Limunada

Ležim u kadi punoj vode. Tišinu razbija zvuk kapljica koje padaju u vodu iz česme. Kap po kap. U ritmu. Voda se talasa lagano. Gledam u jednu tačku nepomično dok mi se hladnoća već probija kroz mokru kosu. Gledam u šake skuvane u vodi. Gledam u svoje telo… Mršava sa tamnoputom bojom kože. Stomak se pomera i kuca u ritmu srca. Na stomaku sa desne strane ožiljak od jedne operacije. Niže koleno desno ožiljak od druge operacije. Ispucali kapilari po nogama uspomena na dve trudnoće. Vraćam pogled na ruke. Starim, vidim to po brazdama i nabreklim venama. Uzdah, zatvorenih očiju lagano se spuštam niz kadu i tonem na dno. Ispuštam mehure vazduha dok gledam u plafon kupatila kroz vodu. Nema zvuka, samo poneka vibracija spoljašnjeg sveta. Voda, pritisak tela. U milisekundi zatvaranja očiju vraćam film svega najbitnijeg što se odigralo toga dana. Kako je divno biti u ovom bestežinskom stanju gde se sve čini tako jednostavno i tako lako. Ovde i u ovom času za mene ne postoji niko sem ja i moj ego. U tom momentu spoznaje da sve što zaista mislim i godinama sebe ubedjujem da jesam, ništi se pred istinom da samo ja znam ko sam. Mislila sam da će mi tišina vode anulirati svu buku mojih misli, da će ih utišati, oprati. Ali nije…

Voda je te misli učinila glasnijim nego ikada, bučnijim i razgovetnijim, samo ja sam ta koja se pravila da ta buka ne postoji. Moja unutrašnja Ja koja je do sada koristila znakovni jezik za objašnjenje svih svojih neodlučnosti, neuspeha, postala je slika sa tonom agresivnija nego ikada. Počinjem da se gušim ispod vode, ali ne odustajem, ne pridižem se. Ne mogu. Nisam spremna, nisam uspela, nisam htela, nisam mogla, nisam stigla, nisam! Nisam sposobna da priznam kolika sam kukavica! Eto šta nisam. Ustani cmizdro i diži se!

Naglo ustajem i hvatam dah. Voda se prosipa na sve strane dok pokušavam da uhvatim dah držeći za ivicu kade. Nikada mi realnost onoga što zaista nosim u sebi nije izgledala tako kristalno jasna kao tog trenutka. Ono Ja u meni i ova ja u realnom delanju svakodnevnog života, pogubile smo konce, pomrsile smo niti jedna drugoj. Negde smo na tom putu života postavile jedna drugoj nogu. Ko pao ko se pridigao ostalo je da sama zaključim…

Autobus pun, zagušljivost i pomešanost mirisa tera me na povraćanje. Miris hormonske nezrelosti sa jedne strane, previše pudera i masne kose, dok sa druge strane odiše ustajalost starosti i seda kosa. U tom ludilu sveprisutnosti primetila sam jednu devojku sa zelenom jaknom i crnom kapom. Zamišljeno je gledala kroz prozor. Imala je oči boje cimeta. Čvrsto je držala u rukama knjigu prislonjenu na grudi. Nisam uspela da pročitam naslov. Čitav put do kuće privlačila mi je pažnju ta njena sposobnost odsustva iz okruženja koje je bilo za skoro svakog od nas u tom autobusu nepodnošljiva. Krajnje trpljiva. Taj njen osmeh me skoro pa provocirao. Čemu se smeje i zašto? Stigli smo do predposlednje stanice. I dalje sam posmatrala te oči boje cimeta kako se razdragano smeškaju, skoro pa dečije nevino. Ustala je i krenula ka vratima. Pri samoj ivici stepeništa nalazila se mala ikonica nekog svetca. Neko je verovatno prilikom izvlačenja kartice za overu izvukao i ikonicu. Sagela se i uzela ikonicu. Prilikom izlaženja primetila sam da je pomerila knjigu koju je čvrsto držala u ruci. Izvirivala sam se da vidim naslov. Možda se zbog te knjige smeškala?

