Ponedeljak. Legla sam tačno pred zoru. Ukočila sam se na odvosedu u dnevnoj sobi… Čekala sam taj ponedeljak. Nije išla u školu od srede. Svakih pola sata imala sam nagon za povraćanjem. Ne znam šta mi je, a znam, sve mi je… Imam opstipaciju tačno od srede. Poslednji put kada sam otišla u WC na veliku nuždu bila je sreda. Jebem ti sredu, život, istorija ovog naroda, počinje od srede.Stomak me uništi, imam osećaj da ću eksplodirati. Ustajemo u šest, Mia se sprema za školu. Spremam joj sendvič a ruke mi drhte. Muka mi je… Gledam je kako se oblači i želim da upamtim svaki deo njenog tela. Taj svaki deo kože koji sam rodila. Pletem joj kikice i svako malo krišom joj mirišem kosu.

“Zaboga mama, šta ti je, plašiš me… ”, upita me onako sa smeškom.

“Opet nisi dobro oprala kosu sinoć, mala”, korim je kao, samo da ne vidi kako sam slomljena od straha iza njenih već razvijenih leđa. Gledam devojku, devojčurka. Više ne miriše na bebu, na dete. Sada je puna hormoskih mirisa.

“Mama, moram na stanicu”, ponavljala je.

“Ostani još pet minuta.”

“Mama, zakasniću.”

Gledam je kako otključava vrata i izlazi napolje. Samo se na kratko okrenula,

“Mama, baš mi se ne ide u školu…”.

Vrata od stana nije dobro zatvorila tako da su ostala na pola otvorena.

Stajala sam nepomično. Pomislila sam da joj ništa nisam rekla. Ni da ne ide, ni da ide, niti zdravo, ni poljubac. Samo nemo stajanje jedne slomljene žene u hodniku. Moje nemo ćutanje prekinuo je komšija koji je krenuo na posao i zatekao me kako sa otvorenim vratima stojim u mestu, na sred hodnika u bade mantilu.

“Komšinice, jel sve OK?”, upita on i pokuca na otvorena vrata, onako, sa praga.

Nisam ni stigla da mu kažem dobro jutro, samo sam jedva izustila tri reči “ Jeste, hvala, izvini”, i tako kao sluđena zatvorih mu vrata ispred nosa.

Sergeja sam odvela u vrtić u kućnim papučama. Tek na vratima zgrade vrtića primetila sam da me tetkice čudno gledaju. Jer bila je kiša, ne kiša, nego provala oblaka tog jutra.

Došla sam kući, skuvala kafu. Ne, nisam plakala, ridala sam kao zver. Bilo mi je samo da se saberem i nastavim dan normalno.

Dolazi Mia iz škole, kaže “Mama, imamo sutra kontrolni iz matematike, deljenje razlomaka.” Rekoh, dobro, provežbaćemo kasnije posle ručka. Glava mi puca, ne znam da li da popijem kafetina dva ili jedan bromazepam.

Koja matematika, koje deljenje razlomaka, glava mi se deli na dva dela. Ali, ajde, detetu se mora pomoći. Kažem mužu da je bolje da on sa njom uradi šta treba. Stavljam slušalice i pokušavam da radim dok njih dvoje vežbaju matematiku. Gledam ih a ne čujem, toliko sam glasno odvrnula muziku kako bih ubila i zadnju misao koja mi se mota po u glavi. Krišom oka vidim da Mia kreće da place a Milan menja boju lica.

“Šta se dešava?”, upitam onako iznervirano. Mia počinje sa svojom pričom, on sa svojom, svako je tu u pravu i nije niko. I on što je besan na nju koja još ne može da opepeli osnove tipa 8 puta 7, a ona na njega ima puno pravo da se ljuti što povisuje ton. Gledam ih tako i shvatam da posle svih gluposti koje su nam se izdešavale pre nekoliko dana, ja više ne znam… Ništa.

Ne znam ni kako da se ponašam.

Šta je ispravno,

šta je pogrešno,

koliko je malo, a koliko dovoljno.

