Napolju hladno, oseća se miris snega. Hodam po bljuzgavici, trčim na bus. Infektivna pa Torlak. Ulazim u kliniku i mučninu mi stvara sam miris urina koji se probija iz hodnika.

” Soba 4 čekajte da vas prozovu, sledeći!”

Ulazim i vidim lica ljudi koji sede satima, svaki put sa nekim pogledom nade ka vratima ordinacije. Sela sam na polomljenu stolicu i čekala skoro dva sata i ja…U glavi mi se motaju datumi, zakazivanja, jesam li popila lekove, kad beše Mia ima kontrolni, Sergej nije poneo pidžamu…

Maksimović me trgnulo kao iz najludjeg sna, da sam se u trenutku zapitala “Šta ‘oće bre ova?”

Završavam šta imam i pri izlasku iz hodnika u uglu sobe za hitan prijem vidim stolicu i devojku kako sedi pored majke koja leži. Tiho je jecala, brisala nos rukavom od jakne onako, prava tinejdžerka u svetu svojih idola obučena u crno.

Pitala sam ženu pored mene dok čekamo u redu za overu, šta se zbiva.
“Ma… ono najgore…”

Okrenula se i nastavila u svoj red. Videla sam samo dok zatvaraju vrata sobe da devojka leži na majčinin nogama… Vrata su se zatvorila i nastao je muk u čekaonici.
Polomljena od samog prizora, od sopstvene muke i iscrpljenosti, dolazim kući. Otvaram vrata, deca, klinci haos.
“Dodji za sekundu u sobu”, reče on ozbiljno.
“Komšija sa prvog je umro, mali ne zna ništa o tome, zamoljeni smo svi da sa njim o tome ne pričamo. Ok?”

Klimnula sam glavom onako još mokra od kiše…

Setila sam se one devojke sa klinike.
Deca, klinci haos, spavanje. Nisam mogla da zaspim…

Drugar je i ide sa Miom u školu, dete je divno i malo je reći naviknuto na situacije gde mu svako malo hitna dolazi da pomogne tati koji je bio jako bolestan.

On će se sutra igrati kao sva druga deca, verovatno će pikati fudbal, možda upravo piše prvo ljubavno pismo Emi, a sigurno se svađa sa drugom zbog sličica. Možda mašta o prvom snegu i sankanju sa ćalom. Ili na ono obećanje da će dobiti tablet ako bude dobar u školi. Možda čeka da dobije novi komp za Novu godinu, jer stari ne podržava konfiguraciju igrice kako mi jednom reče.

Pitam ja vas sada i kako se to radi… Kako reći tom detetu…

Kada su mali, oni nisu svesni dešavanja, kada si odrastao boriš se sa tim, a kada si kao jedan sedmogodišnji dečak? Šta on radi?

Kako on zaboravlja, kako se on bori?
Niti zaboravlja a još manje se bori sa tim…

Ćuti.

On i dalje ne zna… ali ćuti…

Svaki dan po bolnicama pitam se samo jedno… Kako ćutanje postaje toliko glasno da razara uši svih nas, taj muk kada ima silinu mora, jačinu vetra?

Svako od nas nosi to ćutanje u sebi, gubimo drage osobe, borimo i zaboravljamo tu bol, ili se bar pretvaramo da je zaboravljamo zauzeti svakodnevnim sitnicama.

Ali kada zaista ćutanje prestaje? Jel prestaje?

Sutradan sa Batuta otišla sam u Centar za mentalno zdravlje.
Dok sam se penjala na sprat u liftu bilo me sramota, nelagoda je prožimala moje telo. Ušla sam unutra. Popunila sve formulare.

”Dobar dan, kako ste, sedite.”

Prestala sam da ćutim… za sebe, za malog Miloša, za sve one osobe koje sam stvorila o sebi za druge. Da misle kako sam jaka jer ĆUTIM. Zato sam sebe dovela do situacije u kojoj sam i gde se zdravlje stavlja iznad svega i svih…
Ali jedno znam, tu smo svi za njega i nadam se da će neka neka nova generacija nas roditelja učiti te klince da nikada, ali nikada ne ćute… A ovo je za tebe Miloše,

Mali Prinče

„ Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću stanovati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ćeš imati zvezde koje znaju da se smeju!

On se i dalje smejao. A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvek prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš ponekad prozor, onako iz zadovoljstva …  I tvoji prijatelji biće iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: ‘Da, zvezde me uvek zasmejavaju!’ A oni će pomisliti da si lud. Podvalio sam ti… On se i dalje smejao… To će biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, šaku praporaca koji umeju da se smeju…“

Vikend, volim ta mirna, sasvim moja samačka jutrenja dok ispijam kafu. Miris proleća u vazduhu meša se sa prvim jutarnjim mrazom. Pogled ka prozoru, moj grad još uvek spava… Palim TV, vesti, vesti, zar ni ovako divno jutro ne možemo započeti bez nervoze. Nemoj srećo, nemoj danas… Ostavi mi ova čarobna jutra. Izlazim polako, skoro nečujno iz stana.

Pocepane farke, čupava kosa, košulja, teksas jakna a kao jedini nakit podočnajci. Nije da sam krenula na koncert Bečke filharmonije, jer u tom slučaju ovakav dres kod bio bi sasvim neprihvatljiv. Ali pijac?

To nije sprečilo komšinicu iz ulaza da baci jedan brzinski komentar u holu zgrade, kako samo ja znam zašto sam tako mršava i bleda.

„Deca, obaveze…“, kažem ja onako lagano.

„Kakve obaveze, pa ti nemaš posao, ajde ćuti molim te! Sve to namerno radiš!“, reče ona ne trepnu.

Ulazim u lift i gledam se na ogledalo. Nemam pojma šta me snašlo.

Samo sam se blago nasmešila i nastavila dalje. Diši. Lagano… Pijac.

Ta buka, ljudi koji cirkulišu, kikotanje žena, dovikivanje muškaraca, smeh dece. Zelenilo svuda oko mene, miris svežeg cveća, miris mandarina, nara, sveže ribe. Prodavci nude komad jabuke mušterijama, da probaju najsladju medju najsjajnijim lepoticama. Dok prolazim kroz masu ljudi, sasvim slučajno me rukom nespretno zakači neko blago lice, pa se kroz osmeh i lako “Izvinite!”, okrene ka meni, uhvati me za ruku kao znak pomirenja. Stala sam na centar pijace, osvrtala se oko sebe. Volela bih da je svaki dan kao subota na pijaci. Zašto nije svaki dan pijačni dan, kada smo svi nasmejani, obični ljudi koji kupuju namirnice? Šta nam to fali da budemo kao sav normalan svet? Kao obični ljudi? Dok se tako zamišljena gegam do dela gde se prodaju mlečni proizvodi, zastajem kod žene kod koje već duže vreme kupujemo kajmak, svakog vikenda istu količinu. Medjutim, ovaj put, rešila sam da uzmem malo manju količinu. Žena me upita koliko kajmaka, rekoh 100 grama kao iz topa. Vidno začudjenoj ženi nije bilo jasno zašto toliko malo kajmaka, ja kažem da nešto slabije jedemo i da ne želim da bacam hranu. Usledio je rafal pitanja.

„Spremaš li ti deci poparu?! Cicvaru, kačamak?!“, na šta sam ja zbunjeno odgovorala sa da.

„Eto, da spremaš ne bi bacala, ali ne spremaš pa nemaš gde ni da ga staviš kajmak!“, nastavlja ona.

Apsolutno zbunjena i ponižena tu pred svima, ne znajući kakav je cilj bio toj ženi, da mene unizi a sebe glorifikuje, uzela sam kajmak, platila, okrenula se i otišla. Sela sam u kola zbunjena od situacije koja me snašla. U meni je ključala krv, bila sam na ivici pucanja. Šta se ovo dešava, da li je moguće koliko sujete od strane žena sam pojela za doručak? Vraćam se kući i razmišljam, zašto mi nije nijedan muškarac, komšija, prodavac na pijaci, dobacio da izgledam bledo, da nisam ispavana, da sam raščupana, pocepana ili kakva god? Da nisam dobra domaćica, da ne znam da kuvam ili neću da kuvam, da sve to tvrde a da me istinski i ne poznaju?

Ali zato su se žene našle da sposobno daju presudu i bez mogućnosti da se branim sa slobode. Sećam se da bi skoro svaki put kada govorim sa nekom ženom o porodjaju i iskustvu sa istog dobijala grdnje i prekore kako nema šta da se žena žali na bolove jer je to najnormalnije da te boli. I nema tu epidural i nema muž. Žena mora da trpi! Da ne govorim o raznim iskustvima i savetima vezanim za odgajanje dece. Ma tu možemo da napišemo omanju enciklopediju kako treba gajiti dete po rekla/kazala principu. I ne samo po pitanju odgoja dece, nego po svakoj stavci dnevnog reda ovozemaljskog života.

Ja znam ti ne znaš, ja mogu ti ne možeš, moje je bolje tvoje gluplje, moje mršavije tvoje deblje, moje lepše tvoje ružnije, ja bogatija ti siromašnija. Ti sa celulitom ja bez, moj muž veran tvoj neveran, ja domaćica ti neradnica, ja majka ti nerotkinja, ja devojka ti baba… Mogla bih ovako da nastavim do sutra. Komparacije se samo redjaju, gradacije se samo nadovezuju. Sve što se da primetiti iz svega gore navedenog jeste da žena ženu nemilosrdno obasipa uvredama, pogrdnim imenima, epitetima, pre nego što to uradi bilo koji muškarac. Da li znate da je jedna statistika pokazala sramnu činjenicu po pitanju nasilja u porodici, da su žene osudjivale napadnute žene više nego drugi ispitani muškarci. Napadi koji su muškarci izvršavali nad njima bili su opravdavani činjenicom da su to verovatno zaslužile. A kako su to zaslužile pitate se? Žene su krive jer nisu bile dobre majke, žene, domaćice, ćerke, sestre.

Nisu bile poslušne, uzorne, sve pod izjavom „Tako im i treba kad nisu…“ Ova statistika ponizila je mene kao ženu, majku, sestru, ćerku, osobu koja hoda i udiše isti vazduh sa tim individuama, moralnim nakazama, koje su dale takve izjave. Kada ćemo naučiti da živimo sa manama i nesavršenstvima drugih ljudi koji nas okružuju? Kada ćemo jednom za svagda prestati da tražimo opravdanja za sebe kroz neuspehe drugih ljudi? Zar je toliko lepše poniziti drugu ženu samo da bi se ti osećala bolja, lepša, poželjnija? Čemu to, pitam vas? Ako smo tako savršene, zašto smo u biti toliko neshvaćene, otudjene, diskriminisane i same? Koliko žena, koliko majki, sestara, ćerki, treba da bude ubijeno, silovano, isprebijano da bi se mi osećale inferiornijim od njih? Ako će nam to pomoći, da se kroz glorifikaciju sopstvenog ega i sujete probijemo do cilja, onda smo kao civilizacija na ivici nečega što se zove propast. Neće se više voditi ratovi naroda, vodiće se ratovi žena protiv žena. Majke protiv majki. Vučice protiv vučica, vodiće svoje čopore torokuša koje samo kada osete krv polude od zavisti i ljubomore.

