moru informacija, najava, blogova, postova, storija. Važnije je postalo ono što vi vidite i mislite o nama koji kreiramo sadržaje, nego li to šta sami tvroci sadržaja, tj. neki tamo mi, mislimo, verujemo, želimo sami za sebe, šta je to za šta se borimo. Sve je na prodaju, komad neba i metar vazduha, a očekujemo da nas vi, čitaoci i dalje podržavate, da nam verujete. A vi hoćete, jer smo vas tako isprogramirali, da od naših objava zavisite. Vi se smejete i plačete kada mi to želimo. Listate, lajkujete, šerujete naše misli, poruke, filozofske citate. Jedete, vežbate, spavate, vodite ljubav, rađate, dojite, stojite, sve na zahtev, na klik. Verujete nam, a mi digli ruke od nas samih.

Osećala sam se potpuno izgubljeno…

Nisam pripadala više ni svojoj novinarskoj branši, mastilu i peru, niti ovoj novoj izmišljenoj, digitalnoj formi.

Sve što je bilo iole važno prodalo se kliku, šeru, riču, postovima, kamerama, analitici, politici…

Ja više ne verujem u reči. 

Izdala sam slovo i pisanije, a ono što je najviše bolelo, izdala sam, sebe…

Ta ravna linija dovela me do momenta kada sam se zapitala da li ja uopšte želim da se bavim poslom za koji sam se školovala, silno trudila, izgarala za svaki korak napred.

Nije mi bilo jasno, kako je moguće da mi se obilo o glavu:

„Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari…“. Aaa jebote, kakav kliše…

Umesto da se zahvalim bogu na svemu što mi je dao kao priliku, ja kukam jer sam jednu bitku izgubila.
E pa neki si, stoko nezahvalna.
Boga se setim samo kad zaškripi.

Hladno popodne na trgu. Hvatala sam tragove sunca ne bi li mi malo ogrejalo obraze. Ljudi se nasumično sudaraju laktovima od uvučenih šaka u džepove kaputa dok užurbanim koracima prolaze jedni pored drugih. Svukla sam crveno ćebence sa stolice u bašti i pokrila noge. Nije mi se ulazilo u lokal. Ne volim gužve, a sve manje volim i ljude. Kuvano vino klizi niz grlo ostavljajući tragove cimeta na mojim usnama.

Morala sam sebi da priznam baš tog četvrtka…

Sasvim je OK da sam i loša isto onoliko koliko sam i dobra u svom poslu, a da je pad na guzicu sasvim legitiman i poželjan. Isto tako sasvim je OK da vam se ne dopadnem, OK je i to što me ne prati armija ljudi, što vas boli uvo za moje slike, objave, pisanja i slično. OK je i to da mene boli uvo šta ljudi misle. Izgubljeni u moru lažnih moralnih načela, propagiranja nekakvih kodeksa časti, prosipanja filozofije svuda i za sve, traženja Boga u nekim nebitnim stvarima, najviše smo i nepovratno izgubili svoju ličnost. Sve je izvrnuto naopačke, a neće nam biti bolje dok talog prljavštine ne izađe iz naši tela, naših duša. Taj trulež sa prstiju mora se sprati, moje makar kroz ova slova.

I boli me batina za sve. Nemam ja potrebu da se više ikada i u ime bilo koga i čega menjam. Sprcala sam tolike godine vodeći se mišlju da moram biti dovoljna drugima kako bih bila i sama srećna. Ma ne moram ja ništa.

Nisam ja sebi majku birala. A niste ni vi.

Na vrhu svakog uspeha đavo čeka i vreba. I nećemo se praviti kako to nismo znali dok budemo postavljali heštegove ispod slika #dominacija, #budiuspešan, #samojako, #motivacijauspešnih, #bogatiiludi, itd…

A onda nekoliko selfija iz manastira čisto radi savesti. #molitva #isusedajmilavljesrce

Ofarbala sam se u plavo, pustila sam kosu. U junu operisala tumor na nepcu, kasnije mi iskoči još jedan na vratu. Benigni kažu sve se da izvaditi. Deca dobro, mama mi ide u Švicu da čuva decu jer mala joj penzija a neće našu pomoć. Sestre svaka na svoju stranu, bogu hvala zdrava im deca. Ćale ko ćale, redovno se kontroliše, nije to sve bajno ali gura. Nisam odavno nani na grob otišla, noćima želim da je sanjam. Malo sam se popravila. I tako…

Ceo život u par rečenica vam ispričah. Da reko skratim onu neprijatnost susreta dva stara prijatelja, u ovom slučaju vas i mene.

Hoću li reći izvinite što vam nisam dugo pisala, barem na kraju, kako bih vas poštedela glupih zaključaka, kićenja teksta i tako toga?

Ne znam, ali znam da sam se pisanju uvek vraćala kada bih ostajala bez posla, jer se jedino tada vratim sebi…

.