Nisam mogla da spavam, nisam mogla da dišem, da sanjam. Okretala sam se po krevetu u nadi da ću naći dovoljno dobru pozu za spavanje i umirivanje tela, duha, misli. Ali nisam uspevala. Dan je proleteo nekako u bunilu, prvi dan na novom poslu, sve mi je bilo zbrkano… Umor, stres, deca, čini mi se da me koža pekla od samih dodira. Želela sam samo da pobegnem i sakrijem se kao miš. Kiša je tih dana padala kao da nikada više padati neće. Silina neba iskalila se na nama, iskreno nije da nismo zaslužili jedan ovakav šamar od prirode. Kao i u svakodnevnom životu jedan hladan tuš često je neophodan svima nama. Za razbudjivanje. Otrežnjenje. Kao jogurt posle pijanstva, kafa posle posla. E, tako sada priroda okreće list i pokazuje svoju silu. Za sav taj gnev nikako nije bila kriva ona, ta mala crna devojčica prelepih plavih očiju. Mokra i promrzla, tražila je novac na semaforu. Ali nije njoj bilo do novca, ni meni do humanosti. Samo su nam se sreli pogledi i tuga u njima. Našle smo ono što smo dugo tražile, čini mi se i ona i ja… Saosećanje… Gledala me kroz prozor, pravo u oči. Stavila je prste na staklo. Stavila sam i ja. Samo nemo prihvatanje i osmeh. Zeleno na semaforu…
Došla sam kući, otkopčala haljinu, izula cipele… Dok sve u jednom potezu radim i skidam na pod mokre stvari, pitam se da li je kiša mogla da spere svu prljavštinu sa mene, ne mislim na onu spoljašnju, nego baš ono što sam ja, unutra. Ne čujem decu, ne čujem misli… Samo odjek, eho sosptvenog udaha i izdaha… Zaranjam u kadu punu vode. Dok držim dah čvrsto sklopljenih očiju usne stežem što jače, što snažnije koliko god mogu. Vrištala bih… Plakala bih, ali ne mogu. Neću da slabost savlada moje telo i duh. A opet tako ranjiva čini mi se, nikada nisam bila, osećala sam se kao peruška koju vetar nosi po svojoj volji.
Drugi dan na poslu prošao je nekako lakše i sve je bilo mirnije. Ja sam bila mirnija i nekako manje uplašena. Bože, osećala sam se kao dete na autobuskoj stanici. Sama sa milion ljudi koji užurbano hodaju oko mene, svako u svojim mislima i svom poslu. Stezala sam usne ponovo što jače mogu. Misli su se rojile kao pčele, sve mi je bilo nejasno, strah je nadvaldao svaki moj ud na telu. Bolela me koža, bolela me kosa, sve je ovo toliko novo za mene, stotinu i jedna misao se vrtela u sekundi poput ringišpila.
„Lista!“, viknuh odlučno i nastavih sa pisanjem vesti. Idemo mala, daj možeš ti to…
Dan treći. Jutro maglovito i sparno. Pijem kafu i čekam da moji roditelji dođu pre nego odem na posao, tata danas odlazi na biopsiju. I neću vam ništa više reći na tu temu, jer ne mogu, neću… Došli su i kako sam ih videla na vratima stana došlo mi je da jako zaplačem, vrisnem ali sam opet samo stisla usne kao i svaki put, potisla sve nazad i okrenula na smeh. Na poslu dan nekako ide svojim tokom, popila sam lek i nisam želela da bilo ko primeti moju dezorjentisanost. Pisala sam i kucala koliko god to mogu brže, koleginice su bile oko mene, pričale su mi nešto, pitale za tatu, sećam se da sam im samo klimala glavom i kratko odgovarala. Čekala sam da mi jave da je tata u sali i da je gotovo. Cela redakcija mi se vrtela oko glave. Slušam a ne čujem, gledam a ne vidim… Osećala sam se kao malo dete koje gleda kome da se zatrči u zagrljaj, čvrsto ga zagrli i vrisne na sav glas. Matora žena koja i sama ima dvoje dece, ostvarena na svakom polju, izborila se za svoje mesto pod Suncem, konačno našla posao a već sa prvih par dana na novom poslu ostavlja utisak apsolutnog ludaka, neuračunljive osobe i stres manijaka. Tako sam ja bar izgledala sebi. Koleginica me na pauzi odovodi na stranu, čini mi se uplašena da ne padnem u nesvest od stresa, ubeđuje me nežnim glasom da je ovo samo prolazno, svako je od njih prošao taj stresni period na poslu, a i to sa tatom, sve će biti ok, samo Milice razmišljaj pozitivno.
