Velika deca, mali roditelji…

Taj velicanstveni polazak u skolicu… Prvi dan kada shvatate koliko je vase dete zaista poraslo, koliko je nezavisno od vas…Koliko do juce je bila na mojim grudima mala i nezasticena, mrvica u mojoj saci. Sada ima svoje drugare, navike, shvatanja, poglede na svet. Ona govori razumnije, cak i ruca sama, sedi za stolom kao prava devojcica. Haljinice su zamenile benkice, kapice snalice, umesto zvecke sada je barbika, ima svoju torbicu, cipelice, kaputic. Covece… To je umanjena verzija vas! Polako pocinjes da shvatas da si stvorio malu verziju sebe koja te prati u stopu. I ona odrasta, svakim danom sve vise i brze…

Dok sam je gledala kako se igra u hodniku, bilo mi je jasno da sada je porasla i da se moram pomiriti sa tim. Gledala sam kako se igra sa drugarima i kako komunicira sa njima, bila je u svom svetu, daleko od mene. Prosto, ja joj vise nisam bila jedina i najpotrebnija. U tom trenutku osetila sam jak bol u grudima, knedla u grlu koja je zastala, uvrtanje usnama da ne bih zaplaka… Bilo je jasno, ona je moja velika devojcica…

Polako sam se okrenula i krenula ka izlazu. Deca su plakala na sve strane, trazili su mamu, tatu, baku, deku. Zurno sam istrcala napolje da ne zaplacem i ja sa njima. Da li je moguce da ovaj dugo ocekivani rastanak sa moje strane iskreno, moze biti toliko tezak meni a ne njoj? Iskreno mislila sam da cu sa flasom sampanjca otici iz te ustanove, konacno slobodna. Ali ne… Milion misli me spopalo. Kako ce, sta ce, a sta ako, moze li, da li ce. I nista nije. Izgleda da je vrtic strasan samo za nas roditelje, ne i za njih. Toliko strasan da zapravo nama treba privikavanje, ne njima. Za njih to sve ide tako prirodno i spontano. Za nas mucno i zaprepascujuce. Kako ce neko drugi da vodi racuna o vasem detetu jer zaboga to znate najbolje samo vi i niko drugi. Oni tamo u vrticu ne znaju ono sto vi znate i strahove koje osecate oni ne osecaju, i nije ih briga. I ne treba. Kako bi zaboga i mogli da se saosecaju sa svakim detetom u grupi od njih 27. Oni su tu da vase dete cuvaju, uce raznim novim stvarima, igraju se sa njima. Ne i da ih nuzno vole, maze i paze. To je sada sve individualno. A to sto mi roditelji zelimo bas da nase dete najvise vole, maze i paze to je nas problem.

Ipak, sve je to normalno i deo odrastanja i naseg i njihovog. Normalno je da se osecate krivim zato sto ostavljate dete nepoznatim osobama po prvi put. Normalno je i to da strepite od toga sta ce se desiti, da li je dobro, da li je zedno, gladno, presvuceno. Normalno je cak i to da ih spijunirate kako rade, da li vicu, psuju na vase dete. Jer da je drugacije, da vas sve to ne zanima, onda bi trebalo da se zapitate sta nije u redu. Jer to je vase dete, deo vas, neko koga gledate najbolje sto mozete i zelite da mu priustite najbolje moguce.

Samo i dalje ja sam samo mama, roditelj koji je uplasen i preplasen, sa milion onih pitanja sta ako, kako ce, da li ce, mozda ce, trebalo bi…

I eto, moja mala devojcica lagano odrasta bez mog odobrenja. Cini mi se da je to jedina stvar na koju mi roditelji ne mozemo da uticemo. Da zabranimo deci da rastu i menjaju se. Jer zelimo da zauvek ostanu nase male bebe koje mi najbolje tetosimo i kontrolisemo.

Kada bi to tako zaista i bilo…

Zato ne plasite se odvajanja, to je potrebno i vama i vasem detetu. Normalno je da se igraju i druze sa svojim vrsnjacima, kao sto je normalno da i vi uvece popijete koju sa vasim vrsnjacima 🙂 Uzivajte u odrastanju vaseg deteta i uvek budite tu za njega, slusajte njegove potrebe i zelje, koliko god je to moguce, da ne bi zalili za onim sto je proslo i nikada se nece ponoviti.

Za sve mame i tate

Share: