Da čika Velja bonu?

Četvrtak. Vesti ujutru onako rano s nogu da se slediš. Predozirani, mrtvi, mladi. Srk kafe pa prebacim na drugi kanal. Ista priča drugi voditelj. Idi bre… Pu, pu, daleko bilo. Igranje, klinci, šetnja, spavanjac. Veče. Eto mami radosti… Ne, ne znam gde ti stoje čarape, košulja ti stoji gde i uvek ajde života ti, mani me… Svi spavaju. Konačno! Sad da poslušam one pesme što slušaju ovi moji hormonima nabijeni tinejdžeri. Kako reče da se zove pesma… A da.

“ Po pet dana noćima ne spava..“, pa ide neki deo “ Balenciaga djalalla jeee…“. Ok, tri puta slušam pažljivo kako bih mogla da razumem šta kaže čovek. „Isfenira, našminka na štikle se nabila e…“

Au, Tito Jagodo…

Njih dvojicu, taj dvojac Jala i Buba, svega mi moram da poslušam bar 72 puta kako bih razumela šta su rekli. Nije ni bitno, neću ni da zalazim u tu tematiku. Odustajem od analize i naginjem poslednje kapi vina iz čaše. Skoro je ponoć. Nešto mi djavo ne da mira… Poslušam još koji put i ritam počinje da me radi. Počinjem da djuskam. Šta rade ovi klinci na ovu muziku ako mene kao kevu pokreće na tri slušanja… Dja se meni samo ne smem da priznam ovako javno. Milice, deca ti ustaju u sedam, mrš na spavanje. Sem ako neće Jala i Buba da mi decu nuna, a nuna, nuna djala jeeea!

Kako kidam ovaj rep. Aj, zdravo i laku noć.

Petak. Za mene, dan kao i svaki drugi, turbulentan i brz. Odavno se nećkam i oćkam da izadjem sa ekipom na neku žurku malo da se opustim, zaboravim. Šta nije vam pravo što keva sa dvoje male dece izlazi? Kome smeta, odmah dovidjenja prijatno i hvala vam na društvu.

Dogovor je pao, nalazimo se na istom mestu. Onaj osećaj kada se pred ogledalom u toku oblačenja izigraš i pripremiš čitavu koreografiju, sa sve ulaskom u klub. Smešna sam samoj sebi, jer nekako nisam više u tom fazonu ludila i svega ali i dalje znam da dominiram. O da, mama zna znanje! Stara škola! Sva sam bitna. Jao bre Milice, idiote pa puče ti čarapa, eee idi u… Šta ja izigravam ovde u hodniku. Milane, ajde molim te u prodavnicu da mi  kupiš čarape, molim te…

Stanwik i ja zagrevamo glasne žice u taksiju. Pozitiva na sve strane. Ulazimo na splav. Neki novi klinci, mladi i lepi. Vedro nebo i Mesec pun prelama se na talasima reke. Miris znojavih tela, piva, parfema. Igramo, pevamo, ponovo sam ona stara. Selfi fotka, insta i story. Vidim poznate face, javim se, nazdravim. Već je zadocnilo i kreće da mi se spava. Zamolim Rokanu da mi da jaknu. Izlazim ispred splava i čekam taksi. Dve klinke teturajući se do mene vidno prebijene od alkohola pitaju me da li mogu da im ustupim taksi. Prebledele, znojave, drhtavim telima naslonjene jedna na drugu. Ma možete, mislim, šibajte vi… Splav do, muzika i klijentela, sve je full. Bilo mi je jasno. Tako valjda ta današnja omladina izlazi i sve to, ne znam… Kako je bilo lepo vreme, krenem peške. Polako pa lagano na noćni bus.

Hodajući sve više nailazim na klince doslovno i žargonski rečeno, ubijene od života. Nisam mogla da se ne zapitam, imam ih dvoje, zar će oni ovako? Ko je kriv ako se i desi ovako nešto? Nije mi ništa od ovoga padalo na pamet kada sam ja bila njihovih godina, jer što bi. Nekako svi smo mi bili i mladi i ludi kada je vreme bilo za to. Onda porastemo, ostarimo, dobijemo i sami decu, neke stvari nam postanu jasnije pred očima. I kako onda opet pogrešimo kao stariji i mudriji u vaspitanju sopstvene dece? Gde se to okliznemo i padnemo, tresnemo guzicom o pod tokom života, kada nam sopstveno dete izamkne iz ruku? Koja je to tačka bez povratka do koje se ne sme doći, linija preko koje se ne sme preći? Milion je pitanja, malo odgovora.

