Sedim u lokalnom kafiću i ispijam poslednje kapi svog duševnog mira. To nije samo produženi sa toplim mlekom, to je 20 minuta mog hedonizma pomešanog sa toplim osećanjem slobode. Čitam novine, slušam priče svakodnevnog ritma, politika, kriminal, Kosovo, struja, gorivo, gas. Volim i taj osećaj pripadnosti i neke nerazjašnjene empatije dok sa penom na usnama stružemo poslednje i sveže serviranu politiku sa nacionalnih frekvencija. Pa se prebacimo na tenis, pa malo deca. Eh, ta omladina danas… Posebna priča ali sa istom onom penom na usnama. Srk kafe, pa pogled na sat, dodjavola, primiču se poslednji minuti moje slobode i priznanje svesti da nisam odumrela i zatupela jedinka. Tražim račun, keš, smorena ali srećna, zadojena osećajem egoizma pomalo, jer sam socijano prihvaćena. Kako nam je samo malo potrebno za sreću, zar ne… Mahnem čika Milu, koji svaki dan sedi na istom mestu, čita iste novine u isto vreme. Pozdravim ga sa obećanjem da ću pokušati da shvatim da nema smisla tražiti smisao u nerviranju. Možete li vi? Elem.

Dok ispijam i poslednju kap espresa, stiže mi poruka. OK, idemo na festival. Ceo dan ionako imao je manje note besmisla. Makar nešto da upotpuni dan. Prolazim medju ljude, guram se da prodjem. Novine, kese iz Maksija, kafa za poneti, kiflice vruće i hleba puta dva, dečije rekvizite jer idem po njih, a i nos mi curi. Sve to, a majku mu samo dve ruke. Nešto se tu ne uklapa. U tom haosu i vrevi na stanici, sudaram se sa ženom koja me tupo udara pesnicom u glavu, jer želi na bus preko svih nas pogazila nas dabogda. Osećam toplinu na sebi i vidim da se kafa cedi sa kaputa. Hleb beli sada je siv, trotinet sam krenuo niz ulicu, a kese stoje netaknute sve se mislim, vrede svaka 2 dinara. Mislite da se okrenula? Jeste, da mi j… majku što stojim na putu. Vrata se zatvaraju, bus odlazi, a u pokretu vidim njenu besnu facu koja pljuje moje odraze u prozoru. Sasula je salvu psovki, proklela me za 10 kolena, jer stojim na putu. Pa JustMelissa, crkla nebila. Sram me bilo, kako sam se samo usudila. Juuuuuu… Cccccc… Pu!

Krenem ka kući sa klincima, polako, sve cool i sve je u redu. Pred kućom na pešačkom, levo i desno pogledam, prelazim jer kako drugačije, sa decom onako poput tenka i sa onim kišobranom kao cev koja ima granatu. Do pola smo stigli pešačkog kad svira čovek da se pomerim jer sam spora zaboga. Ja brzo preletim sa decom onaj pešački da mu još i učinim, a on jebe majku, jer ništa ne gledam.

Diši, polako… Spremam se za festival Merlinka. Oblačim se elegantno jer molim lepo, pozvana sam na otvaranje. Vino naravno, odmah dum, sa noge što se kaže da razbijem neprijatan osećaj i tremu. Posle druge čaše tu smo svoj na svome. Počinje film. „Srećni princ“, Ruperta Evereta. Priča o dirljivoj dramatizaciji poslednjih godina izgnanstva pisca Oskara Vajlda, vremenu provedenom u zatvoru nakon što je optužen za homoseksualnost, kao i preseljenje u Francusku nakon puštanja na slobodu. U filmu je takođe prikazano kako živi i umire u bedi i bolesti, podležući zakasnelim posledicama haotičnog perioda u zatvoru, podsmevan i pljuvan od strane Britanaca, nezaštićen i odbačen pod pseudonimom „Sebastijan Melmot“.

I ne znam kako, negde tamo sa sredine filma, kada Oskar priča o ceni svog imena koju plaća jer se nije suprostavio, nije se pitao, a sve mu je uzeto i sve je prokleto. Sada je jadan i bedan, suviše star za svaku borbu, čemer i jad. Krećem da plačem, nekontrolisano da jecam sebi u ruke…

Ja sam, ti si, onaj do mene, ispred i iza. Gej, majka, otac i sin, ćerka, navijač, mehaničar, zaova i strina. Svi smo mi bar jednom bili Oskar Valjd. Mi kao obični ljudi koji na licu ne čitamo obeležje grupe ili neke pripadnosti, opredeljenja, ali nosimo ono što osećamo. Nosimo bol, sramotu, ogorčenost, samoću. Sreću, radost, osmehe. E ja sam taj dan nosila sramotu, jer se nisam suprostavila, nisam stala za sebe da se odbranim i pokažem da ja nisam nevidljiva, nema, ja sam tu. Baš tu ispred tebe. I ti me udaraš, gaziš, to me boli. I ja ti mogu vratiti. Ali ako ti vratim to me ne čini ništa drugačijom od tebe idiote. Biće nas onda, samo dvoje.

