Sati, metri, milimetri, sekunde, hiljade, milioni, koreni, sinus i kosinus… Brojevi. U raznim svojim oblicima. Da li je beba pojela 60 ml mleka a treba 90ml, dva prsta skraćena kosa pa agonija oko toga, mala ti plata kaže selo, radno vreme od do, računi, sedam dana terapija, pet nedelja trudnoća, litar mleka za kolače. I ceo dan, ceo život objedinjen mernim jedinicama. Koliko nam je život zapravo odredjen i opterećen brojevima, koliko smo opterećeni tim prostim ciframa? Da li znate da se prilikom rodjenja detetu na ruku odmah stavi broj, to je jedino po čemu se raspoznaje od drugih. Broj kilograma, visina, dužina, ocena! Pa onda danas, u ovom insta svetu. Koliko folovera, kolika posećenost, kolika je potražnja. Samo cifre, samo još, samo više, jače. Kvantitet u spidu, kvalitet samo deo u nizu.

Možda nije primereno jednoj mladoj osobi da na ovakav način razmišlja. Jer moja mladost mi ne dozvoljava toliku mudrost bez pokrića. Ali, nisam mogla da se ne zapitam o svemu ovome posle jednog poslovnog i prijateljskog razgovora, kada sam mom dugogodišnjem prijatelju rekla da se brinem zbog cifre ljudi koja me „prati“ na Instagramu. Praveći strategiju za dalji rad i napredovanje, brinula sam samo jedno, taj broj ljudi, kako će to uticati na moj rad sa blogom, da li ima smisla kada nemam dovoljan broj pratilaca trenutno. Pitao me jednu sasvim prostu stvar na koju ja nisam imala odgovor.

Zašto su svi ljudi opterećeni brojevima?

Gledala sam ga nemo. Jer, kažem ja, ti ljudi su mi potrebni, taj broj ljudi…

„Ne, ne, ne pitam te to. Zašto si opterećena brojevima? Šta je sa tvojim kvalitetom i verom koju si izgubila u sebe, u to pisanje, zašto si prestala da pišeš?“

Nisam imala odgovor. Ja sam pre par godina zbog manjka vere u sebe zapostavila svoj rad i napredovanje u pisanju kolumni. Jer nisam verovala u svoje kvalitete, svoje snove, moj ego bio je jači od onoga što želim, što ja zaista jesam. Ne, to ništa nije bilo važno spram BROJA ljudi koji čita moje pisanije. Od tada do sada, da nisam prestala sa svojim pisanjem, jedan čitalac poslata bi dva, od dva nastala bi tri, pa četiri i sve tako redom. Ko zna gde bih bila sada… Možda bih dosegla svoje ciljeve, možda ne bih, to svakako nikada neću saznati. Ali mi je krivo. Jer to VREME izgubljeno na samosažaljevanje i ništavilo u mom radu, nikada ne mogu vratiti nazad. A to boli. Taj šamar osnažen sudbinom, zaboli najjače, a njegov trag na obrazu neizbrisiv je.

Pohlepa, surovost, samovolja, sujeta, oholost, samoljublje, krivica.

Broj, broj, broj, broj. Kada bi iz svake ove navedene reči izvukli koren pa na kvadrat, dobili bi ono što vidite u ogledalu. Sebe. Vi ste sami produkt i kranji rezultat, ono što se podvuče na kraju. Vi kao zbir svih uspona i padova, dobrih i loših strana svoje ličnosti. Da li vam se svidja to što ste postali? Da li ste srećni tu gde stojite? Ili ste u Matriksu sopstvene iluzije, gde čekate da vam neko ponudi dve pilule i reši sve vaše nedoumice. Heraklit je rekao – SVE TEČE SVE SE MENJA. ●U Matriksu ne postoji ništa apsolutno. Sve se menja iz jednog u drugi trenutak i kao što znamo objekti su propadljivi, trošni i nemaju osobinu večnog trajanja.●

A da li ste vi večnog trajanja?

