Ima tako dana kada se sva pokunjim i ostanem u svom svetu, sama, kao u vakumu. Takva sam od kako je počelo leto. Obično sam leti sva happy i udari me uzbuđenje da pomislim kako bih se mogla upiškiti od sreće kada sa prozora ugledam more iz auta. Onaj uzvik, SMEH i naglašeno stavljanje do znanja da smo blizu. Volela bih da sam ostala to dete još uvek u sebi… Ne znam kako i ne znam zašto, ali Milica jedna u meni polako izumire i od nje ostaju samo blede senke onoga što je nekada bila. Možda mi fale moji prijatelji koji su tek sada počeli da stvaraju porodice, neki se odselili, neki su preko okeana. Ali jedno znam sigurno a to je da se iz mog srca nikada nisu ni makli.

Prestala sam i knjige da čitam. Ponekad otvorim po koju stranu da me mine želja. Čisto da sebe ubedim kako sam i dalje intelektualno biće sposobno da se bavi visoko inteligentnim temama o razvoju čoveka kao jedinke.

Šta mi se to dešava?

Na poslu sve ide svojim tokom, bar hvala nebesima na tome što zadovoljna odlazim na radno mesto. Kolege su mi svetla tačka tih osam sati. Pišeš i ne razmišljaš o nekim stvarima o kojima bih sigurno razmišljala da nisam tamo. Brzo sam se uklopila u sistem i malu družinu koja me primila kao ravnopravnog člana. Bilo mi je drago što imam osećaj pripadnosti… Nije bitan posao kao posao, koliko ljudi koji te sa OSMEHOM dočekaju ujutru sa kafom u rukama. Hvala ti Čiko sa bradom, hvala što me nisi bacio među lavove da me satru živu. Jer u ovom poslu nema puno milosti…

Ali… Svaki dan kada izađem iz redakcije, imam taj kamen u stomaku. To čekanje, to pusto čekanje i neizvesnost koja razdire svaku žilu na vratu.

Čekanje je gore od svake dijagnoze. Ne znam da li da plačem, radujem se ili se sakrijem u mišiju rupu. Da li sam optimista? Naravno da jesam. Moj ćalac mi je jednom rekao da živim tako da mojim prijateljima bude dosadno kada me više ne bude.

I bio je u pravu. Živela sam tako. Do sada.

Taj grozni mali crv sumnje gamiže po mislima, pušta svoje otrove u svaku moju poru. Hoću li imati sa njim još koju godinu, koliko, kada, zašto, kome, čemu? Milion i jedno postavljeno pitanje, odgovora BEZ. Niti koga da pitam, niti ko da mi kaže, šta je to što nas čeka. I tako dan za danom, postavljam sebi pitanja a svako pitanje mi pravi novu boru na čelu.

Danas sam saznala da imam nervozan želudac. Jel? Ma otkud to… Dobro da nisam pojela sopstvenu utrobu.

I onda ne mogu da se ne zapitam, da li sam ja spremna i dovoljno hrabra da ponovo prođem kroz sve to? Kako sam bila hrabra kada mi je dete otrgnuto iz naručja po rođenju, ostavljeno da se bori za život a da ga mama nije ni poljubila? Ili onaj dan kada nam je rečeno da možda neću moći da imam dece pa smo se kroz silne terapije shvatili da ipak greše. Ili onaj dan kada sam videla moju Kaću kako bez kose leži na onkologiji, kako se bez ijedne dlake na telu, modra i bleda smeje i sprda?

Od muke i besa, otišla sam kod frizera pre neki dan da se pošišam posle par godina gajenja kose. To me podsetilo na dan kada sam se zbog Kaće pošišala na ćelavo skoro. Da budemo iste. Da nam kose rastu zajedno, baš kako smo sve i radile zajedno. Setila sam se i toga da sam od tuge za njom završila na kardiološkom u Tiršovoj… Setila sam se ja dobro svega… Samo ne znam kuda se izgubila ta hrabra Milica u meni koja me vodila kroz bitke, i dobijene i one izgubljene. Bila sam general i posle bitke.

Juče sam se vraćala sa posla, uvijena u svoje misli. Ka meni je šetala žena koja me gledala pravo u oči. Mislila sam da prosi mada mi nije izgledala tako. Na tik od mene zaustavila se i rekla mi tiho, -NASMEJ SE-

– Molim? – uzvratih ja pomalo bezobrazno. Nije reč progovorila samo se nasmejala i otišla. Šta hoće bre ona, ko je ona meni da kaže da se nasmejem… Pomislila sam kako je to još jedna od onih baba koje vračaju za koji dinar. Htela sam da se okrenem i kažem joj sve što mi je stajalo danima na duši. Da na njoj iskalim sav svoj bes i tugu. Ona je bila moj okidač. Međutim, nigde u masi ljudi nisam našla tu ženu. Kuda je nestala dovraga?! Okretala sam u krug da je nađem, ali kao da je isparila. Kako je mogla tako brzo na nestane ljudi dragi…

Pitala sam par ljudi oko sebe da li su videli ženu takvu u i takvu, u crnom odelu, sa kapom na glavi, bele puti. Nosila je cveće u ruci, ljudi kako je niko nije video…

Zbunjeno sam sela u autobus i otišla kući. Morilo me to što nisam saznala kuda je nestala. Zaspala sam. San me uhvatio odmah po sklapanju očiju. Bila sam preumorna. U snu sam osetila jezu iako je noć bila vrela. Jezero i na jezeru čamac, na čamcu ONA ŽENA! Pokušavala sam da se saberem i ubedim sebe da sanjam. To je samo san MILICE!

Nije mi prilazila, samo se kroz siluetu mraka nasmejala… Trgla sam se iz sna jecajući kao malo dete. Preznojena, odlazim do kuhinje po vodu. Tresla sam se kao prut… Dugo mi je trebalo da zaspim ponovo…

Ujutru sam krenula na posao, istim putem svaki dan. Stala sam do pekare da kupim pecivo i ispalo mi je nešto iz novčanika. Slika. To je to…

– To bi bilo 50 dinara, još nešto za vas? – , reče prodavačica. A ja nema. Neću reći koga sam videla i ko je to bio kako ne bi pomislili da sam luda totalno, ali tako je bilo.

Od tog dana, smejem se i plačem u isti mah. Smejem se jer me život naučio da se moraš nasmejati, jer je drugima kojima je teško, lakše gledati tebe kako se smeješ sa njima, nego kako plačeš zbog njih.

Moj sin se borio u inkubatoru i smejao se, Mia se na ultrazvuku smeškala dok smo je snimali, Kaća me zezala dok je primala hemoterapiju, tata se smeje onako prestravljen kada se ja smejem… I zašto se onda ja ne bih smejala? A?

Možda sam polomljena na milion delova zbog čekanja. Iščekivanja. Možda sam zahvalna svakom novom danu jer imam sve što imam. A i ono što nemam, hvala.

Možda mi samo treba on na kraju svakog dana da mi dodirne kolena, da me smiri, u svoj zagrljaj uvije, kada loše sanjam…

I znam da nisam luda, videla sam je, a možda i nisam, ali svakako ta žena je bila okidač da se setim ko sam bila i ko treba da postanem, kako nikada ne bih izgubila onaj najbolji deo sebe koji sam najviše volela…

KADA SE SMEJEM.

Nisam mogla da spavam, nisam mogla da dišem, da sanjam. Okretala sam se po krevetu u nadi da ću naći dovoljno dobru pozu za spavanje i umirivanje tela, duha, misli. Ali nisam uspevala. Dan je proleteo nekako u bunilu, prvi dan na novom poslu, sve mi je bilo zbrkano… Umor, stres, deca, čini mi se da me koža pekla od samih dodira. Želela sam samo da pobegnem i sakrijem se kao miš. Kiša je tih dana padala kao da nikada više padati neće. Silina neba iskalila se na nama, iskreno nije da nismo zaslužili jedan ovakav šamar od prirode. Kao i u svakodnevnom životu jedan hladan tuš često je neophodan svima nama. Za razbudjivanje. Otrežnjenje. Kao jogurt posle pijanstva, kafa posle posla. E, tako sada priroda okreće list i pokazuje svoju silu. Za sav taj gnev nikako nije bila kriva ona, ta mala crna devojčica prelepih plavih očiju. Mokra i promrzla, tražila je novac na semaforu. Ali nije njoj bilo do novca, ni meni do humanosti. Samo su nam se sreli pogledi i tuga u njima. Našle smo ono što smo dugo tražile, čini mi se i ona i ja… Saosećanje… Gledala me kroz prozor, pravo u oči. Stavila je prste na staklo. Stavila sam i ja. Samo nemo prihvatanje i osmeh. Zeleno na semaforu…

Došla sam kući, otkopčala haljinu, izula cipele… Dok sve u jednom potezu radim i skidam na pod mokre stvari, pitam se da li je kiša mogla da spere svu prljavštinu sa mene, ne mislim na onu spoljašnju, nego baš ono što sam ja, unutra. Ne čujem decu, ne čujem misli… Samo odjek, eho sosptvenog udaha i izdaha… Zaranjam u kadu punu vode. Dok držim dah čvrsto sklopljenih očiju usne stežem što jače, što snažnije koliko god mogu. Vrištala bih… Plakala bih, ali ne mogu. Neću da slabost savlada moje telo i duh. A opet tako ranjiva čini mi se, nikada nisam bila, osećala sam se kao peruška koju vetar nosi po svojoj volji.

Drugi dan na poslu prošao je nekako lakše i sve je bilo mirnije. Ja sam bila mirnija i nekako manje uplašena. Bože, osećala sam se kao dete na autobuskoj stanici. Sama sa milion ljudi koji užurbano hodaju oko mene, svako u svojim mislima i svom poslu. Stezala sam usne ponovo što jače mogu. Misli su se rojile kao pčele, sve mi je bilo nejasno, strah je nadvaldao svaki moj ud na telu. Bolela me koža, bolela me kosa, sve je ovo toliko novo za mene, stotinu i jedna misao se vrtela u sekundi poput ringišpila.

„Lista!“, viknuh odlučno i nastavih sa pisanjem vesti. Idemo mala, daj možeš ti to…

Dan treći. Jutro maglovito i sparno. Pijem kafu i čekam da moji roditelji dođu pre nego odem na posao, tata danas odlazi na biopsiju. I neću vam ništa više reći na tu temu, jer ne mogu, neću… Došli su i kako sam ih videla na vratima stana došlo mi je da jako zaplačem, vrisnem ali sam opet samo stisla usne kao i svaki put, potisla sve nazad i okrenula na smeh. Na poslu dan nekako ide svojim tokom, popila sam lek i nisam želela da bilo ko primeti moju dezorjentisanost. Pisala sam i kucala koliko god to mogu brže, koleginice su bile oko mene, pričale su mi nešto, pitale za tatu, sećam se da sam im samo klimala glavom i kratko odgovarala. Čekala sam da mi jave da je tata u sali i da je gotovo. Cela redakcija mi se vrtela oko glave. Slušam a ne čujem, gledam a ne vidim… Osećala sam se kao malo dete koje gleda kome da se zatrči u zagrljaj, čvrsto ga zagrli i vrisne na sav glas. Matora žena koja i sama ima dvoje dece, ostvarena na svakom polju, izborila se za svoje mesto pod Suncem, konačno našla posao a već sa prvih par dana na novom poslu ostavlja utisak apsolutnog ludaka, neuračunljive osobe i stres manijaka. Tako sam ja bar izgledala sebi. Koleginica me na pauzi odovodi na stranu, čini mi se uplašena da ne padnem u nesvest od stresa, ubeđuje me nežnim glasom da je ovo samo prolazno, svako je od njih prošao taj stresni period na poslu, a i to sa tatom, sve će biti ok, samo Milice razmišljaj pozitivno.

„ I jedi zaboga ženo! Koliko imaš kila? Ništa ne jedeš! „- govori mi dok ja pokušavam da se odbranim rečima za koje i sama znam da su samo puki izgovori… Ne jedem jer zaboravljam, ne jedem jer nemam osećaj i ne jedem jer me izjeda stres koji sama sebi nabijam. Odlazim do svog stola, telefon zvoni i javljaju da je gotovo sve i da je ok. Odahnula sam. Koleginice sa pogledima preko monitora gledaju upitno i klimaju glavom. Sve ok.

Došla sam kući, videla se sa mojima, ispratila ih kući. Tata je ok, čekamo nalaze i videćemo kako dalje, nadam se najboljem, iako, ma, nema veze… To veče sam pripremala šta ću obući za posao sutradan, peglala sam stvari. Bila sam mokra od peglanja i odlazim na kupanje. Skidam sve sa sebe i pravim vodu. Ulazim u kadu. I ne znam zašto ali čim sam ušla unutra i čim sam navukla zavese počela sam nekontrolisano da ridam… Plakala sam, jecala, izbacila sam iz sebe svako stiskanje usana koje sam poslednjih par dana nosila u sebi kao tempiranu bombu. Tada sam shvatila,

ja sam još uvek nečije dete…

Strah od toga da se mojim roditeljima nešto desi nije me opsedala do sada jer su oni prosto za mene, oduvek bili zdravi i uvek meni dostupni. Kao kada me jednom davno Mia upitala, kako to da sam ja prehladjena, pa zar se mame razboljevaju? U njenim mislila očigledno mama i tata su uvek tu da brinu o njoj ali ne i da sami budu bolesni jer onda, ko će da brine o njoj?! Tako nekako i ja, čini mi se, nisam želela da priznam sebi koliko sam preplašena zapravo istinom da su roditelji stari, koliko god bili uvek tu, danas jesu, sutra… I ne želim da izgovorim to. Strah od toga da nisu pored mene, pored nas. Toliko puta sam bila nepravedna prema njima, sada me stid… Trudila sam se, zaista jesam, da budem najbolja moguća kći. Iako znam da im jako nedostajemo sve tri, znam da znaju da smo uvek tu za njih…

Zar se nebo nasmeje meni u brk najslađe kada imam neke planove? Očigledano je tako…

Toliko sam puta molila se novom poslu, novim izazovima, velikim planovima. I svakako da ima istine u onome što kažu, pazi šta želiš, možda ti se i ostvari. U momentu kada dobijam posao, kada krećem sa novim poglavljem u svom životu, Mia mi kreće u školu, život mi zadaje novu lekciju. Nosi onoliko koliko možeš da poneseš, na leđima, na duši, na telu. Evo ti sada sve pa da vidimo da li si dostojna onome što si i sama želela. Činilo mi se kao da sa životom igram tango, korak u korak pratimo jedno drugo, ni on ni ja ne posustajemo, čekamo ko će prvi da padne i povikne glasno TUŠE!

Ali nisam ja spremna da predam rukavicu, preživela sam i gore, ovo je samo jedna lekcija više. Sada znam da sam nečije dete sve dok su mi roditelji živi. Da nikada ne zaboravim na to koliko je malo potrebno da im stavim do znanja da mi znače, koliko ih volim, trebam. Jer, onda kada odu i nema ih više, kasno je za reči… Kasno je za kajanje. Jedan poziv i jedno kako si, jesi dobro, mama, tata, volim vas, oboje…

Uzela sam peškir, obrisala telo. Kada sam došla do lica glasno sam još jednom zaplakala u peškir da me niko ne čuje, niko ne vidi, kao da sam želela da sva bol ostane u njemu. Bacila sam ga u mašinu, neka ona opere sve jauke koje niko nije video ni čuo…

Sledećeg dana opet je padala kiša. Na semaforu ona devojčica ista sa plavim očima. Stajem na pešačkom i dozivam je dok me auti zaobilaze sa svih strana.

“ Ja te znam! “, vikala je glasno.

“ Teto nisi više tužna… “ , govorila je dok sam joj oblačila sako koji sam skinula sa sebe. Otvaram torbicu i dajem joj novac. Otrčala je ka jednoj ženi u pravcu poslastičarnice na uglu. Znam da je skupljala novac za tu ženu, znam sve, ali to dete dalo mi je osmeh, jedno nemo prihvatanje, saosećanje ono najiskrenije, dečije… Došla sam kući, otkopčala haljinu, skinula sve sa sebe. Osećala sam kao da skidam sav teret. Nije mi bilo lakše, iskreno…

I znam da nisam učinila previše za tu devojčicu, ali savest je kurva i grize kada najmanje očekujete. Time sam se uvek vodila kroz život. Naučena sam da budem velika onoliko koliko drugome dam,

čuvala me mama za velike stvari, zvane život i kajanje.

