Eurokrem, Zejna i ja

Miris bolničke hrane u nozdrvama, braunila u ruci, na komodici flaša vode i toalet papir. Na meni prikačen monitor za praćenje rada srca, kuca, radi kao singerica. Boli kao u oko čvoruga na temenu, podsetnik kako se pada u nesvest. A meni se jede nešto slatko, dušu đavolu bih prodala za eurokrem. Pomorandže, mandarine, limun, ono kao jede mi se nešto slatko, evo ti jabuka. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, pa čekaš da te se neko seti i donese ti nešto kršteno da jedeš. Čujem pod prozorom neko me doziva. Kako da ustanem sad?! Nije prošlo par minuta ulazi sestra i skida sa i iz mene sve prikačeno. Živa bila mislim se, još kad bi mi skuvala kaficu… Ali, malo sutra. Pogleda me onako bez emocija i reče da imam posetu. Ustajem nadrogirana, poluonesvešćena. Tumaran, hodam, ne znam ni gde sam čestito. Na dnu hodnika čeka me silueta sitne, crne devojke sa kesom u rukama. Vidim eurokremić!

„Pa jesi gluva kad te zovem!“, prilazi mi i daje kese sa slatkišima.

Znale smo se svega par dana. U međuvremenu sam se skrkala u osnovnoj školi na času srpskog jezika, pala sam u nesvest, zato sam ležala u bolnici na kardiologiji. Snašla se ona da pita i gde sam i kako sam, upamtila je šta volim i donela mi baš to da jedem. Bilo mi je jasno da ću toj kreštalici frćkave kose biti prijatelj za ceo život. Ne zato što mi je donela slatkiše, mada ni to nije za zaboraviti, nego baš zato što ja njoj nisam mogla dati ništa sem sebe same, mog prisustva i dobre namere. Izgleda da je Zejni to bilo dovoljno da me zavoli. Jer je isuviše dugo rasla međ onima koji su joj sudili na osnovu njene čokoladne boje kože, kojima je njeno ime i prezime paralo uši, ali ne i ono što je nosila u duši i srcu. To je bilo nebitno. Sem Željku (Rokani), Ivani, Jasni, Aciki i meni.

Nije bilo uobičajeno da se družiš sa nekim ko je različit, nekako je tada, baš kao i sada, druženje sa nekim takvim po automatizaciji i tebe karakterisalo kao osobu sa falinkom. Kojom ne zna se tačno, ali mora da si lud. Možda sam ja i luda, ali mi je nekako ta dijagnoza bila draža nego uklapanje u kojekakve kalupe već unapred utvrđene socijalne linije koju svi prate. Svako od nas bio je drugačiji na svoj način, svi smo bili umetnici, živeli smo svoju umetnost. Rokana je bio oduvek naklonjen crtanju, dizajnu, pravio je žurke za pamćenje u dnevnoj sobi njegove kuće. Pravio je kompilacije na kasetama, presnimavao pesme, bio je DJ svog vremena. Zejna je pevala u horu, pevala je kao solista. Jasna je pisala pesme. Acika se bavila fotografijom. Ica je bila mudrica i glas razuma, filozof, teolog, naš balans i ravnoteža. Ja, glumica, novinarka, pisac. Grupa klinaca koja je želela samo jedno, da žive svoje snove.

Nemaština, bes i razjedane džigerice zbog stanja u državi tih devedesetih i dvehiljaditih uništavali su naše porodice psihički, fizički a ponajviše duhovno. Znali smo da te muke koje proživljavamo zajedno sa njima samo su refleksije usranog društva u kom smo živeli. Bili smo klinci, ali ipak dovoljno pametni da se čvrsto držimo svojih snova koji nas mogu izbaviti iz ambisa u koje je društvo svakim danom sve više upadalo. Samo su nas ti snovi delili od potpunog propadanja i utapanja u kalupe. Matorci u haosu sopstvenog života i mi.

Bilo je leto dvehiljade i neke. Godina, dve nakon bombardovanja. Ivana nam javlja da ima tura za Ostrog i Bečiće na nekoliko dana. Znali smo da Zejna nikada nije išla na more i da ne postoji šansa da ide jer, nema… Skupili smo kintu svi zajedno, uplatili more i krenuli bez da znamo gde spavamo. I sada se pitam kako su nas roditelji pustili da idemo sami, jer u tom trenutku niko nije imao više od 15 godina. Celu noć nismo spavali u autobusu jer su pojedine face zezali Zejnu da cigani ne mogu na more.

• CIGANKO, MOŽDA OD SLANE VODE POBELIŠ.
• IDE DA SE OKUPA BAR JEDNOM U ŽIVOTU.
•  NEĆU PORED CIGANA NA PLAŽU.

