Deda Mraze, lažove

Prvi sneg. Kako drugačije kada je vreme praznika ako ne u tržni centar. Novogodišnja euforija se oseća u vazduhu. Kako smo imali svečanu rasvetu tokom cele godine na pojedinim delovima grada Beograda, ta euforija kao da nije ni prestajala. Naravno, ovo je bio sarkazam. Elem, bilo kako bilo, ne mogu da poreknem da se toj čarobnoj noći dočeka ne radujem, radujem se naravno, možda i više od kako smo dobili klince. Radujem se svakom njihovom osmehu i svakoj pahulji koja padne. Sećam se da bi svaki put kada padne prvi sneg, svi iz kraja morali brzo napolje da hvatamo pahulje jezikom. Tradicija ostala i dan danas kod mene. Ne stidim se svojih godina. Ali ono čega se svakako pomalo stidim jeste činjenica da se ne sećam kada su to moji mama i tata izašli sa mnom na taj prvi sneg. Možda i jesu, kada sam bila jako mala. Period mog sećanja ne doseže tu uspomenu. Zašto? Zato što od kako ja znam za sebe oni rade. Nisu tu. Ne znaju, ne mogu, nemaju vremena. Ne samo za prvi sneg, mnogo je prvih i bitnih meni momenata proletelo kroz život a da oni nisu bili deo toga. Jer nisu tu i nisu u mogućnosti.

Nisam mogla da se ne zapitam šetajući kroz tržni centar na Novom Beogradu, da li ove žene i nečije majke, ovi muškarci i nečiji očevi, koji tamo kao da danonoćno rade, možda nekome nedostaju… Oni su tamo i kada mi hitamo da užurbano kupimo poklone i što pre stignemo kući. Oni su tamo odvojeni od svojih najmilijih dok mi sebično isprobavamo haljine, prnjice, sandalice sve do minut u 12, ma taman do kraja radnog vremena pa i preko.

Neko će sada sigurno reći da, ali to je njihov posao. I ja se slažem. Svakako da svi oni tamo rade za kakvu takvu platu, od spremačice do kasirke, serverke i garderoberke. Ali, zar ne bi bilo divno da i oni budu sa svojom porodicom uz jelku i tople zagrljaje? I ne samo ti ljudi koji rade po tržnim centrima, mislim na sve ljude koji rade u marketima, salonima za ulepšavanje, ugostiteljskim objektima, hitnim službama, itd… Svi ti nama nevidljivi ljudi pored kojih nemo prolazimo, a oni su tu i služe nas, sebične i nevaspitane, nekultulrne i besne mušterije koje su uvek u pravu. A da nema tih ljudi koji nas uslužuju, sekane i carice bi išle čupave i bez trepavica na proslave, muškarčine bi se bez piva gledale derbi, nema, ne radi prodavnica. Deca bi histerično i plačno tražila Deda Mraza i njihove poklone, jer nema ko da te paketiće spremi a onda bi mame nervozno okrivile muževe za sve propalo u njihovim životima.

Ciklusno bi propadalo sve oko nas. Mnoga ubedjenja, praznici u koje smo verovali nestala bi, naše navike, rutine i svakodnevnica, sigurno bi bili drugačiji da nema tih ljudi koji nas uslužuju ne samo kada su praznici, mislim i na svaki bogovetni dan.

Zato budimo korektni prema tim ljudima. Kada udjete u lokal kažite bar dobar dan, pospremite nered za sobom, nemojte kinjiti radnike, vi ste tu jer vam nešto treba i oni će vas uslužiti pre ili kasnije, nema potrebe za ružnim rečima i nevaspitanjem. Strpljenje i kultura. Zar je to previše? Ostavite bakšiš, jer to je lep gest, koji se u pojedinim zemljama i podrazumeva.

Setite se samo da će nečije dete propustiti prvi sneg, doček, Božić i sve naredne Uskrse, rodjendane, 8.mart, roditeljske sastanke, jer su njihove mame i tate tu i služe vas, dok se vi šetate sa porodicom i gradite sećanje.

Moja mama je profesionalna kuvarica. Tata muzičar.

Jasno vam je sve.

Deda Mraze matora drtino, lažove. Ti čak i ne znaš ništa o mom poklonu iz pisma. Zna ga ona što prima porudžbine i čita mejlove! ?✌

Posvećeno svim radnicima.