Grafitna olovka zelene boje…

Dan kao i svaki drugi, gomila papira na stolu. Na njima ispisana slova, toliko slova a tako malo reči… Skidam nervozno naočare sa glave. Tražim reči, te proklete reči koje čitate i koje dolaze do vaših moždanih vijuga. Pa ih onda uz kaficu procesuirate, razmišljate o onome što na toj belini papira napišem, onako, novinarski sročim. Ništa mi se to ne sviđa, i sama znam koliko je sterilna svaka moja reč. Dušu sam ostavila negde u hodniku svog stana dok sam vezivala pertle spremajući se da krenem na posao. Kakva šteta potrošenog papira i mastila…

Dok me mučila griža savest zbog nedostatka inspiracije i kvalitetnog materijala koji želim da prenesem svojim čitaocima, videla sam je… Ta malena, tupo zarezana zelena olovka vratila mi je sećanje na jedan dan dok sam još bila mlada i „zelena“, baš kao i ta olovka. Dan kada sam na stolu našla papir sa porukom, „Otišla sam…“.

Beše to nedelja i prvo jutro na selu koje je istinski mirisalo na sneg. Cela soba imala je čudnu boju, znate onu belinu koja se odbija od snega pa vam štipa oči? E, baš ta. Sve jače sam osećala kako mi studen nagriza usne dok ih oblizujem. Mraz pucketa na prozoru. Kakofoniju prazne kuće remetio je zvuk sata u dnevnoj sobi. Znatiželjno provučem stopalo ispod ćebeta, pa ga brzo vratim da ne rashladim ušuškano, toplo telo. Na stolu olovka, dva prazna papira. Pažljivo posmatram taj tanani komad drveta sa grafitom na vrhu. Sam pogled na tu zelenu oštricu budi mi sećanja koja žele biti ispisana na papirima. Razne mi misli naviru, u ušima osećam sve glasnije zujanje, puls se ubrzava, teskobu duše mogu jasno da vidim kako izlazi iz toplog tela na usta u vidu pare. A onda, nestaje, u trenu… Moram ustati. Brzo sam iskočila iz kreveta, zgrabila olovku i papire. Vratila sam se u postelju u tri koraka, skoro da me bolela koža od njene hladnoće. Drhtala sam par minuta i čekala da se smirim kako bih mogla da uzmem olovku u ruke.

„Prokleta soba i grejanje, zašto ta vatra nije naložena!“, vriskala sam kroz sube. Bili su mi krivi svi odreda, ali ne daj Bože da mi na pamet padne da i ja mogu guzicu da pridignem s prvim petlovima rano u zoru, pa da založim vatru sebi. Što bi, pa lakše je njokati i zakerati. Pa onda, svaka moja teskoba na račun drugog da se pridoda, molim lepo, na dušu da vam ide što se ja smrzavam. Mrzela sam sebe a krivila njih. Baš one koji su me bez pitanja i odobrenja doneli na ovaj svet, ostavili u ovoj hladnjači od kuće. Gde ste sada svi? Lako je napisati na papiru odluku, okrenuti se i otići. Nema rasprava, prekih pogleda. Ostaje samo knedla u grlu i nervozan stil pisanja kojim rešavate sve životne probleme. Tačkom stavljate pečat na tu svoju odluku bez mogućnosti da se o tome izjasni i druga strana, u pravnom sistemu poznata pod terminom oštećeni.

Samo, ova oštećena strana imala je godina dovoljno samo da razume slova na papiru ali ne i pozadinu priče koju nose ispisane reči… Dete koje je držalo taj papir u rukama imalo je taj papir kao ukaz da je prepušteno samo sebi. Odrasli ne slute da su reči najmoćnije oružje kojim mogu povrediti dete. Batine bole tog trenutka kada ih dobijete, a upućene reči ostaju urezane u srce, u dušu, svaku poru na telu. Reči koje bole vide se u očima, čuju se u uzdahu.

I baš te reči napisane na papiru od strane moje majke, bolele su više od svih batina na ovom svetu. Nisam stigla da joj kažem da ne želim da ode, da me po ko zna koji put napusti. Mrzela sam novac, mrzela sve što me od nje odvajalo. Mrzela sam i njen posao, sve ljude koji imaju njenu pažnju, vreme, osmeh. Mrzela sam njene poklone koje bi donosila kako bi sprala osećaj griže savesti za svaki propušten trenutak sa mnom. Mrzela sam obećanja, jer sam zbog tih planova u budućnosti gubila nju za sebe dostupnu u tom trenutku sadašnjosti. Kako dete može da razume velike planove svojih roditelja za budućnost, kada je jedan običan dan za njega čitava večnost? Znate li samo da bilo kakvo spominjanje te famozne budućnosti deci zvuče nerealno, nestvarno, čak magično? Dete živi u trenutku, živi za taj čas u kom se nalazi a svaka stvarnost se za njega završava onog trenutka kada sklopi okice i usni san. Zato, nemojte deci pričati o velikim planovima, o budućnosti koja ih čeka. To se ravna sa pričama o babarogama, vešticama i princezama. Sve je to tako neopipljivo, a čim je takvo, onda je strašno, toliko strašno da vas može uhvatiti za nogu kad siđete sa kreveta. Možda sam u tom trenutku uveliko kucala na vrata pubertetu, ali sam i dalje bila samo obično dete željno topline majčinog dodira i njenog mirisa na mom jastuku…

Držala sam čvrsto olovku u rukama, sav bes sam želela da iskalim na toj zelenoj grafitnoj olovci, onako tupo narezanoj. Pisala sam pismo adresirano na ime prelepe žene plave kose i zelenih očiju, kože mekane poput svile, glasa oštrog i odlučnog kao u generala. Pismo počinje sa „Draga mama“, što nije ni približno opisno da može iskazati koliko je neizmerno volim, ali nisam umela drugačije. Zato ubrzo kako započeh svoje pisanije, tako i završih rečima:

“ ne želim na fakultet, ne želim puno odela i more, želim da se vratiš kući…“

Tačka. Potpis i dan.

I tako, svaki dan pisala sam pisma koja nikada nisu stigla na adresu jednoj ženi plave kose i zelenih očiju. Nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da ih pošaljem, ali sam ih redovno ostavljala u kutiju od cipela ispod kreveta.

Tako sam u istom danu zavolela i zamrzela olovku. Olovka i pisanje naterali su me da pretačem osećanja u slova, slova u reči, reči u spomenare. Nisam ništa želela da zaboravim…

Tako je jedno dete postalo pisac, a baš taj pisac postade mama, vazda zaposlena žena plave kose i zelenih očiju. Sve što nisam razumela vratilo mi se kao bumerang, kroz neke moje velike planove za budućnost. Ali, realnost me uvek ošamari i postavi na mesto, pa makar i kroz sećanja na zelenu, grafitnu olovku.

Htela sam, zaista, da napišem svašta nešto pametno, ali vam napisah samo ovu priču.

Nije recept, nije ni savet kako da očistite kuhinju, nije ovo ni reportaža, naučni niti kakav istraživači rad.

Ovo sam prosto, ja.

Ništa nije izgubljeno, živi ta inspiracija u prstima koji drže olovku, dok srce diktira reči…

I nije da ne želim, ja neću da zaboravim, od sećanja se rađaju priče. Želim samo da oprostim, da budem srećna, nasmejana, zdrava, da vam pišem dok postojim i dok se sećam. A vi, pa, budite dovoljno mudri da iz mojih sećanja izvučete pouke za neka vaša, nova jutra…

Mrak, redakcija se lagano smiruje, pakuju se strane, odlazim kući.

Ulazim u topao stan, na stolu papir i olovka.

Poruka glasi:

Draga mama,

želim da dođeš na trening kao što si obećala.

Mia, 19.11. petak