Teorija relativne sreće

Verovatno je sve krenulo nizbrdo od samog mog stvaranja. Bar to ja tako gledam. Jer ne mogu drugačije da objasnim moj problem. Mama nije želela bebu, tata je želelo bebu. Mamu ujede škorpija, mama počne da mutira. Mama mora da rodi bebu da ne bi postala dlakava mama a možda i tata, tatu ko šta pita. On je umetnik. I ne pita se puno. I tako nastanem ja. Ukratko. Iz moranja. Zakon ponude i tražnje. Čista ekonomija. Nema tu ljubavi. Ona je došla vremenom, valjda je to stvar prirode, mislim još sam se rodila kao treća devojčica što je moju majku posebno obradovalo. Žena koja je radila u vojsci i imala je tri ćerke. Vrlo poželjno.

Te bedne 1989. godine kad je sve u svetu krenulo nizbrdo, rodim se ja da upotpuniom katastrofu. Mom rodjenju su se radovale sestre koje su bile dovoljno starije od mene da su skoro mogle da imaju i svoju decu. Mislim, kad pogledaš da je mama rodila najstariju sestru sa 17 godina. Ćale je bio srećan jer što se njega tiče i njegove hipi duše što više dece to bolje, za pare se ne plašimo jer ih nema.

Elem, valjda se sve to vuče od samog našeg nastanka. To kako se začnemo, kako nastanemo takva nas sudbina prati kroz život. Meni se posebno sreća podsmejala s činjenicom da sam rodjena kao proglašeno mrtvo dete koje nije davalo znake života. Kako sam ih dala na kraju u inat svima ne znam, ali ostalo je istorija. Kraj slutite i sami, evo pišem ovaj članak živa i zdrava 🙂

Zato ne mogu a da se ne zapitam. Zašto mislimo da možemo sebi da organizujemo život kako želimo kad već postoji ta karma rodjenda i sudbina koja odredjuje naš put i koja nas na kraju … da ne kažem ružnu reč, omete u našem pokušaju? Mislim, ja sam evo devojka koja prosto pokušava da živi normalnim životom. Škola, brak, deca sve po planu. Ali onda nekako s vremenom shvatate da nije sve kao što ste zamisljali i pokušavate da skontate gde ste to zabrljali. Evo na primer, ja sam se ceo život plašila da ne nadjem muskarca koji će da liči na moga oca a da ja ne budem kao moja majka. Kablovi po kući, da bude lenj i zameni sijalicu, da ne vodi računa o svom izgledu itd… Bežim od oca u zagrljaj njegovoj kopiji. Nekako te sve to stigne, u blažoj i ili istoj varijanti, ali to je to. Sudbina. Vrisnem na Miu i čujem kako mi majka izlazi iz glasnih žica. Prosto, kao da sam je progutala i ona izgovara stvari koje ja kažem. To je samo ono, iver ne pada dalje od klade. Slažem se sa tim. Samo što sam ja svesna te klade i pokušavam da je suzbijem i kontrolišem u sebi.

I onda dodju i ti momenti da se sećate sebe kako vam je bilo dok ste bili mali i slušali svoje roditelje kako se svadjaju i šta govore jedno drugom. Hvatate sebe kako se pred njima posvadjate i radite iste stvari koje su oni radili. Pogledate dete i shvatite da ste do juče to bili vi. I zašto onda to sve radite? Zar milion puta niste rekli kako nikad, nikad, nikad nećete biti kao oni? Sve dok ste svesni svoje greške imate vremena da se ispravite. Ali opet sudbina odigra više puta svoju ulogu i učini vam živom komplikovanim, tako da te vaše greške nemate vremena da ispravljate, ne mislite o njima… Vreme prolazi a vi i dalje tapkate na mestu. Okrenete se i vidite da niste ništa bolji od onih koji su vas stvorili jer niste želeli, mogli, uspeli baš kao i oni da uradite nešto dobro za vašu porodicu. Izgovori. Jedna reč koja mnogo govori.

Svi smo mi ljudi i svi grešimo. Pokušavamo da se snadjemo. Preživimo. Živimo. Volimo. Budemo voljeni. Verni. Ostvareni. Samostalni.

Samo je pitanje šta su nam granice i koliko smo spremni da do njih idemo. Šta smo sve spremni da žrtvujemo da bismo ih dostigli. Jedno je sigurno, malo vašeg truda i malo sudbine. Ostatak zavisi od sreće. Imate je ili nemate. Nekada i sve stvari ne zavise od nas. Tada nam ostaje samo da se nadamo da smo začeti sa puno ljubavi.

Ja eto nisam. Zato nemam sreće. Valjda…

Moje je da se snalazim i borim sa svojom karmom. Moja karma je moja porodica. Ona koja me stvorila i koja me voli najviše na svetu. Borim se sa iglama sreće koje mi sudbina malo-malo zabode u ledja. Nekako se nosim i sa tim što sam svesna težine svoje psihe i svih nedostataka koje vučem od detinjstva.

Ali ne želim da u očima svoje dece vidim sebe. Ne želim da u njima osetim Milicu uplašenu i samu. Ne želim da stvorim od njih osobe koja se plaše sučeljavanja sa svojim strahovima. Ne želim da ih učim da je sve stvar sudbine i da će biti kako mora. Jer znam da može da bude kako ja hoću. Da je sreća relativna koliko i sama teorija relativiteta. Da su i veći mozgovi pokušavali da dokuče i ostvare nezamislivo a opet su umirali kao obični ljudi sa više ili manje sreće.

Zato trudite se dragi moji da ne stvarate od vaše dece uplašene male VAŠE kopije. Zamislite samo sebe u ćošku kako sklopljenih ušiju trudite se da ne čujete kako se svadjaju, i utišajte ton odmah. Prestanite da se vredjate jer u njihovim očima videćete sebe. Strašno je čuti da dva bića koja obožavate i volite najviše na svetu, tako ružno govore jedno o drugom. Vi niste oni i to dete niste vi. Zato ne stvarajte pogrešne uloge, jer epilog priče znate i sami.

Eto nekako sam došla do zaključka sa početka priče da ipak sudbina može da poljulja, čak i pljune na sve što ste se trudili da steknete, promenite, postanete. Kao na primer, neću biti kao oni, neću se za takvu ili takvog udati, oženiti, neću to raditi… Ali… Nekada sve izmakne kontroli. Stvari se zakomplikuju. Postanete ono čega ste se najviše plašili. Ali sve može da se menja, reguliše i popravi, samo dok ste voljni da nešto tako i uradite. Ne dozvolite da vas sudbina pobedi, budite iznad nje i dva koraka ispred nje. Sreću prihvatite kao relativnu stvar koja dodje i ponekad vas zavrne. Ali život ide dalje. Sreća porodice i svih njenih ukućana je jedina sreća koja nije relativna i koja je uvek jedina i prava.

Sve je to povezano kažem vam, kakvo začeće takva ti i sudbina, sreća i sve ostalo. Tako bar kažu. Kad već tako kažu onda imam nešto da izjavim osobama koje su razlog mog postojanja:

Da znaju da su stvoreni iz ogromne ljubavi, te se iskreno nadam, deco moja, da ćete imati mnogo sreće u životu, to vam je poklon od nas roditelja. Nije veliki ni materijalan, ali je za ceo život. I deco, kada ovo budete za koju godinu čitali negde daleko na studijama, sa tim mojim osmehom i mojim zelenim očima, jer jedino to želim da uzmete od ove klade, nadam se da ćete mi biti zahvalni na ljubavi…

 

Share: