Koračam kroz duboki sneg, osećam kako mi redak vazduh kida zaleđene nozdrve. Pokušavam da utabam sneg kuda sam prošla kako bi ostatak ekipe lakše koračao. Oblizujem ispucale usne. Zastala sam na trenutak da pogledam gde su, da li me prate. Mahali su mi iz daleka da stanem. Ko zna koliko dugo sam hodala kroz onu snežnu mećavu sama misleći da su oni tik iza mene. Spazila sam klince kako žurno pokušavaju da dođu do mene, izgledalu su kao oni mali štenci kada trče ka majci kuji u strahu da je ne izgube iz vida.

„Mi se vraćamo nazad!“, vikali su. Gledam ih kako se vraćaju na žičaru, sve mi dalje izgledaju iz podnožja planine. Idem dalje.

„Mama, krv!“, usplahirano vikala je ćerka pokušavajući da me zaustavi. Protrljala sam rukama lice, svuda na rukavicama bila je krv koja je doslovno lila iz nosa. „Šta je ovo, jebem ti!“, povikala sam i kao razjareni konj koji želi sedlo sa sebe da skine, tako sam i ja pokušavala da skinem ranac sa leđa.

„Mama, molim te da se i mi vratimo…“, zamolila me onako kako to samo dete ume. Gledala sam ih oboje kako skupljeni oko mene mole me da se vratim na vrh planine, da stanem, ne idem dalje.  Pogledala sam ka beskonačnoj belini ispred sebe. Tačno sam mogla videti sebe kako koračam dalje sama dok mi se tragovi gube zatrpani u snežnoj oluji.

„Idemo za njima…“. Ne znam šta mi je bilo teže da nosim, Sergeja koji se jedva provlačio kroz sneg ili svoj ego koji je, čini mi se, izlazio iz nosa zajedno sa kapljicama krvi.  Ostavljala sam crvene tragove kao ranjena zver. Činilo se nekakvo mesto zločina. Ubistvo jedne duše na belini snega, uviđaj nikada neće biti izvršen, ubica još uvek šeta slobodan…

Seli smo u kabinu žičare. Skupljeni jedno uz drugo disali smo ubrzano, pokušavajući da zgrejemo promrzle dlanove. Smejala sam se i kroz šalu pokušavala da okrenem nemile scene. Uzela sam bočicu nitroglicerina i prsnula pod jezik. Rukavom od svoje jakne Mia je nežno skidala krv sa mog lica. Po prvi put osetila sam smisao čiste ljubavi. Pa makar bilo i na trenutak, njena briga činila me nevinom, njena ruka bela, neukaljana zlim namerama. Konačno Milice, priznala si sebi kakvo si govno od čoveka…

Decembar. Vazduh miriše na cimet, kuvano vino i pomorandže. Zenice se šire od jačine svetiljki, izlozi radnja kao umetničke slike našarane, iscrtane. Čudno je, kao da smo se spremali za prvomajski uranak a ne za Novu godinu. Sunčan dan i ptičice koje cvrkuću zgužvale su mi sliku za ono malo radosti koje sam želela za sebe tog 31. decembra. Ne volim praznike, ne volim ta nametnuta ushićenja mase, gužve i to bezglavo tumaranje po tržnim centrima gde se samo kupuje, kupuje, kupuje…

Svi gaće kupuju! Kao da ostatak godine ne postoji, kao da nikada gaće inače ne kupujemo niti nosimo, nego isključivo od 31.12. do 7.01. Pa šta ćemo jesti, ko će šta piti. Svečani stolovi nikad bogatiji, puni izobilja i hrane, a duše nam ostaše siromašne i gladne.

Čak smo i decu uspeli da upropastimo, da ih osakatimo, ubijemo ono malo uverenja o magičnoj noći. Ukrali smo im mogućnost radovanja, iščekivanja, nadanja, maštanja. Prvo dozvolimo da nam klinci skaču po glavi sa kupi ovo, kupi ono, onda urlaju na nas u prodavnici, valjaju se po podu, a mi ladno na njihove rođene oči kupujemo „poklon“ koji će Deda Mraz jebeno da stavi pod jelku! Pa sve mu jebem nenormalno!