„ I jedi zaboga ženo! Koliko imaš kila? Ništa ne jedeš! „- govori mi dok ja pokušavam da se odbranim rečima za koje i sama znam da su samo puki izgovori… Ne jedem jer zaboravljam, ne jedem jer nemam osećaj i ne jedem jer me izjeda stres koji sama sebi nabijam. Odlazim do svog stola, telefon zvoni i javljaju da je gotovo sve i da je ok. Odahnula sam. Koleginice sa pogledima preko monitora gledaju upitno i klimaju glavom. Sve ok.
Došla sam kući, videla se sa mojima, ispratila ih kući. Tata je ok, čekamo nalaze i videćemo kako dalje, nadam se najboljem, iako, ma, nema veze… To veče sam pripremala šta ću obući za posao sutradan, peglala sam stvari. Bila sam mokra od peglanja i odlazim na kupanje. Skidam sve sa sebe i pravim vodu. Ulazim u kadu. I ne znam zašto ali čim sam ušla unutra i čim sam navukla zavese počela sam nekontrolisano da ridam… Plakala sam, jecala, izbacila sam iz sebe svako stiskanje usana koje sam poslednjih par dana nosila u sebi kao tempiranu bombu. Tada sam shvatila,
ja sam još uvek nečije dete…
Strah od toga da se mojim roditeljima nešto desi nije me opsedala do sada jer su oni prosto za mene, oduvek bili zdravi i uvek meni dostupni. Kao kada me jednom davno Mia upitala, kako to da sam ja prehladjena, pa zar se mame razboljevaju? U njenim mislila očigledno mama i tata su uvek tu da brinu o njoj ali ne i da sami budu bolesni jer onda, ko će da brine o njoj?! Tako nekako i ja, čini mi se, nisam želela da priznam sebi koliko sam preplašena zapravo istinom da su roditelji stari, koliko god bili uvek tu, danas jesu, sutra… I ne želim da izgovorim to. Strah od toga da nisu pored mene, pored nas. Toliko puta sam bila nepravedna prema njima, sada me stid… Trudila sam se, zaista jesam, da budem najbolja moguća kći. Iako znam da im jako nedostajemo sve tri, znam da znaju da smo uvek tu za njih…
Zar se nebo nasmeje meni u brk najslađe kada imam neke planove? Očigledano je tako…
Toliko sam puta molila se novom poslu, novim izazovima, velikim planovima. I svakako da ima istine u onome što kažu, pazi šta želiš, možda ti se i ostvari. U momentu kada dobijam posao, kada krećem sa novim poglavljem u svom životu, Mia mi kreće u školu, život mi zadaje novu lekciju. Nosi onoliko koliko možeš da poneseš, na leđima, na duši, na telu. Evo ti sada sve pa da vidimo da li si dostojna onome što si i sama želela. Činilo mi se kao da sa životom igram tango, korak u korak pratimo jedno drugo, ni on ni ja ne posustajemo, čekamo ko će prvi da padne i povikne glasno TUŠE!
Ali nisam ja spremna da predam rukavicu, preživela sam i gore, ovo je samo jedna lekcija više. Sada znam da sam nečije dete sve dok su mi roditelji živi. Da nikada ne zaboravim na to koliko je malo potrebno da im stavim do znanja da mi znače, koliko ih volim, trebam. Jer, onda kada odu i nema ih više, kasno je za reči… Kasno je za kajanje. Jedan poziv i jedno kako si, jesi dobro, mama, tata, volim vas, oboje…
Uzela sam peškir, obrisala telo. Kada sam došla do lica glasno sam još jednom zaplakala u peškir da me niko ne čuje, niko ne vidi, kao da sam želela da sva bol ostane u njemu. Bacila sam ga u mašinu, neka ona opere sve jauke koje niko nije video ni čuo…
Sledećeg dana opet je padala kiša. Na semaforu ona devojčica ista sa plavim očima. Stajem na pešačkom i dozivam je dok me auti zaobilaze sa svih strana.
“ Ja te znam! “, vikala je glasno.
“ Teto nisi više tužna… “ , govorila je dok sam joj oblačila sako koji sam skinula sa sebe. Otvaram torbicu i dajem joj novac. Otrčala je ka jednoj ženi u pravcu poslastičarnice na uglu. Znam da je skupljala novac za tu ženu, znam sve, ali to dete dalo mi je osmeh, jedno nemo prihvatanje, saosećanje ono najiskrenije, dečije… Došla sam kući, otkopčala haljinu, skinula sve sa sebe. Osećala sam kao da skidam sav teret. Nije mi bilo lakše, iskreno…
I znam da nisam učinila previše za tu devojčicu, ali savest je kurva i grize kada najmanje očekujete. Time sam se uvek vodila kroz život. Naučena sam da budem velika onoliko koliko drugome dam,
čuvala me mama za velike stvari, zvane život i kajanje.
Nije na meni da merim koliko sam dobar čovek ali se nadam da za svako moje dobro učinjeno delo, bilo veliko ili malo, izrečeno ili prećutno, ako ima i ono malo nade u univerzumu za mene,
biće sve ok…
Скорашњи коментари