Nije na meni da merim koliko sam dobar čovek ali se nadam da za svako moje dobro učinjeno delo, bilo veliko ili malo, izrečeno ili prećutno, ako ima i ono malo nade u univerzumu za mene,

biće sve ok…

Znate onaj momenat kada jako zalupite vrata posle rasprave, onako junački jako ih zalupite, da sav bes svoj iskalite na njima? Taj momenat olakšanja, taj momenat stavljanja do znanja da ste pobedili time što ste vrata izbacili iz ležišta šarki. Zid koji ste okrunili oko okvira vrata od siline udarca. Sve to ostavlja jak utisak kako na vas tako i na sve ljude okolo. Da li ste pametniji zbog toga, da li je stvar rešena time, to niko ne dovodi u pitanje, bitan je taj momenat kada iz vas izlazi bujica besa. Možete svašta saznati o ljudskoj patnji, gluposti, sreći i bolu, dok čekate na red u toaletu. I dok sam popravljala šminku, čula sam tiho plakanje iz kabine uz reči “ Ništa onda, to je to…“
Izašla je uplakana, brzo se brecnula kada me videla pa se kroz osmeh izvini za čekanje.

“ Ništa draga, sve je ok. „- rekoh. “ Nije ok, ništa nije jebeno ok…“- nastavi plavokosa, udarivši me ramenom dok je oštro prolazila pored mene. Toliko je udarila jako vratima da je ogledalo pored spalo na lavabo. Setila sam sebe od pre par godina, bila sam ta žena. Tako nekako, posle jedne rasprave došla sam u situaciju da zalupim vrata svom silinom besa, povredjena i ubedjena u ispravnost svog postupka. Razlog svadje nije bio bitan, koliko moja improvizacija moći. Tada je nastradala moja omiljena vaza koju smo dobili na poklon. A ipak, da sam samo na trenutak zastala, da nisam zalupila vrata, da sam samo jedan sekund sačekala, saslušala, moja vaza bi bila sada netaknuta. Jedno Izvini koje je ostalo podeljeno vratima…

Samo ja to izvini nisam mogla da čujem od buke sopstvenog ega, besa, povredjene sujete. Sada kada sve ovo znam, ništa ne menja činjenicu da sam povredila sebe, tu osobu, da smo zajedno ostali oboje nedorečeni jer ono jedno „Hajde onda ništa“, tras vratima u momentu se čini kao najbolja opcija za sve. Nije ni izvini rešenje za sve, ali svakako postoji momenat kada možda treba povući ručnu, zastati za sekund, dozvoliti sebi da budeš nekada i u krivu a ne samo u pravu…

Cela priča potiče iz perioda kada sam bila isuviše mlada, neiskusna i svojeglava da bih iz ove prespektive gledano, uopšte mogla da imam iole drugačiji stav. Na sve to kada pridodate da ste puni nabujalih hormona, trudni sa stomakom do zuba, stvar dobija sasvim i apsolutno drugačiju konotaciju. Elem, vrelina leta i natečenost gležnjeva, ruku, u miksu sa čestim mučninama, doprinela je apsolutnom haosu i rastrojstvu u kom sam se tada nalazila.

Sve slikovito objašnjavam jer nekako, skoro da imam potrebu da opravdam kako sebe tako i drugu stranu priče. Kada ste sa nekim toliko dugo, sve vam se čini da ne postoji mogućnost da ga ne poznajete. Sve mane, vrline, dobre i loše strane, rutine i navike, čini vam se upili ste u svaku poru vaše kože. Ipak, zaboravljamo jednu jedinu mogućnost a to je da smo na kraju krajeva samo, ljudi. Što implicira na mogućnost da smo nesavršeni, ćudljivi i skloni promenama. Medjutim, isto tako smo licemerni i ne želimo da priznamo da te mogućnosti nepoznavanja i nesavršenstva kod vama drage osobe pa i vas samih, ipak postoje. Ali dobro, kako bi nam svima drugačije bilo zanimljivo živeti ako ne ovako kako nam je, jel da.
I tako, u jeku priprema za porodjaj i dolazak bebe na svet, shvatam da postoji izvesna netrpeljivost u odnosu mene i te druge strane priče. Kada bi nas pitali, svako od nas ima apsolutno opravdanje za takvo ponašanje, koje je sa strane gledano nekome ko nije sa nama 24 sata, ispravno i dopustivo do neke mere. Noć, gledamo svako svoja posla što kažu, svako u svom svetu. Gledamo da se sa što manje reči obraćamo jedno drugom jer bi eventualna rasprava dovela do lupanja vrata. Nabujalost tenzija sa svih strana za mlade roditelje koji su se nosili mišlju da sve imaju pod kontrolom i da je sve u njihovim rukama, bila je skoro neizdrživa. Kakva zabluda…

Ali dobro, ta saznanja da nije svet crno i belo nego spektar boja, saznajemo nakon toga što pojedemo i kilogram soli i isto toliko meda tokom života. Odgovornost, odgovornost… Sat koji otkucava i postajete sve svesniji da ste odgovorni za to što ste napravili, u bukvalnom smislu. Niko nije spreman za roditeljstvo, to nema veze sa godinama, ali kada ste mladi kao tada mi, sve izgleda komplikovanije. U silnoj papirologiji i pretraživanju po interneru šta, kako, kuda kada vam pukne vodenjak, koliko minuta ima kontrakcija, a uz sve to i forumi o roditeljstvu doprineli su opštem stanju agonije jedne mlade majke. Kako se nekako zalomilo da se nisam imala svoj kompijuter pri ruci, imala sam tudji, pronalazim nešto što je mom oku zapalo i izgledalo kao mogućnost prevare, izdaje, neverstva. Možda je to i imalo sa početka neku takvu ideju kod druge strane priče, ali je očigledno ista ta strana bila svesna situacije koja je mogla dovesti trenutno što ima dugi niz godina u rizik i krah, te je stavio tačku. Preznojavanje i ubrzan rad srca, misli najgore, sve u meni krenulo je da kulja, ključa na sve strane. Bila sam u neverici, nekakvom razbudjivanju da sam živela sve ove godine u apsolutnoj iluziji savršenstva osobe koju sam očigledno, bez razloga, glorifikovala u mojim mislima. Niko mi nije kriv do sama ja. Odlučna da napravim haos, ali nekako smireno da pristupim ispitivanju, pokušavam da se saberem, sastavim i pridjem sa pitanjem, “Šta je ovo?“.
Pogledao me preko ramena prvo nepažljivo, zatim opet sa pogledom na ono što je obasjavalo mračnu sobu na ekranu laptopa. Kao da je na celom ekranu pisalo velikim slovima IZDAJA. Njegov pogled, ukočen stav, kao dete koje uhvatite u nestašluku na tren mi je izgledalo simpatično. Saberem se i opet pitam, „Šta je ovo!“, sa jačom intonacijom i dubljim glasom. Krenuo je da otvori usta i progovori reč, ali moj rafal i napad sprečile su ga da se objasni. Isprva je pokušavao da me mirnim tonom privoli na slušanje, ali jedno glasno STANI kao da me razbudilo i ućutalo. Tada je krenuo da mi objašnjava sve što jeste i kako je, bez okolišanja, menjanja teza. Slušala sam mirno. Kao dete koje sluša priču za laku noć. Sve mi je delovalo glupo, neistinito, povredjivalo je moj stav i ponos. Nisam shvatala tada to što shvatam sada, da je pokušavao reći da je usamljen, nespreman, uplašen, izgubljen. Znam da će sve žene sada reći, kao što sam tada rekla i sama ja, JESTE A KAKO JA NISAM!
E upravo, ova rečenica dovela je do lupanja vrata, razdvajanja mogućnosti da se čuje druga strana koja govori da je svesna loše odluke koju je donela, da to nije opravdanje, da je ovo što ima jače od svega ali da mu trebam JA za poboljšanje odnosa koji smo vremenom zatupili svojim pohlepama.

Jedno tras vratima, zaključavanje, dugo plakanje, negodovanje svega i svih. Nisam mogla da razumem da je zaista ovo što se meni dešava istina, sve je delovalo kao neki nemi film. Film se odmotava, kraj se ne sluti. Neizvesnost koja stvara trnce svuda po telu. Vreme je prolazilo, nakon ove žučne rasprave nismo više nikada pričali o tome šta se desilo. Beba je došla na svet, imali smo previše obaveza oko potreba tog malog stvorenja da bi se bavili nama, našim odnosom. Medjutim, kako je vreme prolazilo, shvatala sam da mu postajem zahvalna. Jer mi je skinuo povez sa očiju, naučio da nikom ne možete verovati slepo čak i kada bi se zakleli da je tako. Naš odnos postao je drugačiji, nekako otvoreniji za priču o nedostatcima koji se pojavljuju, rupama koje smetaju na putu do onoga što se zove harmoničan odnos. Prestala sam da verujem u bajke. Mrzela sam ono što sam bila, patetična budala. Lakoverna mala devojčica kojoj treba sve da se naslika. Nisam više bila ona ista, da se ne lažemo, ali ova nova ja mi se mnogo više svidela. Zanimljivo je kako čovek kroz patnju mnogo više nauči o životu, a kada je srećan on je potpuno slep za sve oko sebe. Pa tako i ja, slepa od istine dobijam svoj vid ponovo, kao dete koje sa prvim koracima upoznaje svet, tako i ja upoznajem novu sebe, istražujem najdublje strane moga bića za koje nisam znala ni da postoje. Ljubav dobija sasvim nove obrise. Moja žudnja biva sve jača. Ego raste, sa njim i moja svest o tome šta to želim od sebe, od drugih. E pa, od njega sam želela samo jedno. Da me voli. Iako svesna činjenice da to nije dovoljno, na kraju dana kada sve saberem i oduzmem, pogledam čoveka pored koga sam postala baš ovakva kakva jesam, dobra ili loša, sebi se svidjam. Zar to nije ono najbitnije? Nikada se nisam pokajala što sam rekla i njemu i sebi, hajde onda ništa, IDEMO DALJE.