Društvene mreže, mediji, društvo u kom se krećemo, okreću nas žene jedne protiv druge na najneprimetniji način kroz kojekakva propagiranja kako treba nešto uraditi, reći, pokazati, poslušati, pojesti, obući, svući, navući. Kako biti majka, kako gajiti dete. Ako dojiš nemoj javno pokrij grudi, ako ne dojiš ti si bezobrazna. Radjaj prirodno ma luda si trpiš bol, uzmeš epidural kukavica si. Da li da radim ili sedim kući i čuvam decu. Ako radiš ne posvećuješ se dovoljno, ako ne radiš onda si out iz društva, suvišna i nebitna, nekorisna. Ako radjaš nemaš iskustva, ako ne radjaš e pa radjaćeš nekad, nije to dobro za firmu. Udata ili neudata, ako si udata dosadna si, ako nisi udata pa šta čekaš. Verna si luda si, neverna si kurva si. Nosiš kratko neprikladno je, obuci dugo kao popadija si. I kako onda evo, ostati normalna žena koja prosto želi da živi jedan sasvim normalan život. Evo, kako biti prosto žena? Koja je to žena na ovoj planeti koja je po meri svake žene? Da li postoji takva? Mislim i sve da je tražimo svi skupa koliko nas ima, nikada je ne bi pronašli. Jer takva ne postoji, takve nema. Žena će uvek naći zamerku, propust, falinku.

Da smo sve složnije koliko nismo, da nam sujeta ne izjeda dušu a ego lice, mi, žene, vladale bi svetom. Za svako slovo diskriminacije krive smo koliko i muškarci, jer jedna drugoj potplićemo nogu, čupamo kose, umesto da se držimo zajedno i bijemo bitke. Za jednakost, za ravnopravnost. SVAKA OD NAS je svesna da živimo u svetu muškaraca i da je njihova prednost samo u tome što smo mi medjusobno neskladne i u večitom rivalstvu jedna protiv druge. Ako nešto se da naučiti iz sveta muškaraca onda je sigurno to kako se držati zajedno. I kada greše i kada slave, kada su slabi i kada su jaki, muškarci ne izdaju jedan drugog ma koliko lažovi bili veći ili manji od nas. Iako svesne toga, mi i dalje bacamo kamenje jedna na drugu, skoro zaklete da nikada grešile nismo u svojim životima. Prestanimo da budemo bezgrešne jer kao takve mnogo grešimo. Prestanimo da budemo prelepe spolja, postanimo ružne na trenutak da bi lepota onoga što je u nama mogla da izadje konačno na videlo.

Ne upiri prstom u mene, okreni ga ka sebi, stavi ga na čelo i razmisli se.

Postanimo jedna drugoj drug, a ne vuk. Ne koljimo se jedna protiv druge, budimo jedna uz drugu. I kada se radja i kada se umire, kada se plače i kada se smeje, budimo rame uz rame. Jedna pored druge a ne jedna ispred druge. Jer će svakako doći trenutak kada će jedna od nas postati ona za koju se klela da je najgora. Ako ne želiš pomoći, nemoj ni odmoći svojim komentarima, lažnim moralisanjima, prostačkim normama izmišljenim po kafanama, uštogljenim stavovima. Svako živi kako najbolje ume, kako najbolje zna. Budimo jedna od milijardu koje se svakoga dana bude u suzama jer su diskriminisane, ubijane, silovane. Stavi se jedan sekund u kožu te žene, pokušaj da razumeš, jer sutra ta žena možeš biti ti.

Ravnopravnost, jednakost, mogućnost razmene mišljenja, iskustava, zdravorazumsko vodjenje dijaloga, bez osude, bez degradiranja. Svet je odavno otvoren za ovakav način razmišljnja kada su žene u pitanju, ali Balkan. Dok se rukom ne udari u sto, nije se ni donela dobra odluka na ovom kraju sveta, na brdovitom Balkanu. A sve dok se bude imalo potrebe za tim i dok bude bilo onih koji to podržavaju, zakržljalost naših kodova neće biti promenjena. Majke da radjaju naučnice a ne sluškinje, zaštitnike a ne batinaše. Muževi da drže supruge za ruke na porodjaju a ne flašu rakije. Koleginica da pruži ruku koleginici a ne da je potpliće, drugarica da posavetuje, ne da podvodi. Mogla bih redom ovako još dugo da pišem, u nadi da će neko da me razume. Da smo svi na ovom svetu postavljeni da trajemo koliko nam je odredila to biologija ili neki čika sa bradom, kako vam više volja na verovanje. Ali jedno je sigurno, svaka od nas je smrtna i sa rokom trajanja, tako da je smešno voditi bitke koje nikuda ne vode. Borimo se da ostanemo dostojne sebi. Okrenimo naše medjusobne ratove u druge smerove, pretvorimo ih u strategije kako do napretka, kako do bolje pozicije žena u našem društvu. Trudimo se da koristimo dar prirode a to je mogućnost da kao žene volimo nesebično svim svojim bićem. Koristimo naše ženske resurse da se više volimo, medjusobno cenimo, poštujemo a manje osudjujemo jedna drugu i govorimo sve najgore. Različitost je divna, prihvati je, uporedi i iskoristi ono najbolje iz nje. Ne treba da budemo sve iste, jednake. Upravo ta raznolikost doprinosi širem spektru saznanja i informisanosti iz koje možemo mnogo toga da naučimo, prihvatimo ili ne prihvatimo. Svaka od nas treba da je posebna i svoja. Drugačija. A opet samo žena koja ume da razume…

Dok sve ovo sabijam u glavi i pijem kafu, gledam kroz prozor kako se grad lagano priprema da utone u san. Eh da, moj grad… Prošlo je par dana. Sretnem istu onu komšinicu sa početka priče na ulazu zgrade, bleda i ispijena. Podočnajci joj do kolena.

