Znate onaj momenat kada jako zalupite vrata posle rasprave, onako junački jako ih zalupite, da sav bes svoj iskalite na njima? Taj momenat olakšanja, taj momenat stavljanja do znanja da ste pobedili time što ste vrata izbacili iz ležišta šarki. Zid koji ste okrunili oko okvira vrata od siline udarca. Sve to ostavlja jak utisak kako na vas tako i na sve ljude okolo. Da li ste pametniji zbog toga, da li je stvar rešena time, to niko ne dovodi u pitanje, bitan je taj momenat kada iz vas izlazi bujica besa. Možete svašta saznati o ljudskoj patnji, gluposti, sreći i bolu, dok čekate na red u toaletu. I dok sam popravljala šminku, čula sam tiho plakanje iz kabine uz reči “ Ništa onda, to je to…“
Izašla je uplakana, brzo se brecnula kada me videla pa se kroz osmeh izvini za čekanje.

“ Ništa draga, sve je ok. „- rekoh. “ Nije ok, ništa nije jebeno ok…“- nastavi plavokosa, udarivši me ramenom dok je oštro prolazila pored mene. Toliko je udarila jako vratima da je ogledalo pored spalo na lavabo. Setila sam sebe od pre par godina, bila sam ta žena. Tako nekako, posle jedne rasprave došla sam u situaciju da zalupim vrata svom silinom besa, povredjena i ubedjena u ispravnost svog postupka. Razlog svadje nije bio bitan, koliko moja improvizacija moći. Tada je nastradala moja omiljena vaza koju smo dobili na poklon. A ipak, da sam samo na trenutak zastala, da nisam zalupila vrata, da sam samo jedan sekund sačekala, saslušala, moja vaza bi bila sada netaknuta. Jedno Izvini koje je ostalo podeljeno vratima…

Samo ja to izvini nisam mogla da čujem od buke sopstvenog ega, besa, povredjene sujete. Sada kada sve ovo znam, ništa ne menja činjenicu da sam povredila sebe, tu osobu, da smo zajedno ostali oboje nedorečeni jer ono jedno „Hajde onda ništa“, tras vratima u momentu se čini kao najbolja opcija za sve. Nije ni izvini rešenje za sve, ali svakako postoji momenat kada možda treba povući ručnu, zastati za sekund, dozvoliti sebi da budeš nekada i u krivu a ne samo u pravu…

Cela priča potiče iz perioda kada sam bila isuviše mlada, neiskusna i svojeglava da bih iz ove prespektive gledano, uopšte mogla da imam iole drugačiji stav. Na sve to kada pridodate da ste puni nabujalih hormona, trudni sa stomakom do zuba, stvar dobija sasvim i apsolutno drugačiju konotaciju. Elem, vrelina leta i natečenost gležnjeva, ruku, u miksu sa čestim mučninama, doprinela je apsolutnom haosu i rastrojstvu u kom sam se tada nalazila.

Sve slikovito objašnjavam jer nekako, skoro da imam potrebu da opravdam kako sebe tako i drugu stranu priče. Kada ste sa nekim toliko dugo, sve vam se čini da ne postoji mogućnost da ga ne poznajete. Sve mane, vrline, dobre i loše strane, rutine i navike, čini vam se upili ste u svaku poru vaše kože. Ipak, zaboravljamo jednu jedinu mogućnost a to je da smo na kraju krajeva samo, ljudi. Što implicira na mogućnost da smo nesavršeni, ćudljivi i skloni promenama. Medjutim, isto tako smo licemerni i ne želimo da priznamo da te mogućnosti nepoznavanja i nesavršenstva kod vama drage osobe pa i vas samih, ipak postoje. Ali dobro, kako bi nam svima drugačije bilo zanimljivo živeti ako ne ovako kako nam je, jel da.
I tako, u jeku priprema za porodjaj i dolazak bebe na svet, shvatam da postoji izvesna netrpeljivost u odnosu mene i te druge strane priče. Kada bi nas pitali, svako od nas ima apsolutno opravdanje za takvo ponašanje, koje je sa strane gledano nekome ko nije sa nama 24 sata, ispravno i dopustivo do neke mere. Noć, gledamo svako svoja posla što kažu, svako u svom svetu. Gledamo da se sa što manje reči obraćamo jedno drugom jer bi eventualna rasprava dovela do lupanja vrata. Nabujalost tenzija sa svih strana za mlade roditelje koji su se nosili mišlju da sve imaju pod kontrolom i da je sve u njihovim rukama, bila je skoro neizdrživa. Kakva zabluda…

