Nisam odavno pisala. Možda zato što sam lenja, možda zato što nemam vremena. A možda i zato što nemam petlju da vam se otvorim po prvi put i kažem sve što mi leži na duši.

Pošišala sam kosu, stavila prsten na palac. Stavila kosu iza ušiju, u davno zarasle rupice od minđuša nakačila alke. Nokte obojila u crno. Ponovo sam osetila onu staru sebe, negde davno zaboravljenu devojku koja buntovno korača ulicama grada sa kojim je stalno u svađi. Znala sam da moram da je vratim, jer mi je potrebna više nego ikada pre…

Klinci su već skoro dva meseca u selu. Imala sam dovoljno vremena da se posvetim sebi, njemu, nama. Dođem sa posla i podignem sve četiri u vis. On skuva kafu, spremi ručak. Posle toliko godina dala sam sebi za pravo da se ne osećam loše što sedim i ne radim ništa. Ama baš ništa. I svidelo mi se to da me neko tetoši i brine se o meni. Svidelo mi se to da neko brine da li sam gladna, žedna. Da me pita kako sam, da li sam umorna.

Budimo iskrene, svaka od nas koja ostaje kući sa decom, zna na šta mislim kada kažem da se rad koji obavljamo tokom dana apsolutno ne vidi. Jer, vi ste tu pa ste tu i sve je isto i uštirkano svaki dan. A to što ste se polomile da raspremite kuću i nahranite decu, skuvate ručak, koga briga za to? Svaki dan je prokleto isti i nevidljivi ste za ukućane poput senke na ulici.

Od kako sam počela da radim shvatila sam da me prašina na stolu, nepopeglan veš i musavi prozori apsolutno ne zanimaju. Sada kroz te iste prozore s mirom gledam dok pijem kafu. Decu sam pre umela da kažnjavam za brljanje i mrljanje po prozoru. Sada ih lično prljam dok prstom pratim kapi kiše i mirno gledam kako se slivaju niz te iste prozore.

Postala sam drugačija, vidim to i osećam. Nemiri se stišavaju. Unutrašnji glasovi nestaju. Mirnije spavam, ali…

Nikako ne mogu da pobegnem od osećaja nemoći da pomognem.

Bio je to četvrtak, radni dan i sasvim obično jutro okupano zracima Sunca. Koračala sam ka poslu sitnim koracima, noge su mi bile teške kao da su ispunjene olovom. Znala sam da je to taj dan kada će tata konačo dobiti rezultate biopsije.

Cupkala sam nervozno nogama toliko jako i nekontrolisano da sam pomerala tastaturu sa stola. Živčano sam grickala nokte i do krvi počupala zanoktice.

„Uf, jebem ti budalu… Sva sam se isflekala od krvi!“

Udahnem, izdahnem. Zvoni telefon, sa druge strane on koji mi saopštava laganim tonom da sednem i da se smirim. Griža savest što nisam otišla ja po rezultate nego moj suprug, izjedala me kao jabuku crv.

„Aha… Pa šta kažu, jel to dobro ili kako… Aha… Ajde čujemo se kasnije…“

Spustila sam telefon i naslonila se na stolicu. Nepomična, sedela sam nekoliko minuta dok me koleginica gledala upitnim pogledom mahajući rukama. Ništa joj nisam odgovorila. Bilo joj je sve jasno i bez da kažem išta. Pomazila me po kosi i ostavila da se saberem.

Imala sam osećaj kao da sam dobila anesteziju u celo telo. Nisam vladala telom, jezik je bio ukočen a mozak kao kaša.

Kako drugačije reaguje čovek kada sazna da mu neko toliko blizak boluje od raka…

Smirila sam se i pregledala nalaz koji mi je fotografijom dostavio suprug. Šta ja prokleto znam na ovim nalazima i šta znače ovi brojevi! Opet se saberem i okrenem par brojeva osoba koje se razumeju u medicinu. Ok, ok… Idemo po redu. Polako, diši… Dok sam se sabirala i oduzimala više puta, shvatila sam samo jedno, da ja moram biti prva koja će javiti svima njima rezultate. Tražila sam izgovore. Završavala sam posao, nalazila sebi obaveze samo da ne zovem. Radni dan je prošao a da nisam imala pojma ni šta sam radila, šta sam pisala, kome sam se javila. Ukočeno telo i kašasti mozak nisu davali znake života. Celu sebe stavila sam na Mute, Off, Shut down, Sleep, Restart.

Pakovala sam stvari i krenula sam ka stanu. Brzim korakom hodala sam pogrešnim smerom, samo sam hodala što brže mogu kao da me neko čeka, kao da kasnim. Telefon je zazvonio i naglo me probudio iz sna. Videla sam da sam daleko odmakla od mesta gde treba da budem na stanici, gde me inače suprug obično kupi kolima.

