Sto za dvoje

Drhtavica me hvata, savijam se od bolova. Ko bi rekao da jedna upala srca u kombinaciji sa virusom može da mi se učini kao odvajanje duše od tela.
Svetica nisam i sledi mi Pakao, mada je tamo toplo, a iz perspektive nekoga koga trese groznica,  Čistilište uopšte nije loša ideja.
Svašta mi je padalo na pamet, sanjala sam razne snove.
Kako nisam pila rivotril tih par dana dok su mi deca bila prehladjena sustigla me i kriza koju svaki zavisnik ima ukoliko ne uzima svoju dozu. Dobila sam osip i krajnje primamljivo natečene zglobove za mlade stažiste za posmatranje. Otišla sam u bolnicu, dobila prekor što sam neodgovorna prema sebi od lekara, dobila prekor od muža, od svih.
Na trenutak sam se osetila krivom što sam tako neodgovorna. Ali kao munja me udarilo u glavu dok sam se preznajala u bolovima i drhtavici:
Ko su bre oni svi oni da mi sude?! Što, majke su krive i kada iz najboljnih namera učine loše sebi kako bi zaštitile decu a opet bi bile krive i da im se nešto desilo zbog majčine “neuračunljivosti”. Krive i glupe kada pokušavaju da izađu na kraj sa svim poteškoćama i odgovornostima današnjice. Prililčno smešne ispadamo kada trčimo sa posla na beznačajnu radionicu u vrtiću. Nepodobne na poslu, nevaspitane kada piju, kurve kada traže sebi sreću i boljeg u krevetu, nezasite kada žele više… I na kraju, gde ste svi vi bre kada mi je teško, šta je ovo?!

Processed with VSCO with a6 preset

Nisam mogla da se ne zapitam dok iz kreveta gledam gomilu knjiga iz biblioteke, onako u bunilu, samo mi jedna odvlači pažnju, „Pametne žene, pogrešni izbori“. Jel to zaisto tako?

Nakon par dana agonije bolovi su postali podnošljiviji, a um se vraćao na staro podešavanje. Nisam bila kivna ni na sebe ni na muža, ni na decu. Skuvala sam kafu i po prvi put otvoreno porazgovarala sa samom sobom. Shvatila sam da nema krivca i da je to traženje krivca samo varka pompeznih naslova knjiga koje obećavaju rešavanje problema. Pročitala sam par knjiga, pokušala da proniknem u suštinu onoga što se zove spas svih nas ugnjetavanih žena. Ali, svako napisano slovo činilo se pogrešno.

Kažu knjige da pametne žene pogrešne muškarce biraju u onom momentu kada se njeno svesno stanje sukobljava sa onim nesvesnim i naučenim. Što bi bi u prevodu značilo da to što je učila visoke škole, nagutala se feminizma tokom studiranja, pročitala razne knjige i magazine, sve to biva ništavno u momentu kada ono nesvesno u njoj duboko skriveno i naučeno isplovi na površinu. Ono što je u nju usađeno kao malu devojčicu tokom odrastanja. Žena je majka, žena je domaćica, biraj dobro seme za svoje potomke, biraj sebi valjanog muža kog ne moraš voleti, ali samo neka je dobar i pošten.

Processed with VSCO with hb2 preset

I tako se ona savremena buntovnica uda za sasvim običnog čovečuljka, pa se kroz godine koje prolaze pita šta joj je ovo trebalo dok joj troje dece skače po grbači, ali drugačije nije bilo moguće jer nije prihvatljivo. Za mamu, za tatu, babu, dedu, familiju celu.

Ima i onih koje se udaju za prave propalitete koji su sušta suprotnost od onoga koji ih je gajio i nazivao tatinom princezom. Previše zaštićena princeza se otrgne iz tatinog naručja, jako brzo postaje drolja na ceni. Poželjna je, traže je svi, otimaju se oko njene pažnje. A ona samo traži taticu u svakom od njih dok je kite novcem i stavljaju kokain u nos. Njena slava je kratkog roka, iskorišćenu robu niko više ne želi, nije zanimljiva a navikla se na život na visokoj nozi. Zato se udaje za najboljeg kandidata koji je mlati najmekše i rodi mu bar dvoje dece. Tatica ništa ne zna o tome, pa kada mu dođe modra i polomljena posle par meseci braka, tata shvata da je mala princeza zapravo samo stara zvezda nekada poznate kraljice noći…

Tu se nekako ubrajaju po mišljenju psihologa i one koje su toliko mrske i samoj sebi a kamoli traženju srodne duše, da će radije kupiti mačku, odlaziće svaki dan na posao, biće uspešna, karijera će joj blistati. Ali ona o deci ne razmišlja sem kada ih vidi na ulici kako je guraju u prolazu, njene jajne ćelije izumreće kao dinosaurusi dok ona hita ka novoj visokoj poziciji u firmi. Leže u osam, ustaje u šest. Seks je samo usputna potreba kao i odlazak u toalet. Njen život je sasvim njena stvar. Obično je izopštena  iz svih familijarnih okupljanja tipa svadbe, jer ko želi nju za primer bilo kome, ona je čudakinja i niko je neće nazvati da joj čestita Novu godinu, rođendan joj zna samo majka i par poznanica. Toliko o tome.

Pokušavala sam da shvatim sve što su nabrojali i da sebe uvrstim u bar neku od tih kategorija žena koje su bile jako uspešne, strogo profilisane šta žele, ali su grešile iz samo sebi znanih razloga.

Čitala sam dalje i tražila odgovore na pitanja. Strah je ono što je povezivalo sve ove žene zajedno. Svaka od njih je imala različiti strah kojeg se čvrsto držala radije nego da pokuša da se otisne u nepoznato i proba nešto drugačije. I svaka je imala opravdanje sasvim logično zbog kojeg postupa tako kako postupa.

Ali onda, pitamo se psiholozi u knjizi i ja sa druge strane, da li je život u strahu breme koje je nepotrebno nositi ili nas ono štiti od već jednom napravljene greške koju ne želimo da ponovimo?

Strah od neuspeha, strah od nepoštovanja, strah od nemilosrdnosti, strah od poraza, strah od nepoznatog, strah od neodlučnosti i onaj najveći od svih strahova, strah od neuzvraćene ljubavi…

Nigde tu nije bilo mesta onim pompeznim naslovima u knjigama koje krive muškarce a glorifikuju žene, krive žene za manjak hrabrosti, a muškarce stavljaju u veliki znak pitanja za sam smisao njihovog postojanja osim za ratno herojstvo i produžetak bogate plemićke loze. A svi preplašeni od onoga što je tako očigledno, ljubav je za njih daleka distanca koju su osetili gorko jednom pa se pokajali. Ili ne znaju šta je to u strahu od odbijanja nikada je nisu ni tražili… Bila sam zbunjena i razočarana, tražila sam nepostojeće odgovore za samu sebe.

Sledeće jutro još pod utiskom knjiga koje sam čitala, skupila sam hrabrost da se i ja osmelim i kažem mužu sve što mi leži na duši duži period. Povod su bili neoprani sudovi, a zapravo sam ganjala po kući nesavršenstva samo da bih počela sa replikama koliko sam pogrešila kada sam tebe izabrala! Ja, školovana, poslata da budem nezavisna, samostalna, učena i hrabra, sedim i čekam tebe da dođeš loše volje i nervozan da mi sjebeš dan. A nema pojma koliko sam uložila u taj dan, u taj ručak, u to savršenstvo domaćinstva koje niko od vas ne primećuje jer ste lenje bube , sebične aždaje koje proždiru sve pred sobom!

Urlala sam iz sveg glasa. Mia je plakala jer sam joj naredila da baci čarape koje su bile pocepane. Upitala sam je zašto plače i kada mi je odgovorila ni njoj nisam ostala dužna.

„Majka ti se bolesna vuče po kući i vaše stvari sakuplja, perem, čistim da vama bude bolje a ti plačeš zbog čarapa?! Zašto ne plačeš za mamom koja se bolesna bori da vama ugodi! Zar su čarape bitnije od mame Mia!“

Nije više reč progovorila, samo je ustala sa kreveta i počela da rasprema sobu. Pre odlaska u krevet došla je da me poljubi i kaže laku noć.

Sergej i sam shvativši da je vrag  odneo šalu sam je seo na nošu, oprao zube, obukao pidžamu uz malu pomoć.

„Laku noć mama, da te poljubim… “

Shvatila sam da ne želim da budem ni ona koja se samosažaljeva ujutru čim se pogleda u ogledalo, ni ona što trpi batine, ni ona što mrzi muškarce. Želim da me vidite kao osobu koja daje sve za vas, a dobijam gram poštovanja kao na kašičicu samo da bih bila zadovoljna. Neću da upadam u klišee o savršenoj porodici gde se mama nasmejana na Instagramu slika sa porodicom, a potajno plače jer je kasno da se sada vrati na početak i svetu pokaže koliko je samo nesrećna.

Ne želim ni da budem ona koja će da mrzi instituciju braka samo zato što su joj njih par srušili ideale njene savršene ljubavi a da pritom ni sama nije bila ni približno savršena, a tražila je idelano seme za potomstvo. Ne želim da trpim priče kako tako mora i da svima isto, jer nije!