„Zdravo kono, lepa si mi danas“ , rekoh ja. Vidno se zbunila i ponizno okrenula glavu. Nije se više javljala, ikada ikome na taj način kao meni ono jutro dok sam u lift ulazila spuštene glave. Karma je čudo dušo, a deca znaju da je začine.

Na pijaci ista slika, magija boja, zvukova i mirisa, svuda oko mene. Odlazim po kajmak kod iste one žene.

„Dobar dan, 100 grama kajmaka. Jaooo, pa ipak ne želim jer sam prošli put pronašla dlaku sa vaše glave u kajmaku. Hvala, prijatno! Odoh ja do ove druge gospodje po kajmak možda je urednija!“, vikala sam na sav glas. A onda sam se okrenula i tiho joj rekla,

„Sada znaš kako je zar ne?“

Ostavila sam je bez reči, sa nevericom šta je snašlo pred svim onim mušterijama. E pa, vidi, jesam žensko, ali svakako ono što nas žene krasi a u skladu je sa onim što nam je usadjeno do srži, oprosti ali ne zaboravi, ne mogu da izlečim. Postavljanjem stvari na svoje mesto, nisam postigla ništa lepo, da se razumemo, samo sam vratila istom merom. Da li sam u pravu? Nikako. Da li je ovakvo moje ponašanje vredno hvale? O ne, nikako!

Ali.

Da bi bile jedan dan u mojoj koži, kao ja onog jutra dok sam se uplakana vraćala kući, da bi osetile bol koje su nanele meni, e zato sam bila ista kao one. Stvar je jasna. Sada znaš kako je meni bilo i ne, nije lepo. Zato izvini.

Danas sa onom komšinicom popijem kafu dok mi kroz suze iscedi svaki detalj iz svoje duše.

Kajmak i dalje kupujem kod iste žene. Pomirene i nasmejane, šalimo se jedna na račun druge.

Što bi naš narod rekao, vuci siti i sve ovce na broju…

Teško je pisati na temu koja je osetljiva koliko i pranje belog veša sa roze čarapom. Uvek postoji šansa da čarapa neće pustiti boju i da će sve biti u redu. Opet, postoji velika verovatnoća da će na kraju pranja belo postati roze i sve ode bestraga… Medjutim, postoje danas savremene metode kako da roze postane ponovo belo i da greška bude ispravljena. Ali do te ispravke postoji prvi nalet razočarenja i mnogo truda da sve bude kao pre, čisto belo. I to belo nikada neće biti kao pre, uvek će postojati mali tragovi koji će nas podsećati na grešku koja je bila načinjena… Prevara, preljuba, vernost, vernik, monogamija, poligamija, poliandrija, bigamija. Toliko termina koji bi trebali da definišu ono što se zova ljudska potreba. Nisam više ni sama pametna koja od njih najbolje definišu našu prirodu, ali sam prilično sigurna da je upravo priroda sama po sebi dovoljna da se naglasi kao jedino presudno. Šta nam je to u prirodi a šta smo naučili?

Zašto sam izabrala ovu temu za obradu, ne znam ni sama, možda me ovih 30 tera da razmišljam u skladu sa godinama. A možda i činjenica da smo sve skloniji cinizmu, pretvaranju, ruganju, uobražavanju, preuveličavanju. Prevara je bilo od kako je sveta i veka, a posebno druge strane spremne da pristane na saradnju, bilo za pare, bilo za ljubav. Ljubav MOŽE biti na prodaju, zavisi samo kako je postavite i šta od nje očekujete. Kao malu roditelji su me vaspitavali u nekom postavljenom normativu ponašanja koje je opšte društveno prihvatljivo za jednu mladu damu. Što bi se reklo, zna se šta se sme a šta ne. Ta pravila su strogo važila kako za obrazovanje tako i za onaj put koji vas priprema da budete nečija žena, majka, snajka. Kako me Bog dragi dao pronicljivu i odveć mudru za svoje godine, pa da ne kažem, starmalu, shvatila sam da to što mi govore i nema neke preterane veze sa onim kako se i sami ponašaju. Moji modeli ponašanja polako otvaraju karte i upoznajem same ljušture onoga što oni sami jesu. LJUDI. Obični ljudi. Niko tu nije savršen i niko nije idealan. Daleko su od toga koliko i mi od Evrope. Iako smo geografski baš tu. Elem, polako shvatam da njihova priroda je neobično daleko zanimljivija od onoga što izlažu pred drugima. Niko tu nije sasvim ni veran ni odan ni monogaman. Svega po malo i dobijete pravu čorbu začinjenu krupnim zrnima bibera zvan ŽIVOT. Ljuto jeste, ali je čorba hranljiva i mora se jesti. Tako i njihov odnos potreban za nas kao porodicu da bude održiv, a ljuto i pogrešno je tu da se ako se može nekako izvadi iz te situacije i prosto se nastavi dalje. Tada sam prvi put shvatila cinizam onoga za šta kažu da je idealno.