Boli decu uvo za debelog, taj isti čovek sede kose odavno služi samo za prikupljanje lajkova na društvenim mrežama. Jelka se kiti najbogatijim nakitom. Tu se puca opasna lova, mora sve da pršti kad se ima namera ostavljanja utiska. A tek gde će da se slavi, oh, pa to je tek pesma za sebe. Lokacije se biraju prema tome gde je ko išao prošle godine od poznanika i prijatelja, pa ćemo sad mi bolje taman crkli. Mora da sve bude top i mora sa bazenom. Jer izem ti Novu godinu ako lokacija nije top, jer propadoše slike za Instagram. I tako jedna za drugom, jedan odvratno dugi niz gluposti koje se samo gomilaju i gomilaju, a kojih sam i sama deo…

Bitna je forma, ko mari za suštinu. Ako nije bilo na društvenim mrežama nije se ni desilo, ko se nije postavio na stori sa lokacijom za doček, taj i ne zna da smo danas u 2023. godini.

Anksioznost me stiska kao guša asmatičara. Ne mogu da dišem… Koliko još do te ponoći. Vatromet, poljupci, jeftin novogodišnji program i kuckanje poruka. Sutradan smo se pakovali za zimovanje na Staroj Planini. Čini mi se da je od prepunih kofera jedino moja duša bila teža. U njoj su sakupljene razne dronje i skupe torbice, neizgovorene reči, suze i kajanja. Sve sam to uredno nosila sa sobom. Ma gde bila, taj prtljag je tu.

I baš tamo u nedođiji u sred snežne oluje, u sred ničega, puklo je sve u meni, sačekala ne jedna surovost i jedna realnost.

Relanost, da sam idiot koji ima sve a nikada nije zadovoljan. Surovost prirode naterala da krvarim, tu u sred oluje na minusu bila sam bespomoćna. Dobila sam podsetnik da zdrav čovek ima milion želja, a bolestan samo jednu.

Sve lažno izašlo je na videlo. Ja sam bila laž. Umirala sam dokazivajući se drugima, a ponajviše sebi. Kako se voli? Ko voli? Ljubav u meni izlizala se kao đon na staroj cipeli od toga koliko sam je puta izgovorila, napisala ali ne i osetila.

Nisam čuvala ono što je sveto, prodala sam se za mala zadovoljstva misleći da u njima leži čitava radost. Molila sam za pažnju, gubila vreme na prolaznike ne sluteći da sam posebnost i svoju jedinstvenost izgubila još na prvoj stanici prolaznosti ovog života…

Jedan masakr duše dogodio se tog snežnog dana, a kako moje kolege vole da napišu, ime ubice poznato redakciji.

Jedna žena plave kose i zelenih očiju shvatila je…

Priroda me naterala da priznam zločine. Možda zato joj se stalno i sve češće vraćam. Jedino u prirodi, na slobodi, znam da sam nebitna, nevažna, imenom i prezimenom nepoznata.

Kofer je konačno prazan. Za sada…

Imam vremena da ga napunim licemerjem, što i verovatno hoću jer sam samo ponizno i grešno čedo Božije…

Processed with VSCO with a6 preset

Pisati vama nakon dužeg perioda lenčarenja, tačnije, pisanja za druge a ne za sebe, to vam je kao kada se nađete na kafi sa starim prijateljem. Ne zna se tačno čijom krivicom se niste čuli ni videli toliko dugo, kao da bože mi te oprosti ne postoji kamera na telefonu. Pa onaj momenat neprijatnosti kako započeti razgovor. Tema je toliko, svašta vam se izdešavalo, i ono bitno i ono manje bitno u životu. I mogli ste da ga okrenete ili on vas, da podelite radost ili tugu. Ali niste, izabrali ste zaborav, ćutanje, izgovore zašto niste napisali poruku ili okrenuli telefon. I sada vam je neprijatno, znate koliko ste bili bliski, koliko još uvek i jeste, ali ste dozvolili da se nekako prosto, udaljite. Sada je neprijatno, dok sedite tako jedno preko puta drugoga i gledate se sa kiselim osmehom. Niko nema petlju da prizna, da se izvini. Kopate teme o lošem vremenu, parking mestu i poskupljenju mleka.

