Uvod:

Drugi dan posle euforije magične noći. One iglice u stomaku su se smirile, strasti utišale. Podne. Vreme je za čaj. U o(čaj)anju dok pečem prste i duvam u čaj…

Prvi dan posle dočeka.

Ovako je počelo moje novo jutro u relativno novoj godini.

Ništa novo. Vrata škripe, Sergej i dalje kašlje, još uvek nisam pospremila ormare, nisam platila račun za struju, telefon. Nemam sijalicu u ostavi i dalje, slavina mi pokvarena, bojler uji kao da je nuklearka. Novo je to da sam bar svesna svojih sopstvenih nesposobnosti da sve te male i sitne stvari rešim. Završim. Što bar nisam toliko sposobna da muža ubedim da sve to završi. A zaklela sam se sebi da ću u novoj godini biti više kritičnija i oštrija. Ko mene uopšte šljivi šta sam se sebi zarekla kada sam sve porekla u istoj sekundi sakupljajući njihov nered po kući…

I dok sam tako na kolenima sakupljala igračke i klela sudbinu majku i sve ostale, sinula mi je ideja. Ja ću večeras da izadjem. Par poziva i već sam bila u taksiju. Nekako se osećam lakše. Restoran “Na ćošku“, na uglu Beogradske i Krunske. Oaza svega onoga što me smiruje. Ispunjuje. Hedonizam u svim mojim čulima. Prva dolazim. Ostatak ekipe polako pristiže, jedna po jedna ulazi sa osmehom sa ono još malo od novogodišnje frizure. Vino, kafa, cigarete, večera, muzika pa po koja i zaplače, onda se seti nečega onako pripita pa se zacereka kao blesava dok stiska noge da ne bude poplave. Pričaju o poslu, o karijerama. Ja ćutim. Ni glasa od mene. Skrećem vešto sa teme svaki put. Već se dižu stolice i konobar svira kraj. Teturavo silazimo niz stepenice ruku pod ruku. Poljubac za rastanak i taksi je tu. Evo bar nešto novo, smejem se.

Ujutru nisam mogla da se sastavim ni sa sama sa sobom a kamoli sa decom i kućom. Kafa i aspirin, jedan kafetin pa malo kasnije ranisan. Puštam TV i jutarnje prelistavanje. Svesna činjenice da ću se iznervirati, znojavo stiskam daljinski da promenim kanal ako samo neko kaže stopa nezaposlenosti je u padu.

I eto ga… Kojem padu! Kojem vražijem padu! Padnem ja svaki put na razgovoru za posao sa stolice, od blama i stida što sam tu gde jesam i spremna sam da prihvatim uslove od kojih se i sam poslodavac stidi. Kom padu!

Psujem i trujem vazduh tako pogrdnim rečima, da sam i samu sebe iznenadila repertoarom psovki. Ali ne mogu da dodjem sebi. Od istine koju svaki dan gledam u ogledalu kada se probudim, od neverice da stojim tu gde jesam i ništa ne mogu da uradim. Mučnina i kiselina, od one gorčine u ustima kada kažem da sam nezaposlena, sa pozamašnim brojem odlazaka na razgovor za posao i istim brojem odbijanja. Sve mi to dodje da stavim u CV kao jedno iskustvo više. Broj padanja i odbijanja.

U besu koji u meni tinja odavno, sakuplja se i smelost da pozovem mog prijatelja Zvonka. Njegova priča ide kao i svaka druga u našoj zemlji. Sa diplomom u ruci pa pravac u viljuškar u Rodi, pa sve do preleposti editorijala na Instagramu, fotografija koje mogu biti bez imalo skromnosti okačene na zid u galeriji, posebna su priča. Ali svakako za mene, on je dokaz da se sa malo hrabrosti i rizika, u borbi za sopstveni intelektualni i duševni spas, može raditi ono što voliš sa puno ljubavi i posvećenosti. A uz to i zaraditi. Verujete li da takvi entuzijasti još uvek postoje u današnje vreme? Ni ja, ali eto ima ih nekolicina.

