Kaži zašto me ostavi II

Bilo je to nekako spontano iskazivanje svih mojih emocija nepoznatoj osobi punih 45 minuta. Lakše se čovek ispoveda nekome koga apsolutno ne poznaje. Jer, ta osoba ne može da vam sudi, da vam daje nekakve savete koji vas guše. Situacije tipa: a kada sam ja ovako, ti moraš onako, ili nemoj tako nego ovako, osobi koja ima već problem sa krizom identiteta i nisu od neke koristi. Tupljenje o životnim mudrostima i citiranje latinskih izreka u jeku nečijeg rascepa sa dušom i telom zaista nisam nikada smatrala prikladnim niti korisnim. A ljudi imaju baš tu neobjašnjivu potrebu da se hrane vašom tugom i na taj način nahrane svoj ego kroz sesiju saveta i negodovanja svega što ste do sada bili i predstavljali. Zahvaljujući onako nesvesno i potajno u sebi, što ima neko sa uništenijim životnim ciklusom od njega samog. Ne kažem da radite to iz zle krvi, nikako, ipak smo mi samo ljudi, a to je dovoljno veliki dokaz da smo jedini koji imamo racio ili bar ono što je od njega ostalo… Što implicira da ipak znamo kako da nekome drugom uništimo dan, život, godinu. Tuše za mene.

Izlazim iz ordinacije, onako prilično sa glavoboljom što od svega izrečenog, tako i od činjenice da sam za svoje ispovedanje platila skoro 50 eura. Svešteno lice bi me svakako saslušao za daleko manje pare, udelio mi neki bogougodni savet i još bih kući otišla sa nekim osećajem duhovnog ispunjenja. Plus pride bih se ispovedila i otišla u Raj, ha! Šalim se… 50 eura… Milice idi leči se od alkohola ali ne i od osećaja za štednju. Šalu na stranu, ta žena mi je pomogla da neke kockice popakujem tamo gde im je mesto. Kroz par seansi, osećala sam se sredjeno, da ne kažem skockano u glavi. Imala sam jasnu sliku pred sobom ko sam bila, ko sam sada i ko ubuduće želim biti. Sa raščišćenim poslovima iz prošlosti, duhovi iste mogli su mirno da se upokoje tamo gde im je i mesto. U zaboravu. Jeste da me koštalo kao Svetog Petra kajgana ta moja ekspedicija kroz moju ličnost i spoznaju same sebe, ali, vredelo je svake pare. Mala Milica u beloj pidžami polako ustaje sa stolice iz čekaonice, uzima svoj kofer. Maše mi, kao da je njen posao ovde završen. Odlazi onako skakutavo u duboku belinu hodnika… Ne mogu da gledam u to. Oči mi se ispunjavaju suzama. Ovde je kraj…

Dosije Ostavljena arhiviran i nekako zapečaćen pod Tajno. Idemo dalje. Otvorila sam novu flašu vina. Raširila sam zavese. Otvorila prozore. Usisala sam stan, sredila papire, pobacala stare stvari. Ispraznila sam ormar skoro na pola. Ne želim ni najmanju nit i povezanost sa onim što je bilo juče. Zapalila sam uspomene u srcu, ostali su samo ožiljci gde su bile otvorene rane. Otvorila sam oglase, tražim posao. Nekako je on našao mene pre nego što sam ja njega. Galerija, umetnost, pisanje, moda. Rad i posvećenost nečemu, okupiralo je moje svakodnevne demone da se primire i utihnu pred rutinom koja mi je prijala. Posao, stan, on, ja, prijatelji. Od borbe za potomstvo nekako sam se umorila, to leganje u krevet postalo je odradjivanje i obaveza dok gledam u kalendar ovulacije, a ne strast i vodjenje ljubavi. Debelo meso modro od injekcija, razorena psiha, osuda i krivnja. Ja ne mogu to… Ako je sudjeno, neka bude tako. Ovde stavljam tačku.

A kada smo kod duhova prošlosti… Ona dva duha iz prošlosti koje sam volela, kako samo jedna tinejdžerka može da voli, ishitreno i idealizovano, skoro nerealno… Dugo smo se nekako pravili da ne poznajemo jedni druge. Bar kada se slučajno sretnemo na ulici, sednemo u kafiću jedno do drugog okrenuti ledjima… Mali je grad iz kojeg dolazimo, naletim na isti kamen više puta kamoli na lice koje ostaje urezano i kada zatvorim oči. Postali smo slučajni prolaznici u sopstvenom gradu. Baš tako nekako smo postali slučajni poznanici, mi koji smo se jedno drugome kleli na večnu ljubav, usnama topili led, sada smo samo pogled i ništa. Pogled… I ništa. Ali, kako je vreme prolazilo shvatila sam da su oni deo mene i da ako želim da se pomirim sama sa sobom, prvo moram početi odavde. Ne želim da budemo stranci. Da krišom spuštam glavu, smejem se glasno samo da ti ne čujem glas. Ono si što si, svi tvoji bivši i  sadašnji govore više o tebi nego što misliš. Sve svoje nesigurnosti, strahove i poniženja ne želim da nosim u reči ostavljena. Ne umem ja to.