I dan danas ne volim milion stvari kod ove osobe, ima dana kada me toliko nervira svaki njegov udah, izdah, pogled me njegov žulja, usne me njegove peku. Stotinu puta pomislim da sam se zeznula, svašta u sebi kažem. Ali. Ali… Isto tako, taj čovek me naučio da kroz njegovu grešku uvidim koliko i sama grešim, taj čovek me naučio da poštujem sebe, da mu kažem u brk šta mislim, njemu i čitavom svetu. Taj čovek, bio je tu kada treba dva puta, rame uz rame dok sam radjala ono što smo pravili. A pravili smo dom. Taj čovek, ostao je uz mene nesavršenu, i ja uz njega, možda je mogao bolje da bira, možda sam i ja, očigledno da jedno drugom pašemo čim se ovoliko tolerišemo. Mora da je onda, ono, znate, kako se ono kaže…

U bašti na selu sadim paradajz, sasvim isključena od svih zbivanja ovoga sveta. Motika, žuljave ruke, špricer koji me čeka u hladu. Klinci trčkaraju, blatnjavi, musavi, srećni. On onako blago spuštene glave, naget preko ograde, kako samo on zna da volim da me gleda ispod oka, prati svaki pokret dok ja blatnjavim rukama sklanjam kosu sa čela. Naš blentavi zlatni retriver gazi sve što sadim, trčim za njim , bogmim, psujem i sve ponovo. Tresem ruke od zemlje, osećam blagi povetarac na licu… Cvrkut ptica iz obližnje šume. Bože hvala ti, za ovo malo moje pobede… Pogledam njega, on me doziva rukom. Idem ka njemu, pas trči pored i gazi sadnice. Kako samo bogmim… Zagrlim ga onako blatnjava, pogledam ga pravo u oči, vidim… Vidim… To.

„Hajmo kući…“

Možda mislite kako sam glupa što sam ostala pored njega, možda me pak cenite više. Možda sam pametnija za pedalj od većine, možda mudrija, lukavija. Ko to zna i da li je uopšte bitno, sada kada sam vazu koju sam one noći razbila u svadji, noćima lepila, sklapala iznova. Sada je tu da me uvek podseti da nije sve što se slomi nepopravljivo, da srušeno može biti obnovljeno, ako i samo ako ima volje, smisla, razumevanja. Studija izvodljivosti  u mom slučaju je uspela. Tu sam gde sam i evo me sadim paradajz. A mogla sam da odem i ko zna, možda bih bila na boljem mestu, ali sigurno mi ne bi bilo kao što je sada ovako nesavršenoj, blatnjavoj. Svaka moja sadnica biće jedna nova biljka. Svaki rad na sebi poput ove biljke takodje urodiće plodom. Uživajte u tim plodovima.

Shvatite da svi grešimo, naučite ponešto kako iz svojih tako i iz tudjih grešaka, priznajte koliko ste nesavršeni. Sebi i drugima. Ne tražite krivca u svemu i svakome, možda ste jedina greška sami sebi upravo VI. Ja nemam bolji savet i zaključak ove moje priče od iskrene želje da svako sebi pokuša da prizna da je život isuviše kratak da bi se bavili minornim stvarima. Ništa ne može na silu, pa ni da se lupa vratima. Učinite sebi život jednostavnim, sadite paradajz, eto, na primer. A ja ostajem i dalje pri stavu da je LJUBAV samo reč, dok se ne dokaže da je ljubav mnogo toga više…

Klinci trče oko mene, ludnica, haos u najavi. Vriska i dreka u skladu sa zvukom usisivača. Dok sakupljam hranu koju su prosuli, osećam da mi se plače od nemoći da sopstvenu decu umirim i izadjem na kraj sa današnjim danom. Osećam kao da klizim po sopstvenoj ironiji onoga po čemu sam do skora pljuvala i rekla sebi, „Nikad neću tako završiti.“

Osećam miris zagorelog mesa u rerni. O jebem ti, ja ne mogu ni meso da ispečem… On dolazi sa posla, kao poslednje zvono spasa za moje nervne ćelije. Gledam ga sa krpom u ruci, nemoćna da izgovorim ono ćao a da pritom ne puknem od besa, umora. Samo sam se okrenula i otišla u kupatilo. Zaključana da podu sedim još uvek sa krpom u ruci i keceljom na sebi. Klinci lupaju na vrata, samo sam jako zatvorila usta istom onom smrdljivom krpom koja smrdi na zagorelo meso. Kako sam jače vriskala u krpu, tako mi je miris zagorelog mesa sve više ulazio u nozdrve… Šta se ovde upravo desilo?

Dobro veče savršeni svete, kako ste?

Ujutru rano mama me zove sa vestima da je na odmoru i da je rada da uzme klince na koji dan, svesna i ona da sam došla do ivice nervnog rastrojsva. Sa vidno umanjenom kilažom, bledim tenom i modrim podočnjacima, nisam imala dovoljno argumenata da je ubedim da sam ja ok. Jer sam bila sve samo ne OK. Ostavili smo decu u selu. Ne znam da li je moja reakcija bila pre svega samoodbrana zbog situacije u kojoj sam se našla od kako je drugo dete došlo na svet i gde se ceo moj svet okrenuo naglavačke, ali prosto nisam osećala tugu zbog razdvajanja. Želela sam što pre da odem i da ih ne vidim, ne čujem. Znam da će me mnogi sada osuditi kako sam najgora, e tu vas čekam…

Prvo veče u krevetu, mirnog sna, bez trzanja, budjenja, plakanja… Ujutru odlazak u kupatilo na miru. Pa kafa, na miru. Doručak bez da mi neko seda na krilo i krade zalogaje hrane, na miru. Šetnja po gradu, na miru. Odlazak na kafu u kafić, na miru. Sedim i gledam u reku kako mirno teče. Lagani osećaj vetra na licu, osmeh, udah, na miru… Ali, čini mi se da sam bila na miru fizički, ali ne i psihički.

Imala sam dovoljno vremena da se šetajući ulicama grada sa kojim sam u odavno u svadji, posle ko zna koliko vremena ipak pomirim i sklopim pakt trajnog primirja. Mir, mir, mir nije niko kriv Beograde. Ava, ava, ava, ja sam krava… Nisi ti kriv koliko smo mi sivi i mračni, odvratni i okrutni. A ti si tu da nas sve primiš, daš nam najlepše od sebe u svoj svojoj nesebičnosti. Izvini…

Sledeći dan sam otišla do muzeja. Šetala sam satima, svaku sliku, svaki eksponat upijala svim čulima. Pokušavala sam da shvatim šta se krije iza blagog osmeha, namrštene bore na čelu, plave lokne koja se nemirno vijori na vetru. Svaka slika imala je nešto da mi kaže. Osetila sam u trenutku kao da se vrtim u lavirintu sopstvenih emocija, nedoumica, strahova, žudnji, požuda, htenja. Zastala sam kod slike nepoznatog autora. Devojka plavih očiju, bledog tena, sa blagim poluosmehom. Na jednom ramenu imala je spuštenu bretelu haljine, skoro golih bedara ponosno je držala cvet ruže. Zastala sam i divila se silini tog blagog osmeha, ta bedra, njena nemirna kosa… Prkosila je vremenu u kom je ta slika nastala, društvu u kom se kretala, porodici koja je gajila, svemu. Bila je svoja i srećna.

Shvatila sam se to njeno skoro pa arogantno ponašanje nije puno razlikovalo od onoga što želim da vidim u odrazu svog ogledala. Tu snagu i moć, sposobnost i jačinu da me bude briga baš kao i nju za svakog prolaznika koji zastane i možda je osudi zbog poziranja sa golim bedrima. Onako pomalo koketirajući da se blago nasmejem, svesna da si ti koji me posmatraš tu  ispred mene samo trenutno tu gde jesi i da je tvoje prisustvo vezano gravitacijom izmedju planete Zemlje i tebe. Te stoga, mene ništa ne vezuje za tu individuu sem prostor koji delimo, vazduh koji udišemo. Onda zašto dozvoljavamo da nas te nasumične individue povrede i izvedu iz koloseka?

Izlazeći iz muzeja shvatila sam koliko sam daleko od te devojke koja koketira svojom arogancijom dok se blago smeška. Ne, ja nikada neću biti ona. Mene i dalje pogaćaju reči, mišljenja, kritike, stavovi drugih ljudi koji kao nemi posmatrači pored slike prolaze kroz moj život. Nikada ti nećeš dosegnuti te visine Milice, zato ona devojka i jeste tamo gde jeste u muzeju, a ti ispred njega…

Svratila sam na kafu. Gledala sam ljude kako prolaze pored izloga kafića. Poneko zastane, upijajući pogled kroz staklo u nadi da vidi poznato lice. Neko zastane da se namesti, popravi kosu. Neko se odmeri kako mu stoji novi kaput. Neko samo pognute glave užurbano prodje pored… Svi ti nepoznati ljudi, koliko nepoznatih lica a samo jedno nam je zajedničko. Potreba da se bude prihvaćen. I onaj koji gladi kosu i ona koja popravlja šminku. Svima je samo jedno bitno, da se svide nekome. Zašto nam je toliko važno da nas drugi prihvate pre nego mi sami sebe?

Tada sam po prvi put shvatila koliko nedostajem sama sebi. Koliko sam se izgubila u ovom sivilu takoreći, civilizovanog društva. Sve nam je dostupno i sve imamo. Puni smo znanja, veština, nauke, tehnike. Nedostižno postaje preko noći dostupno, malo postaje puno, dobro loše a sve to se dešava pod velom izgovora brzog tempa života. Pa smo se tako i mi ljudi preobrazili u robote koji gube sopstvene identitete zarad slave, instant sreće i malo buržoazijskog bling-bling fabuloznog života. Zarad tapšanja po ramenu i malo hvalospeva sitno se prodajemo. Samo da bi dobili priznanje. Najbolja majka, žena, otac, sudija, radnik meseca…

Tamo negde izmedju strogo patrijahalnog i modernog načina razmišljanja i stila života kako treba i kako se šta ne sme, moja senka počela je da igra tango sa mojim egom. Senka je bivala sve viša, ego sve manji. Jer nisam imala čime da ga hranim. Ja nisam nego ko je rodjen da bude zavistan ni ljubomoran na druge, ali svakako da u nekom trenutku tokom života, shvatite da ipak nisu ni svi ljudi kao što ste vi. Svako sebi nadje za pravo da kaže koju reč kako morate i kako treba, od kako da obujete cipele do toga kako se gaje deca. Kako da se okrenem i kako da se smejem, do „Nemoj nije u redu šta će reći ljudi“. E, tu dolazimo do onoga kako su me moji roditelji odgajili da ćutim i da gledam svoja posla ali kroz naočare drugih ljudi i njihovih normativa, moralnih načela. Šta će reći ljudi, odvajkada je bila svima a priopi briga, bilo da je u pitanju neko poznat ili nepoznat. Šta ko ima da kaže i da neko svoje mišljenje, čoveče koliko samo brinemo o tome! A vaše mišljenje? Moje mišljenje? U stvari, pravo pitanje jeste, kada smo dovraga prestali da mislimo sopstvenom glavom pa nam za svaku glupost treba mišljenje drugih ljudi!