Niti idealan brak, ni idealna majka, otac, sestra i brat. Nema idealnog rešenja, samo način i težnja da se dodje do cilja. Idealno je izmišljeno kako bi se nama samima udovoljila želja da mislimo baš onako kako želimo. Što je idealno meni, nije tebi, ali idealizam nas vodi do ostvarenja snova makar trajali jedan dan. Idealizovanje partnera, roditelja, prijatelja, dece, samo je vama svojstvena, to ublažava krivicu, neuspeh, one propale sopstvene snove koje ostvarujemo preko drugoga. A kada se osamite shvatite da je ipak samo ljuštura ono što ostaje, samo suva istina… E pa meni je ta istina otvorila oči i prvi put sam bila zahvalna roditeljima što su me upoznali sa svim aspektima života. I lepim i ružnim, blistavim i blatnjavim, trnovitim ali poučnim.

„Ne idealizuj mila, nikoga i ništa, širom otvori oči i videćeš spektar boja…“, reče mi majka i tada shvatih da je imala pravo samo na jednu grešku, to što je lagala mene da savršeno postoji, da smo to bili mi a bili smo miljama daleko od toga…

Zato sam kao mlada često bila suviše realna. I kada je ljubav u pitanju i sama ja, kao individua. Bila sam svesna sebe, svojih vrlina i mana. Nisam se dala zaludeti obećanjima, iako sam ih i sama često davala. Upoznala sam svog supruga kao jako mlada, odrastala uz njega i on uz mene, uplovili smo u brak i shvatila sam da postajemo ono dvoje ljudi kojih se jako dobro sećam, kako se prepiru u uglu mračne sobe. Zanese se čovek, poveruje u sve idealno i bajno. Onda shvati da je pre svega samo onaj gore čika sa bradom koji se pita i koji se grohotom smeje na svaki plan koji napraviš i sebi obećaš. Tako sam i ja shvatila da to što smo konačno priznali jedno drugom da smo nesavršeni i da želimo da se razvijamo, da se upoznajemo, da rastemo, jedan veliki korak unapred a opet dva unazad.

Kako treba da izgleda uspešan brak, kako ponovo steći prisnost? Da li je uplitanje treće osobe u nečiji odnos zamka ili slamka spasa? Struka je tu, psihologija kaže svoje pa izvolt’te. Evo nešto kao uvod.

Uzimanje partnera zdravo za gotovo

Partner nikada ne sme da postane usputna stvar za koju znate da postoji i da je uvek tu. Partnerom morate da se bavite, da negujete odnose sa njim, da mu uvek ukazujete poštovanje i dajete do znanja koliko ga volite. Ako to prestanete da radite, velike su šanse da zajedno završite u provaliji.

Akademik Vladeta Jerotić, bio je poznati neuropsihijatar, psihoterapeut i književnik. On je dosta pisao i obradjivao problematiku pitanja kojima se i ja ovde bavim, te je kroz knjigu “Čovek i njegov identitet”, pokušao da odgovori na pitanja: Šta stvarno znači biti zrela ličnost?

Evo kako je on odgovrio na par sasvim jednostavnih pitanja, sa još jednostavnijim i logičnijim odgovorima. A zašto je nama ljudima svojstveno da sve okrenemo na teži put pa i ova sasvim jednostavna životna pitanja i sami sebi damo odgovor bez uplitanja nauke? Verovatno onaj koji nas je stvarao, ma ko on bio, zna odgovor na ovo pitanje. Jer ga mi, očigledno još nismo dokučili i nema izgleda da ćemo skorije…

Kako treba da izgleda uspešan brak?

– U braku postoje četiri nivoa komunikacije između partnera: duhovni, intelektualni, emotivni i fizički. Za dobar brak, bar dva bi trebalo da funkcionišu. Kad popusti jedan ili dva, treba raditi na ostalim. Muž i žena, odnosno svako, treba da rade na svojoj individuaciji.

Koliko je ljubomora loša po brak?

– Ljubomora počiva na kaptativnoj ljubavi, u osnovi egoističnoj i pohlepnoj.
Afektivna osnova ljubomore je strah od odvajanja i strah od gubitka, otud u svakoj ljubomori ima potrebe za posedovanjem i gospodarenjem, koju porodična i šira društvena struktura pojačavaju ili slabe. Ljubomora je manje seksualna strast, više težnja za moći.

Šta to tačno znači?

– Ne treba mešati individualizam i individuaciju. Svi se rađamo kao individue, ali ovo drugo je proces razvoja koji vodi do ličnosti, koja se piše malim i velikim slovom. Razvijati samog sebe, dakle.

Kada se može reći da ima ljubavi u braku?

– Ilija Šugajev je napisao knjigu „Jednom za ceo život“ i tamo je zapisao da se ljubav stiče u braku. Zamislite to! Pričao mi je otac Justin crtice koje je čuo prilikom ispovedanja muškaraca i žena. Jedna od njih mu je rekla da svako jutro zagnjuri glavu u pazuh svog muža. Bili su već dugo zajedno, imali odraslu decu. Kada ju je upitao zašto, ona mu je odgovorila da joj tamo miriše.

Imate li savet?

