Per aspera ad astra

Dobar dan, koliko su mandarine… Evo par komada, jesu slatke? Ništa zadržite kusur, hvala puno vidimo se! Ostalo je još cveće i to je to. UF! Kako je hladno bre… Kupujem cveće od prve gospodje sa leve strane ulaza u pijac. Eh, da mogu sve u životu da izaberem tako brzo i odlučno kao tih par mili sekundi za cveće… Ovaj buket. Hvala dovidjenja!

Utrčavam u tramvaj. Sa kesama i snegom na kosi, mokra i promrzla, žudim za slobodnim mestom. Okrećem se levo, desno, ugledam mesto na samom kraju. Probijam se po prevozu, udaram ljude kesama i izvinjavam se ujedno. Sedam. Nisam otkucala kartu. E jebem ti! Očigledno moju muku spazio je mladić iza mene i videvši da se onako natovarena spremam da ustanem da overim kartu, ponudio se da mi pomogne. Jao hvala, već se spremam da izustim i okrećem se ka njemu. U momentu kada sam mu ugledala lice i ta boja glasa… Kolena su mi klecnula. Na trenutak mislim da se ceo svet zaledio na sekundu. To nije moguće… To nije moguće…

Dečko vidno zbunjen mojom reakcijom, vraća mi karticu i seda na svoje mesto. Zahvalila sam se jedva čujno. Sela sam na svoje mesto i više nisam smela da okrenem glavu. Gledala sam pravo ispred sebe. Čula sam da ustaje i sprema se da izadje na stanicu pre moje. Ustala sam i ja. Stajali smo jedno naspram drugog na vratima. Pritisnuo je dugme za izlazak. Korak moj uz njegov, po taktu i brzini. Sišli smo na stanicu. On je otišao desno od mene. Okrenula sam se ka njemu kada sam zaključila da je dovoljno odmakao. Ne može me videti… Držala sam kese, zaledjena u mestu.  Okrenula sam se levo i krenula ka kući. Na tom mestu gde sam stajala ostao je trag dve cipele duboko utabane u sneg. Utabane kao i moje davno sećanje i ona gorčina za koju mislite da će nekada proći, a ne prolazi. Taj dečko iz tramvaja, bio je to Branko, onakav kakvim ga ja pamtim kada smo bili deca. Visok, crn, zelenih očiju. Dubokog glasa, velikih šaka za naš uzrast možda i previše razvijen u odnosu na ostale vršnjake. Moja velika ljubav iz detinjstva. Bio je prva i smisaona reakcija na hormonski disbalans u telu jedne tinejdžerke. Moj prvi biološki odgovor na ono što me uzbudjuje kao živo biće. Devojku, koja je zaljubljena i razume da je to osećanje obostrano. Moj prvi razum iz prirode i društva. Dečko. Ono kao, moj…

Ušla sam u stan. Skuvala kafu. Natočila kadu punu vode. Promrzline na telu su bile tolike da je vrelina vode kidala meso sa mene. Mogla sam da vrištim od bola. Kafu sam stavila na kadu i zaronila u vodu. Želela sam da sve što sam videla i čula pre sat vremena je samo san i ništa više. U iluzornoj nadi negde duboko u meni trljala sam oči neprestano vodom, umivajući se da sperem sve vidjeno. Suze su ok kada ste u vodi, zar ne…

Dok sam tako ležala u vodi nisam mogla da se ne zapitam. Šta je to srećna zvezda, ono kada kažu rodjen pod srećnom zvezdom? Imati sve, karijeru, novac, biti poznat, kada te nešto hoće u datom trenutku u datom momentu, kada si slobodan i voliš sebe, kada imaš porodicu i prijatelje… Šta?

Branko je imao sve to. Skoro sve. Dom, porodicu, novac, bio je poznat ako ništa u našem gradu. Uspešan za svoje mlade godine. Vredan, radan, jak. Bio je slobodan, radio uvek ono što želi i kako se oseća. Možda i previše… Reklo bi se rodjen pod srećnom zvezdom.

To sam i ja često mislila dok sam ga vidjala sa drugim devojkama u prolazu, kako ima sve, zašto mu trebam ja? Obična mala balavica koja je muškobanjasta i voli da se takmiči sa dečacima. Nekako baš iz tog razloga, Branko me jednom prilikom pozvao na crtu da se takmičimo samo on i ja ko je brži. Onako iz zezanja u grupi sa društvom, kako me bog dao glasnu i uvek spremnu za šalu, pozivala sam druga na crtu. Nije se javio on, nego Branko. Izvukao se iz mase i prišao mi. Kolena su mi klecnula kao i sada u tramvaju. To nije moguće… To nije moguće…

Posle moje pobede koja je bila istini za volju zaista zaslužena, pružio mi je ruku i nasmejao se. I tako je naše simpatisanje krenulo. Bila sam mu drugačija od ostalih devojčica. On je meni bio sve što nisam umela da objasnim a znam da mi prija i da je lepo… Naš poslednji susret bio je kod crkve. Veče je padalo na polje puno čička i maslačka, Sunce je obasjavalo zvonik, odsjaj se širio svuda pa i na naša lica. Poljubio me i rekao onako klinački, pa volim te…

Prošlo je dosta od tog susreta. Zazvonio je telefon. Javila sam se. Bila je to moja rodjaka. Zakočene vilice spustila sam telefon i sela na pod. Sa druge strane još se čula Kaća, halo, Djole jesi tu? Jesi tu…

-Pao je sa motora… Nisu ništa mogli da urade… Milice jesi tu?!

Godine, godine, godine… Više ih i ne brojim. Ne računam dan ni mesec ni vreme od tog dana kada sam ga poslednji put videla kako kao da spava u svom narandžastom trkačkom odelu. Znam samo da je uvek tu. I kada sam išla na operacije, kada sam se upisivala na fakultet, moje prve ljubavne jade, pa venčanje, porodjaji jedan pa drugi. Posle deca i njihovi problemi. On je bio tu u narandžastom odelu. Uz svaku moju molitvu, molbu, jauk, smeh i gnev. Zatvorim oči i vidim te zelene oči i široki osmeh, lep kao uvek.

I ako mogu da kažem da nisam rodjena ispod srećne zvezde, znam da je jedna od milion na nebu samo moja, sjajnija od svih. Ona sija nešto narandžastije jače. Možda sam luda, možda sam skrenula sa uma ako ovo kažem, ali on je tu… I to je dovoljno jako da verujem u čuda. Svako od nas ima jednu zvezdu na nebu sjajniju od svih koja ga čuva. Kažu da svaki put kada neko umre u istoj sekundi neko na drugom kraju planete dodje na ovaj svet. A taj neko kada ode sa ovoga sveta na neki drugi, postaje zvezda…

Došli smo na selo na par dana. Uzela sam mandarine. Cveće. Laganim korakom do crkve. Čičak i maslačak prekriveni snegom… Hladno je. Polako dan se gasi. Volela bih da možeš da mi staneš na crtu. Svakako ti me čekaj da se revanširaš. Hvala za sve ono, mislim znaš i sam… Na zvonik udara Sunce, odsjaj mi topli obraze. Znam, znam… Vidim te gore, odmah si tu do Danice… Okrenula sam se i otišla kući. Tu na grobnom mestu ostali su duboki tragovi, ostao je trag dve cipele duboko utabane u sneg. Utabane kao i moje davno sećanje i ona gorčina za koju mislite da će nekada proći, a ne prolazi…