Ali dobro, ta saznanja da nije svet crno i belo nego spektar boja, saznajemo nakon toga što pojedemo i kilogram soli i isto toliko meda tokom života. Odgovornost, odgovornost… Sat koji otkucava i postajete sve svesniji da ste odgovorni za to što ste napravili, u bukvalnom smislu. Niko nije spreman za roditeljstvo, to nema veze sa godinama, ali kada ste mladi kao tada mi, sve izgleda komplikovanije. U silnoj papirologiji i pretraživanju po interneru šta, kako, kuda kada vam pukne vodenjak, koliko minuta ima kontrakcija, a uz sve to i forumi o roditeljstvu doprineli su opštem stanju agonije jedne mlade majke. Kako se nekako zalomilo da se nisam imala svoj kompijuter pri ruci, imala sam tudji, pronalazim nešto što je mom oku zapalo i izgledalo kao mogućnost prevare, izdaje, neverstva. Možda je to i imalo sa početka neku takvu ideju kod druge strane priče, ali je očigledno ista ta strana bila svesna situacije koja je mogla dovesti trenutno što ima dugi niz godina u rizik i krah, te je stavio tačku. Preznojavanje i ubrzan rad srca, misli najgore, sve u meni krenulo je da kulja, ključa na sve strane. Bila sam u neverici, nekakvom razbudjivanju da sam živela sve ove godine u apsolutnoj iluziji savršenstva osobe koju sam očigledno, bez razloga, glorifikovala u mojim mislima. Niko mi nije kriv do sama ja. Odlučna da napravim haos, ali nekako smireno da pristupim ispitivanju, pokušavam da se saberem, sastavim i pridjem sa pitanjem, “Šta je ovo?“.
Pogledao me preko ramena prvo nepažljivo, zatim opet sa pogledom na ono što je obasjavalo mračnu sobu na ekranu laptopa. Kao da je na celom ekranu pisalo velikim slovima IZDAJA. Njegov pogled, ukočen stav, kao dete koje uhvatite u nestašluku na tren mi je izgledalo simpatično. Saberem se i opet pitam, „Šta je ovo!“, sa jačom intonacijom i dubljim glasom. Krenuo je da otvori usta i progovori reč, ali moj rafal i napad sprečile su ga da se objasni. Isprva je pokušavao da me mirnim tonom privoli na slušanje, ali jedno glasno STANI kao da me razbudilo i ućutalo. Tada je krenuo da mi objašnjava sve što jeste i kako je, bez okolišanja, menjanja teza. Slušala sam mirno. Kao dete koje sluša priču za laku noć. Sve mi je delovalo glupo, neistinito, povredjivalo je moj stav i ponos. Nisam shvatala tada to što shvatam sada, da je pokušavao reći da je usamljen, nespreman, uplašen, izgubljen. Znam da će sve žene sada reći, kao što sam tada rekla i sama ja, JESTE A KAKO JA NISAM!
E upravo, ova rečenica dovela je do lupanja vrata, razdvajanja mogućnosti da se čuje druga strana koja govori da je svesna loše odluke koju je donela, da to nije opravdanje, da je ovo što ima jače od svega ali da mu trebam JA za poboljšanje odnosa koji smo vremenom zatupili svojim pohlepama.

Jedno tras vratima, zaključavanje, dugo plakanje, negodovanje svega i svih. Nisam mogla da razumem da je zaista ovo što se meni dešava istina, sve je delovalo kao neki nemi film. Film se odmotava, kraj se ne sluti. Neizvesnost koja stvara trnce svuda po telu. Vreme je prolazilo, nakon ove žučne rasprave nismo više nikada pričali o tome šta se desilo. Beba je došla na svet, imali smo previše obaveza oko potreba tog malog stvorenja da bi se bavili nama, našim odnosom. Medjutim, kako je vreme prolazilo, shvatala sam da mu postajem zahvalna. Jer mi je skinuo povez sa očiju, naučio da nikom ne možete verovati slepo čak i kada bi se zakleli da je tako. Naš odnos postao je drugačiji, nekako otvoreniji za priču o nedostatcima koji se pojavljuju, rupama koje smetaju na putu do onoga što se zove harmoničan odnos. Prestala sam da verujem u bajke. Mrzela sam ono što sam bila, patetična budala. Lakoverna mala devojčica kojoj treba sve da se naslika. Nisam više bila ona ista, da se ne lažemo, ali ova nova ja mi se mnogo više svidela. Zanimljivo je kako čovek kroz patnju mnogo više nauči o životu, a kada je srećan on je potpuno slep za sve oko sebe. Pa tako i ja, slepa od istine dobijam svoj vid ponovo, kao dete koje sa prvim koracima upoznaje svet, tako i ja upoznajem novu sebe, istražujem najdublje strane moga bića za koje nisam znala ni da postoje. Ljubav dobija sasvim nove obrise. Moja žudnja biva sve jača. Ego raste, sa njim i moja svest o tome šta to želim od sebe, od drugih. E pa, od njega sam želela samo jedno. Da me voli. Iako svesna činjenice da to nije dovoljno, na kraju dana kada sve saberem i oduzmem, pogledam čoveka pored koga sam postala baš ovakva kakva jesam, dobra ili loša, sebi se svidjam. Zar to nije ono najbitnije? Nikada se nisam pokajala što sam rekla i njemu i sebi, hajde onda ništa, IDEMO DALJE.

I dan danas ne volim milion stvari kod ove osobe, ima dana kada me toliko nervira svaki njegov udah, izdah, pogled me njegov žulja, usne me njegove peku. Stotinu puta pomislim da sam se zeznula, svašta u sebi kažem. Ali. Ali… Isto tako, taj čovek me naučio da kroz njegovu grešku uvidim koliko i sama grešim, taj čovek me naučio da poštujem sebe, da mu kažem u brk šta mislim, njemu i čitavom svetu. Taj čovek, bio je tu kada treba dva puta, rame uz rame dok sam radjala ono što smo pravili. A pravili smo dom. Taj čovek, ostao je uz mene nesavršenu, i ja uz njega, možda je mogao bolje da bira, možda sam i ja, očigledno da jedno drugom pašemo čim se ovoliko tolerišemo. Mora da je onda, ono, znate, kako se ono kaže…

U bašti na selu sadim paradajz, sasvim isključena od svih zbivanja ovoga sveta. Motika, žuljave ruke, špricer koji me čeka u hladu. Klinci trčkaraju, blatnjavi, musavi, srećni. On onako blago spuštene glave, naget preko ograde, kako samo on zna da volim da me gleda ispod oka, prati svaki pokret dok ja blatnjavim rukama sklanjam kosu sa čela. Naš blentavi zlatni retriver gazi sve što sadim, trčim za njim , bogmim, psujem i sve ponovo. Tresem ruke od zemlje, osećam blagi povetarac na licu… Cvrkut ptica iz obližnje šume. Bože hvala ti, za ovo malo moje pobede… Pogledam njega, on me doziva rukom. Idem ka njemu, pas trči pored i gazi sadnice. Kako samo bogmim… Zagrlim ga onako blatnjava, pogledam ga pravo u oči, vidim… Vidim… To.

„Hajmo kući…“

Možda mislite kako sam glupa što sam ostala pored njega, možda me pak cenite više. Možda sam pametnija za pedalj od većine, možda mudrija, lukavija. Ko to zna i da li je uopšte bitno, sada kada sam vazu koju sam one noći razbila u svadji, noćima lepila, sklapala iznova. Sada je tu da me uvek podseti da nije sve što se slomi nepopravljivo, da srušeno može biti obnovljeno, ako i samo ako ima volje, smisla, razumevanja. Studija izvodljivosti  u mom slučaju je uspela. Tu sam gde sam i evo me sadim paradajz. A mogla sam da odem i ko zna, možda bih bila na boljem mestu, ali sigurno mi ne bi bilo kao što je sada ovako nesavršenoj, blatnjavoj. Svaka moja sadnica biće jedna nova biljka. Svaki rad na sebi poput ove biljke takodje urodiće plodom. Uživajte u tim plodovima.

