I prosto, tek tako…

Ustala sam pre tebe, baš kao i svako jutro. Ništa neobično, zar ne… Skuvala sam kafu, spremila se za posao. Stala sam na vrata sobe i posmatrala te kako spavaš. Svaki santim, deo po deo.  I po prvi put, učinilo mi se da u mom krevetu leži sasvim nepoznat muškarac, izrazito krupan, pomalo sed. Bože, koliko mrzim što si plav… Setila sam se onog trenutka kada sam te isto tako ugledala na vratima one male prćije u centru Loznice. Pomislila sam istu stvar, šta koji moj… Pa ti si čoveče sve što ne volim. Ljubazno si mi otvorio vrata, izmakao stolicu da sednem, uzeo kaput. Đavo da me nosi, imao si me tog trenutka. Lako je bilo kupiti devojku poput mene trikovima bontona iz filmova koje si, očigledno, jedino ti pažljivo gledao. Pomislih, ma neka ide život… Pa, i nije toliko plav…

Setila sam se i onog našeg ručka u „Snežani“, u Knez Mihailovoj ulici. Sećaš se? Išli smo kod ginekologa, rekao je da postoji šansa da neću moći da rodim, kada sam te zamolila da se rastanemo a ti me zaprosio. Debeli, plavi čoveče… Opet si me kupio.A ako se i ne sećaš svih mojih grozota, pijanstava, depresije, hormosnkih izliva besa, ja se sećam… Koliko si me puta samo nosio pijanu, uplakanu, ljuljao na krilu svaki put kada me zaboli stomak. Pa gde su samo oni moji silni odlasci u bolnicu, po nekoliko dana svaki mesec, godinama. Nikada se nisi požalio da ti je bilo mučno sa mnom izaći na kraj.

Sećam se i onog buđavog dušeka u našem prvom stanu. Naši prvi snovi skučeni u par kvadrata. Ali, bilo nam je lepo. Nekada mi je bilo lepše sa tobom tako bez ičega, nego nesrećnoj na vrhu sveta u svili i kadifi. A imali smo toliko uspona i padova… Puno i malo, svega i ničega, ovoliko i onoliko, tamo i ovamo – sve to i još mnogo toga. Nekada sam želela da više nikada ne otvoriš vrata stana, da pokupim sve i odem bez reči. Gušila me tvoja blizina, ježila sam se od svakog dodira tvog. Nisi znao koliko sam patila jer sam ćutala i kao najgora guska nadala se da sve znaš i sam. Tipično muško i još klasičnije žensko. Mrzim što si egoista, radiš sve samo da je tebi taman. Mrzim koliko ne mariš za svoje zdravlje, mrzim što zaplačeš i kad film gledaš. Mrzim što si povodljiv, što u drugima tražiš ono što sam ti ja oduvek bila. Najbolji prijatelj. Mrzim i kada mi se vraćaš svestan koliko su te izdali a ja bila u pravu, pa me kažnjavaš ćutanjem i mrtvom tišinom. Mrzim svaku neprospavanu noć čekajući tebe da se iz kafane vratiš kući. Mrzim što sam te nekada i svesno puštala da napraviš glupost samo da ti dokažem koliko sam u pravu ja a ti glup.

Živela sam za tebe, slavila sam svaki tvoj uspeh, a poraz svoj sam bacala pod tepih. Nisi ti kriv što sam zanemarila sebe zarad tebe. Imao si sve, karijeru, uspeh i moć, a ja ništa, sem tebe onoliko koliko si bio voljan da mi sebe daš, a to je bilo… Pa, skoro nikad…

Nije mi bilo lako da se od tebe odvikavam, da zagrlim i zavolim svoj odraz u ogledalu. Pustila sam te, dala sam ti svu slobodu ovoga sveta, prihvatila te najboljeg i najgoreg. Nisam imala kud… Jedino sam te tako mogla sačuvati od sebe, od nas.

„Mico, molim te, molim te, probudi se, izdrži!“

„Biće beba dobro, molim te… Ne napuštaj me i ti…“

Šaputao si tiho dok si me držao za ruku. Ja kao na klackalici života i smrti, čujem te ali ne mogu da te oteram u lepu vražiju mater! Zar sam morala da budem pred smrt da mi to kažeš, konju debeli! Znala sam čak i tada, onako poluživa, da sam zaglavila sa tobom na ovoj planeti.

Svašta smo prošli. Mnogo lepih i isto toliko teških i bolnih trenutaka pregurali smo zajedno.

Bio si mi prvi…

Više se i ne sećam ko sam bila pre tebe. Pola života provela sam sa tobom, i još najmanje toliko će mi trebati da te konačno upoznam.

I opet bih izabrala tebe, ti debeli, plavi dečače sa bontonom i manirima kao iz filma. Nisi ti moj tip i dalje, nastaviću da balavim kao najgora šiparica za svakim mišićavim macanom. Ali, znam da imam samo jednog koji mi savršeno ide na nerve, baš onako kako volim. Jedino sam sa tobom još uvek ona Milica kratke kose koju si upoznao kao borbenu, šašavu, onu koja ne odustaje, koja je uvek drugačija.

Čuvaj mi taj duh, zauvek, hoćeš li?

Meškaš se po krevetu, premeštaš i okrećeš. Vreme je da krenem na posao. Poljubila sam te u ruku. Iako sam se svojski potrudila da se izbaci onaj deo o „poslušnoj ženi“ u crkvi kada smo se venčavali, nadam se da sam ti bila bar dovoljno dobra sve ove godine. Možda nisam poslušna, nisam najbolja.

I znaš šta – nosi se.

Čisto da mi srce bude na mestu a sve ovce na broju, morala sam da ti to kažem.

I prosto, tek tako, prošlo je deset godina od onog dana na jahti kada smo se kobajagi zakleli na svašta nešto nebitno sem jedne stvari.

Sve dok jedna žena zelenih očiju korača hodnicima života, ispisavaće za jednog i jedinog reči sa burme po zidovima,

“Ever Thine, Ever Mine, Ever Ours” 

6.08.