Da, ja želim da se odvojim od svog muža na par dana, da sa njim ne progovorim ni reč, da spavamo odvojeno, da otputujemo svako na svoju stranu, želim da mu kažem šta me sve nervira dok vodim ljubav sa njim, ne ja neću da okrećem glavu samo da bi me „odradio“ , želim da znam šta je to što želi on, a šta želim ja… Reci mi sve u lice! Jer meni je dosta, kako to ne vidiš?!

Ako se nađemo i posle toliko godina na istom mestu na uglu dve ulice u našem restoranu „Na ćošku“, ako dođeš ti, dođem i ja, onda smo vredni ovog bola i patnje koja nas je samo ojačala. Ali ako se ne pojavi neko od nas… Niko nije kriv, to moraš da znaš.

Deca u selu kod dede i babe. Nismo danima razgovarali, svako na svoju stranu okreće glavu. Znali smo datum i vreme sastanka. Otišla sam nešto ranije u knjižaru gde sam naručila čaj i počela da gledam naslove knjiga. Svaki naslov kao da je opisivao ono što osećam.

Buka, Ambis, Priče tvog života, Stid, Razdvojenost, Zla kći…

Osetila sam na trenutak mučninu koja me razdirala iz dubine duše. Slučajno sam otvorila magazin i u njemu naslov, gde opisuje savršeno uredjen dom za porodicu… Setila sam se svih naših momenata, prvi susret, porodjaj jedan, drugi, sve uspone i padove. Pokušavala sam da se sastavim kao nevešto napisan dečiji sastav bez početka, uvoda i kraja.

Ne Milice, ti si žena sa pogrešnim očekivanjima, a ne izborima. Ti si sve sama izabrala pa i te pogrešne izbore koje pokušavaš da menjaš prema sebi. Zapitala sam se očajnčki da li bi bilo koji čovek iz moje prošlosti deklarisan kao velika ljubav bio bolji izbor. U tom trenutku sam shvatila… Svi ti predhodni izbori su me pustili da čekam sama da sedim na mestu za dvoje… Otišli su i nikada mi nisu dali objašnjenje zašto nisam dostojna te ljubavi, nisam bila dovoljna, a mislila sam da sam tako prosto najbolja. A zapravo sam samo siroče željno dokaza da je bolje od njega u ljubavi, u svemu…

Trčala sam kao bez duše. Kiša je lila, vetar je nosio sve pred sobom. Uletela sam u restoran i pogledom tražila sam poznato lice. Pomalo postiđeno skinula sam kaput i rekla da čekam nekoga.

„Vaš pratilac je odavno tu“, reče konobar sa blagim smeškom.

Sedeo je na našem mestu do prozora. Gledao je napolje. Sela sam preko puta njega. Naručili smo večeru. Pogledao me i upitao onako kako on ume ispod oka:

„Šta dalje?“

„Ništa, idemo kući…“

Spavali smo sklupčani jedno uz drugo. Na radnom stolu još je stajala gomila knjiga. Sutradan sam ih sve vratila u biblioteku.

Nisu meni potrebni psiholozi, ni nauka, niti feministkinje, a ni razočarane žene u stihovima da objašnjavaju koliko sam pogrešila što sam njega izabrala. Sa tim izborom ja ću se nositi kako umem i znam. Ali nikada neću dozvoliti da ikada više prećutim bilo šta, jer ćutanje je sigurna karta za propast svake veze i svakog odnosa.

Niko nije savršen, nemojmo se zaluđivati naslovima poznatih autorki koje mlate pare i uveravaju vas da rešavaju svaki vaš problem.

Ili ga rešite sami ili se ne kunite u ljubav koja je samo izgovor za sve propalo u vašem usranom životu, časnije je sedeti kući sa mačkom, piti vino i biti zadovoljan što je dan sunčan.

A uvek možete rezervisati sto za dvoje, kada budete spremni da se suočite sa samim sobom, sa svojim pogrešnim izborima, lošim odlukama, neispunjenim očekivanima. Sve će to sedeti preko puta vas, i ta osoba će sve to isto videti u vama. E, to je već hrabrost, pogledati koliko ste mali u očima druge osobe, ali ona je ipak tu… Pa se zapitajte onda, da li je on pogrešan izbor ili ste vi njegov loš kandidat? Ko je tu kome šta, ili je samo ljubav granica koja vas deli od odustajanja…

Rezervisali smo karte za hotel. Samo nas dvoje, sneg, kamin, daleko od svega i svih.
Jer on će zauvek biti moj pogrešan izbor, ja njegov loš kandidat, sada i zauvek…