Shvatite da svi grešimo, naučite ponešto kako iz svojih tako i iz tudjih grešaka, priznajte koliko ste nesavršeni. Sebi i drugima. Ne tražite krivca u svemu i svakome, možda ste jedina greška sami sebi upravo VI. Ja nemam bolji savet i zaključak ove moje priče od iskrene želje da svako sebi pokuša da prizna da je život isuviše kratak da bi se bavili minornim stvarima. Ništa ne može na silu, pa ni da se lupa vratima. Učinite sebi život jednostavnim, sadite paradajz, eto, na primer. A ja ostajem i dalje pri stavu da je LJUBAV samo reč, dok se ne dokaže da je ljubav mnogo toga više…

Photo by Maja Riznić
Model Monika Galić

Hrabra, odvažna, smela, drugačija.

Žena koja zna šta ne želi, žena koja ima što za reći a ne govori rečima. Ne pridaje važnost epitetima. Ona – bilo da se razmeće teže dostupnim predmetima poput duge haljine haute couture, bilo da prihvata i nameće uniforme tipa farmerki i debelih džempera, ona nastavlja da se bori za svoj cilj i ostane dosledna. Njeno odelo kazuje i govori, ako ne i više, a ono isto toliko koliko i drugi “sistemi znakova”.

Odevanje te žene teži ka svakodnevnom izgradjivanju individualne slobode. Samo kreiranje osobenosti trebalo bi da bude smisao odevanja. Prateći kroz istoriju prvi znak revolucionarne borbe protiv neke ustajalosti jeste bilo odevanje. Koliko čovek kao individua, ima prostora da na neki način, kreira sebe ako se moda ili način odevanja, menja toliko često? Pametan čovek zna da odeća koja ima svoj znak odevanja, svoj sistem znakova, nikada nije izvan trenda. Ispod same površine tog trenda postoje tokovi koji su na duže staze. Samo se povodljivi i oni bez svog ličnog pečata okreću diktaturi, nazovi stila, potrošačkog društva. Postoje elementi koji su rezultat jedinstvenog i zdravorazuskog pristupa svakodnevnici i koji se ne menjaju. To što se krpice kroje na duže pa na kraće, malo gore malo dole, na skoro svakih šest meseci, to nikako ne sme da menja suštinu onoga što se zove lični pečat i ono što želite da ostavite a to je utisak.

Kažemo da prvi utisak nije bitan. Bitan je itekako. Vizura onoga koji nas posmatra, sve što se na nama okom može uhvatiti i zapaziti,naš sam način odevanja, biće kamen temeljac gradjenja mišljenja o nama, nekome ko nas ne poznaje, a ima priliku da nas upozna kroz to što predstavljamo u tom datom momentu. Na tom temelju odevanja, oni malo mudriji i vispreniji poznavaoci psihologije čoveka, sa dosta egzaktnosti mogli bi utvditi skoro sve o psihološkim karakteristikama čoveka.

Čovek prezaposlen umoran i iscrpljen, nema puno vremena a ni snage da brine o nekim stvarima o kojima bi inače trebao brinuti. Jedna od tih stvari jeste sam koncept odnosa prema sebi. Odnos  prema sebi zahteva dosta energije, posvećenosti, truda. Danas smo svedoci obrnutog procesa gde se energija rasipa na nebitne stvari a posvećenosti nema ili je na ivici razumnog i dopustljivog. Odnos sam sa sobom te i odnos sa umetnošću sve je manja i tanja. Umetnost traži snagu, jednu konstantu, traži neposredno jedinstvo sa sobom. Kako čovek u svom tom ludilu haosa zvani svakodnevnica da još prati i trendove, načine odevanja? Kupiće magazine, pratiće sajtove, blogerke, prihvatiće savete i samim tim potpuno izgubiti individualni odnos prema odeći, a samim tim na taj način i upropastiti svoj fizički i duhovni izraz. Ali, ako čovek nije čovek nema tog magazina ni te mode koji ga mogu napraviti da to i postane.

Što se tiče naših kulturnih paradigmi, skoro sve su imitativne, sve se bazira na čistoj reprodukciji tradicionalizma. To se odražava kako na mišljenje pojedinaca i grupa tako i na način odevanja. U svesti gde se sve vrti oko standarda i okorelog Balkanizovanog mišljenja, iznutra nas odredjuje tradicija, spolja modna imitacija. Kreće se sa imitacijama u oblačenju, kasnije ta imitacija se prenosi i na mišljenja većine pa sve do ideja koje se zastupaju. A uzrok tome je ništa drugo do sam mentalitet.

Zato me pored svih gore navedenih stavki koje sam iznela smela i odvažna Ona, koja  se čvrsto drži svojih uverenja, stil svoj koji brani ćutanjem a opet ta silina iz nje koja udara na oko posmatrača, ostavila me na razmišljanje.

Moda nije tipizirani izraz onoga što srećemo na malim ekranima, po magazinima i te ljude koje nazivamo “bogovima stila”. To nisu ljudi koji nose kreacije, nije ni modni kreator.

Po meni, moda je razmišljanje o odeći, ali i samim tim razmišljanje o sebi, o onome što želim prezentovati kada to odelo obučem. Stilizovati neizrečeno od onog što trenutno jesmo, čak i kada navodno ne marimo za odelo. Tada najviše u osnovi tog zanemarivanja leži zahtev da nam odelo koje nosimo bude “druga koža” neprimetna i savršena. Ta “druga koža”, mora biti samo moja, samo meni svojstvena, neobična, radjena po meri i mojim senzibilitetima, te tako i moj odnos prema odelu koje nosim. Istorija piše da se čovek nije dao dobrovoljnom uramljivanju i lišavanju svojih sloboda, te se nadam da ćemo se setiti toga i kada je slepo praćenje trendova u pitanju i nametanje samog načina odevanja.

