Zima. Sećam se da sam imala belu pidžamicu na sebi. Imala sam svega 8 godina. Svi su spavali sem mene. Mamini koferi spremni da krene prvim jutarnjim autobusom za Divčibare, stoje na hodniku. Znala sam da će me opet prevariti kao i prošli put, neće mi se javiti da odlazi. Da me ne budi. Ako legnem na njene cipele, neće moći da ode bez pozdrava, zar ne? Sklupčana u beloj pidžami, sedela sam pored njenih cipela u hladnom hodniku. Opet odlazi…

Devedesete i bombardovanje. Starija sestra, sa porodicom sprema se na put. Haos i beznadje. Ja jako mala a ona nedovoljno hrabra da mi objasni zašto odlazi. Prosto tako mora. Tada sam prvi put osetila taj bol u stomaku, neshvaćeni bol koji steže utrobu tako jako od koje mi je muka. Telo se hladi. Trnci mi prolaze kroz telo… Ali i tako mala shvatila sam da je to nešto što je prirodno za devojku, potajno nadajući se svom venčanju i toj beloj haljini koja me tešila. Dečija posla… Medjutim, niko mi nije rekao da taj momenat porodice koju stvara sa drugim čovekom podrazumeva i njenu selidbu u Italiju. Odvela je klince… Poslednje noći pred njihov put, spavala sam sa njima. Uzela sam makazice i secnula po pramen njihove još bebeće kosice. Čak je i meni tako maloj bilo jasno da kada se vidimo sledeći put, oni više neće biti bebe. Koferi spremni čekaju u hodniku, rano ujutru se kreće. Ja u istoj beloj pidžami, čekam…

Iste te godine 1999-te, za vreme bombardovanja, kako su svi odlazili u potrazi za skloništem, boljim uslovima za život, otišla je i druga sestra. Austrija, Beč. Šverc komerc, puko preživljavanje, borba za dinar, prekovremeni rad i nedostatak samopouzdanja ljuljalo je svakog drugog u tim dvadesetim godinama koje je i ona sama imala. Beg preko grane bio je jedini način. Haos, kriminal, život na ivici sve to bilo je više nego normalno stanje svakodnevnice, čak toliko nenormalno učestalije da je svakodnevnica sa praznim rafom za hleb bila nebitna u odnosu na stil života kojim živiš. Nesigurna u svoj intelekt, svoj kvalitet, da bude jedina medju ostalima koji su krenuli putem kojim se ide trnovito, ubrzo je postala jedna od mnogih koji su već njime hodali. A bila je najbolja od nas tri…

Ona se i sama ubrzo okreće načinu života koji je bio zabranjen i kao tema kod nas u kući. Uplitanje u emotivne odnose sa starijim čovekom iz podzemlja, trudnoća. Patrijahalno vaspitanje, norme kojih se čvrsto držao, tata nije odustao od toga da je vreme da se sestra pakuje i ide iz kuće. Poslednje noći pre nego što će otići, spavale smo zajedno. Plakala je i molila da se čuvam, da budem pametnija. Pametnija od koga, čega? Kako to dete da shvati. Ja sam samo znala da gubim i poslednju slamku za koju sam se čvrsto vezala. Koferi u hodniku, ujutru rano dolazi kombi. Iako me saznanje da je trudna jako radovalo, bila sam svesna isto tako da to dete ne znam hoću li ikada upoznati… Sestra je spavala, ja u beloj pidzami sedim kraj nje i gledam kroz prozor. Molba jutru da ne sviće, u meni još uvek stoji dubogo izrečena da je i sada mogu čuti kada zatvorim oči…

Prošlo je već par godina. Bombardovanje je završeno odavno. Od sećanja na to ratno proleće ostali su polupani prozori u podrumu od detonacija. Čistim dvorište od lišća. Sećanje na onu Milicu iz perioda rata ostalo je samo u vidu one male bele pidžame koja spakovana stoji u ormaru. To lišće sada čiste neki dugi prsti, neka devojka duge kose, širokih ramena. Njen glas je mešavina puberteta i peska. Malo nežan, malo hrapav. Sitne i male dečije korake zamenili su krakati koraci tinejdžerke. Tata je na terasi, pije kafu. Sami nas dvoje u našem svetu. Naše šale, kako komuniciramo bilo je samo nama svojstveno. U našu družinu uključena je i moja rodjaka. Nikada se nismo odvajale. Nana nas je kao male čuvala zajedno. Nas četvoro rodjaka. Uvek isprepletani nezgodama i dečijim nestašlucima. Ali za moju debelu sam posebno vezana jer je njena mama, moja ujna, do momenta njenog rodjenja volela mene kao svoju princezu koju nije imala. Onda se rodi debela i preotme mi ujnu. Šalu na stranu, ali nekako tako se pomirim sa tim da je ona tu i eto, delićemo ujnu.

