Hodnik kao tunel. Sijalica neprestano treperi i štipa oči. Miris joda, ustajalog vazduha, miris praznine i tišine… Sedim na klupi sa tupim pogledom ka prozoru. Čekam. Minuti postali su sati, sati su postali godine, a večnost cela kao da se iznizala na mom licu. Ne osećam ništa sem grča u celom telu. Telefon zvoni, ljudi oko mene nešto govore a sve što ja čujem su sopstvene misli. Da ih bar ne čujem, jer me izludjuju, razjedaju, ali ipak, teši me samo misao da je sve to samo danas i da će već sutra biti kući, oporavljena i na nogama. On na hodniku sprata sa jedne strana vrata a sa druge, ja. Gledali smo se kroz peskareno staklo na vratima odeljenja. Nismo reč prozborili a sve smo se razumeli. Poslao mi je poruku. Volim te…

Dolazi doktor. Operacija je prošla u najboljem redu.

Taj izdah roditelja… Sve je ok. Mala je dobro…

Rutinska operacija preponske kile. Toliko rutinska da smo sutradan ujutru odmah izašle kući. Mia se oporavljala brzo, čini mi se iz sata u sat. Svega jedan dan u bolnici. Medjutim, ono što sam imala prilike da vidim za taj jedan dan ja ću pamtiti narednih godina tokom svog života. I sama sam bila više puta po bolnicama. Ali, kako sam bila dete i nezrela, nisam gledala na neke stvari kao što ih gledam sada, u ulozi roditelja.

Kako nisam imala stolicu, morala sam da stojim pored kreveta ceo dan i celu noć. Mačak je spavao i odmarala se ošamućena od anestezije. Posmatrala sam oko sebe svaku stvar pojedinačno i u jednom trenutku krenula je jaka glavobolja. Postalo mi je sve mučnije moje prisustvo u toj sobi. Pocepane posteljine, pokvareni kreveti, klimavi ormarići, bubašvabe oko lavaboa. Mala slika u par reči. Možda za neki magacin, ali ne i za bolnicu. Mada, verujem da su magacini današnjih kapitalista mnogo bolje uredjeni nego što su to odeljenja današnjih bolnica. Sarkazam? Pa, skoro. Ne, nažalost realnost.

Otišla sam po kafu do čajne kuhinje da se osvežim. A tamo…

Čajna kuhinja, inače predvidjena da bude i boravak za decu koja bi se tu igrala. Tu bi deca provodila neko vreme sa roditeljima u igri i na taj način ispunila vreme boravka u bolnici. Kažem tako je predvidjeno. I ja verujem da je bila planski jako lepo osmišljena u izgradnji. U teoriji MOŽDA ali u praksi, ona je sve samo nije to. Lepo organizovana i sredjena. Istina, tu ima šporet koji ne radi, frižider koji ne radi, delovi kuhinje koji propadaju i sve to daje neku notu toga što sam napomenula. Čajne kuhinje. Medjutim, od te čajne kuhinje ima samo kutija čaja sa istekom roka od pre dve godine. Dve kutije plastičnih kockica u ćošku zabačene, jer su delovi kockica toliko oštri da mogu arteriju da preseku. Naravno polomljene. Zatim, tu je i stari televizor koji je možda star koliko i emitovanje prve i premijerne epizode „Srećnih ljudi“. Naravno, tu je i antena u vidu viljuške zabijene u isti taj televizor. Možda pacijenti nemaju dovoljno pribora za jelo pa jedu prstima, ali bože moj, idi do televizora pa je, da prostite, izvadi. Kupatila sredjena, ali za potrebe nekih tamo zdravih ljudi. Kada za kupanje visoka i za košarkaša, WC kabine bez rukohvata sa strane za osobe koje ne mogu da ustanu bez pomoći. U krajnjoj liniji, tu su pacijenti skoro svi sveže operisani sa ranama. Nema sine moj, drži se za noge pa ustaj ako ti zahod nije po volji! Ako tera velika nužda ili kako babe kažu, veliko polje, pa ti grebi pločice da ustaneš. Snadji se! Toalet papira nikada nema zato molimo sve pacijente da nose čarape na nogama. Jer muka stid ne pita. Pa se brišite čime možete i imate.