Poljubiću te teto nadrndana iz prevoza, osmehnuću se ma još ću i mahati. Čiko iz auta, kišobranom ću ti izvesti najlepši performans.  E to bi bilo zabavno zar ne? Onda bih sve njih zbunila, trgla iz korena, svi bi pobegli i ja bih pobedila. Ali, ovo je Balkan. I pored svih dobrih namera, opet bih dobila po labrnji, jer nejasno provociram. I kako onda, evo recite mi vi, kako se boriti? Ili se samo skloniti. Ali dokle? Kako protiv naroda. Protiv onoga što nam je usadjeno do srži još od malih nogu. Kako protiv besa, kako posle sutra?

Sačinjeni smo od ludila, istkani od mržnje, sabrani od nepravde, bolesni od tudjih laganja. Ceo sistem generisanja jedne nove generacije mladih je u dubokoj mentalnoj krizi. Apatija naroda nezaineresovanog da se bori za sopstvenu sudbinu, melanholija. I gde tu tražiti tračak nade da postoji način da svi budemo nekako bolji, korisniji, i sebi i drugima. Bez besa, bes šamara, bez provociranja. Budi na trenutak ono što mi radiš upravo sada, shvatićeš, isti smo, isto nas boli i isti je osećaj srama.

Kraj filma i odlazimo kući. Sutradan, ista priča ista kafana. Kafa, novine, čika Mile, pena mu na usta, jer ministar Vulin opet ima šta da kaže. Srk kafe, pa opet po klince. Nailazi jedna mala nadrndana tinejdžerka na mene. Nehotice me tresne rancem pri ulasku u bus. Udjem za njom i sa osmehom joj kažem,

“ Jebiga, izvini što si me udarila torbom. Inače cool smo i skroz si slatka.“

Ostala je zbunjena da sedi na mestu za trudnice i majke sa decom. Žena iza nje je čuknula da se pomeri jer malo dete stoji sa bakom na vratima. Mladić je pomogao baki da izadje iz busa. Mali broj, ali dovoljan, tih iskrenih osmeha jer je neko drugačiji, krenuo je da se niže sam od sebe.

Oskare, nisam Vajld, ali znam da nisam ni osoba spremna da postanem Sebastijan Melmot samo zato što sam slabija…

Prvi sneg. Kako drugačije kada je vreme praznika ako ne u tržni centar. Novogodišnja euforija se oseća u vazduhu. Kako smo imali svečanu rasvetu tokom cele godine na pojedinim delovima grada Beograda, ta euforija kao da nije ni prestajala. Naravno, ovo je bio sarkazam. Elem, bilo kako bilo, ne mogu da poreknem da se toj čarobnoj noći dočeka ne radujem, radujem se naravno, možda i više od kako smo dobili klince. Radujem se svakom njihovom osmehu i svakoj pahulji koja padne. Sećam se da bi svaki put kada padne prvi sneg, svi iz kraja morali brzo napolje da hvatamo pahulje jezikom. Tradicija ostala i dan danas kod mene. Ne stidim se svojih godina. Ali ono čega se svakako pomalo stidim jeste činjenica da se ne sećam kada su to moji mama i tata izašli sa mnom na taj prvi sneg. Možda i jesu, kada sam bila jako mala. Period mog sećanja ne doseže tu uspomenu. Zašto? Zato što od kako ja znam za sebe oni rade. Nisu tu. Ne znaju, ne mogu, nemaju vremena. Ne samo za prvi sneg, mnogo je prvih i bitnih meni momenata proletelo kroz život a da oni nisu bili deo toga. Jer nisu tu i nisu u mogućnosti.

Nisam mogla da se ne zapitam šetajući kroz tržni centar na Novom Beogradu, da li ove žene i nečije majke, ovi muškarci i nečiji očevi, koji tamo kao da danonoćno rade, možda nekome nedostaju… Oni su tamo i kada mi hitamo da užurbano kupimo poklone i što pre stignemo kući. Oni su tamo odvojeni od svojih najmilijih dok mi sebično isprobavamo haljine, prnjice, sandalice sve do minut u 12, ma taman do kraja radnog vremena pa i preko.