Dnevnik Ane Frank.

Izašla sam iz autobusa sa namerom da krenem putem stana. Ne znam kako i kada noge su me povele i dovele do obale Save. Sela sam u obližnji splav. Naručila sam limunadu koju i ne volim, gledala sam kako se Sunce prelama preko talasa vode. Zatvorila sam oči i osetila se kao ono veče u kadi punoj vode.

Čovek, persona poput mene, naviknuta da se sama brine o sebi i svima oko sebe, teško se nosi sa činjenicom da neke stvari nisu u potpunosti pod njenom jurizdikcijom i kontrolom. Svet se okreće istom putanjom, voda na minusu se ledi, nebo je plavo, miris proleća je prepoznatljiv, ptice se sele na Jug i dva plus dva je uvek četiri. Ljudima poput mene svaka promena i odstupanje od ove prepoznatljivosti stvara paniku i strah. Odstupanje od rutine i svega poznatog dovodi do kolapsa. Telo ne prepoznaje te promene a razum ne prihvata mogućnost drugačijeg.

Nekada se život zbilja poigra sa nama. Baš onda kada smo sigurni da je sve kako smo zamislili i kako nam je potaman, neko se glasno nasmeje. Taj nevidljivi i fizički nedokazan čika sa belom bradom sita se ismeje svim planovima koje kujemo ušuškani u moru sigurnosti. Onda to more se uzburka, nastane bura i sve ladje potonu. E tako nekako je meni izgledao svet kada sam shvatila da nije sve sigurno i apsolutno. Ipak je život nešto kompleksniji od hotela sa 5 zvedica i Don Perinjona u sitne sate…

Sećam se, došao je kući sav isipijen i bled. Stavila sam kafu i upitala šta se desilo. Dok je pričao lagano sam osetila zujanje u ušima. Pritisak i osećaj tla koji se gubi pod nogama. Nema više života kojim smo do sada živeli, a od sutra pa nadalje, ne znam, nisam siguran. Bilo mi je jasno da ovde prestaje jedna etapa života a nastaje druga. I po ko zna koji put u svom životu vidim muškarca koji je glava porodice i koji ne zna kako da se sastavi sam sa sobom, da mu je teško jer ne zna kako i kuda. Jedno je sigurno, dvoje dece zahteva punu odgovornost obe strane. Nebitno ko je vodja ove naše male bande. Biće drugih projekata kažem mu, a nisam sigurna ni o čemu govorim, ni da li zaista verujem ovome što izgovaram…

Decu do sada nikada nismo učili da kada se udje u prodavnicu postoji mogućnost da se kaže da nešto ne može ili ne mora da se kupi. Uvek je moglo sve, nije se vodilo računa kada i koliko se troši. Kupovala sam garderobu, cipele, torbe i sve ostalo potrebno i nepotrebno, bahatila se. Nismo razumeli u potpunosti razlomak života iz čije jednačine često izadješ više kao gubitnik a manje kao pobednik. Jedna mala greška u podvlačenju, dok sabirate gde ste sve pogrešili, kako ste to do sada život vodili. Nešto se ne uklapa. I tako razlozi se nižu, porazi se broje, suma sumarum svega je da ste idiot koji je i onda kada je imao priliku da razmišlja o sutra, ipak razmišljao o danas. I samo o danas.

Promenili smo navike iz korena. Sveli sve naše navike na minimume. Počela sam da razmišljam po prvi put kao majka dvoje dece i batalila STOTI PAR novih cipela, sebi postavila prioritete. Bilo je teško navići se na nešto od čega ste pobegli, od stezanja kaiša na sve strane. Dete sa sela željno svega, glamura i sjaja velegrada, letovanja prestižnih i najbolja skijališta. Nije nas zanimalo šta nam govore roditelji, samo smo želeli odmah, sada i sve…

Zapitala sam se, kada je ovaj naš život postao od limunade limun? Idiote jedan glupi… Da nije limuna i njegove kiselosti nikada ne bih osetila koliko njegova druga strana isto tako i slatka zapravo može biti. Te tako i život, previše sladak i lep, kada postane kiseo, zaboravimo da je ipak sve poteklo od korena problema. Nas. Mi smo taj šećer koji mu daje ili oduzima slatkoću. Limun kao limun je po prirodi kiseo. Ali malo vode i šećera… I to je već druga priča.

Za mlade roditelje sa previše obaveza, odgovornosti, stepen kiselosti dosegao je svoj vrhunac. Ali imala sam samo jednu stvar u mislima. Nema odustajanja. Budila sam se uplakana, okretala se noćima. Razmišljanje kako i šta dovodilo je do ivice nervnog rastrojstva. Deca su vremenom naučila da negacija NE MOŽE postoji u našem rečniku, samo je mi nismo koristili iz razloga tako nam se MOŽE. Bahatost. Postali su skromniji. Uvidela sam da se posle nekog vremena smanjila neobuzdana želja za kupovinom svakakvih gluposti. Sve je zapravo došlo u normalu za koju smo mi izgubili kompas na putu zvanom umerenost. Samo smo se u toj umerenosti teško snalazili.

Mi nikada nismo bili umereni, uvek preterani. Ali smo tako bili u mogućnosti. I istina je kako kažu, gde siromaštvo pokuca na vrata ljubav kroz prozor izlazi. Dani agonije i svadja, netrpeljivosti i straha dovodila je oboje do granica razumevanja. Kompromisa je bilo sve manje. Svako je tražio svoju stranu spasa i utočište od realnosti.

Noćima smo legali jedno pored drugog kao dva stranca. Nismo se dodirivali. Bilo je mučno jer znali smo da se sutra pred drugima moraš nasmejati kao da nije ništa…

Sledeće veče ista slika i tako danima, mesecima… Posle one večeri u kadi punoj vode, rešila sam da ustanem i pomirim se sa sobom, sa njim, sa svim. Ovo je sada naša relanost ma kakva ona bila. Ovo smo ti i ja. Ovo smo MI. Legli smo kao i obično, svako na svoju stranu kreveta izbegavajući svaki mogući dodir. Naprasno sam se okrenula ka njemu i čvrsto ga zagrlila. Kao da sam izvršila presedan. Nelogičnost pokreta dovela je i mene i njega u konfuziju, jer se naša bliskost posle toliko vremena svela na dobar dan i dovidjenja. Bilo mi je muka. Naše sve je vrednije od ovog ćutanja. Imamo nas, imamo jedni druge. Izvini… izvini i hvala ti za sve…

Zbunjeno me gledao, neshvatajući za šta se zahvaljujem, da li na mesecima ne dobijanja svega onoga na šta sam naviknuta ja, deca, on sam. Bio je zbunjen mojim izvinjavanjem. A kriva sam ja koliko i ti, što smo dozvolili da ledja budu okrenuta iako smo obećali i u dobru i u zlu…

Od te večeri ništa više nije bilo isto. Ja sam shvatila da život nisu besumična trošenja po tržnim centrima. On je shvatio da glava porodice nije samo hvalospev i dokazivanje iz priča pijanih muškaraca. Ima nešto i u onome što se zove realnost, život, ti i ja izmedju ova 4 zida.

Shvatili smo od čega smo skrojeni. Shvatili smo da u svakom dobru ima isto toliko zla. Da smo u biti oboje odvratni, sebični, nezasiti, bahati, licemerni. Ali isto tako i dvoje ljudi koji su konačno shvatili da tamo gde si ti krov ja biću tvoj temelj. Tamo gde si stub biću tvoja potpora. Kada kreneš da padaš, postaviću ledja. Ništa te ne volim više ni manje. Zbog onoga što smo bili juče, hvala za ovo što smo postali danas.