Tako vam je baš i ovo moje pisanje… Šta da vam sada pišem pre. Hoću li reći izvinite odmah na početku kako bih vas poštedela glupih uvoda, kićenja teksta i tako toga? Ne znam, ali znam da sam se pisanju uvek vraćala kada bih ostajala bez posla. Pa, da krenem…

Pre samo dve godine u ovo vreme hvalila sam se kako sam postala urednica, kako sam ostvarila san, itd. E pa, probudila sam se iz sna. Bitno je da znate da niko od mojih kolega sa kojima sam vredno radila u jednoj malom redakciji nije kriv za propast koja nas je spopala kao vaške malo dete. Puna nam glava, doslovno, a ne možemo da ih se ratosiljamo. Elem, bilo je lepo dok je trajalo. Stvorili smo jednu, pa hajde da tako kažem, disfunkcionalnu porodicu razvedenih roditelja čiji otac ne plaća alimentaciju, ali se majka trudi da to kao opstane.

Međutim, ni majka nije svemoćna. I ona je samo, čovek. Puče tikva svi se razbežasmo.

Iskreno, osećala sam se kao da mi je deo tela oduzet. Pravila sam se da me ništa od toga ne dotiče, da me boli uvo. Istina je da sam sedam dana ležala u krevetu. Kao da sam bolesna, a ništa mi nije. Svaki mišić u telu me boleo. Dala sam deo sebe…

Kupila sam stvari sa stola u običnu plastičnu kesu. Gurala sam sve onako bez reda. Moj fikus koji je jedini napredovao u toj firmi, skućio se na Bežaniji. Dala sam ga nekome ko je o njemu brinuo, zalivao ga, mazio. S knedlom u grlu a nadrkanim stavom koračala sam hodnikom, sudarajući se sa kolegama koje su iznosile svoje stvari.

Odjednom mi je bilo muka. Stajala sam na vratima ulaznih vrata, svesna da je kraj, finito, nema više. Zajebani smo. Nosi se sa tim Milice. Frknula sam onu kesu punu stvari u kantu. Sela u kola i zapalila odatle.

Tako vam se završila ova moja emotivna veza, do sada najduža. Ostavljena sam bez odgovora zašto je sve puklo. Nema razgovora, nema pojašnjenja, ostala su prosto samo sećanja.

Nakon skoro mesec ipo dana od „raskida“, od silnih emocija ostala je rupa, ništa. Zapitala sam se, zašto mi je tako silno potrebna potvrda za sve što pišem? Kome se ja to pravdam, dokazujem, pokazujem? Vama čitaocima ili samoj sebi?

Shvatila sam da sam se izgubila u moru informacija, najava, blogova, postova, storija. Važnije je postalo ono što vi vidite i mislite o nama koji kreiramo sadržaje, nego li to šta sami tvroci sadržaja, tj. neki tamo mi, mislimo, verujemo, želimo sami za sebe, šta je to za šta se borimo. Sve je na prodaju, komad neba i metar vazduha, a očekujemo da nas vi, čitaoci i dalje podržavate, da nam verujete. A vi hoćete, jer smo vas tako isprogramirali, da od naših objava zavisite. Vi se smejete i plačete kada mi to želimo. Listate, lajkujete, šerujete naše misli, poruke, filozofske citate. Jedete, vežbate, spavate, vodite ljubav, rađate, dojite, stojite, sve na zahtev, na klik. Verujete nam, a mi digli ruke od nas samih.

Osećala sam se potpuno izgubljeno…

Nisam pripadala više ni svojoj novinarskoj branši, mastilu i peru, niti ovoj novoj izmišljenoj, digitalnoj formi.

Sve što je bilo iole važno prodalo se kliku, šeru, riču, postovima, kamerama, analitici, politici…

Ja više ne verujem u reči. 

Izdala sam slovo i pisanije, a ono što je najviše bolelo, izdala sam, sebe…

Ta ravna linija dovela me do momenta kada sam se zapitala da li ja uopšte želim da se bavim poslom za koji sam se školovala, silno trudila, izgarala za svaki korak napred.

Nije mi bilo jasno, kako je moguće da mi se obilo o glavu:

„Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari…“. Aaa jebote, kakav kliše…

Umesto da se zahvalim bogu na svemu što mi je dao kao priliku, ja kukam jer sam jednu bitku izgubila.
E pa neki si, stoko nezahvalna.
Boga se setim samo kad zaškripi.