Sutra u to i to vreme u taj i taj čas. Ponesi aparat i laptop. Krećemo dalje. Nema više, dosta mi je poniženja i sopstvenog ludila koji sebi ne priznajem. Radiću za 30 hiljada u tri smene, biću prislini član ove šugave partije, poješću svako da ne kažem šta, samo da me zaposle. Da ćutim kada se mora i ponizno klimam glavom. Na uvredu uzvratim sa hvala i nema na čemu. Da sebe ubedim da sam srećna što imam posao, dok plačem zaključana u kupatilu.

Sada će dosta vas da odmahne rukom sa konstatacijom, ćuti i radi kad moraš jer nemaš. Radiš jer moraš i nemaš izbora, ili radim što volim jer imam petlju? Idemo dalje.

Postavljamo stvari na svoje mesto. JustMelissa mora ozbiljno da zaživi, to je sve što ja imam u rukavu. Ili sajt ili Had zvana redakcija. Zvonko mi daje savete i razradjujemo plan kako dalje, fotografije već su spremne, tekstovi su tu. Ljudi će prepoznati to što imaš u sebi. Samo nastavi.

Sledećeg dana nešto ranije ujutru odlazim na razgovor sa Rokanom (Željkom). Jeste li znali da je on osmislio JustMelissu još 2011-te godine? Eto koliko godina mi je trebalo da dodjem do ovoga. Prosto me sramota.

U razgovoru sa njim dolazim do zaključka da sam nesigurnija nego što jesam. Rokana tako kritički nastrojen prema meni jer je perfekcionista koji iz svakoga želi da izvuče najbolje. Ali pohvali me tako ponekad, retko, to me svakako oduvek teralo da idem dalje. I on se slaže sa Zvonkom bar u jednoj stvari, ideš dalje Milice. Nema nazad.

U povratku kući svratim na čaj. U centru grada „Pijaca bar“. Štipa me toplota čaja po prstima. Ali ne odustajem. Malo nervozno duvam u čaj. I onda me obuzme lavina misli, kao roj komaraca. Šta je to drugačije danas nego što je bilo pre dva dana? Šta sam ostavila iza sebe, šta ponela sa sobom u 2019-u godinu? Jedno je sigurno, neću biti beskorisna poput lepog porcelana u gomili stakla. Retko korišćen, prašinom nakvašen. Važno da se ima ali nije za upotrebu. Skupa je ta njegova lepota… „Iskoristi me, upotrebi me!“, viče ona skrivena ja, probudjena vrelim čajem iz sna. Nije ovo za mene. Ovo nisam ja… Šta ja to radim! Uništavam se sopstvenim strahovima i nesigurnostima. Jer želim da se ljudima dopadnem, da im se svidim, da ih ne uvredim. A šta je to što ja želim? Da budem svoja, Drugačija, slobodna. Da se smejem.

Ostavljam čaj koji se već ohladio u mojoj ruci. Otvaram laptop. I evo, pišem.

Nije odustajanje moja stvar. Radim ovo jer neću više ikada da zbog bilo koga ili bilo čega pljunem na sebe. Zato imam petlju. Da priznam koliko volim sebe i spremno prihvatam rizik te ljubavi. Da radim ono što želim, što me ispunjava a ne ono što se od mene očekuje. I ne znam gde će se ova moja priča rizika završiti, ali znam da odustajanje od sebe same,

is not my cup of tea, my dear…

Slušam klince u sobi kako se čupaju, vrište, mislim se ako vam udjem u sobu… Pa posteri će sa zidova pospadati ako ja pustim glas. Puče nešto. E, sad ću da vam udjem tamo, e sad ste ga … Sad kad vam udjem, ti sunce… I deci. Pa pobiše se. Ne bih da izustim rečenicu i pretnju koju su mnoge mame pa i moja, izgovarale tokom čitave geneze našeg odrastanja. „Ja sam te rodila ja ću te i…“ Evo, živi smo i zdravi, za sve one koji će sada skočiti na naše mame kao monstrume koje su ugrozile prava deteta. Ne želim ni da zadjem u tu tematiku jer sam i sama mama. Sve mi kažemo što ne mislimo u stanju nervnog sloma i rastrojstva. I ne, nismo lude, samo smo umorne i od krvi i mesa za sve vas koji se spremate u kontra napad. Elem…