Šta ostavljate iza sebe? Nikako, o nikako i nikada, nemojte ni pomisliti, da sam ovde neko ko vam nameće ispravnost i pravdu, šta je ispravno a šta ne to ni za sebe ne znam odrediti. Još nisam uspela da izvučem taj suma sumarum ispravnosti ponašanja. Ali, znam jedno sigurno… Ne želim da iza mene ostane broj. Broj dece, broj cipela, broj dana radnog staža, broj godina koliko sam živela. Ne.

Neću da postanem samo broj grobnog mesta. Želim da živim kroz reči. Da postanem svako slovo koje će neko da čita. I svaki čovek koji će da pročita nešto moje, za mene biće jedan više koji mi je dao na značaju. Ne zanima me merna jedinica koja odredjuje put mog postojanja. Suština moja ovde, na ovom tlu, za ovim stolom, je bit svega. A to je da pišem, pišem i pišem… Stvaram.

Zato, predlažem da razmislite o tome da li ste samo jedan od milijardu, koji odredjuje puko i grubo cifru stanovnika na ovoj planeti. Broj na glasačkom spisku, broj na ulazu, redni broj u banci na šalteru. Ili ste jedno samosvesno biće koje prati svoje snove, koje ne zanima kvantna proračunatost sveta. Iako od te surove, kvantne i brojive realnosti živimo u vidu novca, od svega toga nikako ne možemo postati svesniji sebe i svojih kvaliteta. Novac je tu da ti pomogne ako znaš jedno sigurno – Ko sam i šta sam. To samo sami sebi možete dati odgovor. Razmislite, pažljivo o svemu ovome ali samo, nemojte dugo, jer vreme leti. Nemojte biti nemi posmatrač jer um je ograničen, isprogramiran. Istreniran. A vi budite negde izmedju realnosti, razuma i ludila… Izmedju i van svog vremena…

●Maja Andjelković, deo preuzet iz teksta „O Matriksu“.

Kako smo sistematski uništeni od idiota.

I kako to izgleda jedan običan razgovor za posao mlade majke. Doduše, vi kada aplicirate za posao, nigde ne piše u vašem CV-u da ste majka. Ali, dodjete tamo priča krene i vi spomenete tu činjenicu. Niko ne mora da vas hvali zbog toga što ste to što jeste, to je vaša privatna stvar. Najnormalnije je da ste ostvareni u onome što je ćelija svakog zdravog društva. I tražite posao. Evo šta sledi nakon profesionalne pauze u onome što neki nazivaju – dugom žene prema ovoj državi.

Dugujemo samo sebi dragi moji, da one gore ubedimo u suprotno. Da to što smo roditelji ne znači da smo nesposobni za rad. Naprotiv. Zato radite i gradite sebe i svoje ciljeve. Istina biće pakao, ali ništa se neće ni promeniti na bolje ako ne krenemo da menjamo svest ljudi oko sebe. Mame, tate, posao u ruke, decu na kuk, pa da vidimo ko će pobediti. Kako smo sistematski uništeni od idiota. Razmislite o tome….

Zdravo mi bili.

Dosta vas me pitalo kako to da sam ponovo počela da pišem kolumne. E, pa evo ovako… Ugasiš televizor jedan ceo dan. I mobilni ako je moguće. Sedneš ispred ogledala i neverovatno je to kako reči same kreću. Prvo počnete da pričate sami sa sobom. Onda shvatite da je lakše nekako da sve to stavite na papir. Bićete iznenadjeni koliko toga imate sami sebi da kažete, priznate…

I zdravo je to, pravo da vam kažem. Ko bi vas razumeo bolje od vas samih, realno. Ko vas zna bolje? Niko. E zato, uzmite lepo tako ponekad oduška sebi, i popričajte sami sa sobom.

Na kraju krajeva, sebe bar ne možete udariti kada kažete onom odrazu u ogledalu- majmune jedan glupi.

