Photo by Maja Riznić
Model Monika Galić

Hrabra, odvažna, smela, drugačija.

Žena koja zna šta ne želi, žena koja ima što za reći a ne govori rečima. Ne pridaje važnost epitetima. Ona – bilo da se razmeće teže dostupnim predmetima poput duge haljine haute couture, bilo da prihvata i nameće uniforme tipa farmerki i debelih džempera, ona nastavlja da se bori za svoj cilj i ostane dosledna. Njeno odelo kazuje i govori, ako ne i više, a ono isto toliko koliko i drugi “sistemi znakova”.

Odevanje te žene teži ka svakodnevnom izgradjivanju individualne slobode. Samo kreiranje osobenosti trebalo bi da bude smisao odevanja. Prateći kroz istoriju prvi znak revolucionarne borbe protiv neke ustajalosti jeste bilo odevanje. Koliko čovek kao individua, ima prostora da na neki način, kreira sebe ako se moda ili način odevanja, menja toliko često? Pametan čovek zna da odeća koja ima svoj znak odevanja, svoj sistem znakova, nikada nije izvan trenda. Ispod same površine tog trenda postoje tokovi koji su na duže staze. Samo se povodljivi i oni bez svog ličnog pečata okreću diktaturi, nazovi stila, potrošačkog društva. Postoje elementi koji su rezultat jedinstvenog i zdravorazuskog pristupa svakodnevnici i koji se ne menjaju. To što se krpice kroje na duže pa na kraće, malo gore malo dole, na skoro svakih šest meseci, to nikako ne sme da menja suštinu onoga što se zove lični pečat i ono što želite da ostavite a to je utisak.

Kažemo da prvi utisak nije bitan. Bitan je itekako. Vizura onoga koji nas posmatra, sve što se na nama okom može uhvatiti i zapaziti,naš sam način odevanja, biće kamen temeljac gradjenja mišljenja o nama, nekome ko nas ne poznaje, a ima priliku da nas upozna kroz to što predstavljamo u tom datom momentu. Na tom temelju odevanja, oni malo mudriji i vispreniji poznavaoci psihologije čoveka, sa dosta egzaktnosti mogli bi utvditi skoro sve o psihološkim karakteristikama čoveka.

Čovek prezaposlen umoran i iscrpljen, nema puno vremena a ni snage da brine o nekim stvarima o kojima bi inače trebao brinuti. Jedna od tih stvari jeste sam koncept odnosa prema sebi. Odnos  prema sebi zahteva dosta energije, posvećenosti, truda. Danas smo svedoci obrnutog procesa gde se energija rasipa na nebitne stvari a posvećenosti nema ili je na ivici razumnog i dopustljivog. Odnos sam sa sobom te i odnos sa umetnošću sve je manja i tanja. Umetnost traži snagu, jednu konstantu, traži neposredno jedinstvo sa sobom. Kako čovek u svom tom ludilu haosa zvani svakodnevnica da još prati i trendove, načine odevanja? Kupiće magazine, pratiće sajtove, blogerke, prihvatiće savete i samim tim potpuno izgubiti individualni odnos prema odeći, a samim tim na taj način i upropastiti svoj fizički i duhovni izraz. Ali, ako čovek nije čovek nema tog magazina ni te mode koji ga mogu napraviti da to i postane.

Što se tiče naših kulturnih paradigmi, skoro sve su imitativne, sve se bazira na čistoj reprodukciji tradicionalizma. To se odražava kako na mišljenje pojedinaca i grupa tako i na način odevanja. U svesti gde se sve vrti oko standarda i okorelog Balkanizovanog mišljenja, iznutra nas odredjuje tradicija, spolja modna imitacija. Kreće se sa imitacijama u oblačenju, kasnije ta imitacija se prenosi i na mišljenja većine pa sve do ideja koje se zastupaju. A uzrok tome je ništa drugo do sam mentalitet.

Zato me pored svih gore navedenih stavki koje sam iznela smela i odvažna Ona, koja  se čvrsto drži svojih uverenja, stil svoj koji brani ćutanjem a opet ta silina iz nje koja udara na oko posmatrača, ostavila me na razmišljanje.

Moda nije tipizirani izraz onoga što srećemo na malim ekranima, po magazinima i te ljude koje nazivamo “bogovima stila”. To nisu ljudi koji nose kreacije, nije ni modni kreator.

Po meni, moda je razmišljanje o odeći, ali i samim tim razmišljanje o sebi, o onome što želim prezentovati kada to odelo obučem. Stilizovati neizrečeno od onog što trenutno jesmo, čak i kada navodno ne marimo za odelo. Tada najviše u osnovi tog zanemarivanja leži zahtev da nam odelo koje nosimo bude “druga koža” neprimetna i savršena. Ta “druga koža”, mora biti samo moja, samo meni svojstvena, neobična, radjena po meri i mojim senzibilitetima, te tako i moj odnos prema odelu koje nosim. Istorija piše da se čovek nije dao dobrovoljnom uramljivanju i lišavanju svojih sloboda, te se nadam da ćemo se setiti toga i kada je slepo praćenje trendova u pitanju i nametanje samog načina odevanja.

Doslednost sebi i svom stilu neka nam svima ostane kao mala, lična pobeda u ovom tendencionalnom potrošačkom društvu.

justmelissa.rs o kreacijama Simone Manojlovich

Photo by Silvana Dogan

Simone Manojlovich

Italijanski Vogue je njenu kolekciju „Silent“ izabrao za 100 najboljih kolekcija na svetu. Studirala je u Zagrebačkoj školi primenjenih umetnosti i dizajna i na Fakultetu za tekstilnu tehnologiju i završila studije u Milanu na prestižnoj Haute Future Fashion Academi, gde je osvojila nagradu za dizajn. Predstavila je petnaest modnih revija. Dobitnica je nagrada za svoj rad na Fashion Vardrobe-u i Zagrebačkoj nedelji mode. Elementi dizajna Simone Manojlovich su: čistoća, minimalizam i arhitektura. Ovaj brend u svakoj kolekciji istražuje stvaranje novih formi bez jasnog seta silueta, strukture i kontrastnog materijala.

Na pitanje novinara šta je to dobar stil, odgovorila je:

“ Utisak koji ostavljate na drugima. Unutrašnja, neopterećena lepota. Način na koji govorite, kako se obraćate drugima, kroz gestove i uljudnost. Volim kada se čini da ljudi nisu previše zabrinuti za izgled, ali to je trik, oni su estete. Nasuprot tome, kada vidim da je neko proveo sate ispred ogledala. Manje je više! Uvek. “

Šta više reći za dve energije kada se u potpunosti slože, povežu nitima umetnika, kada dve osobe govore kao jedno, govore delima, gde sve nekako zastaje i ostaje samo fuzija. Simonina odeća u sastavu sa mojim tekstovima, sačinjavaju prostor umetničke slobode koji je ispunjen nekim novim tendencijama sa težnjom pronalaska izlaza iz koloseka prosečnosti. Ona koja se pominje u tekstu gore, ta Ona biće umetničko delo nastalo sinergijom gde je kreaciji pandan reč. Ta sinergija reči i dela, vizulenog i doživljenog, krotkog i oštrog, makaza i pera, tkanine i mastila, biće jedno neočekivano putovanje…

Pratimo se, do tada,

all love from Simone Manojlovich and justmelissa.rs

Vikend, volim ta mirna, sasvim moja samačka jutrenja dok ispijam kafu. Miris proleća u vazduhu meša se sa prvim jutarnjim mrazom. Pogled ka prozoru, moj grad još uvek spava… Palim TV, vesti, vesti, zar ni ovako divno jutro ne možemo započeti bez nervoze. Nemoj srećo, nemoj danas… Ostavi mi ova čarobna jutra. Izlazim polako, skoro nečujno iz stana.

Pocepane farke, čupava kosa, košulja, teksas jakna a kao jedini nakit podočnajci. Nije da sam krenula na koncert Bečke filharmonije, jer u tom slučaju ovakav dres kod bio bi sasvim neprihvatljiv. Ali pijac?

To nije sprečilo komšinicu iz ulaza da baci jedan brzinski komentar u holu zgrade, kako samo ja znam zašto sam tako mršava i bleda.

„Deca, obaveze…“, kažem ja onako lagano.

„Kakve obaveze, pa ti nemaš posao, ajde ćuti molim te! Sve to namerno radiš!“, reče ona ne trepnu.

Ulazim u lift i gledam se na ogledalo. Nemam pojma šta me snašlo.

Samo sam se blago nasmešila i nastavila dalje. Diši. Lagano… Pijac.

Ta buka, ljudi koji cirkulišu, kikotanje žena, dovikivanje muškaraca, smeh dece. Zelenilo svuda oko mene, miris svežeg cveća, miris mandarina, nara, sveže ribe. Prodavci nude komad jabuke mušterijama, da probaju najsladju medju najsjajnijim lepoticama. Dok prolazim kroz masu ljudi, sasvim slučajno me rukom nespretno zakači neko blago lice, pa se kroz osmeh i lako “Izvinite!”, okrene ka meni, uhvati me za ruku kao znak pomirenja. Stala sam na centar pijace, osvrtala se oko sebe. Volela bih da je svaki dan kao subota na pijaci. Zašto nije svaki dan pijačni dan, kada smo svi nasmejani, obični ljudi koji kupuju namirnice? Šta nam to fali da budemo kao sav normalan svet? Kao obični ljudi? Dok se tako zamišljena gegam do dela gde se prodaju mlečni proizvodi, zastajem kod žene kod koje već duže vreme kupujemo kajmak, svakog vikenda istu količinu. Medjutim, ovaj put, rešila sam da uzmem malo manju količinu. Žena me upita koliko kajmaka, rekoh 100 grama kao iz topa. Vidno začudjenoj ženi nije bilo jasno zašto toliko malo kajmaka, ja kažem da nešto slabije jedemo i da ne želim da bacam hranu. Usledio je rafal pitanja.

„Spremaš li ti deci poparu?! Cicvaru, kačamak?!“, na šta sam ja zbunjeno odgovorala sa da.

„Eto, da spremaš ne bi bacala, ali ne spremaš pa nemaš gde ni da ga staviš kajmak!“, nastavlja ona.

Apsolutno zbunjena i ponižena tu pred svima, ne znajući kakav je cilj bio toj ženi, da mene unizi a sebe glorifikuje, uzela sam kajmak, platila, okrenula se i otišla. Sela sam u kola zbunjena od situacije koja me snašla. U meni je ključala krv, bila sam na ivici pucanja. Šta se ovo dešava, da li je moguće koliko sujete od strane žena sam pojela za doručak? Vraćam se kući i razmišljam, zašto mi nije nijedan muškarac, komšija, prodavac na pijaci, dobacio da izgledam bledo, da nisam ispavana, da sam raščupana, pocepana ili kakva god? Da nisam dobra domaćica, da ne znam da kuvam ili neću da kuvam, da sve to tvrde a da me istinski i ne poznaju?

Ali zato su se žene našle da sposobno daju presudu i bez mogućnosti da se branim sa slobode. Sećam se da bi skoro svaki put kada govorim sa nekom ženom o porodjaju i iskustvu sa istog dobijala grdnje i prekore kako nema šta da se žena žali na bolove jer je to najnormalnije da te boli. I nema tu epidural i nema muž. Žena mora da trpi! Da ne govorim o raznim iskustvima i savetima vezanim za odgajanje dece. Ma tu možemo da napišemo omanju enciklopediju kako treba gajiti dete po rekla/kazala principu. I ne samo po pitanju odgoja dece, nego po svakoj stavci dnevnog reda ovozemaljskog života.

Ja znam ti ne znaš, ja mogu ti ne možeš, moje je bolje tvoje gluplje, moje mršavije tvoje deblje, moje lepše tvoje ružnije, ja bogatija ti siromašnija. Ti sa celulitom ja bez, moj muž veran tvoj neveran, ja domaćica ti neradnica, ja majka ti nerotkinja, ja devojka ti baba… Mogla bih ovako da nastavim do sutra. Komparacije se samo redjaju, gradacije se samo nadovezuju. Sve što se da primetiti iz svega gore navedenog jeste da žena ženu nemilosrdno obasipa uvredama, pogrdnim imenima, epitetima, pre nego što to uradi bilo koji muškarac. Da li znate da je jedna statistika pokazala sramnu činjenicu po pitanju nasilja u porodici, da su žene osudjivale napadnute žene više nego drugi ispitani muškarci. Napadi koji su muškarci izvršavali nad njima bili su opravdavani činjenicom da su to verovatno zaslužile. A kako su to zaslužile pitate se? Žene su krive jer nisu bile dobre majke, žene, domaćice, ćerke, sestre.