I sve o čemu sam sada govorila, ništa od ovoga, zaista, nije nama nepoznato i novo. Slika svega nabrojanog pa i mnogo toga nespomenutog i goreg stanja po bolnicama širom Srbije, sve je to nešto na šta se mi navikavamo kao faktičko stanje evo već decenijama. Jer, godinama slika je ista, ništa se ne menja sem po koja pločica i malo sveže nabačene bele farbe. Suštinski, sve je isto i mi se tome nadamo, očekujemo sav taj jad i spremno se mirimo sa tim prilikom odlaska u bolnicu. Nisam mogla da se ne zapitam, da li sam i sama kriva za ovo što vidim, za sve ovo oko mene, da li sam za išta od toga i sama kriva?

Ja sam narod, narod je država. A bolnice su državne ustanove. Kako je onda ovo moguće?!

Bila sam besna, ispunjena gnevom jer sam se osetila prozvanom za svaki nedostatak u tim prostorijama. Za svaki tužni izraz na licu onog deteta koje sedi u budjavom krevetcu i plače jer mu je muka od ta četiri memljiva zida, za svaki njihov izgubljen dan srećnog i bezbrižnog detinjstva. Za svaku boru na licu majke koja stoji pored kreveta u kojem leži njeno dete, jer nema gde da sedne a kamoli legne i odmori se. Odmori se od sebe, od tog tereta koji nosi u sebi. Neke žene koje sam tamo upoznala na odeljenju su mesecima, godinama sa svojom decom. Na njihovim licima nije bilo tuge i bola, što me još više porazilo kao čoveka. Nisam mogla da shvatim kako se nose sa činjenicom da provode život u memljivim prostorijama sa bubašvabama oko glave. Ili sam ja previše razmažena… Ne znam… Evo, vi mi recite…

Do nas u krevetu bio je dečak iz doma sa cerebralnom paralizom. Nepokretan i sa otvorenim ranama na ledjima. Uz sve to i sa prelomima na desnoj nozi. Kako nemaju krevete predvidjene sa takve pacijente, jedna strana kreveta je sa ogradom a druga je bez, te mu je leva noga stalno spadala sa kreveta. Nemoćan da je sam vrati, često me zvao da mu ja pomognem i da ga celog podignem na krevet. Pelene mu se menjaju na svaka dva, tri sata. Ostalo je samo par komada na njegovoj komodi. Sestra u razgovoru sa koleginicom ne zna da li će imati do jutra pelene jer nema kome da trebuje za njega stvari a potrebno mu je dosta toga. Izmedju ostalog i jedna Pavlovićeva mast za rane. JEDNA KUTIJA…

Pakovala sam stvari za povratak kući. Dečaku sam ostavila sve od hrane što sam imala, da ste videli samo sreću deteta koje jede čips… Koliko mi je bilo drago što sam mogla nekako da ga usrećim, isto toliko mi je bilo muka od istine za koju sam i sama kriva a to je da moja deca nemaju čemu više da se obraduju. Jer imaju sve i svega su siti. Pa opet nezadovoljni.

Pozdravili smo se sa svima u sobi. Na licima žena koje tu ostaju još ko zna koliko, samo blagi osmeh. Kroz taj osmeh čujem škripu zuba. Srce mi je u petama… Ja nemam oružje za ovo, ovde je samo majka naspram majke koja razume svaki uzdah. Zagrlila sam je jako. Poželela brz povratak kući…

Dome, slatki dome… Pranje, tuširanje, sredjivanje. Dan je proleteo. Spavanje u svom krevetu. Pokušavam da zaspim. Ne mogu. U glavi mi odzvanjaju reči dečije uspavanke koju je jedna mama na odeljenju tokom čitave noći tiho pevušila svojoj bebi. Njen glas je odjekivao dugim bolničkim hodnikom, čini mi se svi smo je pomno slušali, pa i one bube sa komode…

Prevrćem se, okrećem se. San ne dolazi. Uzimam tablete.

Kroz san krećem i sama da pevušim stihove,

“ Jedan mali pauk na krov se popeo…“