Dugo mi je trebalo. Da se oporavim. Da zaboravim. Pa sve opet iz početka. Kao što prodje svaki dan, mesec, godina, vreme leti, briše sve tragove ružnog. Ostane doduše, gorčina poput kiseline u stomaku koja razjeda. Kada se setim svega, nekako kao da sam to druga ja tamo i ova ovde, sada. Ma ko će ga znati, vrag da ga nosi… Neka ide, neka voda nosi. Sve je počelo do rodjenja Sergeja i načina kako je došao na svet, te muke, molbe, molitve i preispitivanja, danima su me morili. Bila sam iscrpljena od sebe same, jer kriva sam, a znam da nisam, ali lakše ću da krivim sebe jer sebi mogu da naudim, jer onima koji jesu krivi… Ne mogu ništa. A to je bolelo više od svega. Ipak, mali Denis napast je dokazao da silno grešimo ako smo i pomislili na drugačiji ishod cele priče sem ove gde on sada lupa sve po kući. Elem…

Nisam ja rodjena da se ne smejem, da kada se najgore osećam obučem najlepše odelo, da prkosim vetru, spavam u zoru. Noć kradem od budnih, plazim se Mesecu i sve tako redom… Da, nekada me sve to podseti da  sam samo dete izgubljeno u telu već zrele žene.

Kako to smešno zvuči, zrela žena, ja.

Kada sam bila mala, mama mi je često govorila da nikako sebi ne smem da dozvolim da budem slabić. Žena si, moraš, hoćeš, znaš i treba.

Majko, kako su godine evo prolazile mogu da ti poručim samo jedno:

Ne moram ja ništa.

Sergej me naučio da danas je dan koji mi je dat da ga proživim najbolje što mogu. Samo mogu biti jako glupa da na stvari gledam iz negativne tačke. Jeste grozno, svuda, i biće još gore. Ali nisam ja ta koja mora da vodi brige sveta. Imam dosta svojih briga, tako da mi Donald Tramp uopšte nije zanimljiv ni da očistim rernu sa njim. Ime mu baš zvuči kao neko sredstvo za čišćenje, jel da? Očistite masnoću sa Trampom!

Bila sam na piću sa Rokanom (Stanwikom), i baš smo pričali o tome da hoćemo da se od sada pa nadalje, sva naša druženja završe osmehom. Jer tako. I vinom, naravno. Zar nije to bolji način da me pamti? Ono, u slučaju da me drmne Jugo ispred Maksija. Ili da pamti namrštenu mene kako meljem o računima? A, šta kažete?

Fazon jao Rokana, e da pa sedeli smo zajedno, baš je bila utučena… užas…

Ili:

Jao , e baš smo se ismejali, tako je bila vesela…Nasmejana.

Stvar za mene je jasna. Neću da umrem kao namrgodjena baba Kurana, koja ide od vrata do vrata, od kone do kone i torloče o svojim mukama. Hoću da me pamte kao neku tamo blesavu Milicu koja se smejala i kada niko nije znao da u duši joj „liju kiše“ Zorice Marković. Ali zaista, da li ste se zapitali kako će vas ljudi pamtiti i po čemu? Ne govorim o kamionima i avionima, kulama i gradovima, besnim kolima. Ko to još pamti i koga briga, realno. Ionako će vas mrzeti iz dna duše ako ste bogati, a žaliti ako ste siromašni. Ali, samo jedna stvar je više nego merilo sreće, koja se pamti i kod bogatasa i kod siromaha… Osmeh. Isti je kod svih, tamo gde vlada sreća, taj osmeh doseže zvukom daleko. I ne moram ja ništa, sem da se smejem. Svaki dan. Svaki tren. Jer to niko ne može da mi oduzme, izmeri, zabrani.

Dok sam stajala iznad inkubatora u kom je ležao mali prdan, u jednom trenutku primetila sam kako se lagano pomera. Rukicama maše i kao da me doziva ka sebi. Prišla sam njegovom uzglavlju i videla… Osmeh.

Život. Smrt. Vera. Nada.

Sve je bilo sakriveno u tom malom osmehu.

I ne želim da znam kako je moglo da bude, jer znam kako sada jeste, ali svejedno, taj osmeh ostao je urezan da pamtim da i kada mi se plače, ja moram da se smejem, od sada pa zauvek. A vama ostavljam dragi moji, da se zapitate malo o tome kako će vas drugi pamtiti, jer život je čudo, a jedan maaaliii crveni Jugo uvek vreba sakriven negde tamo…