Hladno popodne na trgu. Hvatala sam tragove sunca ne bi li mi malo ogrejalo obraze. Ljudi se nasumično sudaraju laktovima od uvučenih šaka u džepove kaputa dok užurbanim koracima prolaze jedni pored drugih. Svukla sam crveno ćebence sa stolice u bašti i pokrila noge. Nije mi se ulazilo u lokal. Ne volim gužve, a sve manje volim i ljude. Kuvano vino klizi niz grlo ostavljajući tragove cimeta na mojim usnama.

Morala sam sebi da priznam baš tog četvrtka…

Sasvim je OK da sam i loša isto onoliko koliko sam i dobra u svom poslu, a da je pad na guzicu sasvim legitiman i poželjan. Isto tako sasvim je OK da vam se ne dopadnem, OK je i to što me ne prati armija ljudi, što vas boli uvo za moje slike, objave, pisanja i slično. OK je i to da mene boli uvo šta ljudi misle. Izgubljeni u moru lažnih moralnih načela, propagiranja nekakvih kodeksa časti, prosipanja filozofije svuda i za sve, traženja Boga u nekim nebitnim stvarima, najviše smo i nepovratno izgubili svoju ličnost. Sve je izvrnuto naopačke, a neće nam biti bolje dok talog prljavštine ne izađe iz naši tela, naših duša. Taj trulež sa prstiju mora se sprati, moje makar kroz ova slova.

I boli me batina za sve. Nemam ja potrebu da se više ikada i u ime bilo koga i čega menjam. Sprcala sam tolike godine vodeći se mišlju da moram biti dovoljna drugima kako bih bila i sama srećna. Ma ne moram ja ništa.

Nisam ja sebi majku birala. A niste ni vi.

Na vrhu svakog uspeha đavo čeka i vreba. I nećemo se praviti kako to nismo znali dok budemo postavljali heštegove ispod slika #dominacija, #budiuspešan, #samojako, #motivacijauspešnih, #bogatiiludi, itd…

A onda nekoliko selfija iz manastira čisto radi savesti. #molitva #isusedajmilavljesrce

Ofarbala sam se u plavo, pustila sam kosu. U junu operisala tumor na nepcu, kasnije mi iskoči još jedan na vratu. Benigni kažu sve se da izvaditi. Deca dobro, mama mi ide u Švicu da čuva decu jer mala joj penzija a neće našu pomoć. Sestre svaka na svoju stranu, bogu hvala zdrava im deca. Ćale ko ćale, redovno se kontroliše, nije to sve bajno ali gura. Nisam odavno nani na grob otišla, noćima želim da je sanjam. Malo sam se popravila. I tako…

Ceo život u par rečenica vam ispričah. Da reko skratim onu neprijatnost susreta dva stara prijatelja, u ovom slučaju vas i mene.

Hoću li reći izvinite što vam nisam dugo pisala, barem na kraju, kako bih vas poštedela glupih zaključaka, kićenja teksta i tako toga?

Ne znam, ali znam da sam se pisanju uvek vraćala kada bih ostajala bez posla, jer se jedino tada vratim sebi…

.

Dan kao i svaki drugi, gomila papira na stolu. Na njima ispisana slova, toliko slova a tako malo reči… Skidam nervozno naočare sa glave. Tražim reči, te proklete reči koje čitate i koje dolaze do vaših moždanih vijuga. Pa ih onda uz kaficu procesuirate, razmišljate o onome što na toj belini papira napišem, onako, novinarski sročim. Ništa mi se to ne sviđa, i sama znam koliko je sterilna svaka moja reč. Dušu sam ostavila negde u hodniku svog stana dok sam vezivala pertle spremajući se da krenem na posao. Kakva šteta potrošenog papira i mastila…

Dok me mučila griža savest zbog nedostatka inspiracije i kvalitetnog materijala koji želim da prenesem svojim čitaocima, videla sam je… Ta malena, tupo zarezana zelena olovka vratila mi je sećanje na jedan dan dok sam još bila mlada i „zelena“, baš kao i ta olovka. Dan kada sam na stolu našla papir sa porukom, „Otišla sam…“.