– Citiraću Majndorfa koji kaže da monogamna zajednica muškarca i žene zasnovana na večnoj ljubavi postoji samo kao ideal. Zbog toga svako treba da neguje brak. Nije lako sačuvati ljubav. I nije isto u 50. kao kada ste imali 20 godina. Razvijajte se. Negujmo brak što duže. Šta ćemo bez braka? Trećina Evropljana neće brak, a zašto mladi neće? Zato što su imali loš primer roditelja. Najbolji je negovati ga da doživite zlatnu svadbu.

Imajući sve ovo u vidu, opet nekako ostaje mi nedorečeno jedno pitanje. Da li je ona treća osoba u odnosu dvoje ljudi, slamka spasa ili slamka razdora?

– Do prevare u braku najčešće dolazi kada nestane strasti, sreće, zadovoljstva, pa partner, najčešće suprug, počne da traži nešto sa strane. Međutim, to nekada može biti i ključ za spas braka, jer se nakon prevare muž svojoj porodici vraća mnogo zadovoljniji – kaže seksolog i urolog Aleksandar Milošević.

Naravno i ovde imamo čitavu plejadu onih koji govore i za i protiv, nauka sa jedne strane a sa druge čist ljudski egoizam. Moje je moje i odabi. E sad, da li je moje moje ili samo ja tako mislim? Nema tu prevelike nauke niti je potrebna neka velika mudrost da bi se do zaključka došlo. Jer je sve toliko individualno, samo nama svojstveno, da nema osobe zaista koja može pročitati ono što je nama u glavi, mislima, duši, osećanjima. Te stoga, treća osoba, bilo u vezi, braku, pa i kada igrate lastiš, ili je od koristi ili samo smetnja. U lastišu kada igrate dvoje drži lastiš, treći preskače. U vezi dvoje se voli a treći čeka sredu kao dan za bludničenje. Pa ako je i u tom lastišu treća osoba neophodna, možda je i u ovoj korelaciji? Koliko vas sme da se zakune da mu je partner veran, a da mu pritom ne gleda u telefon, ne prati ga i nema nikakve druge informacije. Samo suvo poverenje. Hm? Koliko vam je palo na pamet da možda vaš partner ili partnerka, odlaze sredom na neko tamo mesto tužni i iscrpljeni, a vraćaju se vama kući nasmejani i puni života. Kako bi sada gledali na ovo? Kome bi smetalo ono što ne zna, zar ne. Sve dok je svima dobro, niko se ne žali. Dok jedno donosi novac i živi se u izobilju niko se ne seti da pita odakle mu sav taj novac. E tu smo mi ljudi pali. Taj test smo pali kao cinični i dvolični, egoisti. Niko se neće buniti dok je sve naizgled u redu, novac, sreća, putovanja, besna kola. Lepe slike na Instagramu i Fejsu, porodični selfiji. A šta je u pozadini priče, svi se prave kao, ne znaju.

I kako onda doći do odgovora vredan milione. Prevara, da ili ne. Meni lično više ništa ne smeta jer sam toliko sazrela, postala svesna svojih kvaliteta i onome čemu težim, sebi sam postavila prioritete, da mi tudji život ili bolje rečeno nešto drugačiji život moga supruga u tom smislu, zaista nije vredan pažnje. Sve i da ga ima, a ja ne znam, svaka čast na umeću skrivanja. Ako ga i nema, opet svaka čast to je tvoj izbor da voliš samo mene. Isto tako znam da i on ima isto mišljenje. Jer smo dosta toga prošli, rasli smo zajedno a mišljenja gradili kroz iskustva i razne dogodovštine. Te tako smatram da se od te monogamije napravi čitava halabuka samo da bi se održao sistem, vera, da narod ne bi lutao kao stado bez pastira. Lakše je svetom upravljati ako postavite neke norme kao svetinje ili kao zakone. Od nastanka sveta lome se koplja o tome postoji li i koji je to model koji obezbedjuje najbolji odnos izmedju muškaraca i žena. Nema konačnog odgovora, samo ispadamo kokoš, obična pilićarija. Da li je to monogamija, bigamija, poligamija, poliandrija u kojoj je žena u matrijahatskim društvima spavala sa više muškaraca. Ili u nekim plemenima gde još uvek je vodja jedan a žena je puno, dece još više. Kažemo primitivni su, a opet trućamo o filozofiji čoveka pa odlazimo na kraj sveta da tražimo baš kod njih po džunglama spas i za dušu mir. Moderni a nesrećni, primitivni pa odbačeni. Gde je tu više granica izmedju onoga što je ispravno a gde pogrešno? I dokle ide granica našeg cinizma?!

Nisam pametna toliko. Sebi sami dajte odgovor na pojedina ovde postavljena pitanja. Verujem da je jedino srećan čovek zaista voljen. Kada kažem imam poverenja mislim na to da me partner neće izdati kao čovek čoveka. A da li ću ja njega ili on mene prevariti pa razočarati, svela bih iz ove perspektive kao sasvim nedolično ponašanje dva zrela konja koja se bave glupostima. Koga briga ko se sa kim keca, samo se zaštitite i nema problema. Budi mi veran drug, odan prijatelj i voli me kao majku tvoje dece, za sve ostalo, džaba ti trud… Ne zanima me.