Prvi moj susret sa belegom, bilo je na moju inicijativu. Prišla sam i rekla hej. Nasmejala sam se i od tada pa do sada, mi smo ostali prijatelji koji se poštuju i cene, dva intelektualna bića, ostvarena svako na svom putu. Cenio je moju iskrenost i hrabrost, ja njegovo priznanje da sam posebna i drugačija od svih koje je ikada upoznao. Poslednji pozdrav bio je uz smeh i iskreno zdravo, vidimo se ponekad na pivu.

Umetnik je bio i ostao prijatelj, samo što sam ja pogrešno koncipirala pojam ljubavi, te sam ljubav podrazumevala kao uslov za voleću ja za oboje. Nikako draga moja to ne ide, pa ni na filmu… Niko mi nije bio kriv, za svu bol kriva sam samo ja večito pokušavajući da učinim svojim nešto što nikada i nije bilo moje. Sve što sam želela od njega bilo je da ne odustaje od pisanja i da bude ono što zaista i jeste, umetnik.

Što se tiče moje porodice… Mama je posle godina i godina odlaženja van kuće zbog posla konačno kući, željno iščekuje nas sve da se okupimo za praznike. Sestre i dalje preko granice, svaka sa svojom porodicom. Oni klinci iz prošle priče, slinavi i mali, sada su ljudi, punoletni i spremni da i sami osnuju svoje porodice. Lišće i dalje pada na naše dvorište, tata i dalje pije kafu sam na terasi. Prozori od detonacija iz perioda bombardovanja i dalje stoje polupana… Sve je isto.

Vetar duva lagano. Proleće u Beogradu osećam po mirisu lipa. Moja braća, moji jarani iz osnovne škole i ja. Nadjemo se kod konja. Navodno krenuli na kafu, mada se za sve ove godine našeg druženja nikada nije završilo tako. Pivo puta 4 veliko točeno. Do prvog zraka Sunca. Muzika, pesma, po koja suza. Oni su moji, ja njihova. Znaju sve o meni, moje najslabije i najjače karike, kada lažem i kada se trudim da istinu govorim. Boli me… Boli me braćo, što ne mogu da imam to dete… Zagrljaj brata najjači, onako muški. Iskrena muška suza, ali osmeh i sve je opet ok.

Ono što nikako nisam znala, što mi nije bilo ni na kraj pameti jeste da sam ja uveliko bila trudna, pa i to veče dok sam sa braćom nazdravljala našem okupljanju… Mia je bila tu…

Porodjaj. Zubi koji se lome. Očima tražim samo jedno. Gde je on do sada! GDE JE!!! Vrisak pa se napnem. Utrčava u sobu, hvata me za ruku. TU SAM MILA!

Ne ostavljaj me… Daj mi ruku!

Tako se rodila Mia, posle par godina Sergej… Rame uz rame. Ruka u ruci. Bio je na oba porodjaja, uz mene. Iako sam svesna da sam na svet donela dvoje dece nadajući se potajno da neću više nikada biti sama i ostavljena, shvatila sam samo jedno. Sebično je to što tražim. Nisam ih radjala da bi meni služili, mojim potrebama i strahovima. Sve dok imam kome da budem mama ja imam razloga da se budim, ma gde oni bili. Rodila sam se sama, sama ću i umreti. Demone svoje pohlepe i svojih nesigurnosti i dalje ućutkam rutinama svakodnevnice dok gledam kako klinci rastu i razvijaju se u osobe koje će Bog da , svako otići svojim izabranim putem. Tako je odlazila i moja mama, moje sestre, ljubavi, rodjake, kumovi, prijatelji, svi. Jer su tako morali, hteli, želeli. I ja nemam prava da im sudim, krivim ili nabijam osećajem krivice što su me ostavili. Hvala im na tome. Jer ću uvek imati gde da odem i oni će uvek imati kome da se vrate…

Otišla su i braća. Okupljanje, pivo i poslednji let za Roterdam… Sedim u kafani na našem starom mestu. Čitam novine.

Komšije ubrzo postaju porodica, te u njima nalazim i utehu, spas i svo nedostajanje sestara, kumova i braće svedeno je na jednu kafu sa konom dok dubokim izdahom ispovedamo jedna drugoj koliko je truo ovaj predjašnji dan.

Debela moja, rodjaka se pakuje, udaje se u Bolonju. Pomažem joj tako što ću što više stvari, odela zadržati za sebe i time joj olakšati kofere.

Duva opet onaj vetar… Zima i hladan hodnik…Kupila sam belu spavaćicu… Pijem čaj i gledam kroz prozor kako padaju bele pahulje.

A ja… Živeću onako kako ja jedino znam i umem, tako da sutra mojim prijteljima, rodbini, deci bude dosadno kada me više ne bude ovde.

Kada konačno,

i ja odem putem bez povratka…