Beše to nedelja i prvo jutro na selu koje je istinski mirisalo na sneg. Cela soba imala je čudnu boju, znate onu belinu koja se odbija od snega pa vam štipa oči? E, baš ta. Sve jače sam osećala kako mi studen nagriza usne dok ih oblizujem. Mraz pucketa na prozoru. Kakofoniju prazne kuće remetio je zvuk sata u dnevnoj sobi. Znatiželjno provučem stopalo ispod ćebeta, pa ga brzo vratim da ne rashladim ušuškano, toplo telo. Na stolu olovka, dva prazna papira. Pažljivo posmatram taj tanani komad drveta sa grafitom na vrhu. Sam pogled na tu zelenu oštricu budi mi sećanja koja žele biti ispisana na papirima. Razne mi misli naviru, u ušima osećam sve glasnije zujanje, puls se ubrzava, teskobu duše mogu jasno da vidim kako izlazi iz toplog tela na usta u vidu pare. A onda, nestaje, u trenu… Moram ustati. Brzo sam iskočila iz kreveta, zgrabila olovku i papire. Vratila sam se u postelju u tri koraka, skoro da me bolela koža od njene hladnoće. Drhtala sam par minuta i čekala da se smirim kako bih mogla da uzmem olovku u ruke.

„Prokleta soba i grejanje, zašto ta vatra nije naložena!“, vriskala sam kroz sube. Bili su mi krivi svi odreda, ali ne daj Bože da mi na pamet padne da i ja mogu guzicu da pridignem s prvim petlovima rano u zoru, pa da založim vatru sebi. Što bi, pa lakše je njokati i zakerati. Pa onda, svaka moja teskoba na račun drugog da se pridoda, molim lepo, na dušu da vam ide što se ja smrzavam. Mrzela sam sebe a krivila njih. Baš one koji su me bez pitanja i odobrenja doneli na ovaj svet, ostavili u ovoj hladnjači od kuće. Gde ste sada svi? Lako je napisati na papiru odluku, okrenuti se i otići. Nema rasprava, prekih pogleda. Ostaje samo knedla u grlu i nervozan stil pisanja kojim rešavate sve životne probleme. Tačkom stavljate pečat na tu svoju odluku bez mogućnosti da se o tome izjasni i druga strana, u pravnom sistemu poznata pod terminom oštećeni.

Samo, ova oštećena strana imala je godina dovoljno samo da razume slova na papiru ali ne i pozadinu priče koju nose ispisane reči… Dete koje je držalo taj papir u rukama imalo je taj papir kao ukaz da je prepušteno samo sebi. Odrasli ne slute da su reči najmoćnije oružje kojim mogu povrediti dete. Batine bole tog trenutka kada ih dobijete, a upućene reči ostaju urezane u srce, u dušu, svaku poru na telu. Reči koje bole vide se u očima, čuju se u uzdahu.

I baš te reči napisane na papiru od strane moje majke, bolele su više od svih batina na ovom svetu. Nisam stigla da joj kažem da ne želim da ode, da me po ko zna koji put napusti. Mrzela sam novac, mrzela sve što me od nje odvajalo. Mrzela sam i njen posao, sve ljude koji imaju njenu pažnju, vreme, osmeh. Mrzela sam njene poklone koje bi donosila kako bi sprala osećaj griže savesti za svaki propušten trenutak sa mnom. Mrzela sam obećanja, jer sam zbog tih planova u budućnosti gubila nju za sebe dostupnu u tom trenutku sadašnjosti. Kako dete može da razume velike planove svojih roditelja za budućnost, kada je jedan običan dan za njega čitava večnost? Znate li samo da bilo kakvo spominjanje te famozne budućnosti deci zvuče nerealno, nestvarno, čak magično? Dete živi u trenutku, živi za taj čas u kom se nalazi a svaka stvarnost se za njega završava onog trenutka kada sklopi okice i usni san. Zato, nemojte deci pričati o velikim planovima, o budućnosti koja ih čeka. To se ravna sa pričama o babarogama, vešticama i princezama. Sve je to tako neopipljivo, a čim je takvo, onda je strašno, toliko strašno da vas može uhvatiti za nogu kad siđete sa kreveta. Možda sam u tom trenutku uveliko kucala na vrata pubertetu, ali sam i dalje bila samo obično dete željno topline majčinog dodira i njenog mirisa na mom jastuku…

