Slušam klince u sobi kako se čupaju, vrište, mislim se ako vam udjem u sobu… Pa posteri će sa zidova pospadati ako ja pustim glas. Puče nešto. E, sad ću da vam udjem tamo, e sad ste ga … Sad kad vam udjem, ti sunce… I deci. Pa pobiše se. Ne bih da izustim rečenicu i pretnju koju su mnoge mame pa i moja, izgovarale tokom čitave geneze našeg odrastanja. „Ja sam te rodila ja ću te i…“ Evo, živi smo i zdravi, za sve one koji će sada skočiti na naše mame kao monstrume koje su ugrozile prava deteta. Ne želim ni da zadjem u tu tematiku jer sam i sama mama. Sve mi kažemo što ne mislimo u stanju nervnog sloma i rastrojstva. I ne, nismo lude, samo smo umorne i od krvi i mesa za sve vas koji se spremate u kontra napad. Elem…

Ja u sobu kad tamo stanje redovno, mali čupa sestru a ona vrišti. Taman ja tu stvar izgladim i ponovo ljubav zavlada na koji minut, opet vriska i dreka. E sad stvar ide u smeru sad ću oboje da vas „pojedem“. Ali ko će više koga da pojede oni mene ili ja njih. Mislim da je stvar jasna jer ja imam 48 kg. Nisam ja mršava jer pratim modu. Imam ja moju modu i dijetu, zovu se Sergej i Mia. Opet ih pomirim i izbrojim do 10. Savršena tehnika smirivanja živaca. Vratim se u kuhinju. Opet čujem svadja… Ne zanima me, taman da stan do temelja srušite, evo uopšte me ne zanima. Sipam čašu vina i kuvam podvarak. Molim lepo, pa umoriće se od svadje i lemanja medjusobnog pa će biti gladni. Tako da, ne tangiram visokofrekventnu vrisku sestre i skoro pa vandalizam mladjeg joj brata. Podvarak se krčka…

I onda me uhvati razmišljanje u sred onog dinstanja podvarka. Treba onim ljudima da se obratim i poželim nešto za Novu godinu. Kao fol, ostvarite svoje snove, budite kreativni, verujte u sebe, budite srećni, bla bla…

Kao da su oni samo čekali JustMelissu da im ona to kaže i otvori oči. Jeste, sve vas briga baš. Svi vi znate šta želite, koje su vaše mogućnosti. A ako i ne znate, opet vaš problem. Zato imam da vam poručim par stvari eto kao komšinica, mama, sestra, tetka, pa neka bude ovo od mene za doček i sve praznike.

• Omladino, ako čitate ovaj sajt, nadam se da ste do sada shvatili da sam na vašoj strani i da zaista pokušavam da vas razumem. Sve ono što donose današnji trendovi kao model ponašanja meni se iskreno ne dja ali ono, brate, tebra, takvo vreme. A vi, draga moja omladino, svakako ako želite da ostanete degenerisani idioti bez malo mozga za upotrebu, znajte da se dalje od splava, rijalitija, koksa i ostalih sintetičkih droga nećete mnogo pomaći. Ukoliko ne želite da osvanete kao udarna vest o predoziranoj mladoj osobi na jutarnjem programu, nadjena u baruštini, velikih kapaciteta a nikakvih mogućnosti nažalost, onda udrite. I to je vaša stvar i izbor, da budete glupi i smešni. Rad i red nisu passe moda, ako nemaš da jedeš svaki posao ma kakav bio ima smisla. Ne čekaj da ti tata i mama donesu, imaj pameti pa stvori sam. Niste vi nesposobni, samo ste lenji. Sport, društvo, zezanje, faks, knjiga, vopi u kraju sa simpatijom, sve se može bolje i kreativnije. Otvorite oči, ne budi deo nečega, budi celina, svoj na svome. Makar po cenu samoće i odbačenosti. Budi drugačiji. Eto to je moj savet za doček burazengiji. Skr! Skr! ( evo šta sam naučila od Jala Brata)!
• Starijoj ekipi koja me prati i koju neizmerno cenim i poštujem, želim da se opuste. Koliko god je to moguće. Ove klince iz predhodnog obraćanja, naterajte na rad i red, stvarajte od njih ljude a ne debile. Svi mi grešimo i svi se trudimo kao roditelji da damo 200 posto sebe. Nekada to uspeva, nekada ne. Nekada se vrati u pozitivnoj formi, nekada nismo ni svesni šta je krenulo nizbrdo pa nam je dete takvo. Ali važno je da pokušavamo i da ne odustajemo u nameri da od njih načinimo dobre i kvalitetne ljude. Nećemo naše kopije u budućnosti, ali svakako se nadamo boljim verzijama nas samih u njima. Radujte se malim stvarima sa prijateljima. Uz vino i muziku, cigarete i ples, razgledanje fotki iz tamo 1975-e, prve simpatije i služenje vojnog roka. Više smeha. Ionako sve nas svakodnevnica razjeda u vidu visokih računa, kredita, posla, pa onda deca, zbog svega toga svaki drugi od nas ima čir na želudcu, stendove na srcu i visok krvni pritisak, hemoroide. U inat svemu tome, vino, cigareta, društvo, Čola… Osmeh. Zdravlje! Uzdravlje i živeli!