– „Gde si ti, ja sam na stanici? Jel idemo zajedno?“

– „Ja sam u Tašmajdasnkom parku, ne znam kako sam ovde stigla… Idi kući…“

Spustila sam slušalicu polusvesna gde se nalazim. Okrenula sam se i ispred sebe videla crkvu Svetog Marka, decu koja trče svuda naokolo, smeh, graja, fontane, ljudi koji trče, psi, ptice… Bilo mi je zlo i morala sam da sednem. Osetila sam mučninu i mogla sam da povratim tu na sred parka. Kroz glavu mi je prošao čitav život i samo sam se naslonila laktovila na naslon klupe. Počela sam da plačem, ridam. Iz mene je izašlo sve. Sve nagomilano i prećutano. Osetila sam kao da mi teret iz duše se sa svakom suzom na licu kida deo po deo i izazi vani, bilo mi je lakše. Uzela sam malo vode iz torbe i skrštenih nogu sedela ceo sat na klupi, sama.

Iskidane misli prekinula je plava devojčica koja je prišla i ljubazno me zamolila da joj dodam loptu koja se skotrljala ispod klupe. Dala sam joj loptu a ona mi se ljubazno zahvalila i nastavila da trči. Nasmejala sam se i setila…

Prestala sam da se sažaljevam istog sekunda, jer sam shvatila da me ovakvih dvoje balavaca treba za svaki naredni dan. Trebaju me i moji roditelji, sestre, prijatelji. Trebam sama sebi. Bila sam otrežnjena mišlju da je ovo samo još jedno iskušenje sa neba koje moram podneti jedinom preventivom koju imam. Smehom.

Zazvonio je telefon:

-“ E ćao tata, ovaj, uzeli smo rezulate i ono… Ma da, doneću ti za vikend i pričaćemo.“

-“ Znači, ipak neće još Pantelija da rikne, ostajem još među živim Topalovićima! „, zezao se on kako mi to umemo po uzoru na film „Maratonci trče počasni krug“. Bilo mi je lakše kada sam čula sa druge strane slušalice to što mi treba, smeh. Smejala sam se i ja, bacila sam još koju repliku iz filma i završila razgovor. Knedla mi je bila u grlu, ali osetila sam olakšanje. Smejali smo se. I on i ja…

Otišli smo kući za vikend svi zajedno, sestre su došle obe iz inostranstva sa klincima. Dvorište je bilo puno malih balavih stvorenja, što većih, što manjih, što starih, što mladih.

Ćale koji inače ne voli da se slika, tražio je da se svi okupimo i slikamo se. Svi koliko nas ima. Sedam unučića, zetovi, tri ćerke, mama i on. Pitala sam ga zašto to traži. Po prvi put u njegovim očima videla sam ono čega sam se plašila. Bio je to strah koji nisam očekivala. Jer, on je roditelj i on je taj koji se brine da se ne plašim ja. Po prvi put videla sam u njemu sebe a on u meni njega. Zamenili smo uloge. Ja sam bila roditelj, a on malo, uplašeno dete…

Slikali smo se.

Krenuli smo svako svojoj kući.

Krenuli smo i sa procedurama lečenja. Nadamo se najboljem.

Više ništa neću reći na ovu temu jer nemam šta, čini mi se, isplakala sam gomilu reči na onoj klupi u Tašmajdanskom parku. Nisam patetična, samo sam dete koje silno želi da to još dugo godina i ostane. A dete sam sve dok su mi roditelji živi. I nisam mogla da se ne zapitam, kada je došlo vreme da mi ćerka kreće u školu i trza mi iz naručja svojom blagom drskošću. Kada je to vreme kada shvatite da godine prolaze vrtoglavim tempom i dobijate bore, sede se naziru a glas je sve hrapaviji. Kada shvatamo da su roditelji smrtna bića koja nas neće zauvek čekati na kapiji doma i kada se konačno mirimo sa činjenicom da ostajemo sami…

Ne znam, možda sam lenja, možda nemam vremena. A možda i nemam petlju da vam se otvorim po prvi put i kažem sve što mi leži na duši. A to je da sam se doslovno … Ma ne ide da kažem, ali znate na šta mislim kada kažem i bez da napomenem ono „od straha“.

Pa sam se zato pošišala.

Stavila prsten na palac. Stavila kosu iza ušiju, u davno zarasle rupice od minđuša nakačila alke. Nokte obojila u crno. Ponovo sam osetila onu staru sebe, negde davno zaboravljenu devojku koja buntovno korača ulicama grada sa kojim je stalno u svađi. Znala sam da moram da je vratim, jer mi je potrebna da me podseti kako je to kada moraš da se boriš, da se smeješ i kada ti se plače, više nego ikada pre…

Dobro jutro…