I sve dok budemo razmišljali kao kokoš i ostala živina, kitili se tudjim perijem sve zarad savršene slike društva, dok budemo prstom upirali jedni na druge ko je kurva a ko kurvar, nema nama dalje istinske sreće do kofe pune kukuruznih zrna. Sve je stvar izbora, ko prepljubnik a ko ljubavnica, ko uzorna žena, a ko savršen muž, svako treba da bude svestan svoje uloge i težine koju ona nosi. Nema idealizacije. Samo surova istina i ništa van nje.  Nismo mi ni izmislili prevare, malo smo ih modernizovali, sve je isto, samo menja svoje oblike. Od toliko morala svuda oko nas svi smo se namorali. Varamo u brakovima, u partijama, na poslu, na ulici, svuda. Samo su nam opravdanja različita i mi nikako nismo krivi. Uvek je kriv neko treći. Nisam ja za prevare, nisam ni za monogame, ja sam za parolu pusti me bre da živim kako znam i umem. A što se tiče ljubavi da zaključim onu staru poslovicu,

Ako je vaše, vratiće se, ako ne, onda nikada vaše nije ni bilo.

Pametnom ovde dosta da gleda svoj put…

Koki, koki, koki… KUKURIKUUUUUUUUU!!!!!

Korišćeni neki delovi iz teksta VESTINET i Telegraf.

Osnovna škola. Taj period većini ostavi kako lepa tako i neka traumatična sećanja. Posebno onaj period kada iz deteta počnete da stasavate u oblik onoga što se zove tinejdžer. Krakato stvorenje, sa glasom mutanta, ranjivo, depresivno i tvrdoglavo. Dovoljno ranjivo da mu ljubav postaje teskobna koliko i džak cementa na stomaku. Prve ljubavi ili su slatke ili su gorke i ne želimo da ih se setimo. Te tako i meni te prve ljubavi donele su samo tužne pesme na play listi već zaboravljenog vokmena. Istini za volju, nisam ja bila od onih devojčica koje krasi lepota. Ali svakako da sam bila poželjna i atraktivna, verovatno zbog svoje različitosti koju sam kao jako mala na eksplicitan način stavljala do znanja. Najlepši ljubavni poklon nikada se ne zaboravlja, knjiga pesama prepisanih samo za mene. Jeste da taj dečko nije bio moj izbor, ali način na koji mi je izkazao svoje simpatije paralisale su me za dalje negodovanje te veze. Kratka ali slatka romansa, sa puno stihova i pisama. Najlepši poklon za taj famozni Dan zaljubljenih, nije bio od mog supruga kako se očekuje, nego upravo do tog simpatičnog dečka, mršavog i promrzlog. Dok me čeka sa poslednjeg časa fizičkog u sali, on napolju na minus 5, sneg i vejavica nije ga sprečila da svesku sa pesmama preda onoj koju voli. Bože, zar to nije divno? Gde se ovaj svet zakočio na polju romantike? Želim ti dragi moj prijatelju, gde god da si, svako dobro i hvala za ova divna sećanja. All the best!

Ali, tu dolazimo do srednje škole i sa patnjama u razmeri Branka Radičevića. Te patnje i ljubavni jadi, ta bol i žal za mladost, nekako se poistovećuju sa literaturom koja nam je bila obavezna za čitanje. Čini mi se, svi smo nehotice proživljavali ono o čemu smo čitali. Te tako dolazimo do toga da Dan zaljubljenih postaje ozbiljnija forma kojoj se pristupa sa više novca i sa više stila. Pokloni si veći, glamurozniji. Namere faktora iznenadjenja drage osobe sa krajnje svrsishodnim učinkom. Seks na poligonu iza škole. Čemu služe silni pokloni i trud kada ste tinejdžer pun hormona i priča starijih drugara, ako ne služe tome da svoj plen i targetiranu osobu odvučete na taj poligon. Svaka je rekla neću u Yugiću i gle čuda… Hopa cupa, ode lamela. Ali što je poklon dobila, e to je već priča za status po Fejsu. I eto tako, prodje i taj Dan zaljubljenih kada ste mladi nabujali konj pun hormona.

Meni opet kako mi karma nalaže, taj dan je prošao u Radičevićevoj patnji i play listi tužnih pesama sada već onako modernizovano sa kompa. Imala sam tu žalost i sreću da poklone moje jako popularne drugarice, nosim zajedno sa njom njenoj kući. Dve ruke a pet buketa, plus parfemi, plus čokolade. Nije život jedna žena Milice, kako kaže Miroslav Ilić, udahni duboko… Moje nesrećne ljubavi spakovale su kofere, pokupili se i otišli, ostavili me da jecam u jastuk. Baš vam hvala lepo. Vama ne hvala za divna sećanja iz srednje, ali nije Comi zlopamtilo, zato i vama All the best želim.

Onda se pojavi moj suprug magija nastaje, bla, bla, bla… Hoćete da Vas lažem i mažem? E pa nije i neću. Sa upoznavanjem mog supruga, tada mladog dečka sa malo iskustva o ljubavi ( ala sam udarila mužu sad medj’ noge…), bila sam dovoljno upoznata sa problematikom gore pomenutog praznika. Ja ga ne slavim. Tačka. Sem ako nemaš svesku pesama prepisanih samo za mene i ako nisi na snegu, ništa, paljba. Naravno, moj suprug operisan od romantike, vrlo rado je prihvatio moje negodovanje praznika. A i sve smo nekako se smuvali oko dočeka, pa Božić, pa mesec dana, mislim, alo nemam ja para za ovo planinarenje zvano ljubavisanje! Jesam odvratna, znam… Ali šta da radim. I eto tako nekako, mi to ne slavimo. Jer nam nije potreban taj datum da nas podseti na ljubav. Imali smo zabavljanje sada imamo ono što se zove Sergej i Mia. A sva ljubav pretočena je u to dvoje. Imali smo stisak ruke na oba porodjaja. Zajedno rame uz rame. Imali smo tugu, sreću i molitvu kada smo ih stvarali, rodili, pazili, dojili, gajili. Sve borbe zajedno smo borili. Mislim da je to više od ljubavi. Od nje možda i jače. Kliše? Možda, ali je moj. I ne dam ga nikome. Eto vama Dan zaljubljenih, pustite meni moje klišee.

