Ogledalce, ogledalce… Ko je…?

Polako se utapam u ono što se zove očaj svakodnevnice. Ili su to samo godine. Možda vreme?

Ne znam…

Kao mala često sam gledala mamu i taj njen tupi pogled u očima… Kada se zamisli i odluta nekuda… Da li od umora ili od dosade koja je prožimala svaki njen dan, iste stvari, isti ljudi, ista kretanja. Bila je žena puna lepote, sa pogledom koji je sve više bio ispunjen očajom i dubinom. Pre par dana spoznala sam tu dubinu u mom pogledu. I to me navelo na razmišljanje. Zašto se vremenom prepuštamo očaju gledajući stare slike, čitajući stara pisma, videvši staru ljubav na ulici, starog prijatelja? Zašto ne možemo da budemo u ovom istom momentu isto tako srećni kao što smo to nekada bili? Šta nam to fali i koliko? Čemu ta dubina?

Ako smo sami sebi birali put, sreću i sve ostalo, zašto nam onda ta dubina oduzima sjaj u očima?
Zamišljeno gledam sebe u ogledalu izgubivši se u sopstevnim očima. Šta ja to vidim i ko je ta žena? Da li je ispunjena i srećna? Da li je voljena, da li je uradila sve što se zaklela kao mala da će uraditi pre nego što je realnost i surovost života udarila šakom po glavi? Zar se i Vi ne zapitate isto to, ko sam ja i šta radim ovde?

Da… Čudan je taj psihološki momenat u svima nama kada želimo pobediti onu tamniju stranu koja nas konstantno opominje na sve naše neuspehe i promašaje. Ali ta strana je upravo ono što je pokretač u nama i što nam daje vetar u ledja. Teško je, znam, kada se pogledaš u ogledao i shvatiš da si pogrešio i da si sebi upravo priznao najgoru istinu, da nisi zadovoljan sobom i onim što si uradio. I eto je, ta dubina pogleda sve se više prožima našim očima, pitanja su sve brojnija a odgovora sve je manje, do trenutka kada ih nema, ne postoje. Upravo tada dubina se nazire najviše, kada sami sebi ne možete dati odgovore na postavljena pitanja. A koja su to pitanja?
Pričala sam nedavno sa dobrom prijateljicom o njenom životu i svakodnevnim stvarima. Faks, izlasci sve je to standarna priča. Ali, stvari kreću da se naglavačke okreću u njenom već pomalo dosadnom i zabrinjavajuće samačkom životu. Ono što mi je ispričala ja vama svakako neću do detalja ispričati jer sama činjenica da ovo pišem, čini da se osećam loše, ali, ta njena hrabrost i volja da se odgurne i bude srećna, sada, ovde u ovom životu, prosto me ostavila bez reči…
Ona je inače neko ko je svašta prošao u životu, nije se libila ni dobrog ni lošeg zarad malo slavlja i zabave. Bila je devojka na koju si uvek mogao da računaš ako ti treba dobar izlazak i malo partijanja. Svakako i dobar drug, brat, sestra šta god treba. Bilo je prosto nestvarno i neočekivano da ce njena silueta neprimetne devojke iz predgradja zapasti u oko jednom od najpoželjnijih muškaraca iz grada. Ne on nije bio lepotan, ni zavodnik, prosto imao je to nešto. Devojke iz kraja na prvu su mu padale u naručje, voleo je što je poseban i svoj, jedinstven i pomalo grub. Tajanstvenost je njegovo drugo ime. On je ljubavnik ne švaler, on voli, veruje, on je odan. On je poseban. Čini je srećnom. I to joj je dovoljno.
Dok je govorila o njemu prosto mi se gadilo. Da, svakako on je Supermen koji uleće ženama u krevet i dok kažeš Kripton eto njega napolje, odradio pos’o. Mislim se ja… Ma da. Ali puštam je da nastavi.
– Jedina stvar u celoj priči je ta što je on… Ovaj…
Zastaje ona…
– Šta?
– Oženjen…
– Šta?! Devojko draga!
Malo je reči grdnje i pomalo pretnje koje sam joj uputila na kontu njegovog statusa. Nije je bilo briga, bila je potpuno svesna rizika u koji se upušta i da su snovi o kojima sanja a to su po koji sat slobodan sa njim, možda po koji vikend, jedino što će od njega dobiti, sasvim dovoljno da živi sa tim. Srećna. Nije mu tražila ništa sem odanost i nežnosti s vremena na vreme. A onda sam videla nešto što odavno nisam kod drugih, sjaj. Sjaj u očima umesto dubine. Bila je prosto zaljubljena, srećna i ispunjena. Ma koliko su moje reči bile apsolutno tu oko nje i u njenoj glavi, toliko surove i istinite, ona je samo želela da bude srećna u ovom momentu koji živi.
Kada se pogledam u ogledalo, posle toliko puno vremena, ja vidim sebe, a ne nekog stranca čija silueta podseća na mene – rekla je… Prazna i neispunjena duša, sa tamnim očima, činila je njen svet vidljivim za nju po prvi put. A činjenica da je zauzet i tudj, samo je ohrabrilo da se otisne i dalje u avanturu jer oženjen muškarac ne može da naudi, jer nema šta ni da ponudi… Dok je to izgovarala shvatila sam da poenta naše priče nije bila preljuba ni moral. Samo puko preživljavanje i malo sreće u očima jedne obične devojke iz predgradja. I to je sve…
Setila sam se moje mame… Te retke trenutke sreće u njenim očima upravo sam vidjala u tim momentima spoznaje da je ona samo željna ljubavi i nečije pažnje. Da nije zaboravljena, sama. Željna dodira i nežnosti, nečeg drugačijeg od onoga na šta je i sama navikla. Bila je prosto željna promene.
Samo sam pognula glavu i nastavila gde smo stale pre nego što je pomenula da je oženjen. Pričale smo kao da to nije uopšte tema za razmatranje. Jedna kafa postale su dve. Pa jedno, drugo, treće vino, otvorilo je vrata spoznaje o toj avanturi za koju nisam znala da postoji u životu jedne sasvim obične devojke iz predgradja… Što je više pričala oči su bile sve sjajnije. Ostavila me bez mogućnosti da komentarišem bilo koji segment njenog daljeg plana i budućnosti sa tim čovekom.
I sada moje moralno malo čedo u meni čeka odgovor na pitanje, da li je bolje biti nemoralan i srećan sa sjajem u očima, ili biti moralan i častan sa dubokim, praznim pogledom u daljini?
Šta ste vi? Koje od ova dva? Jeste li stali pred ogledalo? Šta ste videli?
Nemojte mi reći.
Jer neću ni ja vama.
Ostaje samo tajna neizrečena izmedju ogledala i svih nas…