Jesmo mi pogrešili negde, kako ih vaspitavamo, da li smo previše strogi, kako da je ne povredim, ne ja moram da znam šta mi dete radi 24/7!

Zašto je klinac pobio decu, on je vukovac, on je pametan, kako je našao pištolj, ko je odgovoran, mesto zločina u Mladenovcu, odakle im puške, jel sekta, jel terorizam, igrice su krive, roditelji su krivi, sistem je zakazao, ne puštajte decu same, škole nisu bezbedne, razgovarajte sa decom, Tik Tok je seme zla!

Gledam ih i u sebi osećam ogromnu prazninu koja mi ispunjava srce, dušu i telo. Ta praznina zove se strah. Od pretpostvaki, pitanja, nekih odgovora koje nismo tražili, pompeznih naslova, senzacije, urlika i prozivki…

Osećala sam se prazno. Kao kutija koja nema dno. Samo crnilo, duboko, duboko…

Ućutali smo svi, svesni da smo potpuno pogubljeni. Sklopila sam sveske, spustila olovke na sto. Rekla sam da svi odmah i sada obuku jakne i da me čekaju napolju ispred zgrade.

Dosta mi je svega. Dosta.

Hoću mir, rešenja, hoću veru, nadu, ljubav. Hoćete da izludimo? Hoćete da skrenemo svi kolektivno sa uma? Jel to rešenje? Ili ne, jel to cilj?

Ovako bih regovala ja kao majka.

Presek.

A evo šta kaže justmelissa kao novinarka.

Kao novinarka i majka dvoje dece, veoma me potresa način na koji mi, mediji, izveštavamo o ovakvim strašnim događajima kao što su ubistva osmoro dece u Beogradu i ubistvo osmoro ljudi u Mladenovcu u roku 48 sati. Često se način izveštavanja fokusira na senzacionalizam, što može dodatno da povredi porodice žrtava i oteža im proces tuge i oporavka.

Kao bivša i buduća urednica, novinarka sa terena pre svega, smatram da je izuzetno važno da se mediji fokusiraju na humaniji ton izveštavanja i da poštuju privatnost porodica žrtava. Pisanje o istoriji žrtava i njihovim životima, umesto o zločinu koji ih je zadesio, može nam pomoći da se setimo da su to bile stvarne osobe sa porodicama i prijateljima koji ih vole i nedostaju im.

Međutim, još jedna stvar koja me posebno potresa je način na koji se mediji fokusiraju na traženje razloga za zločine koji su počinjeni, posebno na ličnosti ubica. Kao majka dvoje dece, duboko verujem da nijedan razlog ne opravdava takvo nasilje, i smatram da je potpuno neprimereno da mediji traže opravdanja za ovakve užase.

Umesto toga, mediji bi trebalo da se fokusiraju na podizanje svesti o problemu nasilja u društvu i na načine na koje zajednice mogu zajedno da rade na sprečavanju ovakvih događaja. Treba da se stvori platforma za dijalog i razmenu mišljenja o načinima na koje se zajednice mogu oporaviti nakon ovakvih događaja.

Kao novinari, imamo odgovornost da se bavimo ovim osetljivim temama na etički i odgovoran način. Treba da budemo svesni naše uloge u društvu i da pridržavamo se etičkih standarda kada izveštavamo o tragedijama. To će pomoći u zaštiti privatnosti i dostojanstva žrtava i njihovih porodica, a takođe će doprineti izgradnji boljeg i humanijeg društva.

Miris bolničke hrane u nozdrvama, braunila u ruci, na komodici flaša vode i toalet papir. Na meni prikačen monitor za praćenje rada srca, kuca, radi kao singerica. Boli kao u oko čvoruga na temenu, podsetnik kako se pada u nesvest. A meni se jede nešto slatko, dušu đavolu bi prodala za eurokrem. Pomorandže, mandarine , limun, ono kao jede mi se nešto slatko, evo ti jabuka. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, pa čekaš da te se neko seti i donese ti nešto kršteno da jedeš. Čujem pod prozorom neko me doziva. Kako da ustanem sad?! Nije prošlo par minuta ulazi sestra i skida sa i iz mene sve prikačeno. Živa bila mislim se, još kad bi mi skuvala kaficu… Prcenzi bite, ali malo sutra. Pogleda me onako bez emocija i reče da imam posetu. Ustajem nadrogirana, poluonesvešćena. Tumaran, hodam, ne znam ni gde sam čestito. Na dnu hodnika čeka me silueta sitne, crne devojke sa kesom u rukama. Vidim eurokremić!