Eto, ovo je izletelo iz mene dok kuvam podvarak i polako primećujem da su se klinci smirili u sobi. Ljubav, pa svakako da ja nisam ovde merodavna da pričam o tome. Nisam iz te happy komune širimo ljubav a ne rat. Svakako, rat ne podržavam a i ljubav, ma volite se ljudi koga briga. Bolje bi bilo da krenemo u razmišljanje da svako ima pravo da voli koga hoće i ko mu prija. Volite se naravno. Šta me briga. Ja imam mog debelog koji me nervira svakodnevno i kog uprkos svim tim manama, volim. I kada prdi i kada podriguje, kada noću krišom jede, kada me pogleda tugaljivo jer mi je skrkao saksiju sa cvećem dok se igrao sa klincima loptom po kući. Sve je to ljubav. Volim ga iako je bezobrazan. On je moj, pa šta sad…

Ručak! Deco! Postavljeno je! Ulazi i tata, ajmoooo!!! Perite ruke svi, jao bre deco a i ti Milane, prvi ti… Sto puta da kažem!

Ručak. Mi. Smeh. Podrigivanje. Sergej štuca, Mia se zagrcnula hranom od smeha, Milan pravi smešne face, ja jedem beli luk i derem se na sve njih. Smišljamo kako Deda Mrazu da napišemo spisak poklona za doček.

Moja verzija svega što sam poželela oduvek, za svaku Novu godinu, bila je za tim stolom… Baš ovako, nesavršeno savršena.

Srećna Nova godina i svi praznici,

Love ya all,

JustMelissa

Četvrtak. Vesti ujutru onako rano s nogu da se slediš. Predozirani, mrtvi, mladi. Srk kafe pa prebacim na drugi kanal. Ista priča drugi voditelj. Idi bre… Pu, pu, daleko bilo. Igranje, klinci, šetnja, spavanjac. Veče. Eto mami radosti… Ne, ne znam gde ti stoje čarape, košulja ti stoji gde i uvek ajde života ti, mani me… Svi spavaju. Konačno! Sad da poslušam one pesme što slušaju ovi moji hormonima nabijeni tinejdžeri. Kako reče da se zove pesma… A da.

“ Po pet dana noćima ne spava..“, pa ide neki deo “ Balenciaga djalalla jeee…“. Ok, tri puta slušam pažljivo kako bih mogla da razumem šta kaže čovek. „Isfenira, našminka na štikle se nabila e…“

Au, Tito Jagodo…

Njih dvojicu, taj dvojac Jala i Buba, svega mi moram da poslušam bar 72 puta kako bih razumela šta su rekli. Nije ni bitno, neću ni da zalazim u tu tematiku. Odustajem od analize i naginjem poslednje kapi vina iz čaše. Skoro je ponoć. Nešto mi djavo ne da mira… Poslušam još koji put i ritam počinje da me radi. Počinjem da djuskam. Šta rade ovi klinci na ovu muziku ako mene kao kevu pokreće na tri slušanja… Dja se meni samo ne smem da priznam ovako javno. Milice, deca ti ustaju u sedam, mrš na spavanje. Sem ako neće Jala i Buba da mi decu nuna, a nuna, nuna djala jeeea!

Kako kidam ovaj rep. Aj, zdravo i laku noć.

Petak. Za mene, dan kao i svaki drugi, turbulentan i brz. Odavno se nećkam i oćkam da izadjem sa ekipom na neku žurku malo da se opustim, zaboravim. Šta nije vam pravo što keva sa dvoje male dece izlazi? Kome smeta, odmah dovidjenja prijatno i hvala vam na društvu.

Dogovor je pao, nalazimo se na istom mestu. Onaj osećaj kada se pred ogledalom u toku oblačenja izigraš i pripremiš čitavu koreografiju, sa sve ulaskom u klub. Smešna sam samoj sebi, jer nekako nisam više u tom fazonu ludila i svega ali i dalje znam da dominiram. O da, mama zna znanje! Stara škola! Sva sam bitna. Jao bre Milice, idiote pa puče ti čarapa, eee idi u… Šta ja izigravam ovde u hodniku. Milane, ajde molim te u prodavnicu da mi  kupiš čarape, molim te…

Stanwik i ja zagrevamo glasne žice u taksiju. Pozitiva na sve strane. Ulazimo na splav. Neki novi klinci, mladi i lepi. Vedro nebo i Mesec pun prelama se na talasima reke. Miris znojavih tela, piva, parfema. Igramo, pevamo, ponovo sam ona stara. Selfi fotka, insta i story. Vidim poznate face, javim se, nazdravim. Već je zadocnilo i kreće da mi se spava. Zamolim Rokanu da mi da jaknu. Izlazim ispred splava i čekam taksi. Dve klinke teturajući se do mene vidno prebijene od alkohola pitaju me da li mogu da im ustupim taksi. Prebledele, znojave, drhtavim telima naslonjene jedna na drugu. Ma možete, mislim, šibajte vi… Splav do, muzika i klijentela, sve je full. Bilo mi je jasno. Tako valjda ta današnja omladina izlazi i sve to, ne znam… Kako je bilo lepo vreme, krenem peške. Polako pa lagano na noćni bus.

Hodajući sve više nailazim na klince doslovno i žargonski rečeno, ubijene od života. Nisam mogla da se ne zapitam, imam ih dvoje, zar će oni ovako? Ko je kriv ako se i desi ovako nešto? Nije mi ništa od ovoga padalo na pamet kada sam ja bila njihovih godina, jer što bi. Nekako svi smo mi bili i mladi i ludi kada je vreme bilo za to. Onda porastemo, ostarimo, dobijemo i sami decu, neke stvari nam postanu jasnije pred očima. I kako onda opet pogrešimo kao stariji i mudriji u vaspitanju sopstvene dece? Gde se to okliznemo i padnemo, tresnemo guzicom o pod tokom života, kada nam sopstveno dete izamkne iz ruku? Koja je to tačka bez povratka do koje se ne sme doći, linija preko koje se ne sme preći? Milion je pitanja, malo odgovora.

Kažu kriva su deca, ne bih rekla. Nekako vidim više grešku u sebi kao roditelju. Postojanje i sklonost nečija ka opijatima, alkoholu, lošem društvu, brzom krimi životu oduvek je bila tabu tema medju roditeljima. Kako u kući, tako i u školi, na ulici u medijima. Sve se skrivalo, nije se o tome govorilo iz srama i straha. Okolina i narod, šta će i ko reći bilo je i biće uvek prioritetnije nego zdrav i otvoren pristup problemu. Teraj pod tepih dok tepih ne postane planina a kada planina postane vulkan pa sve ode bestraga, e onda bude kasno. Obično bude kasno onda kada neko nastrada, bude povredjen, osudjen. Jedan zdrav razgovor rešio bi možda sve. Možda i ne bi, ali bar ste pokušali, iznova i iznova. Niste odustali. Današnjoj deci sve se kupuje, daje, obezbedjuje i kada traže i kada ne traže. Roditelji se zadužuju samo da kupe, daju, obezbede. A zašto to radimo? Evo ja prva ne znam da vam dam odgovor na konkretno postavljeno pitanje. Stvaramo emotivne degenerike operisane od bilo kakve odgovornosti. Lenštine. Od malih nogu kupujemo decu za poklone. Budi dobar, dobičeš. I čudimo se onda kako od tako dobrog deteta sponzor ili sponzoruša. Naše dete je uvek u pravu, nikada nije krivo i svi su protiv njega. Bilo u školi, bilo u parku. Istini u oči ne gledamo.

