Kako posle sutra, Oskare?

Sedim u lokalnom kafiću i ispijam poslednje kapi svog duševnog mira. To nije samo produženi sa toplim mlekom, to je 20 minuta mog hedonizma pomešanog sa toplim osećanjem slobode. Čitam novine, slušam priče svakodnevnog ritma, politika, kriminal, Kosovo, struja, gorivo, gas. Volim i taj osećaj pripadnosti i neke nerazjašnjene empatije dok sa penom na usnama stružemo poslednje i sveže serviranu politiku sa nacionalnih frekvencija. Pa se prebacimo na tenis, pa malo deca. Eh, ta omladina danas… Posebna priča ali sa istom onom penom na usnama. Srk kafe, pa pogled na sat, dodjavola, primiču se poslednji minuti moje slobode i priznanje svesti da nisam odumrela i zatupela jedinka. Tražim račun, keš, smorena ali srećna, zadojena osećajem egoizma pomalo, jer sam socijano prihvaćena. Kako nam je samo malo potrebno za sreću, zar ne… Mahnem čika Milu, koji svaki dan sedi na istom mestu, čita iste novine u isto vreme. Pozdravim ga sa obećanjem da ću pokušati da shvatim da nema smisla tražiti smisao u nerviranju. Možete li vi? Elem.

Dok ispijam i poslednju kap espresa, stiže mi poruka. OK, idemo na festival. Ceo dan ionako imao je manje note besmisla. Makar nešto da upotpuni dan. Prolazim medju ljude, guram se da prodjem. Novine, kese iz Maksija, kafa za poneti, kiflice vruće i hleba puta dva, dečije rekvizite jer idem po njih, a i nos mi curi. Sve to, a majku mu samo dve ruke. Nešto se tu ne uklapa. U tom haosu i vrevi na stanici, sudaram se sa ženom koja me tupo udara pesnicom u glavu, jer želi na bus preko svih nas pogazila nas dabogda. Osećam toplinu na sebi i vidim da se kafa cedi sa kaputa. Hleb beli sada je siv, trotinet sam krenuo niz ulicu, a kese stoje netaknute sve se mislim, vrede svaka 2 dinara. Mislite da se okrenula? Jeste, da mi j… majku što stojim na putu. Vrata se zatvaraju, bus odlazi, a u pokretu vidim njenu besnu facu koja pljuje moje odraze u prozoru. Sasula je salvu psovki, proklela me za 10 kolena, jer stojim na putu. Pa JustMelissa, crkla nebila. Sram me bilo, kako sam se samo usudila. Juuuuuu… Cccccc… Pu!

Krenem ka kući sa klincima, polako, sve cool i sve je u redu. Pred kućom na pešačkom, levo i desno pogledam, prelazim jer kako drugačije, sa decom onako poput tenka i sa onim kišobranom kao cev koja ima granatu. Do pola smo stigli pešačkog kad svira čovek da se pomerim jer sam spora zaboga. Ja brzo preletim sa decom onaj pešački da mu još i učinim, a on jebe majku, jer ništa ne gledam.

Diši, polako… Spremam se za festival Merlinka. Oblačim se elegantno jer molim lepo, pozvana sam na otvaranje. Vino naravno, odmah dum, sa noge što se kaže da razbijem neprijatan osećaj i tremu. Posle druge čaše tu smo svoj na svome. Počinje film. „Srećni princ“, Ruperta Evereta. Priča o dirljivoj dramatizaciji poslednjih godina izgnanstva pisca Oskara Vajlda, vremenu provedenom u zatvoru nakon što je optužen za homoseksualnost, kao i preseljenje u Francusku nakon puštanja na slobodu. U filmu je takođe prikazano kako živi i umire u bedi i bolesti, podležući zakasnelim posledicama haotičnog perioda u zatvoru, podsmevan i pljuvan od strane Britanaca, nezaštićen i odbačen pod pseudonimom „Sebastijan Melmot“.

I ne znam kako, negde tamo sa sredine filma, kada Oskar priča o ceni svog imena koju plaća jer se nije suprostavio, nije se pitao, a sve mu je uzeto i sve je prokleto. Sada je jadan i bedan, suviše star za svaku borbu, čemer i jad. Krećem da plačem, nekontrolisano da jecam sebi u ruke…

Ja sam, ti si, onaj do mene, ispred i iza. Gej, majka, otac i sin, ćerka, navijač, mehaničar, zaova i strina. Svi smo mi bar jednom bili Oskar Valjd. Mi kao obični ljudi koji na licu ne čitamo obeležje grupe ili neke pripadnosti, opredeljenja, ali nosimo ono što osećamo. Nosimo bol, sramotu, ogorčenost, samoću. Sreću, radost, osmehe. E ja sam taj dan nosila sramotu, jer se nisam suprostavila, nisam stala za sebe da se odbranim i pokažem da ja nisam nevidljiva, nema, ja sam tu. Baš tu ispred tebe. I ti me udaraš, gaziš, to me boli. I ja ti mogu vratiti. Ali ako ti vratim to me ne čini ništa drugačijom od tebe idiote. Biće nas onda, samo dvoje.

Poljubiću te teto nadrndana iz prevoza, osmehnuću se ma još ću i mahati. Čiko iz auta, kišobranom ću ti izvesti najlepši performans.  E to bi bilo zabavno zar ne? Onda bih sve njih zbunila, trgla iz korena, svi bi pobegli i ja bih pobedila. Ali, ovo je Balkan. I pored svih dobrih namera, opet bih dobila po labrnji, jer nejasno provociram. I kako onda, evo recite mi vi, kako se boriti? Ili se samo skloniti. Ali dokle? Kako protiv naroda. Protiv onoga što nam je usadjeno do srži još od malih nogu. Kako protiv besa, kako posle sutra?

Sačinjeni smo od ludila, istkani od mržnje, sabrani od nepravde, bolesni od tudjih laganja. Ceo sistem generisanja jedne nove generacije mladih je u dubokoj mentalnoj krizi. Apatija naroda nezaineresovanog da se bori za sopstvenu sudbinu, melanholija. I gde tu tražiti tračak nade da postoji način da svi budemo nekako bolji, korisniji, i sebi i drugima. Bez besa, bes šamara, bez provociranja. Budi na trenutak ono što mi radiš upravo sada, shvatićeš, isti smo, isto nas boli i isti je osećaj srama.

Kraj filma i odlazimo kući. Sutradan, ista priča ista kafana. Kafa, novine, čika Mile, pena mu na usta, jer ministar Vulin opet ima šta da kaže. Srk kafe, pa opet po klince. Nailazi jedna mala nadrndana tinejdžerka na mene. Nehotice me tresne rancem pri ulasku u bus. Udjem za njom i sa osmehom joj kažem,

“ Jebiga, izvini što si me udarila torbom. Inače cool smo i skroz si slatka.“

Ostala je zbunjena da sedi na mestu za trudnice i majke sa decom. Žena iza nje je čuknula da se pomeri jer malo dete stoji sa bakom na vratima. Mladić je pomogao baki da izadje iz busa. Mali broj, ali dovoljan, tih iskrenih osmeha jer je neko drugačiji, krenuo je da se niže sam od sebe.

Oskare, nisam Vajld, ali znam da nisam ni osoba spremna da postanem Sebastijan Melmot samo zato što sam slabija…