Doslednost sebi i svom stilu neka nam svima ostane kao mala, lična pobeda u ovom tendencionalnom potrošačkom društvu.

justmelissa.rs o kreacijama Simone Manojlovich

Photo by Silvana Dogan

Simone Manojlovich

Italijanski Vogue je njenu kolekciju „Silent“ izabrao za 100 najboljih kolekcija na svetu. Studirala je u Zagrebačkoj školi primenjenih umetnosti i dizajna i na Fakultetu za tekstilnu tehnologiju i završila studije u Milanu na prestižnoj Haute Future Fashion Academi, gde je osvojila nagradu za dizajn. Predstavila je petnaest modnih revija. Dobitnica je nagrada za svoj rad na Fashion Vardrobe-u i Zagrebačkoj nedelji mode. Elementi dizajna Simone Manojlovich su: čistoća, minimalizam i arhitektura. Ovaj brend u svakoj kolekciji istražuje stvaranje novih formi bez jasnog seta silueta, strukture i kontrastnog materijala.

Na pitanje novinara šta je to dobar stil, odgovorila je:

“ Utisak koji ostavljate na drugima. Unutrašnja, neopterećena lepota. Način na koji govorite, kako se obraćate drugima, kroz gestove i uljudnost. Volim kada se čini da ljudi nisu previše zabrinuti za izgled, ali to je trik, oni su estete. Nasuprot tome, kada vidim da je neko proveo sate ispred ogledala. Manje je više! Uvek. “

Šta više reći za dve energije kada se u potpunosti slože, povežu nitima umetnika, kada dve osobe govore kao jedno, govore delima, gde sve nekako zastaje i ostaje samo fuzija. Simonina odeća u sastavu sa mojim tekstovima, sačinjavaju prostor umetničke slobode koji je ispunjen nekim novim tendencijama sa težnjom pronalaska izlaza iz koloseka prosečnosti. Ona koja se pominje u tekstu gore, ta Ona biće umetničko delo nastalo sinergijom gde je kreaciji pandan reč. Ta sinergija reči i dela, vizulenog i doživljenog, krotkog i oštrog, makaza i pera, tkanine i mastila, biće jedno neočekivano putovanje…

Pratimo se, do tada,

all love from Simone Manojlovich and justmelissa.rs

Vikend, volim ta mirna, sasvim moja samačka jutrenja dok ispijam kafu. Miris proleća u vazduhu meša se sa prvim jutarnjim mrazom. Pogled ka prozoru, moj grad još uvek spava… Palim TV, vesti, vesti, zar ni ovako divno jutro ne možemo započeti bez nervoze. Nemoj srećo, nemoj danas… Ostavi mi ova čarobna jutra. Izlazim polako, skoro nečujno iz stana.

Pocepane farke, čupava kosa, košulja, teksas jakna a kao jedini nakit podočnajci. Nije da sam krenula na koncert Bečke filharmonije, jer u tom slučaju ovakav dres kod bio bi sasvim neprihvatljiv. Ali pijac?

To nije sprečilo komšinicu iz ulaza da baci jedan brzinski komentar u holu zgrade, kako samo ja znam zašto sam tako mršava i bleda.

„Deca, obaveze…“, kažem ja onako lagano.

„Kakve obaveze, pa ti nemaš posao, ajde ćuti molim te! Sve to namerno radiš!“, reče ona ne trepnu.

Ulazim u lift i gledam se na ogledalo. Nemam pojma šta me snašlo.

Samo sam se blago nasmešila i nastavila dalje. Diši. Lagano… Pijac.

Ta buka, ljudi koji cirkulišu, kikotanje žena, dovikivanje muškaraca, smeh dece. Zelenilo svuda oko mene, miris svežeg cveća, miris mandarina, nara, sveže ribe. Prodavci nude komad jabuke mušterijama, da probaju najsladju medju najsjajnijim lepoticama. Dok prolazim kroz masu ljudi, sasvim slučajno me rukom nespretno zakači neko blago lice, pa se kroz osmeh i lako “Izvinite!”, okrene ka meni, uhvati me za ruku kao znak pomirenja. Stala sam na centar pijace, osvrtala se oko sebe. Volela bih da je svaki dan kao subota na pijaci. Zašto nije svaki dan pijačni dan, kada smo svi nasmejani, obični ljudi koji kupuju namirnice? Šta nam to fali da budemo kao sav normalan svet? Kao obični ljudi? Dok se tako zamišljena gegam do dela gde se prodaju mlečni proizvodi, zastajem kod žene kod koje već duže vreme kupujemo kajmak, svakog vikenda istu količinu. Medjutim, ovaj put, rešila sam da uzmem malo manju količinu. Žena me upita koliko kajmaka, rekoh 100 grama kao iz topa. Vidno začudjenoj ženi nije bilo jasno zašto toliko malo kajmaka, ja kažem da nešto slabije jedemo i da ne želim da bacam hranu. Usledio je rafal pitanja.

„Spremaš li ti deci poparu?! Cicvaru, kačamak?!“, na šta sam ja zbunjeno odgovorala sa da.

„Eto, da spremaš ne bi bacala, ali ne spremaš pa nemaš gde ni da ga staviš kajmak!“, nastavlja ona.

Apsolutno zbunjena i ponižena tu pred svima, ne znajući kakav je cilj bio toj ženi, da mene unizi a sebe glorifikuje, uzela sam kajmak, platila, okrenula se i otišla. Sela sam u kola zbunjena od situacije koja me snašla. U meni je ključala krv, bila sam na ivici pucanja. Šta se ovo dešava, da li je moguće koliko sujete od strane žena sam pojela za doručak? Vraćam se kući i razmišljam, zašto mi nije nijedan muškarac, komšija, prodavac na pijaci, dobacio da izgledam bledo, da nisam ispavana, da sam raščupana, pocepana ili kakva god? Da nisam dobra domaćica, da ne znam da kuvam ili neću da kuvam, da sve to tvrde a da me istinski i ne poznaju?