A koji je ispravan model pristupa? Ne znam. Ja znam da mi se kao maloj kupovalo onda kada se majica pocepa, patika pukne, trenerka izliže, jakna okraća. Nosila sam svoje i tudje, nije me bilo ni stid ni blam. Helo, pa ljudi ja sam rasla uz muziku devedesetih, uz Cecu, Karleušu, Draganu Mirković, Tap 011 i nisam postala ni bolja ni gora od toga. Tačka. Učiteljica vukla za uši kad dobacujem na času. I evo me, stojim zdrava i prava, istini za volju, ne bih da se hvalim, pametna i zadovoljna. A i sama grešim u odgajanju svoje dece. Samo, sreća je kada čovek postane svestan svojih grešaka i krene da ih ispravlja na vreme.

Nije kriva muzika, Jala ni Buba Koreli. Nisu krivi splavovi, sponzoruše ni mediji. Ako ste dovoljno dobro i kvalitetno vaspitali vaše dete, slušaće od Jale, Dare, Cece, Seke, Sinana, Santane, Kleptona i Snup Doga sve živo i naopako. I sve to, ako ste ga iole naučili nečemu, ne može nikako uticati na njega i njegovo ponašanje, stav i mišljenje. Vi ste uticaj svom detetu, jedini i najveći. Kao prijatelj, kao roditelj.

Već je odavno subota svanula. Jutro. Sunce izlazi lagano. Ulazim u stan. Spavaju. Polako u dečiju sobu, pokrijem klince. Skuvam kafu i pustim TV. 442 do Beograda na jutarnjem programu. Nešto se razmišljam u sebi dok ispijam prvi, vreo srk kafe. Setila sam se kako me keva izribala što joj se nisam javila da ću sa drugarima  na piće posle škole, kako me tata driblao i ispitivao poverenje tako što me pusti da sama odredim kada ću kući u koje vreme posle kafane. Pa ako je sve ok, idem i drugi put. Nije mi nikada ništa branio, nikada hvalio, nagradjivao. Sve što sam želela bilo je to njihovo poverenje i ponos. Još milion slika prošlo mi je kroz glavu. Mnogo sam roditeljima zamerala za neke stvari. Iz ovog ugla gledanja imam da im kažem samo jedno,

hvala vam za sve…

Hodnik kao tunel. Sijalica neprestano treperi i štipa oči. Miris joda, ustajalog vazduha, miris praznine i tišine… Sedim na klupi sa tupim pogledom ka prozoru. Čekam. Minuti postali su sati, sati su postali godine, a večnost cela kao da se iznizala na mom licu. Ne osećam ništa sem grča u celom telu. Telefon zvoni, ljudi oko mene nešto govore a sve što ja čujem su sopstvene misli. Da ih bar ne čujem, jer me izludjuju, razjedaju, ali ipak, teši me samo misao da je sve to samo danas i da će već sutra biti kući, oporavljena i na nogama. On na hodniku sprata sa jedne strana vrata a sa druge, ja. Gledali smo se kroz peskareno staklo na vratima odeljenja. Nismo reč prozborili a sve smo se razumeli. Poslao mi je poruku. Volim te…

Dolazi doktor. Operacija je prošla u najboljem redu.

Taj izdah roditelja… Sve je ok. Mala je dobro…

Rutinska operacija preponske kile. Toliko rutinska da smo sutradan ujutru odmah izašle kući. Mia se oporavljala brzo, čini mi se iz sata u sat. Svega jedan dan u bolnici. Medjutim, ono što sam imala prilike da vidim za taj jedan dan ja ću pamtiti narednih godina tokom svog života. I sama sam bila više puta po bolnicama. Ali, kako sam bila dete i nezrela, nisam gledala na neke stvari kao što ih gledam sada, u ulozi roditelja.

Kako nisam imala stolicu, morala sam da stojim pored kreveta ceo dan i celu noć. Mačak je spavao i odmarala se ošamućena od anestezije. Posmatrala sam oko sebe svaku stvar pojedinačno i u jednom trenutku krenula je jaka glavobolja. Postalo mi je sve mučnije moje prisustvo u toj sobi. Pocepane posteljine, pokvareni kreveti, klimavi ormarići, bubašvabe oko lavaboa. Mala slika u par reči. Možda za neki magacin, ali ne i za bolnicu. Mada, verujem da su magacini današnjih kapitalista mnogo bolje uredjeni nego što su to odeljenja današnjih bolnica. Sarkazam? Pa, skoro. Ne, nažalost realnost.

