Bilo bi lako, da nije tako

Udah, izdah… Srk kafe, pogled ka prozoru. Magla pomešana sa smogom, užurbani koraci ljudi koji odlaze na posao. Osećam ritam njihovih koraka kako se mešaju sa otkucajima moga srca. Uzdah, izdah…  Mirno je sve, ili bar tako izgleda. Sve je isto, a ništa nije. Rekla bih nešto, a ćutim. Odavno mi reči stoje zaglavljene u ustima, trulež neispisanih stranica prožima mi telo. Vraćam se po ko zna koji put za radni sto, ruke na tastaturi, belina strane štipa mi oči, kakofonija srka vrele kafe i uzdaha.

Jesen je došla nekako mučki, sa leđa. Ne volim tu razigranost boja po parkovima, golo drveće, miris pečenih paprika. Ne volim ni miris ruzmarina u rano jutro, ne volim mokre, današnje novine na kućnom pragu. Ne volim bake koje šetaju svoje unučiće, ne volim da čujem kako ih milozvučno prizivaju sebi, grle ih i utopljavaju. Ne volim. Trule reči, kao trulo lišće.

Topao čaj, topao zagrljaj. Promrzle ruke. Neke nove ljubavi na klupi koje za zaklinju na večnost. Ne volim. Kiša koja mi kvasi sveže ispeglanu kosu, pravi brazde na našminkanom licu.

Pakujem stvari, odlazimo u selo. Nervozno sklanjam stvari sa kauča, dečije sobe, ignorišem mejlove sa posla. Pozivi na mute. Nisam tu. Deca mi lagano šibaju po živcima svojim razdraganim pesmicama, njihov ničim izazvan optimizam ulivao mi je sve veću nervozu. Kome se radujete? Šta hoćete?! Smirite se, zaboga!

U trenutku izgovorene reči, zaustavila sam auto, udahnula duboko i srknula kafu iz termo šolje. Deca su me pogledala kao da sam nekakvo strano biće sa likom njihove majke, ali ni trunkom one nežnosti i milosti. Stigli smo nešto brže nego inače, na kapiji nas čekaju široki osmesi, iskreni zagrljaji. Ne volim, mrzim!

Foto: pexels-molly-champion

Vadim stvari iz auta, mrsko i odvažno.

„Žurimo nazad, sutra što pre se vraćamo…“, izgovaram nadrndano, dok se usplahirana lica krive u setu. Ostavljam sve iza sebe, odugovlačim taj odlazak. Ne volim. Srk kafe onako prostački, stavljam šoljicu na tacnu zvučno i odsečno.

„Moram da idem… Neću dugo…“.

Sela sam u auto, okrenula ključ, ubacila u brzinu. Ušla sam u poznati sokak, jesenje ruže, ruzmarin, ma ne volim!

Korak po korak, mučnina u stomaku, znojim se, hoću da se okrenem i odem što pre. Ali nisam, sela sam na trem, gledala te živopisne boje njenih ćilima onako, nevešto prebačeni preko kapije. Miris pržene kafe osećam kroz polupani prozor. Metalna kofa ispred ulaznih vrata, prazna. Metla naslonjena na kuću, stazica prekrivena lišćem. Ne volim…

Sedela sam dugo, čekala da se pojavi. Zašto me nije dočekala na kapiji? Kuda se denula? Kuda tumara po ovakvom vremenu…

Gladna sam, gde je vruća lepinja? Kajmak? Zašto je kofa za mleko prazna?

Ljutito ustajem, sedam u kola. Želim sve da joj prebacim, za sve što ne volim, a volela sam. Dolazim, parkiram auto. Zalupila sam vrata najjače što sam mogla. Okrenula sam se. Uzdah, izdah… Koraci su sve sitniji, galama u mislima se stišava. Dolazim do tebe.

Kupila sam debele čarape. I onu kremu što si mi tražila. Napravila sam krofne. Nisam se popravila, lažem kada ti kažem da jedem redovno. Što me nisi sačekala, bar još malo?

Što me tako gledaš? Reci nešto…

Sela sam na podzidu oko grobnice, okrenula joj leđa. Bila sam ljuta, gladna, hladno mi je, Nano… A ti, ništa… Ništa… Sedela sam tako nepomična, bez reči, dugo. Zavolela sam jesen. Morala sam. Pomirenje je došlo spontano, shvatila sam,  jedino te mogu  videti u bojama, čuti u vetru, osetiti u grani ruzmarina ispred stare kuće…

Vratila sam se deci. Skuvala kafu, sela na terasu i u tišini posmatrala kako se igraju sa dedom. Baka koja se vrzma oko njih, umilnim glasom sebi ih priziva. Želela sam tu sliku da upamtim i kada se vratim u Beograd.

Udah, izdah… Srk kafe, pogled ka prozoru. Magla pomešana sa smogom, užurbani koraci ljudi koji odlaze na posao. Mogu da osetim ritam njihovih koraka kako se meša sa otkucajima moga srca. Uzdah, izdah…  Mirno je sve, ili bar tako izgleda. Sve je isto, a ništa nije. Rekla bih nešto:

Nedostaješ mi, ljuta sam, ćutala sam jer si me ostavila Nano. Bila si ceo moj svet, a nikada ti nisam rekla koliko te volim. Koliki si deo mene. Izvini za svako nisam mogla, nisam stigla, a mogla sam i stigla bih ja sve… Izvini za svaku nemarnost, bezobrazluk. Voleću jesen kao što volim tebe, voleću svaki dan i sve u njemu, jer ti si deo zemlje, mog neba, vazduh koji dišem. Udah, izdah…

Foto: pexels-andrea-piacquadio