Da li su krive društvene mreže, komšinice, rodbina, šefovi, mediji, ko je kriv? Ili su svi oni pomalo krivi i koriste to zapostavljanje samokritičnog razmišljanja kod pojednica, te da bi lakše izmanipulisali njime, taj propust služi kao kraći put za dolaženje do cilja. Nametnuto mišljenje, postavljanje standarda, moralna načela. Kada ste poslednji put živeli kako ste hteli a da niste bili u nedoumici kako ćete biti prihvaćeni zbog toga?

Evo jedan sasvim banalan primer meni bilo je osudjivanje pojedinih ,ajmo nazovimo ih prolaznika, kako sam grozna majka jer priznajem da mi deca ne nedostaju nakon njihovog odlaska u selo kod dede i babe.

Ja: „Ne, uopšte mi ne nedostaju, ali nedostajao mi je san, odmor, mir.“

Prolaznik: „Iju, kako možeš tako…“, pa onaj pogled.

Toliko smo navikli da se drugima uvlačimo i ugadjamo im rečima i hvalospevima, da smo zaboravili kako je to kada neko za promenu kaže istinu, makar ona bila i ovakva kao moja.

Lakše je osuditi nego razumeti. Žene ženama postaju vukovi umesto saborci. Muškarci drugove i kumove izdaju za koji dinar a sve smo kao civilizovani. Ništa mi nismo bolji od onih majmuna u kavezu što se pobiju oko banane… Razum nam je dat da se njime sprdamo, koristimo ga samo kada treba da platimo račune. Malo se tada trgnemo, malo nas to prodrma kada vidimo onolike cifre. Majmunu bar te brojke ništa ne znače, on čovek savije papir pa ga pojede.

Shvativši da postajem slovo sa margine društva zbog nastupa i istine koju izgovaram, da sam dosledna istini i da ne želim da se uklopim u tonu malogradjanskih razmišljanja, sebi sam se vratila, bila sam srećna zbog toga. Ne želim da mi neko puni glavu kako treba da se ponašam, oblačim, govorim, izgledam, da li sam previše mršava ili debela. Dobra ili loša majka, žena, sestra, snajka, strina, ujna, tetka, ćerka. Ja sam najbolja sebi ovakva kakva jesam, nije mi potrebno mišljenje Instagrama niti Facebook-a, Gugla ili nekog medija, komšinice, brata, majke, psihoterapeuta. Za ovoliko godina koliko imam, najbolja sam verzija sebe, roditelji su me vaspitali a smatram da su dali svoj maksimum. Da li su mogli bolje? Verovatno. Kako sam rasla i razvijala se, bila sam okružena divnim ljudima koji su mi dali svu svoju ljubav, pažnju, radost. Hvala im svima. Prijatelji, škola, dečko, fakultet, posao, muž, moja deca. Sve su to etape mog razvijanja kao individue i svako od njih ostavio je traga na moje razmišljanje. Zato, obećala sam sebi da ću ovo nedostajanje same sebe nadoknaditi sapomouzdanjem koje sam negde tamo na Instagramu ili u novinama izgubila. Možda i u Maksiju na kasi, ko zna, slušajući žene kako cokću i komentarišu kako sam loša majka jer mi dete plače. Eto gde sve čovek izgubi sebe, pa vi sad razmislite.

Vraćam se kući. Veče je prelepo. Tišina u kući. Izlazim na terasu. Vino u ruci, jazz u pozadini. Preko puta moje terase imam ogromnu poljanu, takoreći šumu. Ali i kroz sav taj haos i trnje prolaze automobili, zgrada je odmah tu pored. Gledam u nebo, divim se širini tog prostora i Mesecu koji viri iza oblaka. Ti matora rago, uvek ćeš biti jednim svojim delom mlad… Spuštam pogled i ispred sebe vidim zeca. Ljudi moji taj zec bio poput čoveka radoznao. Divlji i ogromni zec stajao je mirno ispred mene. Bila sam šokirana što je jedna divlja i po prirodi jako plašljiva životinja toliko blizu mene, što je ne plaši čak ni buka automobila. Gledao me prodorno, skoro upitnim pogledom baš poput čoveka. Kao da je hteo da me posrami činjenicom da on stoji ispred mene hrabro a duplo je manji, dok ja drhtim pred ljudima. Prišao je toliko blizu da sam se skoro prevrnula preko ograde.

Mekane uši, kratak rep, jao zeko baš si… Lep… 

Gledali smo se punih 5 minuta. Oči u oči, ja i ta plašljiva životinja kako kaže biologija. Pitala sam se, kada smo mi kao ljudi postali toliko divlji kada su se divlje životinje ovoliko pripitomile? Možda su shvatile da je mnogo da i mi podivljamo, bilo bi nas previše po metru kvadratnom. Pa su onda rešile da se pripitome. Balans… E moji ljudi, mislim da je vreme da zec od večeras piše kolumne a ja ću u skokovima do prve šargarepe. Ako se ne dozovemo pameti, prestanemo da budemo toliko primitivni i vratimo se dostojnom ponašanju onoga što se zove biti čovek, mislim da nam ni Nojeva barka neće pomoći.

Neka mi je zec očitao bukvu, zeko, hvala ti.

Klinci su se vratili sledećeg dana. Odmorna, vesela, srećna dočekala sam klince. Osmeh moj nema cenu. I za meso zagorelo me baš zabole uvo. Ni prosuta hrana po stanu mi nije više bitna. Boli me uvo. Mislim da je pametnom ovde dovoljno da shvati poentu. Ja znam da je ova grozna majka, trenutno najsrećnija majka na svetu…