Otišla sam po kafu do čajne kuhinje da se osvežim. A tamo…

Čajna kuhinja, inače predvidjena da bude i boravak za decu koja bi se tu igrala. Tu bi deca provodila neko vreme sa roditeljima u igri i na taj način ispunila vreme boravka u bolnici. Kažem tako je predvidjeno. I ja verujem da je bila planski jako lepo osmišljena u izgradnji. U teoriji MOŽDA ali u praksi, ona je sve samo nije to. Lepo organizovana i sredjena. Istina, tu ima šporet koji ne radi, frižider koji ne radi, delovi kuhinje koji propadaju i sve to daje neku notu toga što sam napomenula. Čajne kuhinje. Medjutim, od te čajne kuhinje ima samo kutija čaja sa istekom roka od pre dve godine. Dve kutije plastičnih kockica u ćošku zabačene, jer su delovi kockica toliko oštri da mogu arteriju da preseku. Naravno polomljene. Zatim, tu je i stari televizor koji je možda star koliko i emitovanje prve i premijerne epizode „Srećnih ljudi“. Naravno, tu je i antena u vidu viljuške zabijene u isti taj televizor. Možda pacijenti nemaju dovoljno pribora za jelo pa jedu prstima, ali bože moj, idi do televizora pa je, da prostite, izvadi. Kupatila sredjena, ali za potrebe nekih tamo zdravih ljudi. Kada za kupanje visoka i za košarkaša, WC kabine bez rukohvata sa strane za osobe koje ne mogu da ustanu bez pomoći. U krajnjoj liniji, tu su pacijenti skoro svi sveže operisani sa ranama. Nema sine moj, drži se za noge pa ustaj ako ti zahod nije po volji! Ako tera velika nužda ili kako babe kažu, veliko polje, pa ti grebi pločice da ustaneš. Snadji se! Toalet papira nikada nema zato molimo sve pacijente da nose čarape na nogama. Jer muka stid ne pita. Pa se brišite čime možete i imate.

I sve o čemu sam sada govorila, ništa od ovoga, zaista, nije nama nepoznato i novo. Slika svega nabrojanog pa i mnogo toga nespomenutog i goreg stanja po bolnicama širom Srbije, sve je to nešto na šta se mi navikavamo kao faktičko stanje evo već decenijama. Jer, godinama slika je ista, ništa se ne menja sem po koja pločica i malo sveže nabačene bele farbe. Suštinski, sve je isto i mi se tome nadamo, očekujemo sav taj jad i spremno se mirimo sa tim prilikom odlaska u bolnicu. Nisam mogla da se ne zapitam, da li sam i sama kriva za ovo što vidim, za sve ovo oko mene, da li sam za išta od toga i sama kriva?

Ja sam narod, narod je država. A bolnice su državne ustanove. Kako je onda ovo moguće?!

Bila sam besna, ispunjena gnevom jer sam se osetila prozvanom za svaki nedostatak u tim prostorijama. Za svaki tužni izraz na licu onog deteta koje sedi u budjavom krevetcu i plače jer mu je muka od ta četiri memljiva zida, za svaki njihov izgubljen dan srećnog i bezbrižnog detinjstva. Za svaku boru na licu majke koja stoji pored kreveta u kojem leži njeno dete, jer nema gde da sedne a kamoli legne i odmori se. Odmori se od sebe, od tog tereta koji nosi u sebi. Neke žene koje sam tamo upoznala na odeljenju su mesecima, godinama sa svojom decom. Na njihovim licima nije bilo tuge i bola, što me još više porazilo kao čoveka. Nisam mogla da shvatim kako se nose sa činjenicom da provode život u memljivim prostorijama sa bubašvabama oko glave. Ili sam ja previše razmažena… Ne znam… Evo, vi mi recite…

Do nas u krevetu bio je dečak iz doma sa cerebralnom paralizom. Nepokretan i sa otvorenim ranama na ledjima. Uz sve to i sa prelomima na desnoj nozi. Kako nemaju krevete predvidjene sa takve pacijente, jedna strana kreveta je sa ogradom a druga je bez, te mu je leva noga stalno spadala sa kreveta. Nemoćan da je sam vrati, često me zvao da mu ja pomognem i da ga celog podignem na krevet. Pelene mu se menjaju na svaka dva, tri sata. Ostalo je samo par komada na njegovoj komodi. Sestra u razgovoru sa koleginicom ne zna da li će imati do jutra pelene jer nema kome da trebuje za njega stvari a potrebno mu je dosta toga. Izmedju ostalog i jedna Pavlovićeva mast za rane. JEDNA KUTIJA…

Pakovala sam stvari za povratak kući. Dečaku sam ostavila sve od hrane što sam imala, da ste videli samo sreću deteta koje jede čips… Koliko mi je bilo drago što sam mogla nekako da ga usrećim, isto toliko mi je bilo muka od istine za koju sam i sama kriva a to je da moja deca nemaju čemu više da se obraduju. Jer imaju sve i svega su siti. Pa opet nezadovoljni.

Pozdravili smo se sa svima u sobi. Na licima žena koje tu ostaju još ko zna koliko, samo blagi osmeh. Kroz taj osmeh čujem škripu zuba. Srce mi je u petama… Ja nemam oružje za ovo, ovde je samo majka naspram majke koja razume svaki uzdah. Zagrlila sam je jako. Poželela brz povratak kući…

Dome, slatki dome… Pranje, tuširanje, sredjivanje. Dan je proleteo. Spavanje u svom krevetu. Pokušavam da zaspim. Ne mogu. U glavi mi odzvanjaju reči dečije uspavanke koju je jedna mama na odeljenju tokom čitave noći tiho pevušila svojoj bebi. Njen glas je odjekivao dugim bolničkim hodnikom, čini mi se svi smo je pomno slušali, pa i one bube sa komode…

Prevrćem se, okrećem se. San ne dolazi. Uzimam tablete.

Kroz san krećem i sama da pevušim stihove,

“ Jedan mali pauk na krov se popeo…“

Sedim u lokalnom kafiću i ispijam poslednje kapi svog duševnog mira. To nije samo produženi sa toplim mlekom, to je 20 minuta mog hedonizma pomešanog sa toplim osećanjem slobode. Čitam novine, slušam priče svakodnevnog ritma, politika, kriminal, Kosovo, struja, gorivo, gas. Volim i taj osećaj pripadnosti i neke nerazjašnjene empatije dok sa penom na usnama stružemo poslednje i sveže serviranu politiku sa nacionalnih frekvencija. Pa se prebacimo na tenis, pa malo deca. Eh, ta omladina danas… Posebna priča ali sa istom onom penom na usnama. Srk kafe, pa pogled na sat, dodjavola, primiču se poslednji minuti moje slobode i priznanje svesti da nisam odumrela i zatupela jedinka. Tražim račun, keš, smorena ali srećna, zadojena osećajem egoizma pomalo, jer sam socijano prihvaćena. Kako nam je samo malo potrebno za sreću, zar ne… Mahnem čika Milu, koji svaki dan sedi na istom mestu, čita iste novine u isto vreme. Pozdravim ga sa obećanjem da ću pokušati da shvatim da nema smisla tražiti smisao u nerviranju. Možete li vi? Elem.

Dok ispijam i poslednju kap espresa, stiže mi poruka. OK, idemo na festival. Ceo dan ionako imao je manje note besmisla. Makar nešto da upotpuni dan. Prolazim medju ljude, guram se da prodjem. Novine, kese iz Maksija, kafa za poneti, kiflice vruće i hleba puta dva, dečije rekvizite jer idem po njih, a i nos mi curi. Sve to, a majku mu samo dve ruke. Nešto se tu ne uklapa. U tom haosu i vrevi na stanici, sudaram se sa ženom koja me tupo udara pesnicom u glavu, jer želi na bus preko svih nas pogazila nas dabogda. Osećam toplinu na sebi i vidim da se kafa cedi sa kaputa. Hleb beli sada je siv, trotinet sam krenuo niz ulicu, a kese stoje netaknute sve se mislim, vrede svaka 2 dinara. Mislite da se okrenula? Jeste, da mi j… majku što stojim na putu. Vrata se zatvaraju, bus odlazi, a u pokretu vidim njenu besnu facu koja pljuje moje odraze u prozoru. Sasula je salvu psovki, proklela me za 10 kolena, jer stojim na putu. Pa JustMelissa, crkla nebila. Sram me bilo, kako sam se samo usudila. Juuuuuu… Cccccc… Pu!

Krenem ka kući sa klincima, polako, sve cool i sve je u redu. Pred kućom na pešačkom, levo i desno pogledam, prelazim jer kako drugačije, sa decom onako poput tenka i sa onim kišobranom kao cev koja ima granatu. Do pola smo stigli pešačkog kad svira čovek da se pomerim jer sam spora zaboga. Ja brzo preletim sa decom onaj pešački da mu još i učinim, a on jebe majku, jer ništa ne gledam.