Ja u sobu kad tamo stanje redovno, mali čupa sestru a ona vrišti. Taman ja tu stvar izgladim i ponovo ljubav zavlada na koji minut, opet vriska i dreka. E sad stvar ide u smeru sad ću oboje da vas „pojedem“. Ali ko će više koga da pojede oni mene ili ja njih. Mislim da je stvar jasna jer ja imam 48 kg. Nisam ja mršava jer pratim modu. Imam ja moju modu i dijetu, zovu se Sergej i Mia. Opet ih pomirim i izbrojim do 10. Savršena tehnika smirivanja živaca. Vratim se u kuhinju. Opet čujem svadja… Ne zanima me, taman da stan do temelja srušite, evo uopšte me ne zanima. Sipam čašu vina i kuvam podvarak. Molim lepo, pa umoriće se od svadje i lemanja medjusobnog pa će biti gladni. Tako da, ne tangiram visokofrekventnu vrisku sestre i skoro pa vandalizam mladjeg joj brata. Podvarak se krčka…

I onda me uhvati razmišljanje u sred onog dinstanja podvarka. Treba onim ljudima da se obratim i poželim nešto za Novu godinu. Kao fol, ostvarite svoje snove, budite kreativni, verujte u sebe, budite srećni, bla bla…

Kao da su oni samo čekali JustMelissu da im ona to kaže i otvori oči. Jeste, sve vas briga baš. Svi vi znate šta želite, koje su vaše mogućnosti. A ako i ne znate, opet vaš problem. Zato imam da vam poručim par stvari eto kao komšinica, mama, sestra, tetka, pa neka bude ovo od mene za doček i sve praznike.

• Omladino, ako čitate ovaj sajt, nadam se da ste do sada shvatili da sam na vašoj strani i da zaista pokušavam da vas razumem. Sve ono što donose današnji trendovi kao model ponašanja meni se iskreno ne dja ali ono, brate, tebra, takvo vreme. A vi, draga moja omladino, svakako ako želite da ostanete degenerisani idioti bez malo mozga za upotrebu, znajte da se dalje od splava, rijalitija, koksa i ostalih sintetičkih droga nećete mnogo pomaći. Ukoliko ne želite da osvanete kao udarna vest o predoziranoj mladoj osobi na jutarnjem programu, nadjena u baruštini, velikih kapaciteta a nikakvih mogućnosti nažalost, onda udrite. I to je vaša stvar i izbor, da budete glupi i smešni. Rad i red nisu passe moda, ako nemaš da jedeš svaki posao ma kakav bio ima smisla. Ne čekaj da ti tata i mama donesu, imaj pameti pa stvori sam. Niste vi nesposobni, samo ste lenji. Sport, društvo, zezanje, faks, knjiga, vopi u kraju sa simpatijom, sve se može bolje i kreativnije. Otvorite oči, ne budi deo nečega, budi celina, svoj na svome. Makar po cenu samoće i odbačenosti. Budi drugačiji. Eto to je moj savet za doček burazengiji. Skr! Skr! ( evo šta sam naučila od Jala Brata)!
• Starijoj ekipi koja me prati i koju neizmerno cenim i poštujem, želim da se opuste. Koliko god je to moguće. Ove klince iz predhodnog obraćanja, naterajte na rad i red, stvarajte od njih ljude a ne debile. Svi mi grešimo i svi se trudimo kao roditelji da damo 200 posto sebe. Nekada to uspeva, nekada ne. Nekada se vrati u pozitivnoj formi, nekada nismo ni svesni šta je krenulo nizbrdo pa nam je dete takvo. Ali važno je da pokušavamo i da ne odustajemo u nameri da od njih načinimo dobre i kvalitetne ljude. Nećemo naše kopije u budućnosti, ali svakako se nadamo boljim verzijama nas samih u njima. Radujte se malim stvarima sa prijateljima. Uz vino i muziku, cigarete i ples, razgledanje fotki iz tamo 1975-e, prve simpatije i služenje vojnog roka. Više smeha. Ionako sve nas svakodnevnica razjeda u vidu visokih računa, kredita, posla, pa onda deca, zbog svega toga svaki drugi od nas ima čir na želudcu, stendove na srcu i visok krvni pritisak, hemoroide. U inat svemu tome, vino, cigareta, društvo, Čola… Osmeh. Zdravlje! Uzdravlje i živeli!