Kako smo tata i ja sami bili u ogromnoj kući, rodjaka se praktično doselila kod nas. Sve je bilo cool i imala sam ono što mi je nedostajalo. Jednog popodneva nije se osetila najbolje i odveli su je kod lekara. Ta mala i debela, rumena, uvek traži pažnju, kako me samo nervira… Dok tako sama razmišljam na kućnom pragu, čujem tatu kako hukće i plače. Imala je 12 godina i tumor na jajniku. Sutradan je već bila u Beogradu. Dan operacije bio je na njen rodjendan. Prvi put kada sam je videla posle operacije, hemoterapije, bila je već bez kose… Došla sam kući i shvatila sam da sam mogla da je izgubim. Taj prvi put nakon svega, pogledavši se u ogledalo, kada sam shvatila težinu situacije, počela sam da povraćam.

Sutradan sam otišla kod frizera i svoju dugu, plavu kosu skratila na skoro keca. Obrijala sam obrve. Ruke, noge, sve. Bićemo iste, naše kose će rasti zajedno, naš bol nestaće, zajedno…

Došla sam do njenog kreveta, obrijane glave sa maramom. Plakale smo obe. Ostala sam da spavam sa njom. Koferi su bili spremni da ide na još jednu turu hemoterapija. Zagrljene pravile smo se da spavamo, dok studen iz usta izlazi pri svakom izdahu… Nemoj da me ostaviš…

Vreme je letelo, debela se oporavila, sestre su srećne, klinci su porasli. Rasli su oni, rasla sam i ja. Porasla je i kosa. Devojka koja je spremna da se zaljubi i upadne u nova iskustva, nekada slatka, za mene većma gorka.

Moja prva ljubav bila je zelenih očiju i tamne kose. Bili smo iz istog kraja. Bio je moja prva reakcija na sazrevanje. Sve je bilo slatko jer je bilo dečije i krajnje nevino. Bili smo ludo zaljubljeni… Ali došao je dan kada sam sazrela 10 godina u sekundi. Jedan poziv i jedno, nisu mogli više ništa da urade za njega, bilo je dovoljno da shvatim sve osnove najbitnije lekcije iz života. Njegov pad sa motora bio je moj pad u realnost. Nikada mu nisam oprostila što je otišao bez pozdrava. Ostavio je da mu iz navike posetim grob negde u suton, kada Sunce zalazi. I opet eno je ona mala Milica u beloj pidzami, vidim je iza spomenika viri… Čeka…

Kraj osnovne škole. Prolaze zime, dolaze neka nova leta. Leto nosi nove ljubavi. Pa tako i jednog posebnog dečka. Taj visoki dečko sa crnim belegom na glavi, bio je nedostižno stvorenje za mene. Ipak, ne znam kako, taj beleg je primetio i mene, mršavu malu sa talentom ka glumi. Nedostižno postaje dostižno, moj cilj je ispunjen i beleg je osvojen. Ali ne zadugo. Istina, tog dečka sam volela onako pravo iz srca. Čisto i iskreno. Ali nisam znala da je on u planu imao kratku romansu do polaska na put u srednju muzičku školu. Jedna noć puna zvezda, sa mirisom bora u vazduhu, negde na sredini svemira čini mi se, bili smo nas dvoje. Čekaću te, izustih to kao da znam o čemu govorim. Tada sam ponovo osetila onu mučninu, one trnce i hladnoću, taj strah od napuštanja… Videla sam ponovo Milicu u beloj pidžami kako sedi na klupi sa malim koferom u ruci, osmehuje mi se.

Prošla je naša romansa u dahu baš kako sam i izustila ono čekanje. Nisam znala da u ljubavi, kada ti jednom okrenu ledja i odu, iza sebe ostave tragove hodanja po srcu. Tačnije izgaze ga i ostave na putu, da krvari, sa dubokom, glupom nadom da će se nekada vratiti i zalečiti otvorene rane. I ne vrate se takvi… Nikada. Rane se zacele, ostanu samo duboke pukotine kao sećanja na sopstveni poraz i opomena za sledećeg.