Diši, polako… Spremam se za festival Merlinka. Oblačim se elegantno jer molim lepo, pozvana sam na otvaranje. Vino naravno, odmah dum, sa noge što se kaže da razbijem neprijatan osećaj i tremu. Posle druge čaše tu smo svoj na svome. Počinje film. „Srećni princ“, Ruperta Evereta. Priča o dirljivoj dramatizaciji poslednjih godina izgnanstva pisca Oskara Vajlda, vremenu provedenom u zatvoru nakon što je optužen za homoseksualnost, kao i preseljenje u Francusku nakon puštanja na slobodu. U filmu je takođe prikazano kako živi i umire u bedi i bolesti, podležući zakasnelim posledicama haotičnog perioda u zatvoru, podsmevan i pljuvan od strane Britanaca, nezaštićen i odbačen pod pseudonimom „Sebastijan Melmot“.

I ne znam kako, negde tamo sa sredine filma, kada Oskar priča o ceni svog imena koju plaća jer se nije suprostavio, nije se pitao, a sve mu je uzeto i sve je prokleto. Sada je jadan i bedan, suviše star za svaku borbu, čemer i jad. Krećem da plačem, nekontrolisano da jecam sebi u ruke…

Ja sam, ti si, onaj do mene, ispred i iza. Gej, majka, otac i sin, ćerka, navijač, mehaničar, zaova i strina. Svi smo mi bar jednom bili Oskar Valjd. Mi kao obični ljudi koji na licu ne čitamo obeležje grupe ili neke pripadnosti, opredeljenja, ali nosimo ono što osećamo. Nosimo bol, sramotu, ogorčenost, samoću. Sreću, radost, osmehe. E ja sam taj dan nosila sramotu, jer se nisam suprostavila, nisam stala za sebe da se odbranim i pokažem da ja nisam nevidljiva, nema, ja sam tu. Baš tu ispred tebe. I ti me udaraš, gaziš, to me boli. I ja ti mogu vratiti. Ali ako ti vratim to me ne čini ništa drugačijom od tebe idiote. Biće nas onda, samo dvoje.

Poljubiću te teto nadrndana iz prevoza, osmehnuću se ma još ću i mahati. Čiko iz auta, kišobranom ću ti izvesti najlepši performans.  E to bi bilo zabavno zar ne? Onda bih sve njih zbunila, trgla iz korena, svi bi pobegli i ja bih pobedila. Ali, ovo je Balkan. I pored svih dobrih namera, opet bih dobila po labrnji, jer nejasno provociram. I kako onda, evo recite mi vi, kako se boriti? Ili se samo skloniti. Ali dokle? Kako protiv naroda. Protiv onoga što nam je usadjeno do srži još od malih nogu. Kako protiv besa, kako posle sutra?

Sačinjeni smo od ludila, istkani od mržnje, sabrani od nepravde, bolesni od tudjih laganja. Ceo sistem generisanja jedne nove generacije mladih je u dubokoj mentalnoj krizi. Apatija naroda nezaineresovanog da se bori za sopstvenu sudbinu, melanholija. I gde tu tražiti tračak nade da postoji način da svi budemo nekako bolji, korisniji, i sebi i drugima. Bez besa, bes šamara, bez provociranja. Budi na trenutak ono što mi radiš upravo sada, shvatićeš, isti smo, isto nas boli i isti je osećaj srama.

Kraj filma i odlazimo kući. Sutradan, ista priča ista kafana. Kafa, novine, čika Mile, pena mu na usta, jer ministar Vulin opet ima šta da kaže. Srk kafe, pa opet po klince. Nailazi jedna mala nadrndana tinejdžerka na mene. Nehotice me tresne rancem pri ulasku u bus. Udjem za njom i sa osmehom joj kažem,

“ Jebiga, izvini što si me udarila torbom. Inače cool smo i skroz si slatka.“

Ostala je zbunjena da sedi na mestu za trudnice i majke sa decom. Žena iza nje je čuknula da se pomeri jer malo dete stoji sa bakom na vratima. Mladić je pomogao baki da izadje iz busa. Mali broj, ali dovoljan, tih iskrenih osmeha jer je neko drugačiji, krenuo je da se niže sam od sebe.

Oskare, nisam Vajld, ali znam da nisam ni osoba spremna da postanem Sebastijan Melmot samo zato što sam slabija…