Nisu bile poslušne, uzorne, sve pod izjavom „Tako im i treba kad nisu…“ Ova statistika ponizila je mene kao ženu, majku, sestru, ćerku, osobu koja hoda i udiše isti vazduh sa tim individuama, moralnim nakazama, koje su dale takve izjave. Kada ćemo naučiti da živimo sa manama i nesavršenstvima drugih ljudi koji nas okružuju? Kada ćemo jednom za svagda prestati da tražimo opravdanja za sebe kroz neuspehe drugih ljudi? Zar je toliko lepše poniziti drugu ženu samo da bi se ti osećala bolja, lepša, poželjnija? Čemu to, pitam vas? Ako smo tako savršene, zašto smo u biti toliko neshvaćene, otudjene, diskriminisane i same? Koliko žena, koliko majki, sestara, ćerki, treba da bude ubijeno, silovano, isprebijano da bi se mi osećale inferiornijim od njih? Ako će nam to pomoći, da se kroz glorifikaciju sopstvenog ega i sujete probijemo do cilja, onda smo kao civilizacija na ivici nečega što se zove propast. Neće se više voditi ratovi naroda, vodiće se ratovi žena protiv žena. Majke protiv majki. Vučice protiv vučica, vodiće svoje čopore torokuša koje samo kada osete krv polude od zavisti i ljubomore.

Društvene mreže, mediji, društvo u kom se krećemo, okreću nas žene jedne protiv druge na najneprimetniji način kroz kojekakva propagiranja kako treba nešto uraditi, reći, pokazati, poslušati, pojesti, obući, svući, navući. Kako biti majka, kako gajiti dete. Ako dojiš nemoj javno pokrij grudi, ako ne dojiš ti si bezobrazna. Radjaj prirodno ma luda si trpiš bol, uzmeš epidural kukavica si. Da li da radim ili sedim kući i čuvam decu. Ako radiš ne posvećuješ se dovoljno, ako ne radiš onda si out iz društva, suvišna i nebitna, nekorisna. Ako radjaš nemaš iskustva, ako ne radjaš e pa radjaćeš nekad, nije to dobro za firmu. Udata ili neudata, ako si udata dosadna si, ako nisi udata pa šta čekaš. Verna si luda si, neverna si kurva si. Nosiš kratko neprikladno je, obuci dugo kao popadija si. I kako onda evo, ostati normalna žena koja prosto želi da živi jedan sasvim normalan život. Evo, kako biti prosto žena? Koja je to žena na ovoj planeti koja je po meri svake žene? Da li postoji takva? Mislim i sve da je tražimo svi skupa koliko nas ima, nikada je ne bi pronašli. Jer takva ne postoji, takve nema. Žena će uvek naći zamerku, propust, falinku.

Da smo sve složnije koliko nismo, da nam sujeta ne izjeda dušu a ego lice, mi, žene, vladale bi svetom. Za svako slovo diskriminacije krive smo koliko i muškarci, jer jedna drugoj potplićemo nogu, čupamo kose, umesto da se držimo zajedno i bijemo bitke. Za jednakost, za ravnopravnost. SVAKA OD NAS je svesna da živimo u svetu muškaraca i da je njihova prednost samo u tome što smo mi medjusobno neskladne i u večitom rivalstvu jedna protiv druge. Ako nešto se da naučiti iz sveta muškaraca onda je sigurno to kako se držati zajedno. I kada greše i kada slave, kada su slabi i kada su jaki, muškarci ne izdaju jedan drugog ma koliko lažovi bili veći ili manji od nas. Iako svesne toga, mi i dalje bacamo kamenje jedna na drugu, skoro zaklete da nikada grešile nismo u svojim životima. Prestanimo da budemo bezgrešne jer kao takve mnogo grešimo. Prestanimo da budemo prelepe spolja, postanimo ružne na trenutak da bi lepota onoga što je u nama mogla da izadje konačno na videlo.

Ne upiri prstom u mene, okreni ga ka sebi, stavi ga na čelo i razmisli se.

Postanimo jedna drugoj drug, a ne vuk. Ne koljimo se jedna protiv druge, budimo jedna uz drugu. I kada se radja i kada se umire, kada se plače i kada se smeje, budimo rame uz rame. Jedna pored druge a ne jedna ispred druge. Jer će svakako doći trenutak kada će jedna od nas postati ona za koju se klela da je najgora. Ako ne želiš pomoći, nemoj ni odmoći svojim komentarima, lažnim moralisanjima, prostačkim normama izmišljenim po kafanama, uštogljenim stavovima. Svako živi kako najbolje ume, kako najbolje zna. Budimo jedna od milijardu koje se svakoga dana bude u suzama jer su diskriminisane, ubijane, silovane. Stavi se jedan sekund u kožu te žene, pokušaj da razumeš, jer sutra ta žena možeš biti ti.

Ravnopravnost, jednakost, mogućnost razmene mišljenja, iskustava, zdravorazumsko vodjenje dijaloga, bez osude, bez degradiranja. Svet je odavno otvoren za ovakav način razmišljnja kada su žene u pitanju, ali Balkan. Dok se rukom ne udari u sto, nije se ni donela dobra odluka na ovom kraju sveta, na brdovitom Balkanu. A sve dok se bude imalo potrebe za tim i dok bude bilo onih koji to podržavaju, zakržljalost naših kodova neće biti promenjena. Majke da radjaju naučnice a ne sluškinje, zaštitnike a ne batinaše. Muževi da drže supruge za ruke na porodjaju a ne flašu rakije. Koleginica da pruži ruku koleginici a ne da je potpliće, drugarica da posavetuje, ne da podvodi. Mogla bih redom ovako još dugo da pišem, u nadi da će neko da me razume. Da smo svi na ovom svetu postavljeni da trajemo koliko nam je odredila to biologija ili neki čika sa bradom, kako vam više volja na verovanje. Ali jedno je sigurno, svaka od nas je smrtna i sa rokom trajanja, tako da je smešno voditi bitke koje nikuda ne vode. Borimo se da ostanemo dostojne sebi. Okrenimo naše medjusobne ratove u druge smerove, pretvorimo ih u strategije kako do napretka, kako do bolje pozicije žena u našem društvu. Trudimo se da koristimo dar prirode a to je mogućnost da kao žene volimo nesebično svim svojim bićem. Koristimo naše ženske resurse da se više volimo, medjusobno cenimo, poštujemo a manje osudjujemo jedna drugu i govorimo sve najgore. Različitost je divna, prihvati je, uporedi i iskoristi ono najbolje iz nje. Ne treba da budemo sve iste, jednake. Upravo ta raznolikost doprinosi širem spektru saznanja i informisanosti iz koje možemo mnogo toga da naučimo, prihvatimo ili ne prihvatimo. Svaka od nas treba da je posebna i svoja. Drugačija. A opet samo žena koja ume da razume…

Dok sve ovo sabijam u glavi i pijem kafu, gledam kroz prozor kako se grad lagano priprema da utone u san. Eh da, moj grad… Prošlo je par dana. Sretnem istu onu komšinicu sa početka priče na ulazu zgrade, bleda i ispijena. Podočnajci joj do kolena.

„Zdravo kono, lepa si mi danas“ , rekoh ja. Vidno se zbunila i ponizno okrenula glavu. Nije se više javljala, ikada ikome na taj način kao meni ono jutro dok sam u lift ulazila spuštene glave. Karma je čudo dušo, a deca znaju da je začine.

Na pijaci ista slika, magija boja, zvukova i mirisa, svuda oko mene. Odlazim po kajmak kod iste one žene.

„Dobar dan, 100 grama kajmaka. Jaooo, pa ipak ne želim jer sam prošli put pronašla dlaku sa vaše glave u kajmaku. Hvala, prijatno! Odoh ja do ove druge gospodje po kajmak možda je urednija!“, vikala sam na sav glas. A onda sam se okrenula i tiho joj rekla,

„Sada znaš kako je zar ne?“

Ostavila sam je bez reči, sa nevericom šta je snašlo pred svim onim mušterijama. E pa, vidi, jesam žensko, ali svakako ono što nas žene krasi a u skladu je sa onim što nam je usadjeno do srži, oprosti ali ne zaboravi, ne mogu da izlečim. Postavljanjem stvari na svoje mesto, nisam postigla ništa lepo, da se razumemo, samo sam vratila istom merom. Da li sam u pravu? Nikako. Da li je ovakvo moje ponašanje vredno hvale? O ne, nikako!

Ali.

Da bi bile jedan dan u mojoj koži, kao ja onog jutra dok sam se uplakana vraćala kući, da bi osetile bol koje su nanele meni, e zato sam bila ista kao one. Stvar je jasna. Sada znaš kako je meni bilo i ne, nije lepo. Zato izvini.

Danas sa onom komšinicom popijem kafu dok mi kroz suze iscedi svaki detalj iz svoje duše.

Kajmak i dalje kupujem kod iste žene. Pomirene i nasmejane, šalimo se jedna na račun druge.

Što bi naš narod rekao, vuci siti i sve ovce na broju…

Klinci trče oko mene, ludnica, haos u najavi. Vriska i dreka u skladu sa zvukom usisivača. Dok sakupljam hranu koju su prosuli, osećam da mi se plače od nemoći da sopstvenu decu umirim i izadjem na kraj sa današnjim danom. Osećam kao da klizim po sopstvenoj ironiji onoga po čemu sam do skora pljuvala i rekla sebi, „Nikad neću tako završiti.“

Osećam miris zagorelog mesa u rerni. O jebem ti, ja ne mogu ni meso da ispečem… On dolazi sa posla, kao poslednje zvono spasa za moje nervne ćelije. Gledam ga sa krpom u ruci, nemoćna da izgovorim ono ćao a da pritom ne puknem od besa, umora. Samo sam se okrenula i otišla u kupatilo. Zaključana da podu sedim još uvek sa krpom u ruci i keceljom na sebi. Klinci lupaju na vrata, samo sam jako zatvorila usta istom onom smrdljivom krpom koja smrdi na zagorelo meso. Kako sam jače vriskala u krpu, tako mi je miris zagorelog mesa sve više ulazio u nozdrve… Šta se ovde upravo desilo?

Dobro veče savršeni svete, kako ste?

Ujutru rano mama me zove sa vestima da je na odmoru i da je rada da uzme klince na koji dan, svesna i ona da sam došla do ivice nervnog rastrojsva. Sa vidno umanjenom kilažom, bledim tenom i modrim podočnjacima, nisam imala dovoljno argumenata da je ubedim da sam ja ok. Jer sam bila sve samo ne OK. Ostavili smo decu u selu. Ne znam da li je moja reakcija bila pre svega samoodbrana zbog situacije u kojoj sam se našla od kako je drugo dete došlo na svet i gde se ceo moj svet okrenuo naglavačke, ali prosto nisam osećala tugu zbog razdvajanja. Želela sam što pre da odem i da ih ne vidim, ne čujem. Znam da će me mnogi sada osuditi kako sam najgora, e tu vas čekam…

Prvo veče u krevetu, mirnog sna, bez trzanja, budjenja, plakanja… Ujutru odlazak u kupatilo na miru. Pa kafa, na miru. Doručak bez da mi neko seda na krilo i krade zalogaje hrane, na miru. Šetnja po gradu, na miru. Odlazak na kafu u kafić, na miru. Sedim i gledam u reku kako mirno teče. Lagani osećaj vetra na licu, osmeh, udah, na miru… Ali, čini mi se da sam bila na miru fizički, ali ne i psihički.

Imala sam dovoljno vremena da se šetajući ulicama grada sa kojim sam u odavno u svadji, posle ko zna koliko vremena ipak pomirim i sklopim pakt trajnog primirja. Mir, mir, mir nije niko kriv Beograde. Ava, ava, ava, ja sam krava… Nisi ti kriv koliko smo mi sivi i mračni, odvratni i okrutni. A ti si tu da nas sve primiš, daš nam najlepše od sebe u svoj svojoj nesebičnosti. Izvini…

Sledeći dan sam otišla do muzeja. Šetala sam satima, svaku sliku, svaki eksponat upijala svim čulima. Pokušavala sam da shvatim šta se krije iza blagog osmeha, namrštene bore na čelu, plave lokne koja se nemirno vijori na vetru. Svaka slika imala je nešto da mi kaže. Osetila sam u trenutku kao da se vrtim u lavirintu sopstvenih emocija, nedoumica, strahova, žudnji, požuda, htenja. Zastala sam kod slike nepoznatog autora. Devojka plavih očiju, bledog tena, sa blagim poluosmehom. Na jednom ramenu imala je spuštenu bretelu haljine, skoro golih bedara ponosno je držala cvet ruže. Zastala sam i divila se silini tog blagog osmeha, ta bedra, njena nemirna kosa… Prkosila je vremenu u kom je ta slika nastala, društvu u kom se kretala, porodici koja je gajila, svemu. Bila je svoja i srećna.

Shvatila sam se to njeno skoro pa arogantno ponašanje nije puno razlikovalo od onoga što želim da vidim u odrazu svog ogledala. Tu snagu i moć, sposobnost i jačinu da me bude briga baš kao i nju za svakog prolaznika koji zastane i možda je osudi zbog poziranja sa golim bedrima. Onako pomalo koketirajući da se blago nasmejem, svesna da si ti koji me posmatraš tu  ispred mene samo trenutno tu gde jesi i da je tvoje prisustvo vezano gravitacijom izmedju planete Zemlje i tebe. Te stoga, mene ništa ne vezuje za tu individuu sem prostor koji delimo, vazduh koji udišemo. Onda zašto dozvoljavamo da nas te nasumične individue povrede i izvedu iz koloseka?

Izlazeći iz muzeja shvatila sam koliko sam daleko od te devojke koja koketira svojom arogancijom dok se blago smeška. Ne, ja nikada neću biti ona. Mene i dalje pogaćaju reči, mišljenja, kritike, stavovi drugih ljudi koji kao nemi posmatrači pored slike prolaze kroz moj život. Nikada ti nećeš dosegnuti te visine Milice, zato ona devojka i jeste tamo gde jeste u muzeju, a ti ispred njega…

Svratila sam na kafu. Gledala sam ljude kako prolaze pored izloga kafića. Poneko zastane, upijajući pogled kroz staklo u nadi da vidi poznato lice. Neko zastane da se namesti, popravi kosu. Neko se odmeri kako mu stoji novi kaput. Neko samo pognute glave užurbano prodje pored… Svi ti nepoznati ljudi, koliko nepoznatih lica a samo jedno nam je zajedničko. Potreba da se bude prihvaćen. I onaj koji gladi kosu i ona koja popravlja šminku. Svima je samo jedno bitno, da se svide nekome. Zašto nam je toliko važno da nas drugi prihvate pre nego mi sami sebe?

Tada sam po prvi put shvatila koliko nedostajem sama sebi. Koliko sam se izgubila u ovom sivilu takoreći, civilizovanog društva. Sve nam je dostupno i sve imamo. Puni smo znanja, veština, nauke, tehnike. Nedostižno postaje preko noći dostupno, malo postaje puno, dobro loše a sve to se dešava pod velom izgovora brzog tempa života. Pa smo se tako i mi ljudi preobrazili u robote koji gube sopstvene identitete zarad slave, instant sreće i malo buržoazijskog bling-bling fabuloznog života. Zarad tapšanja po ramenu i malo hvalospeva sitno se prodajemo. Samo da bi dobili priznanje. Najbolja majka, žena, otac, sudija, radnik meseca…

Tamo negde izmedju strogo patrijahalnog i modernog načina razmišljanja i stila života kako treba i kako se šta ne sme, moja senka počela je da igra tango sa mojim egom. Senka je bivala sve viša, ego sve manji. Jer nisam imala čime da ga hranim. Ja nisam nego ko je rodjen da bude zavistan ni ljubomoran na druge, ali svakako da u nekom trenutku tokom života, shvatite da ipak nisu ni svi ljudi kao što ste vi. Svako sebi nadje za pravo da kaže koju reč kako morate i kako treba, od kako da obujete cipele do toga kako se gaje deca. Kako da se okrenem i kako da se smejem, do „Nemoj nije u redu šta će reći ljudi“. E, tu dolazimo do onoga kako su me moji roditelji odgajili da ćutim i da gledam svoja posla ali kroz naočare drugih ljudi i njihovih normativa, moralnih načela. Šta će reći ljudi, odvajkada je bila svima a priopi briga, bilo da je u pitanju neko poznat ili nepoznat. Šta ko ima da kaže i da neko svoje mišljenje, čoveče koliko samo brinemo o tome! A vaše mišljenje? Moje mišljenje? U stvari, pravo pitanje jeste, kada smo dovraga prestali da mislimo sopstvenom glavom pa nam za svaku glupost treba mišljenje drugih ljudi!

Da li su krive društvene mreže, komšinice, rodbina, šefovi, mediji, ko je kriv? Ili su svi oni pomalo krivi i koriste to zapostavljanje samokritičnog razmišljanja kod pojednica, te da bi lakše izmanipulisali njime, taj propust služi kao kraći put za dolaženje do cilja. Nametnuto mišljenje, postavljanje standarda, moralna načela. Kada ste poslednji put živeli kako ste hteli a da niste bili u nedoumici kako ćete biti prihvaćeni zbog toga?

Evo jedan sasvim banalan primer meni bilo je osudjivanje pojedinih ,ajmo nazovimo ih prolaznika, kako sam grozna majka jer priznajem da mi deca ne nedostaju nakon njihovog odlaska u selo kod dede i babe.

Ja: „Ne, uopšte mi ne nedostaju, ali nedostajao mi je san, odmor, mir.“

Prolaznik: „Iju, kako možeš tako…“, pa onaj pogled.

Toliko smo navikli da se drugima uvlačimo i ugadjamo im rečima i hvalospevima, da smo zaboravili kako je to kada neko za promenu kaže istinu, makar ona bila i ovakva kao moja.

Lakše je osuditi nego razumeti. Žene ženama postaju vukovi umesto saborci. Muškarci drugove i kumove izdaju za koji dinar a sve smo kao civilizovani. Ništa mi nismo bolji od onih majmuna u kavezu što se pobiju oko banane… Razum nam je dat da se njime sprdamo, koristimo ga samo kada treba da platimo račune. Malo se tada trgnemo, malo nas to prodrma kada vidimo onolike cifre. Majmunu bar te brojke ništa ne znače, on čovek savije papir pa ga pojede.