Bio je jedan sledeći takav koji me voleo kao druga. Baš kao druga. Ja njega? Toliko da sam devojkama u koje je bio zaljubljen kupovala ruže, pa izmislim da su od njega. Sve samo da me primeti i zavoli. Pisao je najlepše pesme, bio je umetnik. Divila sam se svakoj njegovoj izgovorenoj reči. Kupovala mu cigarete, jer volela sam da mu učinim plezir. Jednoga dana došao je i rekao da odlazi na studije. Rekoh čekaću te, isto onako u dahu. Poljubio me u čelo i zagrlio kao druga, onako muški jako. Ostala sam da sedim u dvorištu gimnazije kao poslednji mohikanac, kao da mi je na čelu pisalo, idiote glupi. Obrišem suze i krenem ka učionici kad… Vidi onu malu, igra školice na dvorištu u beloj pidžami. Zašto me pratiš Milice… Koferčić stoji na betonu.

Iako rešena da se ne zaljubim, onaj gore čika sa bradom se na sve planove moje do sada pa i tada grohotom nasmejao. Na mog sadašnjeg supruga sam blago rečeno slučajno nabasla, pukom igrom slučajnosti. Bio je sve što ne želim, fizički. Ali sa nekim moram popiti piće, zar ne… Jedno piće, dva, tri. Postao je moj oslonac, moja luka. Bio je i ostao moje sve. Zbog njega odustajem od odlaska na studije u Beč, iako su mi papiri bili sredjeni i sve spremno za put. Ostajem. Raspakujem kofere.

Ubrzo odlazim na studije u Beograd i počinjemo zajednički život. Na studije sa mnom kreće i moj prijatelj iz detinjstva. Isti smer, fakultet. Novinari. Prijatelj koji je više od toga. On je porodica. Ubrzo negde pred kraj studija postaje i moj kum. Dve različite strane istog novčića, on moj Jing ja njegov Jang. Nikada se nismo odvajali, zajedno učili, jeli, spavali. Disali u ritmu, padali iste ispite. Bio je sve što JA jesam ali u muškom izdanju. Bio je moj Lepi, ja njegova Lepa. Andjeo čuvar…

-Lepa, vidi ja ću na master. Ali, u Braziliju…

Kada mi je to rekao, mislim da je Zemlja u svojoj putanji stala na par sekundi i zaustavila rotaciju. Stomak je opet jako počeo da me steže. Usne su mi pomodrile, ruke kao sante leda.

-Do kada? Kada se vraćaš?

Muk. Tišina. Jasno je… On se ne vraća.

Koferi, avion i ispraćaj u zoru. Molim te zoro, molim te. Nemoj danas, molim te… Ostani i uspavaj se. Mala u beloj pidzami dolazi do mene, ne osmehuje mi se, uzima me za ruku. Kuda me to vodiš dete?

Osetila sam prazninu u sebi. Nisam mogla da dišem, taj bol u stomaku postajao je sve jači, trnci su se pretvorili u grč. Zatvorila sam se u sobu, navukla zavese na prozore. Tih dana nisam bila svoja… Kao da nije bilo dovoljno, borba za potomstvo, hormonske terapije, mogućnost da neću imati dece, doprinela je mom potpunom psihičkom rastrojstvu.  Od tada nekako krećem da utehu tražim u crvenoj boji vina. Od tada pa sve do danas, nas dvoje smo nerazdvojni. Vino sve zna… Nisam mogla da ustanem iz kreveta. Spavala sam po ceo dan. Sa njim otišla je jedna Milica koja je bila nepobediva i neustrašiva. Ta devojka bila je hrabra i odlučna. Smela i odvažna. Sa njegovim odlaskom kao da su do sada svi oni koji su me ostavili sastali se u jedno. U to jedno zbogom. Pa i to dete koje ne mogu da imam… Osećala sam se kao olupina na obali mora. Velika, naizgled jaka, iznutra šuplja, obrsla mahovinom, napuštena i zaboravljena. Šta je brod bez mora, samo olupina sa tonom gvoždja. Moje more nemirno i plavo oduzeto mi je da na njemu plovim. Kuda sada? Gubila sam tlo pod nogama. Shvatila sam da sam došla do tačke kada sebi moram da priznam da ja imam problem, problem zvani ostavljena…

Okrećem broj.

-Halo, dobar dan, htela bih da zakažem seansu, ako možete što pre, hvala…

Nastaviće se…