Držala sam čvrsto olovku u rukama, sav bes sam želela da iskalim na toj zelenoj grafitnoj olovci, onako tupo narezanoj. Pisala sam pismo adresirano na ime prelepe žene plave kose i zelenih očiju, kože mekane poput svile, glasa oštrog i odlučnog kao u generala. Pismo počinje sa „Draga mama“, što nije ni približno opisno da može iskazati koliko je neizmerno volim, ali nisam umela drugačije. Zato ubrzo kako započeh svoje pisanije, tako i završih rečima:

“ ne želim na fakultet, ne želim puno odela i more, želim da se vratiš kući…“

Tačka. Potpis i dan.

I tako, svaki dan pisala sam pisma koja nikada nisu stigla na adresu jednoj ženi plave kose i zelenih očiju. Nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da ih pošaljem, ali sam ih redovno ostavljala u kutiju od cipela ispod kreveta.

Tako sam u istom danu zavolela i zamrzela olovku. Olovka i pisanje naterali su me da pretačem osećanja u slova, slova u reči, reči u spomenare. Nisam ništa želela da zaboravim…

Tako je jedno dete postalo pisac, a baš taj pisac postade mama, vazda zaposlena žena plave kose i zelenih očiju. Sve što nisam razumela vratilo mi se kao bumerang, kroz neke moje velike planove za budućnost. Ali, realnost me uvek ošamari i postavi na mesto, pa makar i kroz sećanja na zelenu, grafitnu olovku.

Htela sam, zaista, da napišem svašta nešto pametno, ali vam napisah samo ovu priču.

Nije recept, nije ni savet kako da očistite kuhinju, nije ovo ni reportaža, naučni niti kakav istraživači rad.

Ovo sam prosto, ja.

Ništa nije izgubljeno, živi ta inspiracija u prstima koji drže olovku, dok srce diktira reči…

I nije da ne želim, ja neću da zaboravim, od sećanja se rađaju priče. Želim samo da oprostim, da budem srećna, nasmejana, zdrava, da vam pišem dok postojim i dok se sećam. A vi, pa, budite dovoljno mudri da iz mojih sećanja izvučete pouke za neka vaša, nova jutra…

Mrak, redakcija se lagano smiruje, pakuju se strane, odlazim kući.

Ulazim u topao stan, na stolu papir i olovka.

Poruka glasi:

Draga mama,

želim da dođeš na trening kao što si obećala.

Mia, 19.11. petak

Ustala sam pre tebe, baš kao i svako jutro. Ništa neobično, zar ne… Skuvala sam kafu, spremila se za posao. Stala sam na vrata sobe i posmatrala te kako spavaš. Svaki santim, deo po deo.  I po prvi put, učinilo mi se da u mom krevetu leži sasvim nepoznat muškarac, izrazito krupan, pomalo sed. Bože, koliko mrzim što si plav… Setila sam se onog trenutka kada sam te isto tako ugledala na vratima one male prćije u centru Loznice. Pomislila sam istu stvar, šta koji moj… Pa ti si čoveče sve što ne volim. Ljubazno si mi otvorio vrata, izmakao stolicu da sednem, uzeo kaput. Đavo da me nosi, imao si me tog trenutka. Lako je bilo kupiti devojku poput mene trikovima bontona iz filmova koje si, očigledno, jedino ti pažljivo gledao. Pomislih, ma neka ide život… Pa, i nije toliko plav…

Setila sam se i onog našeg ručka u „Snežani“, u Knez Mihailovoj ulici. Sećaš se? Išli smo kod ginekologa, rekao je da postoji šansa da neću moći da rodim, kada sam te zamolila da se rastanemo a ti me zaprosio. Debeli, plavi čoveče… Opet si me kupio.A ako se i ne sećaš svih mojih grozota, pijanstava, depresije, hormosnkih izliva besa, ja se sećam… Koliko si me puta samo nosio pijanu, uplakanu, ljuljao na krilu svaki put kada me zaboli stomak. Pa gde su samo oni moji silni odlasci u bolnicu, po nekoliko dana svaki mesec, godinama. Nikada se nisi požalio da ti je bilo mučno sa mnom izaći na kraj.

