Ima tako dana kada se sva pokunjim i ostanem u svom svetu, sama, kao u vakumu. Takva sam od kako je počelo leto. Obično sam leti sva happy i udari me uzbuđenje da pomislim kako bih se mogla upiškiti od sreće kada sa prozora ugledam more iz auta. Onaj uzvik, SMEH i naglašeno stavljanje do znanja da smo blizu. Volela bih da sam ostala to dete još uvek u sebi… Ne znam kako i ne znam zašto, ali Milica jedna u meni polako izumire i od nje ostaju samo blede senke onoga što je nekada bila. Možda mi fale moji prijatelji koji su tek sada počeli da stvaraju porodice, neki se odselili, neki su preko okeana. Ali jedno znam sigurno a to je da se iz mog srca nikada nisu ni makli.

Prestala sam i knjige da čitam. Ponekad otvorim po koju stranu da me mine želja. Čisto da sebe ubedim kako sam i dalje intelektualno biće sposobno da se bavi visoko inteligentnim temama o razvoju čoveka kao jedinke.

Šta mi se to dešava?

Na poslu sve ide svojim tokom, bar hvala nebesima na tome što zadovoljna odlazim na radno mesto. Kolege su mi svetla tačka tih osam sati. Pišeš i ne razmišljaš o nekim stvarima o kojima bih sigurno razmišljala da nisam tamo. Brzo sam se uklopila u sistem i malu družinu koja me primila kao ravnopravnog člana. Bilo mi je drago što imam osećaj pripadnosti… Nije bitan posao kao posao, koliko ljudi koji te sa OSMEHOM dočekaju ujutru sa kafom u rukama. Hvala ti Čiko sa bradom, hvala što me nisi bacio među lavove da me satru živu. Jer u ovom poslu nema puno milosti…

Ali… Svaki dan kada izađem iz redakcije, imam taj kamen u stomaku. To čekanje, to pusto čekanje i neizvesnost koja razdire svaku žilu na vratu.

Čekanje je gore od svake dijagnoze. Ne znam da li da plačem, radujem se ili se sakrijem u mišiju rupu. Da li sam optimista? Naravno da jesam. Moj ćalac mi je jednom rekao da živim tako da mojim prijateljima bude dosadno kada me više ne bude.

I bio je u pravu. Živela sam tako. Do sada.

Taj grozni mali crv sumnje gamiže po mislima, pušta svoje otrove u svaku moju poru. Hoću li imati sa njim još koju godinu, koliko, kada, zašto, kome, čemu? Milion i jedno postavljeno pitanje, odgovora BEZ. Niti koga da pitam, niti ko da mi kaže, šta je to što nas čeka. I tako dan za danom, postavljam sebi pitanja a svako pitanje mi pravi novu boru na čelu.

Danas sam saznala da imam nervozan želudac. Jel? Ma otkud to… Dobro da nisam pojela sopstvenu utrobu.

I onda ne mogu da se ne zapitam, da li sam ja spremna i dovoljno hrabra da ponovo prođem kroz sve to? Kako sam bila hrabra kada mi je dete otrgnuto iz naručja po rođenju, ostavljeno da se bori za život a da ga mama nije ni poljubila? Ili onaj dan kada nam je rečeno da možda neću moći da imam dece pa smo se kroz silne terapije shvatili da ipak greše. Ili onaj dan kada sam videla moju Kaću kako bez kose leži na onkologiji, kako se bez ijedne dlake na telu, modra i bleda smeje i sprda?

Od muke i besa, otišla sam kod frizera pre neki dan da se pošišam posle par godina gajenja kose. To me podsetilo na dan kada sam se zbog Kaće pošišala na ćelavo skoro. Da budemo iste. Da nam kose rastu zajedno, baš kako smo sve i radile zajedno. Setila sam se i toga da sam od tuge za njom završila na kardiološkom u Tiršovoj… Setila sam se ja dobro svega… Samo ne znam kuda se izgubila ta hrabra Milica u meni koja me vodila kroz bitke, i dobijene i one izgubljene. Bila sam general i posle bitke.

Juče sam se vraćala sa posla, uvijena u svoje misli. Ka meni je šetala žena koja me gledala pravo u oči. Mislila sam da prosi mada mi nije izgledala tako. Na tik od mene zaustavila se i rekla mi tiho, -NASMEJ SE-

– Molim? – uzvratih ja pomalo bezobrazno. Nije reč progovorila samo se nasmejala i otišla. Šta hoće bre ona, ko je ona meni da kaže da se nasmejem… Pomislila sam kako je to još jedna od onih baba koje vračaju za koji dinar. Htela sam da se okrenem i kažem joj sve što mi je stajalo danima na duši. Da na njoj iskalim sav svoj bes i tugu. Ona je bila moj okidač. Međutim, nigde u masi ljudi nisam našla tu ženu. Kuda je nestala dovraga?! Okretala sam u krug da je nađem, ali kao da je isparila. Kako je mogla tako brzo na nestane ljudi dragi…

Pitala sam par ljudi oko sebe da li su videli ženu takvu u i takvu, u crnom odelu, sa kapom na glavi, bele puti. Nosila je cveće u ruci, ljudi kako je niko nije video…

Zbunjeno sam sela u autobus i otišla kući. Morilo me to što nisam saznala kuda je nestala. Zaspala sam. San me uhvatio odmah po sklapanju očiju. Bila sam preumorna. U snu sam osetila jezu iako je noć bila vrela. Jezero i na jezeru čamac, na čamcu ONA ŽENA! Pokušavala sam da se saberem i ubedim sebe da sanjam. To je samo san MILICE!

Nije mi prilazila, samo se kroz siluetu mraka nasmejala… Trgla sam se iz sna jecajući kao malo dete. Preznojena, odlazim do kuhinje po vodu. Tresla sam se kao prut… Dugo mi je trebalo da zaspim ponovo…

Ujutru sam krenula na posao, istim putem svaki dan. Stala sam do pekare da kupim pecivo i ispalo mi je nešto iz novčanika. Slika. To je to…

– To bi bilo 50 dinara, još nešto za vas? – , reče prodavačica. A ja nema. Neću reći koga sam videla i ko je to bio kako ne bi pomislili da sam luda totalno, ali tako je bilo.

Od tog dana, smejem se i plačem u isti mah. Smejem se jer me život naučio da se moraš nasmejati, jer je drugima kojima je teško, lakše gledati tebe kako se smeješ sa njima, nego kako plačeš zbog njih.

Moj sin se borio u inkubatoru i smejao se, Mia se na ultrazvuku smeškala dok smo je snimali, Kaća me zezala dok je primala hemoterapiju, tata se smeje onako prestravljen kada se ja smejem… I zašto se onda ja ne bih smejala? A?

Možda sam polomljena na milion delova zbog čekanja. Iščekivanja. Možda sam zahvalna svakom novom danu jer imam sve što imam. A i ono što nemam, hvala.

Možda mi samo treba on na kraju svakog dana da mi dodirne kolena, da me smiri, u svoj zagrljaj uvije, kada loše sanjam…

I znam da nisam luda, videla sam je, a možda i nisam, ali svakako ta žena je bila okidač da se setim ko sam bila i ko treba da postanem, kako nikada ne bih izgubila onaj najbolji deo sebe koji sam najviše volela…

KADA SE SMEJEM.