Not my cup of tea

Uvod:

Drugi dan posle euforije magične noći. One iglice u stomaku su se smirile, strasti utišale. Podne. Vreme je za čaj. U o(čaj)anju dok pečem prste i duvam u čaj…

Prvi dan posle dočeka.

Ovako je počelo moje novo jutro u relativno novoj godini.

Ništa novo. Vrata škripe, Sergej i dalje kašlje, još uvek nisam pospremila ormare, nisam platila račun za struju, telefon. Nemam sijalicu u ostavi i dalje, slavina mi pokvarena, bojler uji kao da je nuklearka. Novo je to da sam bar svesna svojih sopstvenih nesposobnosti da sve te male i sitne stvari rešim. Završim. Što bar nisam toliko sposobna da muža ubedim da sve to završi. A zaklela sam se sebi da ću u novoj godini biti više kritičnija i oštrija. Ko mene uopšte šljivi šta sam se sebi zarekla kada sam sve porekla u istoj sekundi sakupljajući njihov nered po kući…

I dok sam tako na kolenima sakupljala igračke i klela sudbinu majku i sve ostale, sinula mi je ideja. Ja ću večeras da izadjem. Par poziva i već sam bila u taksiju. Nekako se osećam lakše. Restoran “Na ćošku“, na uglu Beogradske i Krunske. Oaza svega onoga što me smiruje. Ispunjuje. Hedonizam u svim mojim čulima. Prva dolazim. Ostatak ekipe polako pristiže, jedna po jedna ulazi sa osmehom sa ono još malo od novogodišnje frizure. Vino, kafa, cigarete, večera, muzika pa po koja i zaplače, onda se seti nečega onako pripita pa se zacereka kao blesava dok stiska noge da ne bude poplave. Pričaju o poslu, o karijerama. Ja ćutim. Ni glasa od mene. Skrećem vešto sa teme svaki put. Već se dižu stolice i konobar svira kraj. Teturavo silazimo niz stepenice ruku pod ruku. Poljubac za rastanak i taksi je tu. Evo bar nešto novo, smejem se.

Ujutru nisam mogla da se sastavim ni sa sama sa sobom a kamoli sa decom i kućom. Kafa i aspirin, jedan kafetin pa malo kasnije ranisan. Puštam TV i jutarnje prelistavanje. Svesna činjenice da ću se iznervirati, znojavo stiskam daljinski da promenim kanal ako samo neko kaže stopa nezaposlenosti je u padu.

I eto ga… Kojem padu! Kojem vražijem padu! Padnem ja svaki put na razgovoru za posao sa stolice, od blama i stida što sam tu gde jesam i spremna sam da prihvatim uslove od kojih se i sam poslodavac stidi. Kom padu!

Psujem i trujem vazduh tako pogrdnim rečima, da sam i samu sebe iznenadila repertoarom psovki. Ali ne mogu da dodjem sebi. Od istine koju svaki dan gledam u ogledalu kada se probudim, od neverice da stojim tu gde jesam i ništa ne mogu da uradim. Mučnina i kiselina, od one gorčine u ustima kada kažem da sam nezaposlena, sa pozamašnim brojem odlazaka na razgovor za posao i istim brojem odbijanja. Sve mi to dodje da stavim u CV kao jedno iskustvo više. Broj padanja i odbijanja.

U besu koji u meni tinja odavno, sakuplja se i smelost da pozovem mog prijatelja Zvonka. Njegova priča ide kao i svaka druga u našoj zemlji. Sa diplomom u ruci pa pravac u viljuškar u Rodi, pa sve do preleposti editorijala na Instagramu, fotografija koje mogu biti bez imalo skromnosti okačene na zid u galeriji, posebna su priča. Ali svakako za mene, on je dokaz da se sa malo hrabrosti i rizika, u borbi za sopstveni intelektualni i duševni spas, može raditi ono što voliš sa puno ljubavi i posvećenosti. A uz to i zaraditi. Verujete li da takvi entuzijasti još uvek postoje u današnje vreme? Ni ja, ali eto ima ih nekolicina.

Sutra u to i to vreme u taj i taj čas. Ponesi aparat i laptop. Krećemo dalje. Nema više, dosta mi je poniženja i sopstvenog ludila koji sebi ne priznajem. Radiću za 30 hiljada u tri smene, biću prislini član ove šugave partije, poješću svako da ne kažem šta, samo da me zaposle. Da ćutim kada se mora i ponizno klimam glavom. Na uvredu uzvratim sa hvala i nema na čemu. Da sebe ubedim da sam srećna što imam posao, dok plačem zaključana u kupatilu.

Sada će dosta vas da odmahne rukom sa konstatacijom, ćuti i radi kad moraš jer nemaš. Radiš jer moraš i nemaš izbora, ili radim što volim jer imam petlju? Idemo dalje.

Postavljamo stvari na svoje mesto. JustMelissa mora ozbiljno da zaživi, to je sve što ja imam u rukavu. Ili sajt ili Had zvana redakcija. Zvonko mi daje savete i razradjujemo plan kako dalje, fotografije već su spremne, tekstovi su tu. Ljudi će prepoznati to što imaš u sebi. Samo nastavi.

Sledećeg dana nešto ranije ujutru odlazim na razgovor sa Rokanom (Željkom). Jeste li znali da je on osmislio JustMelissu još 2011-te godine? Eto koliko godina mi je trebalo da dodjem do ovoga. Prosto me sramota.

U razgovoru sa njim dolazim do zaključka da sam nesigurnija nego što jesam. Rokana tako kritički nastrojen prema meni jer je perfekcionista koji iz svakoga želi da izvuče najbolje. Ali pohvali me tako ponekad, retko, to me svakako oduvek teralo da idem dalje. I on se slaže sa Zvonkom bar u jednoj stvari, ideš dalje Milice. Nema nazad.

U povratku kući svratim na čaj. U centru grada „Pijaca bar“. Štipa me toplota čaja po prstima. Ali ne odustajem. Malo nervozno duvam u čaj. I onda me obuzme lavina misli, kao roj komaraca. Šta je to drugačije danas nego što je bilo pre dva dana? Šta sam ostavila iza sebe, šta ponela sa sobom u 2019-u godinu? Jedno je sigurno, neću biti beskorisna poput lepog porcelana u gomili stakla. Retko korišćen, prašinom nakvašen. Važno da se ima ali nije za upotrebu. Skupa je ta njegova lepota… „Iskoristi me, upotrebi me!“, viče ona skrivena ja, probudjena vrelim čajem iz sna. Nije ovo za mene. Ovo nisam ja… Šta ja to radim! Uništavam se sopstvenim strahovima i nesigurnostima. Jer želim da se ljudima dopadnem, da im se svidim, da ih ne uvredim. A šta je to što ja želim? Da budem svoja, Drugačija, slobodna. Da se smejem.

Ostavljam čaj koji se već ohladio u mojoj ruci. Otvaram laptop. I evo, pišem.

Nije odustajanje moja stvar. Radim ovo jer neću više ikada da zbog bilo koga ili bilo čega pljunem na sebe. Zato imam petlju. Da priznam koliko volim sebe i spremno prihvatam rizik te ljubavi. Da radim ono što želim, što me ispunjava a ne ono što se od mene očekuje. I ne znam gde će se ova moja priča rizika završiti, ali znam da odustajanje od sebe same,

is not my cup of tea, my dear…