Sećam se i onog buđavog dušeka u našem prvom stanu. Naši prvi snovi skučeni u par kvadrata. Ali, bilo nam je lepo. Nekada mi je bilo lepše sa tobom tako bez ičega, nego nesrećnoj na vrhu sveta u svili i kadifi. A imali smo toliko uspona i padova… Puno i malo, svega i ničega, ovoliko i onoliko, tamo i ovamo – sve to i još mnogo toga. Nekada sam želela da više nikada ne otvoriš vrata stana, da pokupim sve i odem bez reči. Gušila me tvoja blizina, ježila sam se od svakog dodira tvog. Nisi znao koliko sam patila jer sam ćutala i kao najgora guska nadala se da sve znaš i sam. Tipično muško i još klasičnije žensko. Mrzim što si egoista, radiš sve samo da je tebi taman. Mrzim koliko ne mariš za svoje zdravlje, mrzim što zaplačeš i kad film gledaš. Mrzim što si povodljiv, što u drugima tražiš ono što sam ti ja oduvek bila. Najbolji prijatelj. Mrzim i kada mi se vraćaš svestan koliko su te izdali a ja bila u pravu, pa me kažnjavaš ćutanjem i mrtvom tišinom. Mrzim svaku neprospavanu noć čekajući tebe da se iz kafane vratiš kući. Mrzim što sam te nekada i svesno puštala da napraviš glupost samo da ti dokažem koliko sam u pravu ja a ti glup.

Živela sam za tebe, slavila sam svaki tvoj uspeh, a poraz svoj sam bacala pod tepih. Nisi ti kriv što sam zanemarila sebe zarad tebe. Imao si sve, karijeru, uspeh i moć, a ja ništa, sem tebe onoliko koliko si bio voljan da mi sebe daš, a to je bilo… Pa, skoro nikad…

Nije mi bilo lako da se od tebe odvikavam, da zagrlim i zavolim svoj odraz u ogledalu. Pustila sam te, dala sam ti svu slobodu ovoga sveta, prihvatila te najboljeg i najgoreg. Nisam imala kud… Jedino sam te tako mogla sačuvati od sebe, od nas.

„Mico, molim te, molim te, probudi se, izdrži!“

„Biće beba dobro, molim te… Ne napuštaj me i ti…“

Šaputao si tiho dok si me držao za ruku. Ja kao na klackalici života i smrti, čujem te ali ne mogu da te oteram u lepu vražiju mater! Zar sam morala da budem pred smrt da mi to kažeš, konju debeli! Znala sam čak i tada, onako poluživa, da sam zaglavila sa tobom na ovoj planeti.

Svašta smo prošli. Mnogo lepih i isto toliko teških i bolnih trenutaka pregurali smo zajedno.

Bio si mi prvi…

Više se i ne sećam ko sam bila pre tebe. Pola života provela sam sa tobom, i još najmanje toliko će mi trebati da te konačno upoznam.

I opet bih izabrala tebe, ti debeli, plavi dečače sa bontonom i manirima kao iz filma. Nisi ti moj tip i dalje, nastaviću da balavim kao najgora šiparica za svakim mišićavim macanom. Ali, znam da imam samo jednog koji mi savršeno ide na nerve, baš onako kako volim. Jedino sam sa tobom još uvek ona Milica kratke kose koju si upoznao kao borbenu, šašavu, onu koja ne odustaje, koja je uvek drugačija.

Čuvaj mi taj duh, zauvek, hoćeš li?

Meškaš se po krevetu, premeštaš i okrećeš. Vreme je da krenem na posao. Poljubila sam te u ruku. Iako sam se svojski potrudila da se izbaci onaj deo o „poslušnoj ženi“ u crkvi kada smo se venčavali, nadam se da sam ti bila bar dovoljno dobra sve ove godine. Možda nisam poslušna, nisam najbolja.

I znaš šta – nosi se.

Čisto da mi srce bude na mestu a sve ovce na broju, morala sam da ti to kažem.

I prosto, tek tako, prošlo je deset godina od onog dana na jahti kada smo se kobajagi zakleli na svašta nešto nebitno sem jedne stvari.

Sve dok jedna žena zelenih očiju korača hodnicima života, ispisavaće za jednog i jedinog reči sa burme po zidovima,

“Ever Thine, Ever Mine, Ever Ours” 

6.08.