MI.

Projekti novi su se nizali, vremenom stvari su se vraćale u onu dugo iščekivanu normalu. I kada smo mogli da se vratimo starim navikama i velikim trošenjima, nismo hteli da budemo što smo bili pre. Idioti. Jer znamo gde ta nepromišeljenost dovodi. Zar je tako teško danas biti normalan, umeti i prepoznati i reći ne, sada je dosta. Ovde se linija podvlači, neke granice se ne prelaze. Divila sam sebi koliko sam sazrela, pobedila sam sebe i svoje idiotluke prihvatila kao poraze. Udarila sam sebi šamar, pojela svoj ponos i priznala sebi greške duboko zakopane u sebi. Budi umerena.

Umerenost… Tako lako zvuši, a mnogo je trebalo verujte, da je dokučim…

Razmišljala sam o knjizi koju je devojka iz autobusa nosila…

„Svojim nevinim dečijim očima videla je sve strahote rata i trudila se da na najbolji način razume sve što se oko nje događa i to napiše na stranicama svoga dnevnika. Njena sposobnost da iskreno opiše svoja osećanja i na papir prenese razmišljanja o surovom svetu koji je okružuje neobična je za trinaestogodišnju devojčicu, ali Ana je bila sve samo ne jedna obična devojčica. Hrabra, ponekad previše radoznala, pomalo tvrdoglava i svojeglava, uporna, izdržljiva i vrlo vredna. Takva je bila Ana. Nije se žalila na staru odeću koju nosi. Nije se žalila na teške poslove koje obavlja. Želela je da se rat završi, da se vrati svojoj kući i ponovo krene u školu. Iako je bila o izolovana od spoljašnjeg sveta, bez slobode i normalnog života, Ana nije klonula duhom. Njene misli su putovale daleko, a njena maštanja i rukom ispisane stranice dnevnika su joj pomagale da prebrodi sve prepreke i životne teškoće…“

Bilo mi je jasno da su Ana i ona devojka sa očima boje cimeta imale tu umerenost i blag osmeh. To je sve što mi je nedostajalo svih ovih godina. Mogućnost spoznaje da u meni leži taj blagi osmeh… Iskren, od srca. I dozvoliću sebi da se uporedim sa Anom Frank samo u jednom segmentu a to je da smo i jedna i druga spremne da prenesemo na papir baš sve što osećamo, vidimo, čujemo. Spremne na sve osude, zakone, moralne kodekse i ponašanja koja njoj donosi stanje rata a meni sadašnji mir. Spremne da se izložimo vama na izvolite, da tumačite ono što čitate kako je vama volja. Baš kao Ana, tako i ja dalje plovim u svojoj neobičnosti, a opet, sasvim obična devojka…

Ispijam limunadu do kraja. I dalje je ne volim. Moj život postao je limunada onog dana kada sam shvatila da je zakon moranja jači od zakona htenja. Te tako i ja moram da je pijem a ne bih htela. Zdravlje je na prvom mestu. Vadim novčanik da platim račun. U tom momentu mi neko stavlja na sto ikonicu. Podižem glavu i vidim devojku iz autobusa. Sa istim onim osmehom i onim očima boje cimeta, znakovno mi objašnjava da ne čuje i da je ikonica na prodaju. Prepoznala me. Ostavila sam joj novac, zahvalila se. Mahnula je i otišla dalje za sledeći sto.

Ostala sam još sat vremena da sedim nepomična čvrsto držeći ikonicu prislonjenu na grupi…

Okrećem broj.

„Halo… Jel sve ok kući… Ok…“

„Još nešto za Vas?“, upita konobar.

„Limunadu, hvala…“

*Deo preuzet iz https://www.boske.rs/stranice/ana_frank.html