– „Pa jesi gluva kad te zovem!“, prilazi mi i daje kese sa slatkišima.

Znale smo se svega par dana. U međuvremenu sam se skrkala u osnovnoj školi na času srpskog jezika, pala sam u nesvest, zato sam ležala u bolnici na kardiologiji. Snašla se ona da pita i gde sam i kako sam, upamtila je šta volim i donela mi baš to da jedem. Bilo mi je jasno da ću toj kreštalici frćkave kose biti prijatelj za ceo život. Ne zato što mi je donela slatkiše, mada ni to nije za zaboraviti, nego baš zato što ja njoj nisam mogla dati ništa sem sebe same, mog prisustva i dobre namere. Izgleda da je Zejni to bilo dovoljno da me zavoli. Jer je isuviše dugo rasla međ onima koji su joj sudili na osnovu njene čokoladne boje kože, kojima je njeno ime i prezime paralo uši, ali ne i ono što je nosila u duši i srcu. To je bilo nebitno. Sem Željku (Rokani), Ivani, Jasni, Aciki i meni.

Nije bilo uobičajeno da se družiš sa nekim ko je različit, nekako je tada, baš kao i sada, druženje sa nekim takvim po automatizaciji i tebe karakterisalo kao osobu sa falinkom. Kojom ne zna se tačno, ali mora da si lud. Možda sam ja i luda, ali mi je nekako ta dijagnoza bila draža nego uklapanje u kojekakve kalupe već unapred utvrđene socijalne linije koju svi prate. Svako od nas bio je drugačiji na svoj način, svi smo bili umetnici, živeli smo svoju umetnost. Rokana je bio oduvek naklonjen crtanju, dizajnu, pravio je žurke za pamćenje u dnevnoj sobi njegove kuće. Pravio je kompilacije na kasetama, presnimavao pesme, bio je DJ svog vremena. Zejna je pevala u horu, pevala je kao solista. Jasna je pisala pesme. Acika se bavila fotografijom. Ica je bila mudrica i glas razuma, filozof, teolog, naš balans i ravnoteža. Ja, glumica, novinarka, pisac. Grupa klinaca koja je želela samo jedno, da žive svoje snove.

Nemaština, bes i razjedane džigerice zbog stanja u državi tih devedesetih i dvehiljaditih uništavali su naše porodice psihički, fizički a ponajviše duhovno. Znali smo da te muke koje proživljavamo zajedno sa njima samo su refleksije usranog društva u kom smo živeli. Bili smo klinci, ali ipak dovoljno pametni da se čvrsto držimo svojih snova koji nas mogu izbaviti iz ambisa u koje je društvo svakim danom sve više upadalo. Samo su nas ti snovi delili od potpunog propadanja i utapanja u kalupe. Matorci u haosu sopstvenog života i mi.

Bilo je leto dvehiljade i neke. Godina, dve nakon bombardovanja. Ivana nam javlja da ima tura za Ostrog i Bečiće na nekoliko dana. Znali smo da Zejna nikada nije išla na more i da ne postoji šansa da ide jer, nema… Skupili smo kintu svi zajedno, uplatili more i krenuli bez da znamo gde spavamo. I sada se pitam kako su nas roditelji pustili da idemo sami, jer u tom trenutku niko nije imao više od 15 godina. Celu noć nismo spavali u autobusu jer su pojedine face zezali Zejnu da cigani ne mogu na more.

• CIGANKO, MOŽDA OD SLANE VODE POBELIŠ.
• IDE DA SE OKUPA BAR JEDNOM U ŽIVOTU.
•  NEĆU PORED CIGANA NA PLAŽU.

I tako sve do Bečića. