Ne znaš, majko, kako je dete roditi

Ponedeljak. Legla sam tačno pred zoru. Ukočila sam se na odvosedu u dnevnoj sobi… Čekala sam taj ponedeljak. Nije išla u školu od srede. Svakih pola sata imala sam nagon za povraćanjem. Ne znam šta mi je, a znam, sve mi je… Imam opstipaciju tačno od srede. Poslednji put kada sam otišla u WC na veliku nuždu bila je sreda. Jebem ti sredu, život, istorija ovog naroda, počinje od srede.Stomak me uništi, imam osećaj da ću eksplodirati. Ustajemo u šest, Mia se sprema za školu. Spremam joj sendvič a ruke mi drhte. Muka mi je… Gledam je kako se oblači i želim da upamtim svaki deo njenog tela. Taj svaki deo kože koji sam rodila. Pletem joj kikice i svako malo krišom joj mirišem kosu.

“Zaboga mama, šta ti je, plašiš me… ”, upita me onako sa smeškom.

“Opet nisi dobro oprala kosu sinoć, mala”, korim je kao, samo da ne vidi kako sam slomljena od straha iza njenih već razvijenih leđa. Gledam devojku, devojčurka. Više ne miriše na bebu, na dete. Sada je puna hormoskih mirisa.

“Mama, moram na stanicu”, ponavljala je.

“Ostani još pet minuta.”

“Mama, zakasniću.”

Gledam je kako otključava vrata i izlazi napolje. Samo se na kratko okrenula,

“Mama, baš mi se ne ide u školu…”.

Vrata od stana nije dobro zatvorila tako da su ostala na pola otvorena.

Stajala sam nepomično. Pomislila sam da joj ništa nisam rekla. Ni da ne ide, ni da ide, niti zdravo, ni poljubac. Samo nemo stajanje jedne slomljene žene u hodniku. Moje nemo ćutanje prekinuo je komšija koji je krenuo na posao i zatekao me kako sa otvorenim vratima stojim u mestu, na sred hodnika u bade mantilu.

“Komšinice, jel sve OK?”, upita on i pokuca na otvorena vrata, onako, sa praga.

Nisam ni stigla da mu kažem dobro jutro, samo sam jedva izustila tri reči “ Jeste, hvala, izvini”, i tako kao sluđena zatvorih mu vrata ispred nosa.

Sergeja sam odvela u vrtić u kućnim papučama. Tek na vratima zgrade vrtića primetila sam da me tetkice čudno gledaju. Jer bila je kiša, ne kiša, nego provala oblaka tog jutra.

Došla sam kući, skuvala kafu. Ne, nisam plakala, ridala sam kao zver. Bilo mi je samo da se saberem i nastavim dan normalno.

Dolazi Mia iz škole, kaže “Mama, imamo sutra kontrolni iz matematike, deljenje razlomaka.” Rekoh, dobro, provežbaćemo kasnije posle ručka. Glava mi puca, ne znam da li da popijem kafetina dva ili jedan bromazepam.

Koja matematika, koje deljenje razlomaka, glava mi se deli na dva dela. Ali, ajde, detetu se mora pomoći. Kažem mužu da je bolje da on sa njom uradi šta treba. Stavljam slušalice i pokušavam da radim dok njih dvoje vežbaju matematiku. Gledam ih a ne čujem, toliko sam glasno odvrnula muziku kako bih ubila i zadnju misao koja mi se mota po u glavi. Krišom oka vidim da Mia kreće da place a Milan menja boju lica.

“Šta se dešava?”, upitam onako iznervirano. Mia počinje sa svojom pričom, on sa svojom, svako je tu u pravu i nije niko. I on što je besan na nju koja još ne može da opepeli osnove tipa 8 puta 7, a ona na njega ima puno pravo da se ljuti što povisuje ton. Gledam ih tako i shvatam da posle svih gluposti koje su nam se izdešavale pre nekoliko dana, ja više ne znam… Ništa.

Ne znam ni kako da se ponašam.

Šta je ispravno,

šta je pogrešno,

koliko je malo, a koliko dovoljno.

Jesmo mi pogrešili negde, kako ih vaspitavamo, da li smo previše strogi, kako da je ne povredim, ne ja moram da znam šta mi dete radi 24/7!

Zašto je klinac pobio decu, on je vukovac, on je pametan, kako je našao pištolj, ko je odgovoran, mesto zločina u Mladenovcu, odakle im puške, jel sekta, jel terorizam, igrice su krive, roditelji su krivi, sistem je zakazao, ne puštajte decu same, škole nisu bezbedne, razgovarajte sa decom, Tik Tok je seme zla!

Gledam ih i u sebi osećam ogromnu prazninu koja mi ispunjava srce, dušu i telo. Ta praznina zove se strah. Od pretpostvaki, pitanja, nekih odgovora koje nismo tražili, pompeznih naslova, senzacije, urlika i prozivki…

Osećala sam se prazno. Kao kutija koja nema dno. Samo crnilo, duboko, duboko…

Ućutali smo svi, svesni da smo potpuno pogubljeni. Sklopila sam sveske, spustila olovke na sto. Rekla sam da svi odmah i sada obuku jakne i da me čekaju napolju ispred zgrade.

Dosta mi je svega. Dosta.

Hoću mir, rešenja, hoću veru, nadu, ljubav. Hoćete da izludimo? Hoćete da skrenemo svi kolektivno sa uma? Jel to rešenje? Ili ne, jel to cilj?

Ovako bih regovala ja kao majka.

Presek.

A evo šta kaže justmelissa kao novinarka.

Kao novinarka i majka dvoje dece, veoma me potresa način na koji mi, mediji, izveštavamo o ovakvim strašnim događajima kao što su ubistva osmoro dece u Beogradu i ubistvo osmoro ljudi u Mladenovcu u roku 48 sati. Često se način izveštavanja fokusira na senzacionalizam, što može dodatno da povredi porodice žrtava i oteža im proces tuge i oporavka.

Kao bivša i buduća urednica, novinarka sa terena pre svega, smatram da je izuzetno važno da se mediji fokusiraju na humaniji ton izveštavanja i da poštuju privatnost porodica žrtava. Pisanje o istoriji žrtava i njihovim životima, umesto o zločinu koji ih je zadesio, može nam pomoći da se setimo da su to bile stvarne osobe sa porodicama i prijateljima koji ih vole i nedostaju im.

Međutim, još jedna stvar koja me posebno potresa je način na koji se mediji fokusiraju na traženje razloga za zločine koji su počinjeni, posebno na ličnosti ubica. Kao majka dvoje dece, duboko verujem da nijedan razlog ne opravdava takvo nasilje, i smatram da je potpuno neprimereno da mediji traže opravdanja za ovakve užase.

Umesto toga, mediji bi trebalo da se fokusiraju na podizanje svesti o problemu nasilja u društvu i na načine na koje zajednice mogu zajedno da rade na sprečavanju ovakvih događaja. Treba da se stvori platforma za dijalog i razmenu mišljenja o načinima na koje se zajednice mogu oporaviti nakon ovakvih događaja.

Kao novinari, imamo odgovornost da se bavimo ovim osetljivim temama na etički i odgovoran način. Treba da budemo svesni naše uloge u društvu i da pridržavamo se etičkih standarda kada izveštavamo o tragedijama. To će pomoći u zaštiti privatnosti i dostojanstva žrtava i njihovih porodica, a takođe će doprineti izgradnji boljeg i humanijeg društva.