I tako sve do Bečića. Ali, nismo se preterano uzbuđivali, sedeli smo jedni uz druge željni mora i radosti. Našli smo smeštaj, jedna soba i jedan krevet za sve nas. Može. Došli smo na plažu. Uhvatila sam Zejnu za ruku.

Pitala me jel može da se slana voda proguta, da li je zdravo. Sećam se da sam je iz sve snage bacila u more. Nagutala se vode kao blesava.

„E, sad si zvanično na moru!“, rekoh joj i bacih se za njom. Izem ti more ako se bar jednom nisi nagutao vode kada te ćale baci kao dasku u vodu, jer mame i dalje tvrde da je slana voda lek za krajnike.

Da ste videli taj strah u njenim očima kada smo se popeli na pedalinu i krenuli dalje od obale… Dok joj so nije nagrizla kožu a sunce speklo usne, nije izlazila iz mora. Bili smo srećni. Treći dan smo otišli u manastir Ostrog. Pitali smo sveštenika da li Zejna sme da uđe jer je muslimanske veroispovesti, pa ako ne sme gore, ni mi nećemo ići, da je ne ostavljamo samu. Otac videvši našu iskrenu, dečiju prestravljenost zbog mesta na kom smo se našli, naredi svom pomoćniku da nas odvede gore pred mošti da se poklonimo i reče:

„Bog ljude ne deli na Muslimane i Srbe, već na dobre i loše ljude, deco moja. I hvala vama što ste došli.“

Zajedno smo ušli, celivali mošti. Spavali smo napolju na ćebadima koje su nam sveštenici dali. Jedno uz drugo, ruka pod ruku, kao kifle spakovani.

Držali smo se tako za ruke i kada smo došli u Beograd da studiramo. Rokana (Željko) i ja rentirali smo stan na Banovom brdu. Sobica dva sa dva. Baš ta sobica bila je sve što nam je potrebno. Iz nje smo krenuli u ostvarivanje snova. Imali smo gde, imali smo kako, sve ostalo bilo je do nas. Zejna je išla na razne audicije, tako je krenula i njena karijera sa grupom Luna.

Rokana je završavao za profesora likovne kulture, puštao je muziku po klubovima, ujedno radio i web dizajn za IT firmu. Ja sam završavala novinarstvo, rodila Miu, osnovala porodicu. Jasna je objavila knjigu pesma. Acika se profesionalno bavi fotografijom. Ica je završila pedagogiju, i baš takva mila kakva jeste, ima divnu porodicu.

Da… Snovi. A nije bilo lako…

Držali smo se za ruke i kada su Rokanu prebili na ulici, jer je bio drugačiji, Zejnu kada se Kjara rodila u osmom mesecu, meni kada se Sergej borio za život u inkubatoru.

Držali smo se za ruke i kada je Rokana imao prvu žurku sa preko hiljadu ljudi, kada je otišao u Berlin i postao doktor za dizajn.

Držali smo se za ruke i kada sam počela da pišem na svom blogu, pa sam postala i urednica.

Držali smo se za ruke i kada je Zejna trebala da izađe na binu i otpeva pesmu „Rumba“ na finalnoj večeri pesme za Evroviziju.

Molila je svog Svevišnjeg, ja svog, ali ipak rukama i dušom bile smo spojene  u jednu molitvu, jedno srce, jednu veru.

Sve ostalo je priča za sebe. Konačno je njen glas čula cela Srbija.

Da, lepo peva Zejna, ali još jače voli, verujte.

Njena boja kože, njena nacionalna pripadnost, vera, sve je to njeno. To što je Romkinja kod mene nije joj bilo ni plus ni munus, ravna je meni to linija. I oduvek je bila. Da je đubre kao čovek ne bih je volela, a ne zbog toga što je tamnoputa. To što je, njena je stvar. Jer jedino je tako NORMALNO sagledavanje stvari. No ipak, ona je moja prijateljica, tetka mojoj deci. A takve se titule kod mene, u mom vrednosnom sistemu, itekako zaslužuju.

Zato, razmislimo kako ćemo to decu vaspitavati. Svako ima pravo da svoje dete uči stvarima koje misli da su ispravne.

Ali jedno bih želela da uradite,

zatvorite oči na trenutak. Sad zamislite vaše dete kako leži u bolničkoj postelji kao ja s početka naše priče. Uplašeno i samo leži, željno drugara. U posetu mu dolazi Sanela i donosi eurokremić.  Vaše dete je presrećno što vidi drugaricu. E sad mi recite, da li ćete oterati Sanelu od svog deteta? Hoćete li joj reći da mu ne prilazi? Hoćete li učiniti da jedina osoba koja joj je donela radost u tom momentu nestane iz njenog života jer je cigančica frćkave kose?

Odgovor znate, nadam se. I to je sve što želim da znate…