Napolju hladno, oseća se miris snega. Hodam po bljuzgavici, trčim na bus. Infektivna pa Torlak. Ulazim u kliniku i mučninu mi stvara sam miris urina koji se probija iz hodnika.

” Soba 4 čekajte da vas prozovu, sledeći!”

Ulazim i vidim lica ljudi koji sede satima, svaki put sa nekim pogledom nade ka vratima ordinacije. Sela sam na polomljenu stolicu i čekala skoro dva sata i ja…U glavi mi se motaju datumi, zakazivanja, jesam li popila lekove, kad beše Mia ima kontrolni, Sergej nije poneo pidžamu…

Maksimović me trgnulo kao iz najludjeg sna, da sam se u trenutku zapitala “Šta ‘oće bre ova?”

Završavam šta imam i pri izlasku iz hodnika u uglu sobe za hitan prijem vidim stolicu i devojku kako sedi pored majke koja leži. Tiho je jecala, brisala nos rukavom od jakne onako, prava tinejdžerka u svetu svojih idola obučena u crno.

Pitala sam ženu pored mene dok čekamo u redu za overu, šta se zbiva.
“Ma… ono najgore…”

Okrenula se i nastavila u svoj red. Videla sam samo dok zatvaraju vrata sobe da devojka leži na majčinin nogama… Vrata su se zatvorila i nastao je muk u čekaonici.
Polomljena od samog prizora, od sopstvene muke i iscrpljenosti, dolazim kući. Otvaram vrata, deca, klinci haos.
“Dodji za sekundu u sobu”, reče on ozbiljno.
“Komšija sa prvog je umro, mali ne zna ništa o tome, zamoljeni smo svi da sa njim o tome ne pričamo. Ok?”

Klimnula sam glavom onako još mokra od kiše…

Setila sam se one devojke sa klinike.
Deca, klinci haos, spavanje. Nisam mogla da zaspim…

Drugar je i ide sa Miom u školu, dete je divno i malo je reći naviknuto na situacije gde mu svako malo hitna dolazi da pomogne tati koji je bio jako bolestan.

On će se sutra igrati kao sva druga deca, verovatno će pikati fudbal, možda upravo piše prvo ljubavno pismo Emi, a sigurno se svađa sa drugom zbog sličica. Možda mašta o prvom snegu i sankanju sa ćalom. Ili na ono obećanje da će dobiti tablet ako bude dobar u školi. Možda čeka da dobije novi komp za Novu godinu, jer stari ne podržava konfiguraciju igrice kako mi jednom reče.

Pitam ja vas sada i kako se to radi… Kako reći tom detetu…

Kada su mali, oni nisu svesni dešavanja, kada si odrastao boriš se sa tim, a kada si kao jedan sedmogodišnji dečak? Šta on radi?

Kako on zaboravlja, kako se on bori?
Niti zaboravlja a još manje se bori sa tim…

Ćuti.

On i dalje ne zna… ali ćuti…

Svaki dan po bolnicama pitam se samo jedno… Kako ćutanje postaje toliko glasno da razara uši svih nas, taj muk kada ima silinu mora, jačinu vetra?

Svako od nas nosi to ćutanje u sebi, gubimo drage osobe, borimo i zaboravljamo tu bol, ili se bar pretvaramo da je zaboravljamo zauzeti svakodnevnim sitnicama.

Ali kada zaista ćutanje prestaje? Jel prestaje?

Sutradan sa Batuta otišla sam u Centar za mentalno zdravlje.
Dok sam se penjala na sprat u liftu bilo me sramota, nelagoda je prožimala moje telo. Ušla sam unutra. Popunila sve formulare.

”Dobar dan, kako ste, sedite.”

Prestala sam da ćutim… za sebe, za malog Miloša, za sve one osobe koje sam stvorila o sebi za druge. Da misle kako sam jaka jer ĆUTIM. Zato sam sebe dovela do situacije u kojoj sam i gde se zdravlje stavlja iznad svega i svih…
Ali jedno znam, tu smo svi za njega i nadam se da će neka neka nova generacija nas roditelja učiti te klince da nikada, ali nikada ne ćute… A ovo je za tebe Miloše,

Mali Prinče

„ Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću stanovati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!

On se i dalje smejao. A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvek prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva …  I tvoji prijatelji biće iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: ‘Da, zvezde me uvek zasmejavaju!’ A oni će pomisliti da si lud. Podvalio sam ti… On se i dalje smejao… To će biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…“