Eto, ovo je izletelo iz mene dok kuvam podvarak i polako primećujem da su se klinci smirili u sobi. Ljubav, pa svakako da ja nisam ovde merodavna da pričam o tome. Nisam iz te happy komune širimo ljubav a ne rat. Svakako, rat ne podržavam a i ljubav, ma volite se ljudi koga briga. Bolje bi bilo da krenemo u razmišljanje da svako ima pravo da voli koga hoće i ko mu prija. Volite se naravno. Šta me briga. Ja imam mog debelog koji me nervira svakodnevno i kog uprkos svim tim manama, volim. I kada prdi i kada podriguje, kada noću krišom jede, kada me pogleda tugaljivo jer mi je skrkao saksiju sa cvećem dok se igrao sa klincima loptom po kući. Sve je to ljubav. Volim ga iako je bezobrazan. On je moj, pa šta sad…

Ručak! Deco! Postavljeno je! Ulazi i tata, ajmoooo!!! Perite ruke svi, jao bre deco a i ti Milane, prvi ti… Sto puta da kažem!

Ručak. Mi. Smeh. Podrigivanje. Sergej štuca, Mia se zagrcnula hranom od smeha, Milan pravi smešne face, ja jedem beli luk i derem se na sve njih. Smišljamo kako Deda Mrazu da napišemo spisak poklona za doček.

Moja verzija svega što sam poželela oduvek, za svaku Novu godinu, bila je za tim stolom… Baš ovako, nesavršeno savršena.

Srećna Nova godina i svi praznici,

Love ya all,

JustMelissa

Dosta vas me pitalo kako to da sam ponovo počela da pišem kolumne. E, pa evo ovako… Ugasiš televizor jedan ceo dan. I mobilni ako je moguće. Sedneš ispred ogledala i neverovatno je to kako reči same kreću. Prvo počnete da pričate sami sa sobom. Onda shvatite da je lakše nekako da sve to stavite na papir. Bićete iznenadjeni koliko toga imate sami sebi da kažete, priznate…

I zdravo je to, pravo da vam kažem. Ko bi vas razumeo bolje od vas samih, realno. Ko vas zna bolje? Niko. E zato, uzmite lepo tako ponekad oduška sebi, i popričajte sami sa sobom.

Na kraju krajeva, sebe bar ne možete udariti kada kažete onom odrazu u ogledalu- majmune jedan glupi.

Dugo mi je trebalo. Da se oporavim. Da zaboravim. Pa sve opet iz početka. Kao što prodje svaki dan, mesec, godina, vreme leti, briše sve tragove ružnog. Ostane doduše, gorčina poput kiseline u stomaku koja razjeda. Kada se setim svega, nekako kao da sam to druga ja tamo i ova ovde, sada. Ma ko će ga znati, vrag da ga nosi… Neka ide, neka voda nosi. Sve je počelo do rodjenja Sergeja i načina kako je došao na svet, te muke, molbe, molitve i preispitivanja, danima su me morili. Bila sam iscrpljena od sebe same, jer kriva sam, a znam da nisam, ali lakše ću da krivim sebe jer sebi mogu da naudim, jer onima koji jesu krivi… Ne mogu ništa. A to je bolelo više od svega. Ipak, mali Denis napast je dokazao da silno grešimo ako smo i pomislili na drugačiji ishod cele priče sem ove gde on sada lupa sve po kući. Elem…

Nisam ja rodjena da se ne smejem, da kada se najgore osećam obučem najlepše odelo, da prkosim vetru, spavam u zoru. Noć kradem od budnih, plazim se Mesecu i sve tako redom… Da, nekada me sve to podseti da  sam samo dete izgubljeno u telu već zrele žene.

Kako to smešno zvuči, zrela žena, ja.

Kada sam bila mala, mama mi je često govorila da nikako sebi ne smem da dozvolim da budem slabić. Žena si, moraš, hoćeš, znaš i treba.

Majko, kako su godine evo prolazile mogu da ti poručim samo jedno:

Ne moram ja ništa.

Sergej me naučio da danas je dan koji mi je dat da ga proživim najbolje što mogu. Samo mogu biti jako glupa da na stvari gledam iz negativne tačke. Jeste grozno, svuda, i biće još gore. Ali nisam ja ta koja mora da vodi brige sveta. Imam dosta svojih briga, tako da mi Donald Tramp uopšte nije zanimljiv ni da očistim rernu sa njim. Ime mu baš zvuči kao neko sredstvo za čišćenje, jel da? Očistite masnoću sa Trampom!

Bila sam na piću sa Rokanom (Stanwikom), i baš smo pričali o tome da hoćemo da se od sada pa nadalje, sva naša druženja završe osmehom. Jer tako. I vinom, naravno. Zar nije to bolji način da me pamti? Ono, u slučaju da me drmne Jugo ispred Maksija. Ili da pamti namrštenu mene kako meljem o računima? A, šta kažete?

Fazon jao Rokana, e da pa sedeli smo zajedno, baš je bila utučena… užas…

Ili:

Jao , e baš smo se ismejali, tako je bila vesela…Nasmejana.

Stvar za mene je jasna. Neću da umrem kao namrgodjena baba Kurana, koja ide od vrata do vrata, od kone do kone i torloče o svojim mukama. Hoću da me pamte kao neku tamo blesavu Milicu koja se smejala i kada niko nije znao da u duši joj „liju kiše“ Zorice Marković. Ali zaista, da li ste se zapitali kako će vas ljudi pamtiti i po čemu? Ne govorim o kamionima i avionima, kulama i gradovima, besnim kolima. Ko to još pamti i koga briga, realno. Ionako će vas mrzeti iz dna duše ako ste bogati, a žaliti ako ste siromašni. Ali, samo jedna stvar je više nego merilo sreće, koja se pamti i kod bogatasa i kod siromaha… Osmeh. Isti je kod svih, tamo gde vlada sreća, taj osmeh doseže zvukom daleko. I ne moram ja ništa, sem da se smejem. Svaki dan. Svaki tren. Jer to niko ne može da mi oduzme, izmeri, zabrani.

Dok sam stajala iznad inkubatora u kom je ležao mali prdan, u jednom trenutku primetila sam kako se lagano pomera. Rukicama maše i kao da me doziva ka sebi. Prišla sam njegovom uzglavlju i videla… Osmeh.

Život. Smrt. Vera. Nada.

Sve je bilo sakriveno u tom malom osmehu.

I ne želim da znam kako je moglo da bude, jer znam kako sada jeste, ali svejedno, taj osmeh ostao je urezan da pamtim da i kada mi se plače, ja moram da se smejem, od sada pa zauvek. A vama ostavljam dragi moji, da se zapitate malo o tome kako će vas drugi pamtiti, jer život je čudo, a jedan maaaliii crveni Jugo uvek vreba sakriven negde tamo…