Dobar dan. Moje ime je Milica Maksimović i ne pijem već dva meseca. Majka sam dvoje dece… Novinar po struci. Udata.
Ovako zamišljam da započnem seansu kada odem na terapiju. Ne pijem alkohol koji je deo mene, mog bića. Moj stil. Nešto moje.
Ali zato sam zavisna od lekova koje pijem, koji su takođe postali deo mene. Moj stil. Nešto moje.

Reakcije su skoro slične, osećate da ste opušteni, nemate osećaje niti kontroli tela, mešate razum i iluzije. Činite sulude stvari. I jako vam se spava.
Posle operacije i slinlih lekova i saznanja da sam imala predinfraktno stanje i da sam ga nosila kao najlepšu haljinu danima praveći se kao da se ništa ne dešava, shvatila sam, biti pijan i pod lekovima nema prevelike razlike… Samo jedno budi emocije dok drugo sasvim poništava.

Danima se vučem po bolnicama i svaki put kada svratim u kafić pored hrama, uvek na isto mesto pored prozora. Naručim espreso sa mlekom i zaustim čašu crnog. A onda se prenem kao iz sna i kažem “ceđenu”. Pijem ja nju, pije ona mene…

Novogodišnja euforija, svi nekuda žure sa kesama. Poklonima. Gledam ta lica. Pokušavam onako polusvesna od rivotrila da shvatim jesu li ti osmesi zaista od srca ili samo zato što je Nova godina.
A kako to da se ne smejemo tako čitave godine nego samo tih par dana?

Ok, razumem da će mnogi pomisliti da je moj cinizam i sarkazam dosegao vrhunac. Ali briga me. Ja se ne smejem od srca već mesecima. I nemam nasmejane slike sa porodicom pored jelke.
Čak sam i jelku nakitila kao preko one stvari. Mia me optužuje da nam je kuća dosadna. Nema nakita, svetiljki… svega!
I znate šta… Po prvi put me bilo baš briga.
Gde ste svi kada mami treba smeha, radosti, pažnje tokom godine? Da me neko pita jesi umorna? Hoćeš odmor? A svi sve želite tih para dana pred doček za sebe. I Deda Mraza, paketiće, predstave.
I sve im to obezbedimo samo zarad osmeha i malo “magije”.

Platila sam račun i istrčala iz kafića kao da imam neki cilj, a zapravo bežala sam od same sebe. Od one Milice koja ne ume više da se pretvara.
Setila sam sam se sebe za jedan doček imala sam svega par godina. Devedesete i inflacija, paketić ko ti kupi čuvaš ga do Uskrsa.

Jedina moja želja bila je da mama bude uz mene to veče kada se nebo obasja vatrometom. Radila je, često je bila odsutna. Sestre svaka na svoju stranu, a ja sa familijom gledam kako se grle i ljube sa svojom decom. Ja u ćošku sobe držim paketić. I želim samo nju. 
Nikada joj nisam rekla to. Ali tog dana u kafiću shvatila sam zašto mi je muka od pretvaranja.
Živite tolike godine sa nekim, svađate se, mirite, više ni sami ne znate na čemu ste. I samo će ta jedna noć da popravi sve? Jedna slika na Instagramu kako ste happy uz jelku?
A onda ćete se probuditi sledećeg jutra sa istom gorčinom u ustima i shvatiti da vi o toj osobi nemate pojma, da ste sa njim tolike godine i svake godine ga ljubite za doček a u stvari nemate blage veze šta on misli o vama. Kao znamo sve, a u stvari ledeni breg ispod.
Nama svima treba samo jedna noć da bi se voleli, slikali, grlili, smejali, zvali one koje ne zovemo skoro nikada. Lakrdija ako mene pitate. Laka zabava za visoku arisokratiju da se pokaže u najboljim toaletama i masna zabava za sirotinju uz “Tesnu kožu”. Eto vam vaše Nove godine. Radite sa njom šta vam je volja.
Od svega mi je bilo muka… Došla sam kući i po prvi put nisam ništa spremala za svečanu večeru. Obukla sam kostim Grdane, simbolično, jako, spremila zabavu u hodniku zgrade za sat vremena za svu decu i konačno videla da se svi smeju…

Shvatila sam koliko je malo potrebno da budemo nasmejani i bez te silne hrane i pića. Lažnih zagrljaja. Žene su sedele sa jedne strane, pile vino ćaskale o dosadi koja ih ubija svaki dan i da im je baš ovo trebalo. Muškarci su pili pivo sa druge strane i pričali o fudbalu. Deca u svom fazonu svi u maskama srećni što rade šta žele.

Stajala sam sa strane. Pila vodu. Onako kao noćna mora iz crtaća deca su mi prilazila a ja bih im govorila da ne budu li poslušni sledeće godine od poklona nema ništa!
Dobila sam aplauz od roditelja, po prvi put i njima neko da saspe istinu u lice.

Processed with VSCO with f2 preset

A onda je došla ponoć i sve kako to ide. Nisam mu čestitala ništa, rekla sam mu da me poljubi sutra, prekosutra, ujutru. Onda kada nema razloga za to. Bio je zbunjen.
Otišli smo na spavanje. Gledala sam u zvezde. Tražila sam baš onu koja mi nikada nije ispunila samo jednu želju… Ali nema veze…

Shvatila sam da sam po prvi put svog muža videla kakav je zaista dok je u ćošku pio pivo, posmatrala ga kako se smeje i zapitala “Jel zaista on to što je to, ono do kraja?”

Pogledala sam decu. Ja sam za njih uvek tu. Oni neće tražiti zvezdu kao ja. A da li će biti zahvalna za tonu poklona… ne verujem.

Tada mi je postalo kristalno jasno koliko mrzim Novu godinu. Jer želim tog čoveka koji me ljubi za doček onako svečano, da uvek me ima uvek tokom cele godine, ne samo tada, da bude sve onako kao iz srca. Želim da me vidi svaki dan ovakvu kakva jesam, ne samo tu noć u 00:00. Želim malo sreće svaki dan. Zar tražim previše? Nisam savršena… A ko je.

Oboje smo se složili da je u nekom trenutku potrebno da oboje idemo na seanse.
Jer ga volim 365 dana u godini. A ne samo to veče. I zato želim da ovo uspe…
A vama svima želim sve što hoćete za sebe. Ali samo bar jedno priznajte, gde je vaša mera sreće.
Fotka na Instagramu? Ok. Sa zimovanja? Ok.
Samo nemojte tražiti onda zvezde po nebu jer nas je previše koji smo se pretvarali pa došli ovde gde smo.

Moje ime je Milica Maksimović i nisam okusila alkohol dva meseca. Pijem lekove, idem na terapije. Vi o meni znate dosta, ja nemam pojma ništa o vama. Naša seansa može da počne.