Smehom strah pokrijem

Dugo mi je trebalo. Da se oporavim. Da zaboravim. Pa sve opet iz početka. Kao što prodje svaki dan, mesec, godina, vreme leti, briše sve tragove ružnog. Ostane doduše, gorčina poput kiseline u stomaku koja razjeda. Kada se setim svega, nekako kao da sam to druga ja tamo i ova ovde, sada. Ma ko će ga znati, vrag da ga nosi… Neka ide, neka voda nosi. Sve je počelo do rodjenja Sergeja i načina kako je došao na svet, te muke, molbe, molitve i preispitivanja, danima su me morili. Bila sam iscrpljena od sebe same, jer kriva sam, a znam da nisam, ali lakše ću da krivim sebe jer sebi mogu da naudim, jer onima koji jesu krivi… Ne mogu ništa. A to je bolelo više od svega. Ipak, mali Denis napast je dokazao da silno grešimo ako smo i pomislili na drugačiji ishod cele priče sem ove gde on sada lupa sve po kući. Elem…

Nisam ja rodjena da se ne smejem, da kada se najgore osećam obučem najlepše odelo, da prkosim vetru, spavam u zoru. Noć kradem od budnih, plazim se Mesecu i sve tako redom… Da, nekada me sve to podseti da  sam samo dete izgubljeno u telu već zrele žene.

Kako to smešno zvuči, zrela žena, ja.

Kada sam bila mala, mama mi je često govorila da nikako sebi ne smem da dozvolim da budem slabić. Žena si, moraš, hoćeš, znaš i treba.

Majko, kako su godine evo prolazile mogu da ti poručim samo jedno:

Ne moram ja ništa.

Sergej me naučio da danas je dan koji mi je dat da ga proživim najbolje što mogu. Samo mogu biti jako glupa da na stvari gledam iz negativne tačke. Jeste grozno, svuda, i biće još gore. Ali nisam ja ta koja mora da vodi brige sveta. Imam dosta svojih briga, tako da mi Donald Tramp uopšte nije zanimljiv ni da očistim rernu sa njim. Ime mu baš zvuči kao neko sredstvo za čišćenje, jel da? Očistite masnoću sa Trampom!

Bila sam na piću sa Rokanom (Stanwikom), i baš smo pričali o tome da hoćemo da se od sada pa nadalje, sva naša druženja završe osmehom. Jer tako. I vinom, naravno. Zar nije to bolji način da me pamti? Ono, u slučaju da me drmne Jugo ispred Maksija. Ili da pamti namrštenu mene kako meljem o računima? A, šta kažete?

Fazon jao Rokana, e da pa sedeli smo zajedno, baš je bila utučena… užas…

Ili:

Jao , e baš smo se ismejali, tako je bila vesela…Nasmejana.

Stvar za mene je jasna. Neću da umrem kao namrgodjena baba Kurana, koja ide od vrata do vrata, od kone do kone i torloče o svojim mukama. Hoću da me pamte kao neku tamo blesavu Milicu koja se smejala i kada niko nije znao da u duši joj „liju kiše“ Zorice Marković. Ali zaista, da li ste se zapitali kako će vas ljudi pamtiti i po čemu? Ne govorim o kamionima i avionima, kulama i gradovima, besnim kolima. Ko to još pamti i koga briga, realno. Ionako će vas mrzeti iz dna duše ako ste bogati, a žaliti ako ste siromašni. Ali, samo jedna stvar je više nego merilo sreće, koja se pamti i kod bogatasa i kod siromaha… Osmeh. Isti je kod svih, tamo gde vlada sreća, taj osmeh doseže zvukom daleko. I ne moram ja ništa, sem da se smejem. Svaki dan. Svaki tren. Jer to niko ne može da mi oduzme, izmeri, zabrani.

Dok sam stajala iznad inkubatora u kom je ležao mali prdan, u jednom trenutku primetila sam kako se lagano pomera. Rukicama maše i kao da me doziva ka sebi. Prišla sam njegovom uzglavlju i videla… Osmeh.

Život. Smrt. Vera. Nada.

Sve je bilo sakriveno u tom malom osmehu.

I ne želim da znam kako je moglo da bude, jer znam kako sada jeste, ali svejedno, taj osmeh ostao je urezan da pamtim da i kada mi se plače, ja moram da se smejem, od sada pa zauvek. A vama ostavljam dragi moji, da se zapitate malo o tome kako će vas drugi pamtiti, jer život je čudo, a jedan maaaliii crveni Jugo uvek vreba sakriven negde tamo…