Shvativši da postajem slovo sa margine društva zbog nastupa i istine koju izgovaram, da sam dosledna istini i da ne želim da se uklopim u tonu malogradjanskih razmišljanja, sebi sam se vratila, bila sam srećna zbog toga. Ne želim da mi neko puni glavu kako treba da se ponašam, oblačim, govorim, izgledam, da li sam previše mršava ili debela. Dobra ili loša majka, žena, sestra, snajka, strina, ujna, tetka, ćerka. Ja sam najbolja sebi ovakva kakva jesam, nije mi potrebno mišljenje Instagrama niti Facebook-a, Gugla ili nekog medija, komšinice, brata, majke, psihoterapeuta. Za ovoliko godina koliko imam, najbolja sam verzija sebe, roditelji su me vaspitali a smatram da su dali svoj maksimum. Da li su mogli bolje? Verovatno. Kako sam rasla i razvijala se, bila sam okružena divnim ljudima koji su mi dali svu svoju ljubav, pažnju, radost. Hvala im svima. Prijatelji, škola, dečko, fakultet, posao, muž, moja deca. Sve su to etape mog razvijanja kao individue i svako od njih ostavio je traga na moje razmišljanje. Zato, obećala sam sebi da ću ovo nedostajanje same sebe nadoknaditi sapomouzdanjem koje sam negde tamo na Instagramu ili u novinama izgubila. Možda i u Maksiju na kasi, ko zna, slušajući žene kako cokću i komentarišu kako sam loša majka jer mi dete plače. Eto gde sve čovek izgubi sebe, pa vi sad razmislite.

Vraćam se kući. Veče je prelepo. Tišina u kući. Izlazim na terasu. Vino u ruci, jazz u pozadini. Preko puta moje terase imam ogromnu poljanu, takoreći šumu. Ali i kroz sav taj haos i trnje prolaze automobili, zgrada je odmah tu pored. Gledam u nebo, divim se širini tog prostora i Mesecu koji viri iza oblaka. Ti matora rago, uvek ćeš biti jednim svojim delom mlad… Spuštam pogled i ispred sebe vidim zeca. Ljudi moji taj zec bio poput čoveka radoznao. Divlji i ogromni zec stajao je mirno ispred mene. Bila sam šokirana što je jedna divlja i po prirodi jako plašljiva životinja toliko blizu mene, što je ne plaši čak ni buka automobila. Gledao me prodorno, skoro upitnim pogledom baš poput čoveka. Kao da je hteo da me posrami činjenicom da on stoji ispred mene hrabro a duplo je manji, dok ja drhtim pred ljudima. Prišao je toliko blizu da sam se skoro prevrnula preko ograde.

Mekane uši, kratak rep, jao zeko baš si… Lep… 

Gledali smo se punih 5 minuta. Oči u oči, ja i ta plašljiva životinja kako kaže biologija. Pitala sam se, kada smo mi kao ljudi postali toliko divlji kada su se divlje životinje ovoliko pripitomile? Možda su shvatile da je mnogo da i mi podivljamo, bilo bi nas previše po metru kvadratnom. Pa su onda rešile da se pripitome. Balans… E moji ljudi, mislim da je vreme da zec od večeras piše kolumne a ja ću u skokovima do prve šargarepe. Ako se ne dozovemo pameti, prestanemo da budemo toliko primitivni i vratimo se dostojnom ponašanju onoga što se zove biti čovek, mislim da nam ni Nojeva barka neće pomoći.

Neka mi je zec očitao bukvu, zeko, hvala ti.

Klinci su se vratili sledećeg dana. Odmorna, vesela, srećna dočekala sam klince. Osmeh moj nema cenu. I za meso zagorelo me baš zabole uvo. Ni prosuta hrana po stanu mi nije više bitna. Boli me uvo. Mislim da je pametnom ovde dovoljno da shvati poentu. Ja znam da je ova grozna majka, trenutno najsrećnija majka na svetu…

Ležim u kadi punoj vode. Tišinu razbija zvuk kapljica koje padaju u vodu iz česme. Kap po kap. U ritmu. Voda se talasa lagano. Gledam u jednu tačku nepomično dok mi se hladnoća već probija kroz mokru kosu. Gledam u šake skuvane u vodi. Gledam u svoje telo… Mršava sa tamnoputom bojom kože. Stomak se pomera i kuca u ritmu srca. Na stomaku sa desne strane ožiljak od jedne operacije. Niže koleno desno ožiljak od druge operacije. Ispucali kapilari po nogama uspomena na dve trudnoće. Vraćam pogled na ruke. Starim, vidim to po brazdama i nabreklim venama. Uzdah, zatvorenih očiju lagano se spuštam niz kadu i tonem na dno. Ispuštam mehure vazduha dok gledam u plafon kupatila kroz vodu. Nema zvuka, samo poneka vibracija spoljašnjeg sveta. Voda, pritisak tela. U milisekundi zatvaranja očiju vraćam film svega najbitnijeg što se odigralo toga dana. Kako je divno biti u ovom bestežinskom stanju gde se sve čini tako jednostavno i tako lako. Ovde i u ovom času za mene ne postoji niko sem ja i moj ego. U tom momentu spoznaje da sve što zaista mislim i godinama sebe ubedjujem da jesam, ništi se pred istinom da samo ja znam ko sam. Mislila sam da će mi tišina vode anulirati svu buku mojih misli, da će ih utišati, oprati. Ali nije…

Voda je te misli učinila glasnijim nego ikada, bučnijim i razgovetnijim, samo ja sam ta koja se pravila da ta buka ne postoji. Moja unutrašnja Ja koja je do sada koristila znakovni jezik za objašnjenje svih svojih neodlučnosti, neuspeha, postala je slika sa tonom agresivnija nego ikada. Počinjem da se gušim ispod vode, ali ne odustajem, ne pridižem se. Ne mogu. Nisam spremna, nisam uspela, nisam htela, nisam mogla, nisam stigla, nisam! Nisam sposobna da priznam kolika sam kukavica! Eto šta nisam. Ustani cmizdro i diži se!

Naglo ustajem i hvatam dah. Voda se prosipa na sve strane dok pokušavam da uhvatim dah držeći za ivicu kade. Nikada mi realnost onoga što zaista nosim u sebi nije izgledala tako kristalno jasna kao tog trenutka. Ono Ja u meni i ova ja u realnom delanju svakodnevnog života, pogubile smo konce, pomrsile smo niti jedna drugoj. Negde smo na tom putu života postavile jedna drugoj nogu. Ko pao ko se pridigao ostalo je da sama zaključim…

Autobus pun, zagušljivost i pomešanost mirisa tera me na povraćanje. Miris hormonske nezrelosti sa jedne strane, previše pudera i masne kose, dok sa druge strane odiše ustajalost starosti i seda kosa. U tom ludilu sveprisutnosti primetila sam jednu devojku sa zelenom jaknom i crnom kapom. Zamišljeno je gledala kroz prozor. Imala je oči boje cimeta. Čvrsto je držala u rukama knjigu prislonjenu na grudi. Nisam uspela da pročitam naslov. Čitav put do kuće privlačila mi je pažnju ta njena sposobnost odsustva iz okruženja koje je bilo za skoro svakog od nas u tom autobusu nepodnošljiva. Krajnje trpljiva. Taj njen osmeh me skoro pa provocirao. Čemu se smeje i zašto? Stigli smo do predposlednje stanice. I dalje sam posmatrala te oči boje cimeta kako se razdragano smeškaju, skoro pa dečije nevino. Ustala je i krenula ka vratima. Pri samoj ivici stepeništa nalazila se mala ikonica nekog svetca. Neko je verovatno prilikom izvlačenja kartice za overu izvukao i ikonicu. Sagela se i uzela ikonicu. Prilikom izlaženja primetila sam da je pomerila knjigu koju je čvrsto držala u ruci. Izvirivala sam se da vidim naslov. Možda se zbog te knjige smeškala?

Dnevnik Ane Frank.

Izašla sam iz autobusa sa namerom da krenem putem stana. Ne znam kako i kada noge su me povele i dovele do obale Save. Sela sam u obližnji splav. Naručila sam limunadu koju i ne volim, gledala sam kako se Sunce prelama preko talasa vode. Zatvorila sam oči i osetila se kao ono veče u kadi punoj vode.

Čovek, persona poput mene, naviknuta da se sama brine o sebi i svima oko sebe, teško se nosi sa činjenicom da neke stvari nisu u potpunosti pod njenom jurizdikcijom i kontrolom. Svet se okreće istom putanjom, voda na minusu se ledi, nebo je plavo, miris proleća je prepoznatljiv, ptice se sele na Jug i dva plus dva je uvek četiri. Ljudima poput mene svaka promena i odstupanje od ove prepoznatljivosti stvara paniku i strah. Odstupanje od rutine i svega poznatog dovodi do kolapsa. Telo ne prepoznaje te promene a razum ne prihvata mogućnost drugačijeg.

Nekada se život zbilja poigra sa nama. Baš onda kada smo sigurni da je sve kako smo zamislili i kako nam je potaman, neko se glasno nasmeje. Taj nevidljivi i fizički nedokazan čika sa belom bradom sita se ismeje svim planovima koje kujemo ušuškani u moru sigurnosti. Onda to more se uzburka, nastane bura i sve ladje potonu. E tako nekako je meni izgledao svet kada sam shvatila da nije sve sigurno i apsolutno. Ipak je život nešto kompleksniji od hotela sa 5 zvedica i Don Perinjona u sitne sate…

Sećam se, došao je kući sav isipijen i bled. Stavila sam kafu i upitala šta se desilo. Dok je pričao lagano sam osetila zujanje u ušima. Pritisak i osećaj tla koji se gubi pod nogama. Nema više života kojim smo do sada živeli, a od sutra pa nadalje, ne znam, nisam siguran. Bilo mi je jasno da ovde prestaje jedna etapa života a nastaje druga. I po ko zna koji put u svom životu vidim muškarca koji je glava porodice i koji ne zna kako da se sastavi sam sa sobom, da mu je teško jer ne zna kako i kuda. Jedno je sigurno, dvoje dece zahteva punu odgovornost obe strane. Nebitno ko je vodja ove naše male bande. Biće drugih projekata kažem mu, a nisam sigurna ni o čemu govorim, ni da li zaista verujem ovome što izgovaram…

Decu do sada nikada nismo učili da kada se udje u prodavnicu postoji mogućnost da se kaže da nešto ne može ili ne mora da se kupi. Uvek je moglo sve, nije se vodilo računa kada i koliko se troši. Kupovala sam garderobu, cipele, torbe i sve ostalo potrebno i nepotrebno, bahatila se. Nismo razumeli u potpunosti razlomak života iz čije jednačine često izadješ više kao gubitnik a manje kao pobednik. Jedna mala greška u podvlačenju, dok sabirate gde ste sve pogrešili, kako ste to do sada život vodili. Nešto se ne uklapa. I tako razlozi se nižu, porazi se broje, suma sumarum svega je da ste idiot koji je i onda kada je imao priliku da razmišlja o sutra, ipak razmišljao o danas. I samo o danas.

Promenili smo navike iz korena. Sveli sve naše navike na minimume. Počela sam da razmišljam po prvi put kao majka dvoje dece i batalila STOTI PAR novih cipela, sebi postavila prioritete. Bilo je teško navići se na nešto od čega ste pobegli, od stezanja kaiša na sve strane. Dete sa sela željno svega, glamura i sjaja velegrada, letovanja prestižnih i najbolja skijališta. Nije nas zanimalo šta nam govore roditelji, samo smo želeli odmah, sada i sve…

Zapitala sam se, kada je ovaj naš život postao od limunade limun? Idiote jedan glupi… Da nije limuna i njegove kiselosti nikada ne bih osetila koliko njegova druga strana isto tako i slatka zapravo može biti. Te tako i život, previše sladak i lep, kada postane kiseo, zaboravimo da je ipak sve poteklo od korena problema. Nas. Mi smo taj šećer koji mu daje ili oduzima slatkoću. Limun kao limun je po prirodi kiseo. Ali malo vode i šećera… I to je već druga priča.

Za mlade roditelje sa previše obaveza, odgovornosti, stepen kiselosti dosegao je svoj vrhunac. Ali imala sam samo jednu stvar u mislima. Nema odustajanja. Budila sam se uplakana, okretala se noćima. Razmišljanje kako i šta dovodilo je do ivice nervnog rastrojstva. Deca su vremenom naučila da negacija NE MOŽE postoji u našem rečniku, samo je mi nismo koristili iz razloga tako nam se MOŽE. Bahatost. Postali su skromniji. Uvidela sam da se posle nekog vremena smanjila neobuzdana želja za kupovinom svakakvih gluposti. Sve je zapravo došlo u normalu za koju smo mi izgubili kompas na putu zvanom umerenost. Samo smo se u toj umerenosti teško snalazili.

Mi nikada nismo bili umereni, uvek preterani. Ali smo tako bili u mogućnosti. I istina je kako kažu, gde siromaštvo pokuca na vrata ljubav kroz prozor izlazi. Dani agonije i svadja, netrpeljivosti i straha dovodila je oboje do granica razumevanja. Kompromisa je bilo sve manje. Svako je tražio svoju stranu spasa i utočište od realnosti.

Noćima smo legali jedno pored drugog kao dva stranca. Nismo se dodirivali. Bilo je mučno jer znali smo da se sutra pred drugima moraš nasmejati kao da nije ništa…

Sledeće veče ista slika i tako danima, mesecima… Posle one večeri u kadi punoj vode, rešila sam da ustanem i pomirim se sa sobom, sa njim, sa svim. Ovo je sada naša relanost ma kakva ona bila. Ovo smo ti i ja. Ovo smo MI. Legli smo kao i obično, svako na svoju stranu kreveta izbegavajući svaki mogući dodir. Naprasno sam se okrenula ka njemu i čvrsto ga zagrlila. Kao da sam izvršila presedan. Nelogičnost pokreta dovela je i mene i njega u konfuziju, jer se naša bliskost posle toliko vremena svela na dobar dan i dovidjenja. Bilo mi je muka. Naše sve je vrednije od ovog ćutanja. Imamo nas, imamo jedni druge. Izvini… izvini i hvala ti za sve…

Zbunjeno me gledao, neshvatajući za šta se zahvaljujem, da li na mesecima ne dobijanja svega onoga na šta sam naviknuta ja, deca, on sam. Bio je zbunjen mojim izvinjavanjem. A kriva sam ja koliko i ti, što smo dozvolili da ledja budu okrenuta iako smo obećali i u dobru i u zlu…

Od te večeri ništa više nije bilo isto. Ja sam shvatila da život nisu besumična trošenja po tržnim centrima. On je shvatio da glava porodice nije samo hvalospev i dokazivanje iz priča pijanih muškaraca. Ima nešto i u onome što se zove realnost, život, ti i ja izmedju ova 4 zida.

Shvatili smo od čega smo skrojeni. Shvatili smo da u svakom dobru ima isto toliko zla. Da smo u biti oboje odvratni, sebični, nezasiti, bahati, licemerni. Ali isto tako i dvoje ljudi koji su konačno shvatili da tamo gde si ti krov ja biću tvoj temelj. Tamo gde si stub biću tvoja potpora. Kada kreneš da padaš, postaviću ledja. Ništa te ne volim više ni manje. Zbog onoga što smo bili juče, hvala za ovo što smo postali danas.

MI.

Projekti novi su se nizali, vremenom stvari su se vraćale u onu dugo iščekivanu normalu. I kada smo mogli da se vratimo starim navikama i velikim trošenjima, nismo hteli da budemo što smo bili pre. Idioti. Jer znamo gde ta nepromišeljenost dovodi. Zar je tako teško danas biti normalan, umeti i prepoznati i reći ne, sada je dosta. Ovde se linija podvlači, neke granice se ne prelaze. Divila sam sebi koliko sam sazrela, pobedila sam sebe i svoje idiotluke prihvatila kao poraze. Udarila sam sebi šamar, pojela svoj ponos i priznala sebi greške duboko zakopane u sebi. Budi umerena.

Umerenost… Tako lako zvuši, a mnogo je trebalo verujte, da je dokučim…

Razmišljala sam o knjizi koju je devojka iz autobusa nosila…

„Svojim nevinim dečijim očima videla je sve strahote rata i trudila se da na najbolji način razume sve što se oko nje događa i to napiše na stranicama svoga dnevnika. Njena sposobnost da iskreno opiše svoja osećanja i na papir prenese razmišljanja o surovom svetu koji je okružuje neobična je za trinaestogodišnju devojčicu, ali Ana je bila sve samo ne jedna obična devojčica. Hrabra, ponekad previše radoznala, pomalo tvrdoglava i svojeglava, uporna, izdržljiva i vrlo vredna. Takva je bila Ana. Nije se žalila na staru odeću koju nosi. Nije se žalila na teške poslove koje obavlja. Želela je da se rat završi, da se vrati svojoj kući i ponovo krene u školu. Iako je bila o izolovana od spoljašnjeg sveta, bez slobode i normalnog života, Ana nije klonula duhom. Njene misli su putovale daleko, a njena maštanja i rukom ispisane stranice dnevnika su joj pomagale da prebrodi sve prepreke i životne teškoće…“

Bilo mi je jasno da su Ana i ona devojka sa očima boje cimeta imale tu umerenost i blag osmeh. To je sve što mi je nedostajalo svih ovih godina. Mogućnost spoznaje da u meni leži taj blagi osmeh… Iskren, od srca. I dozvoliću sebi da se uporedim sa Anom Frank samo u jednom segmentu a to je da smo i jedna i druga spremne da prenesemo na papir baš sve što osećamo, vidimo, čujemo. Spremne na sve osude, zakone, moralne kodekse i ponašanja koja njoj donosi stanje rata a meni sadašnji mir. Spremne da se izložimo vama na izvolite, da tumačite ono što čitate kako je vama volja. Baš kao Ana, tako i ja dalje plovim u svojoj neobičnosti, a opet, sasvim obična devojka…

Ispijam limunadu do kraja. I dalje je ne volim. Moj život postao je limunada onog dana kada sam shvatila da je zakon moranja jači od zakona htenja. Te tako i ja moram da je pijem a ne bih htela. Zdravlje je na prvom mestu. Vadim novčanik da platim račun. U tom momentu mi neko stavlja na sto ikonicu. Podižem glavu i vidim devojku iz autobusa. Sa istim onim osmehom i onim očima boje cimeta, znakovno mi objašnjava da ne čuje i da je ikonica na prodaju. Prepoznala me. Ostavila sam joj novac, zahvalila se. Mahnula je i otišla dalje za sledeći sto.

Ostala sam još sat vremena da sedim nepomična čvrsto držeći ikonicu prislonjenu na grupi…

Okrećem broj.

„Halo… Jel sve ok kući… Ok…“

„Još nešto za Vas?“, upita konobar.

„Limunadu, hvala…“

*Deo preuzet iz https://www.boske.rs/stranice/ana_frank.html