Neko će sada sigurno reći da, ali to je njihov posao. I ja se slažem. Svakako da svi oni tamo rade za kakvu takvu platu, od spremačice do kasirke, serverke i garderoberke. Ali, zar ne bi bilo divno da i oni budu sa svojom porodicom uz jelku i tople zagrljaje? I ne samo ti ljudi koji rade po tržnim centrima, mislim na sve ljude koji rade u marketima, salonima za ulepšavanje, ugostiteljskim objektima, hitnim službama, itd… Svi ti nama nevidljivi ljudi pored kojih nemo prolazimo, a oni su tu i služe nas, sebične i nevaspitane, nekultulrne i besne mušterije koje su uvek u pravu. A da nema tih ljudi koji nas uslužuju, sekane i carice bi išle čupave i bez trepavica na proslave, muškarčine bi se bez piva gledale derbi, nema, ne radi prodavnica. Deca bi histerično i plačno tražila Deda Mraza i njihove poklone, jer nema ko da te paketiće spremi a onda bi mame nervozno okrivile muževe za sve propalo u njihovim životima.

Ciklusno bi propadalo sve oko nas. Mnoga ubedjenja, praznici u koje smo verovali nestala bi, naše navike, rutine i svakodnevnica, sigurno bi bili drugačiji da nema tih ljudi koji nas uslužuju ne samo kada su praznici, mislim i na svaki bogovetni dan.

Zato budimo korektni prema tim ljudima. Kada udjete u lokal kažite bar dobar dan, pospremite nered za sobom, nemojte kinjiti radnike, vi ste tu jer vam nešto treba i oni će vas uslužiti pre ili kasnije, nema potrebe za ružnim rečima i nevaspitanjem. Strpljenje i kultura. Zar je to previše? Ostavite bakšiš, jer to je lep gest, koji se u pojedinim zemljama i podrazumeva.

Setite se samo da će nečije dete propustiti prvi sneg, doček, Božić i sve naredne Uskrse, rodjendane, 8.mart, roditeljske sastanke, jer su njihove mame i tate tu i služe vas, dok se vi šetate sa porodicom i gradite sećanje.

Moja mama je profesionalna kuvarica. Tata muzičar.

Jasno vam je sve.

Deda Mraze matora drtino, lažove. Ti čak i ne znaš ništa o mom poklonu iz pisma. Zna ga ona što prima porudžbine i čita mejlove! ?✌

Posvećeno svim radnicima.

Sati, metri, milimetri, sekunde, hiljade, milioni, koreni, sinus i kosinus… Brojevi. U raznim svojim oblicima. Da li je beba pojela 60 ml mleka a treba 90ml, dva prsta skraćena kosa pa agonija oko toga, mala ti plata kaže selo, radno vreme od do, računi, sedam dana terapija, pet nedelja trudnoća, litar mleka za kolače. I ceo dan, ceo život objedinjen mernim jedinicama. Koliko nam je život zapravo odredjen i opterećen brojevima, koliko smo opterećeni tim prostim ciframa? Da li znate da se prilikom rodjenja detetu na ruku odmah stavi broj, to je jedino po čemu se raspoznaje od drugih. Broj kilograma, visina, dužina, ocena! Pa onda danas, u ovom insta svetu. Koliko folovera, kolika posećenost, kolika je potražnja. Samo cifre, samo još, samo više, jače. Kvantitet u spidu, kvalitet samo deo u nizu.

Možda nije primereno jednoj mladoj osobi da na ovakav način razmišlja. Jer moja mladost mi ne dozvoljava toliku mudrost bez pokrića. Ali, nisam mogla da se ne zapitam o svemu ovome posle jednog poslovnog i prijateljskog razgovora, kada sam mom dugogodišnjem prijatelju rekla da se brinem zbog cifre ljudi koja me „prati“ na Instagramu. Praveći strategiju za dalji rad i napredovanje, brinula sam samo jedno, taj broj ljudi, kako će to uticati na moj rad sa blogom, da li ima smisla kada nemam dovoljan broj pratilaca trenutno. Pitao me jednu sasvim prostu stvar na koju ja nisam imala odgovor.

Zašto su svi ljudi opterećeni brojevima?