Ali šta misle drugi o ovom prazniku zaljubljenih, pitala sam naše sugradjane jednog prilično hladnog utorka. Da li slave Dan zaljubljenih, šta im taj dan predstavlja i koliko se često sete da kažu nekome volim te.

Jovana je mlada, negde oko 14 godina i kaže:

Obavezno, taj praznik se slavi, naravno, mislim, sve kako već ide pokloni, izlazak u grad… Očekujem od dečka da bude pažljiv taj dan i da me iznenadi. Jao ako nije zapamtio sve šta volim… Jao. Ali prvo poruka u 00:00 (pa smeh onako, ne znam možda ironičan).

Mladić koji nije hteo da kaže svoje dražesno ime, izneo je sledeći stav:

Zar je potreban Dan zaljubljenih da bi se voljenoj osobi uručio mali gest ljubavi u obliku cveta, praktičnog poklona ili čega god?
Zaljubljen je onaj koji bez ikakvog povoda obraduje voljenu osobu a ne onaj koji čeka neki dan, pogotovo onaj koji smo uzeli od ovih sa Zapada… Svaki dan je Dan zaljubljenih. I posle mi muškarci smo glupi! E, a da kažeš ovo nekoj ribi e, onda si ugasio… Onda ne prihvataš taj praznik, smarač si. Ne brate, vi devojke od svega napravite frku.

Jedna malo starija dama, Simka, radnica iz kioska imala je nešto oštriji stav prema pomenutom prazniku:

Vidi dušo, ja sam imala dva braka iza sebe, sve na početku bude tako slatko i bajno, svašta obećaju i onda… Jedno pa drugo, koja ljubav, tu nema više sine moj ni ljubavi ni strpljenja, samo muka za preživljavanje. Zato se više nikada ne bih udala neka su mi deca sine moj živa i zdrava ali tudje gaće ja više ne perem. Niti slavim taj dan to je sve za mlade ja sam to sve prošla… I nemoj nikada da trčiš za muškarcem sine, uvek drugi dodje. Hoćeš dopunu do 200 dinara za BusPlus?

Bila je to izjava naše nešto starije sugradjanke, meni iskreno najdraže.

U obližnjoj cvećari upitala sam kako idu pripreme za predstojeći praznik. Kažu kako se oseti atmosfera pred Dan zaljubljenih, pa se pored raznovrsnih poklona i sitnica, cveće ipak stavlja u prvi plan.

„Pravimo razne aranžmane i bukete po želji naših kupaca. Narudžbi imamo, a kao i svake godine za Dan zaljubljenih, gužve su zaista velike jer se svi sete poklona u poslednjem trenutku!“, rekla je kroz smeh simpatična Ivana, radnica u cvećari.

Ali onda dolazim do jednog starijeg gospodina, što bi rekli, stara škola. Da čujemo njegovo mišljenje:

Truditi se da svojoj lepšoj polovini tokom cele godine pokažete da je volite i poštujete, a ne samo taj dan, to su gluposti… Dan zaljubljenih je samo jedan od dana u godini kada se iskazuje ljubav, zato nam i jeste ovako, zato smo postali otudjeni, nema ljubavi. Zar treba i na to da nas opominju? Kada ćemo se voleti? Svako dobro želim.

Bio je prilično izričit ovaj gospodin u svom iskazu. I ne mogu da se ne složim, bar ja, sa njim. I zaista, razmislimo samo da nema tih praznika, kada bi se onda setili svega lepog da pokažemo i iskažemo jedni prema drugima? Da nema tih par dana u godini, tih praznika i obeležja, neki od nas se nikako ne bi setili da kažemo svojim bližnjima, prijateljima, partnerima volim te, kako si, jeste zdravi, puno sreće želim! Ne bi ih pitali kako su i šta ima, sve dok nas ne podseti kalendar da je danas taj i taj praznik i crveno slovo. I mrtvih se setimo samo kada kaže kalendar. Kada su zadušnice svi hrlimo na groblja. Tužno je to, da nam je tako malo ostalo ljubavi i brige jednih za druge, da se podsećamo na te činjenice samo kada treba…

Meni ne ostaje puno sem da Vam poželim srećno šta god da slavite. Jer da nema i tog jednog jedinog dana zvan Dan zaljubljenih, nažalost, neki ni tada ne bi rekli volim te. Pa kada je tako, neka nama onda još dugo ovog praznika da se slavi. Ali svakako to većinu onih razumnih, da se tako usudim reći, i dalje ništa ne treba da sprečava da svoje emocije izražavaju bez da ih iko na to opominje. Posebno ne Dan zaljubljenih. Godina ima 365 dana… Puno je to dana a malo je praznika… Razmislite o tome.

Ja svakako neću i dalje slaviti taj praznik, ali imam moju svesku pesama i čašu vina, jer ja slavim Dan vina. Dok u pozadini peva Miroslav Ilić,“Nije život jedna žena“, nazdraviću mom mužu jer je ovo njegova pesma.

Živeli i all the best svima…