Ali zato su se žene našle da sposobno daju presudu i bez mogućnosti da se branim sa slobode. Sećam se da bi skoro svaki put kada govorim sa nekom ženom o porodjaju i iskustvu sa istog dobijala grdnje i prekore kako nema šta da se žena žali na bolove jer je to najnormalnije da te boli. I nema tu epidural i nema muž. Žena mora da trpi! Da ne govorim o raznim iskustvima i savetima vezanim za odgajanje dece. Ma tu možemo da napišemo omanju enciklopediju kako treba gajiti dete po rekla/kazala principu. I ne samo po pitanju odgoja dece, nego po svakoj stavci dnevnog reda ovozemaljskog života.

Ja znam ti ne znaš, ja mogu ti ne možeš, moje je bolje tvoje gluplje, moje mršavije tvoje deblje, moje lepše tvoje ružnije, ja bogatija ti siromašnija. Ti sa celulitom ja bez, moj muž veran tvoj neveran, ja domaćica ti neradnica, ja majka ti nerotkinja, ja devojka ti baba… Mogla bih ovako da nastavim do sutra. Komparacije se samo redjaju, gradacije se samo nadovezuju. Sve što se da primetiti iz svega gore navedenog jeste da žena ženu nemilosrdno obasipa uvredama, pogrdnim imenima, epitetima, pre nego što to uradi bilo koji muškarac. Da li znate da je jedna statistika pokazala sramnu činjenicu po pitanju nasilja u porodici, da su žene osudjivale napadnute žene više nego drugi ispitani muškarci. Napadi koji su muškarci izvršavali nad njima bili su opravdavani činjenicom da su to verovatno zaslužile. A kako su to zaslužile pitate se? Žene su krive jer nisu bile dobre majke, žene, domaćice, ćerke, sestre.

Nisu bile poslušne, uzorne, sve pod izjavom „Tako im i treba kad nisu…“ Ova statistika ponizila je mene kao ženu, majku, sestru, ćerku, osobu koja hoda i udiše isti vazduh sa tim individuama, moralnim nakazama, koje su dale takve izjave. Kada ćemo naučiti da živimo sa manama i nesavršenstvima drugih ljudi koji nas okružuju? Kada ćemo jednom za svagda prestati da tražimo opravdanja za sebe kroz neuspehe drugih ljudi? Zar je toliko lepše poniziti drugu ženu samo da bi se ti osećala bolja, lepša, poželjnija? Čemu to, pitam vas? Ako smo tako savršene, zašto smo u biti toliko neshvaćene, otudjene, diskriminisane i same? Koliko žena, koliko majki, sestara, ćerki, treba da bude ubijeno, silovano, isprebijano da bi se mi osećale inferiornijim od njih? Ako će nam to pomoći, da se kroz glorifikaciju sopstvenog ega i sujete probijemo do cilja, onda smo kao civilizacija na ivici nečega što se zove propast. Neće se više voditi ratovi naroda, vodiće se ratovi žena protiv žena. Majke protiv majki. Vučice protiv vučica, vodiće svoje čopore torokuša koje samo kada osete krv polude od zavisti i ljubomore.

Društvene mreže, mediji, društvo u kom se krećemo, okreću nas žene jedne protiv druge na najneprimetniji način kroz kojekakva propagiranja kako treba nešto uraditi, reći, pokazati, poslušati, pojesti, obući, svući, navući. Kako biti majka, kako gajiti dete. Ako dojiš nemoj javno pokrij grudi, ako ne dojiš ti si bezobrazna. Radjaj prirodno ma luda si trpiš bol, uzmeš epidural kukavica si. Da li da radim ili sedim kući i čuvam decu. Ako radiš ne posvećuješ se dovoljno, ako ne radiš onda si out iz društva, suvišna i nebitna, nekorisna. Ako radjaš nemaš iskustva, ako ne radjaš e pa radjaćeš nekad, nije to dobro za firmu. Udata ili neudata, ako si udata dosadna si, ako nisi udata pa šta čekaš. Verna si luda si, neverna si kurva si. Nosiš kratko neprikladno je, obuci dugo kao popadija si. I kako onda evo, ostati normalna žena koja prosto želi da živi jedan sasvim normalan život. Evo, kako biti prosto žena? Koja je to žena na ovoj planeti koja je po meri svake žene? Da li postoji takva? Mislim i sve da je tražimo svi skupa koliko nas ima, nikada je ne bi pronašli. Jer takva ne postoji, takve nema. Žena će uvek naći zamerku, propust, falinku.

Da smo sve složnije koliko nismo, da nam sujeta ne izjeda dušu a ego lice, mi, žene, vladale bi svetom. Za svako slovo diskriminacije krive smo koliko i muškarci, jer jedna drugoj potplićemo nogu, čupamo kose, umesto da se držimo zajedno i bijemo bitke. Za jednakost, za ravnopravnost. SVAKA OD NAS je svesna da živimo u svetu muškaraca i da je njihova prednost samo u tome što smo mi medjusobno neskladne i u večitom rivalstvu jedna protiv druge. Ako nešto se da naučiti iz sveta muškaraca onda je sigurno to kako se držati zajedno. I kada greše i kada slave, kada su slabi i kada su jaki, muškarci ne izdaju jedan drugog ma koliko lažovi bili veći ili manji od nas. Iako svesne toga, mi i dalje bacamo kamenje jedna na drugu, skoro zaklete da nikada grešile nismo u svojim životima. Prestanimo da budemo bezgrešne jer kao takve mnogo grešimo. Prestanimo da budemo prelepe spolja, postanimo ružne na trenutak da bi lepota onoga što je u nama mogla da izadje konačno na videlo.

Ne upiri prstom u mene, okreni ga ka sebi, stavi ga na čelo i razmisli se.

Postanimo jedna drugoj drug, a ne vuk. Ne koljimo se jedna protiv druge, budimo jedna uz drugu. I kada se radja i kada se umire, kada se plače i kada se smeje, budimo rame uz rame. Jedna pored druge a ne jedna ispred druge. Jer će svakako doći trenutak kada će jedna od nas postati ona za koju se klela da je najgora. Ako ne želiš pomoći, nemoj ni odmoći svojim komentarima, lažnim moralisanjima, prostačkim normama izmišljenim po kafanama, uštogljenim stavovima. Svako živi kako najbolje ume, kako najbolje zna. Budimo jedna od milijardu koje se svakoga dana bude u suzama jer su diskriminisane, ubijane, silovane. Stavi se jedan sekund u kožu te žene, pokušaj da razumeš, jer sutra ta žena možeš biti ti.

Ravnopravnost, jednakost, mogućnost razmene mišljenja, iskustava, zdravorazumsko vodjenje dijaloga, bez osude, bez degradiranja. Svet je odavno otvoren za ovakav način razmišljnja kada su žene u pitanju, ali Balkan. Dok se rukom ne udari u sto, nije se ni donela dobra odluka na ovom kraju sveta, na brdovitom Balkanu. A sve dok se bude imalo potrebe za tim i dok bude bilo onih koji to podržavaju, zakržljalost naših kodova neće biti promenjena. Majke da radjaju naučnice a ne sluškinje, zaštitnike a ne batinaše. Muževi da drže supruge za ruke na porodjaju a ne flašu rakije. Koleginica da pruži ruku koleginici a ne da je potpliće, drugarica da posavetuje, ne da podvodi. Mogla bih redom ovako još dugo da pišem, u nadi da će neko da me razume. Da smo svi na ovom svetu postavljeni da trajemo koliko nam je odredila to biologija ili neki čika sa bradom, kako vam više volja na verovanje. Ali jedno je sigurno, svaka od nas je smrtna i sa rokom trajanja, tako da je smešno voditi bitke koje nikuda ne vode. Borimo se da ostanemo dostojne sebi. Okrenimo naše medjusobne ratove u druge smerove, pretvorimo ih u strategije kako do napretka, kako do bolje pozicije žena u našem društvu. Trudimo se da koristimo dar prirode a to je mogućnost da kao žene volimo nesebično svim svojim bićem. Koristimo naše ženske resurse da se više volimo, medjusobno cenimo, poštujemo a manje osudjujemo jedna drugu i govorimo sve najgore. Različitost je divna, prihvati je, uporedi i iskoristi ono najbolje iz nje. Ne treba da budemo sve iste, jednake. Upravo ta raznolikost doprinosi širem spektru saznanja i informisanosti iz koje možemo mnogo toga da naučimo, prihvatimo ili ne prihvatimo. Svaka od nas treba da je posebna i svoja. Drugačija. A opet samo žena koja ume da razume…

Dok sve ovo sabijam u glavi i pijem kafu, gledam kroz prozor kako se grad lagano priprema da utone u san. Eh da, moj grad… Prošlo je par dana. Sretnem istu onu komšinicu sa početka priče na ulazu zgrade, bleda i ispijena. Podočnajci joj do kolena.

„Zdravo kono, lepa si mi danas“ , rekoh ja. Vidno se zbunila i ponizno okrenula glavu. Nije se više javljala, ikada ikome na taj način kao meni ono jutro dok sam u lift ulazila spuštene glave. Karma je čudo dušo, a deca znaju da je začine.

Na pijaci ista slika, magija boja, zvukova i mirisa, svuda oko mene. Odlazim po kajmak kod iste one žene.

„Dobar dan, 100 grama kajmaka. Jaooo, pa ipak ne želim jer sam prošli put pronašla dlaku sa vaše glave u kajmaku. Hvala, prijatno! Odoh ja do ove druge gospodje po kajmak možda je urednija!“, vikala sam na sav glas. A onda sam se okrenula i tiho joj rekla,

„Sada znaš kako je zar ne?“

Ostavila sam je bez reči, sa nevericom šta je snašlo pred svim onim mušterijama. E pa, vidi, jesam žensko, ali svakako ono što nas žene krasi a u skladu je sa onim što nam je usadjeno do srži, oprosti ali ne zaboravi, ne mogu da izlečim. Postavljanjem stvari na svoje mesto, nisam postigla ništa lepo, da se razumemo, samo sam vratila istom merom. Da li sam u pravu? Nikako. Da li je ovakvo moje ponašanje vredno hvale? O ne, nikako!

Ali.

Da bi bile jedan dan u mojoj koži, kao ja onog jutra dok sam se uplakana vraćala kući, da bi osetile bol koje su nanele meni, e zato sam bila ista kao one. Stvar je jasna. Sada znaš kako je meni bilo i ne, nije lepo. Zato izvini.

Danas sa onom komšinicom popijem kafu dok mi kroz suze iscedi svaki detalj iz svoje duše.

Kajmak i dalje kupujem kod iste žene. Pomirene i nasmejane, šalimo se jedna na račun druge.

Što bi naš narod rekao, vuci siti i sve ovce na broju…

Klinci trče oko mene, ludnica, haos u najavi. Vriska i dreka u skladu sa zvukom usisivača. Dok sakupljam hranu koju su prosuli, osećam da mi se plače od nemoći da sopstvenu decu umirim i izadjem na kraj sa današnjim danom. Osećam kao da klizim po sopstvenoj ironiji onoga po čemu sam do skora pljuvala i rekla sebi, „Nikad neću tako završiti.“

Osećam miris zagorelog mesa u rerni. O jebem ti, ja ne mogu ni meso da ispečem… On dolazi sa posla, kao poslednje zvono spasa za moje nervne ćelije. Gledam ga sa krpom u ruci, nemoćna da izgovorim ono ćao a da pritom ne puknem od besa, umora. Samo sam se okrenula i otišla u kupatilo. Zaključana da podu sedim još uvek sa krpom u ruci i keceljom na sebi. Klinci lupaju na vrata, samo sam jako zatvorila usta istom onom smrdljivom krpom koja smrdi na zagorelo meso. Kako sam jače vriskala u krpu, tako mi je miris zagorelog mesa sve više ulazio u nozdrve… Šta se ovde upravo desilo?

Dobro veče savršeni svete, kako ste?

Ujutru rano mama me zove sa vestima da je na odmoru i da je rada da uzme klince na koji dan, svesna i ona da sam došla do ivice nervnog rastrojsva. Sa vidno umanjenom kilažom, bledim tenom i modrim podočnjacima, nisam imala dovoljno argumenata da je ubedim da sam ja ok. Jer sam bila sve samo ne OK. Ostavili smo decu u selu. Ne znam da li je moja reakcija bila pre svega samoodbrana zbog situacije u kojoj sam se našla od kako je drugo dete došlo na svet i gde se ceo moj svet okrenuo naglavačke, ali prosto nisam osećala tugu zbog razdvajanja. Želela sam što pre da odem i da ih ne vidim, ne čujem. Znam da će me mnogi sada osuditi kako sam najgora, e tu vas čekam…

Prvo veče u krevetu, mirnog sna, bez trzanja, budjenja, plakanja… Ujutru odlazak u kupatilo na miru. Pa kafa, na miru. Doručak bez da mi neko seda na krilo i krade zalogaje hrane, na miru. Šetnja po gradu, na miru. Odlazak na kafu u kafić, na miru. Sedim i gledam u reku kako mirno teče. Lagani osećaj vetra na licu, osmeh, udah, na miru… Ali, čini mi se da sam bila na miru fizički, ali ne i psihički.

Imala sam dovoljno vremena da se šetajući ulicama grada sa kojim sam u odavno u svadji, posle ko zna koliko vremena ipak pomirim i sklopim pakt trajnog primirja. Mir, mir, mir nije niko kriv Beograde. Ava, ava, ava, ja sam krava… Nisi ti kriv koliko smo mi sivi i mračni, odvratni i okrutni. A ti si tu da nas sve primiš, daš nam najlepše od sebe u svoj svojoj nesebičnosti. Izvini…

Sledeći dan sam otišla do muzeja. Šetala sam satima, svaku sliku, svaki eksponat upijala svim čulima. Pokušavala sam da shvatim šta se krije iza blagog osmeha, namrštene bore na čelu, plave lokne koja se nemirno vijori na vetru. Svaka slika imala je nešto da mi kaže. Osetila sam u trenutku kao da se vrtim u lavirintu sopstvenih emocija, nedoumica, strahova, žudnji, požuda, htenja. Zastala sam kod slike nepoznatog autora. Devojka plavih očiju, bledog tena, sa blagim poluosmehom. Na jednom ramenu imala je spuštenu bretelu haljine, skoro golih bedara ponosno je držala cvet ruže. Zastala sam i divila se silini tog blagog osmeha, ta bedra, njena nemirna kosa… Prkosila je vremenu u kom je ta slika nastala, društvu u kom se kretala, porodici koja je gajila, svemu. Bila je svoja i srećna.

Shvatila sam se to njeno skoro pa arogantno ponašanje nije puno razlikovalo od onoga što želim da vidim u odrazu svog ogledala. Tu snagu i moć, sposobnost i jačinu da me bude briga baš kao i nju za svakog prolaznika koji zastane i možda je osudi zbog poziranja sa golim bedrima. Onako pomalo koketirajući da se blago nasmejem, svesna da si ti koji me posmatraš tu  ispred mene samo trenutno tu gde jesi i da je tvoje prisustvo vezano gravitacijom izmedju planete Zemlje i tebe. Te stoga, mene ništa ne vezuje za tu individuu sem prostor koji delimo, vazduh koji udišemo. Onda zašto dozvoljavamo da nas te nasumične individue povrede i izvedu iz koloseka?

Izlazeći iz muzeja shvatila sam koliko sam daleko od te devojke koja koketira svojom arogancijom dok se blago smeška. Ne, ja nikada neću biti ona. Mene i dalje pogaćaju reči, mišljenja, kritike, stavovi drugih ljudi koji kao nemi posmatrači pored slike prolaze kroz moj život. Nikada ti nećeš dosegnuti te visine Milice, zato ona devojka i jeste tamo gde jeste u muzeju, a ti ispred njega…

Svratila sam na kafu. Gledala sam ljude kako prolaze pored izloga kafića. Poneko zastane, upijajući pogled kroz staklo u nadi da vidi poznato lice. Neko zastane da se namesti, popravi kosu. Neko se odmeri kako mu stoji novi kaput. Neko samo pognute glave užurbano prodje pored… Svi ti nepoznati ljudi, koliko nepoznatih lica a samo jedno nam je zajedničko. Potreba da se bude prihvaćen. I onaj koji gladi kosu i ona koja popravlja šminku. Svima je samo jedno bitno, da se svide nekome. Zašto nam je toliko važno da nas drugi prihvate pre nego mi sami sebe?

Tada sam po prvi put shvatila koliko nedostajem sama sebi. Koliko sam se izgubila u ovom sivilu takoreći, civilizovanog društva. Sve nam je dostupno i sve imamo. Puni smo znanja, veština, nauke, tehnike. Nedostižno postaje preko noći dostupno, malo postaje puno, dobro loše a sve to se dešava pod velom izgovora brzog tempa života. Pa smo se tako i mi ljudi preobrazili u robote koji gube sopstvene identitete zarad slave, instant sreće i malo buržoazijskog bling-bling fabuloznog života. Zarad tapšanja po ramenu i malo hvalospeva sitno se prodajemo. Samo da bi dobili priznanje. Najbolja majka, žena, otac, sudija, radnik meseca…

Tamo negde izmedju strogo patrijahalnog i modernog načina razmišljanja i stila života kako treba i kako se šta ne sme, moja senka počela je da igra tango sa mojim egom. Senka je bivala sve viša, ego sve manji. Jer nisam imala čime da ga hranim. Ja nisam nego ko je rodjen da bude zavistan ni ljubomoran na druge, ali svakako da u nekom trenutku tokom života, shvatite da ipak nisu ni svi ljudi kao što ste vi. Svako sebi nadje za pravo da kaže koju reč kako morate i kako treba, od kako da obujete cipele do toga kako se gaje deca. Kako da se okrenem i kako da se smejem, do „Nemoj nije u redu šta će reći ljudi“. E, tu dolazimo do onoga kako su me moji roditelji odgajili da ćutim i da gledam svoja posla ali kroz naočare drugih ljudi i njihovih normativa, moralnih načela. Šta će reći ljudi, odvajkada je bila svima a priopi briga, bilo da je u pitanju neko poznat ili nepoznat. Šta ko ima da kaže i da neko svoje mišljenje, čoveče koliko samo brinemo o tome! A vaše mišljenje? Moje mišljenje? U stvari, pravo pitanje jeste, kada smo dovraga prestali da mislimo sopstvenom glavom pa nam za svaku glupost treba mišljenje drugih ljudi!

Da li su krive društvene mreže, komšinice, rodbina, šefovi, mediji, ko je kriv? Ili su svi oni pomalo krivi i koriste to zapostavljanje samokritičnog razmišljanja kod pojednica, te da bi lakše izmanipulisali njime, taj propust služi kao kraći put za dolaženje do cilja. Nametnuto mišljenje, postavljanje standarda, moralna načela. Kada ste poslednji put živeli kako ste hteli a da niste bili u nedoumici kako ćete biti prihvaćeni zbog toga?

Evo jedan sasvim banalan primer meni bilo je osudjivanje pojedinih ,ajmo nazovimo ih prolaznika, kako sam grozna majka jer priznajem da mi deca ne nedostaju nakon njihovog odlaska u selo kod dede i babe.

Ja: „Ne, uopšte mi ne nedostaju, ali nedostajao mi je san, odmor, mir.“

Prolaznik: „Iju, kako možeš tako…“, pa onaj pogled.

Toliko smo navikli da se drugima uvlačimo i ugadjamo im rečima i hvalospevima, da smo zaboravili kako je to kada neko za promenu kaže istinu, makar ona bila i ovakva kao moja.

Lakše je osuditi nego razumeti. Žene ženama postaju vukovi umesto saborci. Muškarci drugove i kumove izdaju za koji dinar a sve smo kao civilizovani. Ništa mi nismo bolji od onih majmuna u kavezu što se pobiju oko banane… Razum nam je dat da se njime sprdamo, koristimo ga samo kada treba da platimo račune. Malo se tada trgnemo, malo nas to prodrma kada vidimo onolike cifre. Majmunu bar te brojke ništa ne znače, on čovek savije papir pa ga pojede.

Shvativši da postajem slovo sa margine društva zbog nastupa i istine koju izgovaram, da sam dosledna istini i da ne želim da se uklopim u tonu malogradjanskih razmišljanja, sebi sam se vratila, bila sam srećna zbog toga. Ne želim da mi neko puni glavu kako treba da se ponašam, oblačim, govorim, izgledam, da li sam previše mršava ili debela. Dobra ili loša majka, žena, sestra, snajka, strina, ujna, tetka, ćerka. Ja sam najbolja sebi ovakva kakva jesam, nije mi potrebno mišljenje Instagrama niti Facebook-a, Gugla ili nekog medija, komšinice, brata, majke, psihoterapeuta. Za ovoliko godina koliko imam, najbolja sam verzija sebe, roditelji su me vaspitali a smatram da su dali svoj maksimum. Da li su mogli bolje? Verovatno. Kako sam rasla i razvijala se, bila sam okružena divnim ljudima koji su mi dali svu svoju ljubav, pažnju, radost. Hvala im svima. Prijatelji, škola, dečko, fakultet, posao, muž, moja deca. Sve su to etape mog razvijanja kao individue i svako od njih ostavio je traga na moje razmišljanje. Zato, obećala sam sebi da ću ovo nedostajanje same sebe nadoknaditi sapomouzdanjem koje sam negde tamo na Instagramu ili u novinama izgubila. Možda i u Maksiju na kasi, ko zna, slušajući žene kako cokću i komentarišu kako sam loša majka jer mi dete plače. Eto gde sve čovek izgubi sebe, pa vi sad razmislite.

Vraćam se kući. Veče je prelepo. Tišina u kući. Izlazim na terasu. Vino u ruci, jazz u pozadini. Preko puta moje terase imam ogromnu poljanu, takoreći šumu. Ali i kroz sav taj haos i trnje prolaze automobili, zgrada je odmah tu pored. Gledam u nebo, divim se širini tog prostora i Mesecu koji viri iza oblaka. Ti matora rago, uvek ćeš biti jednim svojim delom mlad… Spuštam pogled i ispred sebe vidim zeca. Ljudi moji taj zec bio poput čoveka radoznao. Divlji i ogromni zec stajao je mirno ispred mene. Bila sam šokirana što je jedna divlja i po prirodi jako plašljiva životinja toliko blizu mene, što je ne plaši čak ni buka automobila. Gledao me prodorno, skoro upitnim pogledom baš poput čoveka. Kao da je hteo da me posrami činjenicom da on stoji ispred mene hrabro a duplo je manji, dok ja drhtim pred ljudima. Prišao je toliko blizu da sam se skoro prevrnula preko ograde.

Mekane uši, kratak rep, jao zeko baš si… Lep… 

Gledali smo se punih 5 minuta. Oči u oči, ja i ta plašljiva životinja kako kaže biologija. Pitala sam se, kada smo mi kao ljudi postali toliko divlji kada su se divlje životinje ovoliko pripitomile? Možda su shvatile da je mnogo da i mi podivljamo, bilo bi nas previše po metru kvadratnom. Pa su onda rešile da se pripitome. Balans… E moji ljudi, mislim da je vreme da zec od večeras piše kolumne a ja ću u skokovima do prve šargarepe. Ako se ne dozovemo pameti, prestanemo da budemo toliko primitivni i vratimo se dostojnom ponašanju onoga što se zove biti čovek, mislim da nam ni Nojeva barka neće pomoći.

Neka mi je zec očitao bukvu, zeko, hvala ti.

Klinci su se vratili sledećeg dana. Odmorna, vesela, srećna dočekala sam klince. Osmeh moj nema cenu. I za meso zagorelo me baš zabole uvo. Ni prosuta hrana po stanu mi nije više bitna. Boli me uvo. Mislim da je pametnom ovde dovoljno da shvati poentu. Ja znam da je ova grozna majka, trenutno najsrećnija majka na svetu…