Kažu kriva su deca, ne bih rekla. Nekako vidim više grešku u sebi kao roditelju. Postojanje i sklonost nečija ka opijatima, alkoholu, lošem društvu, brzom krimi životu oduvek je bila tabu tema medju roditeljima. Kako u kući, tako i u školi, na ulici u medijima. Sve se skrivalo, nije se o tome govorilo iz srama i straha. Okolina i narod, šta će i ko reći bilo je i biće uvek prioritetnije nego zdrav i otvoren pristup problemu. Teraj pod tepih dok tepih ne postane planina a kada planina postane vulkan pa sve ode bestraga, e onda bude kasno. Obično bude kasno onda kada neko nastrada, bude povredjen, osudjen. Jedan zdrav razgovor rešio bi možda sve. Možda i ne bi, ali bar ste pokušali, iznova i iznova. Niste odustali. Današnjoj deci sve se kupuje, daje, obezbedjuje i kada traže i kada ne traže. Roditelji se zadužuju samo da kupe, daju, obezbede. A zašto to radimo? Evo ja prva ne znam da vam dam odgovor na konkretno postavljeno pitanje. Stvaramo emotivne degenerike operisane od bilo kakve odgovornosti. Lenštine. Od malih nogu kupujemo decu za poklone. Budi dobar, dobičeš. I čudimo se onda kako od tako dobrog deteta sponzor ili sponzoruša. Naše dete je uvek u pravu, nikada nije krivo i svi su protiv njega. Bilo u školi, bilo u parku. Istini u oči ne gledamo.

A koji je ispravan model pristupa? Ne znam. Ja znam da mi se kao maloj kupovalo onda kada se majica pocepa, patika pukne, trenerka izliže, jakna okraća. Nosila sam svoje i tudje, nije me bilo ni stid ni blam. Helo, pa ljudi ja sam rasla uz muziku devedesetih, uz Cecu, Karleušu, Draganu Mirković, Tap 011 i nisam postala ni bolja ni gora od toga. Tačka. Učiteljica vukla za uši kad dobacujem na času. I evo me, stojim zdrava i prava, istini za volju, ne bih da se hvalim, pametna i zadovoljna. A i sama grešim u odgajanju svoje dece. Samo, sreća je kada čovek postane svestan svojih grešaka i krene da ih ispravlja na vreme.

Nije kriva muzika, Jala ni Buba Koreli. Nisu krivi splavovi, sponzoruše ni mediji. Ako ste dovoljno dobro i kvalitetno vaspitali vaše dete, slušaće od Jale, Dare, Cece, Seke, Sinana, Santane, Kleptona i Snup Doga sve živo i naopako. I sve to, ako ste ga iole naučili nečemu, ne može nikako uticati na njega i njegovo ponašanje, stav i mišljenje. Vi ste uticaj svom detetu, jedini i najveći. Kao prijatelj, kao roditelj.

Već je odavno subota svanula. Jutro. Sunce izlazi lagano. Ulazim u stan. Spavaju. Polako u dečiju sobu, pokrijem klince. Skuvam kafu i pustim TV. 442 do Beograda na jutarnjem programu. Nešto se razmišljam u sebi dok ispijam prvi, vreo srk kafe. Setila sam se kako me keva izribala što joj se nisam javila da ću sa drugarima  na piće posle škole, kako me tata driblao i ispitivao poverenje tako što me pusti da sama odredim kada ću kući u koje vreme posle kafane. Pa ako je sve ok, idem i drugi put. Nije mi nikada ništa branio, nikada hvalio, nagradjivao. Sve što sam želela bilo je to njihovo poverenje i ponos. Još milion slika prošlo mi je kroz glavu. Mnogo sam roditeljima zamerala za neke stvari. Iz ovog ugla gledanja imam da im kažem samo jedno,

hvala vam za sve…