Gledala sam ga nemo. Jer, kažem ja, ti ljudi su mi potrebni, taj broj ljudi…

„Ne, ne, ne pitam te to. Zašto si opterećena brojevima? Šta je sa tvojim kvalitetom i verom koju si izgubila u sebe, u to pisanje, zašto si prestala da pišeš?“

Nisam imala odgovor. Ja sam pre par godina zbog manjka vere u sebe zapostavila svoj rad i napredovanje u pisanju kolumni. Jer nisam verovala u svoje kvalitete, svoje snove, moj ego bio je jači od onoga što želim, što ja zaista jesam. Ne, to ništa nije bilo važno spram BROJA ljudi koji čita moje pisanije. Od tada do sada, da nisam prestala sa svojim pisanjem, jedan čitalac poslata bi dva, od dva nastala bi tri, pa četiri i sve tako redom. Ko zna gde bih bila sada… Možda bih dosegla svoje ciljeve, možda ne bih, to svakako nikada neću saznati. Ali mi je krivo. Jer to VREME izgubljeno na samosažaljevanje i ništavilo u mom radu, nikada ne mogu vratiti nazad. A to boli. Taj šamar osnažen sudbinom, zaboli najjače, a njegov trag na obrazu neizbrisiv je.

Pohlepa, surovost, samovolja, sujeta, oholost, samoljublje, krivica.

Broj, broj, broj, broj. Kada bi iz svake ove navedene reči izvukli koren pa na kvadrat, dobili bi ono što vidite u ogledalu. Sebe. Vi ste sami produkt i kranji rezultat, ono što se podvuče na kraju. Vi kao zbir svih uspona i padova, dobrih i loših strana svoje ličnosti. Da li vam se svidja to što ste postali? Da li ste srećni tu gde stojite? Ili ste u Matriksu sopstvene iluzije, gde čekate da vam neko ponudi dve pilule i reši sve vaše nedoumice. Heraklit je rekao – SVE TEČE SVE SE MENJA. ●U Matriksu ne postoji ništa apsolutno. Sve se menja iz jednog u drugi trenutak i kao što znamo objekti su propadljivi, trošni i nemaju osobinu večnog trajanja.●

A da li ste vi večnog trajanja?

Šta ostavljate iza sebe? Nikako, o nikako i nikada, nemojte ni pomisliti, da sam ovde neko ko vam nameće ispravnost i pravdu, šta je ispravno a šta ne to ni za sebe ne znam odrediti. Još nisam uspela da izvučem taj suma sumarum ispravnosti ponašanja. Ali, znam jedno sigurno… Ne želim da iza mene ostane broj. Broj dece, broj cipela, broj dana radnog staža, broj godina koliko sam živela. Ne.

Neću da postanem samo broj grobnog mesta. Želim da živim kroz reči. Da postanem svako slovo koje će neko da čita. I svaki čovek koji će da pročita nešto moje, za mene biće jedan više koji mi je dao na značaju. Ne zanima me merna jedinica koja odredjuje put mog postojanja. Suština moja ovde, na ovom tlu, za ovim stolom, je bit svega. A to je da pišem, pišem i pišem… Stvaram.

Zato, predlažem da razmislite o tome da li ste samo jedan od milijardu, koji odredjuje puko i grubo cifru stanovnika na ovoj planeti. Broj na glasačkom spisku, broj na ulazu, redni broj u banci na šalteru. Ili ste jedno samosvesno biće koje prati svoje snove, koje ne zanima kvantna proračunatost sveta. Iako od te surove, kvantne i brojive realnosti živimo u vidu novca, od svega toga nikako ne možemo postati svesniji sebe i svojih kvaliteta. Novac je tu da ti pomogne ako znaš jedno sigurno – Ko sam i šta sam. To samo sami sebi možete dati odgovor. Razmislite, pažljivo o svemu ovome ali samo, nemojte dugo, jer vreme leti. Nemojte biti nemi posmatrač jer um je ograničen, isprogramiran. Istreniran. A vi budite negde izmedju realnosti, razuma i ludila… Izmedju i van svog vremena…

●Maja Andjelković, deo preuzet iz teksta „O Matriksu“.

Kako smo sistematski uništeni od idiota.

I kako to izgleda jedan običan razgovor za posao mlade majke. Doduše, vi kada aplicirate za posao, nigde ne piše u vašem CV-u da ste majka. Ali, dodjete tamo priča krene i vi spomenete tu činjenicu. Niko ne mora da vas hvali zbog toga što ste to što jeste, to je vaša privatna stvar. Najnormalnije je da ste ostvareni u onome što je ćelija svakog zdravog društva. I tražite posao. Evo šta sledi nakon profesionalne pauze u onome što neki nazivaju – dugom žene prema ovoj državi.

Dugujemo samo sebi dragi moji, da one gore ubedimo u suprotno. Da to što smo roditelji ne znači da smo nesposobni za rad. Naprotiv. Zato radite i gradite sebe i svoje ciljeve. Istina biće pakao, ali ništa se neće ni promeniti na bolje ako ne krenemo da menjamo svest ljudi oko sebe. Mame, tate, posao u ruke, decu na kuk, pa da vidimo ko će pobediti. Kako smo sistematski uništeni od idiota. Razmislite o tome….

Zdravo mi bili.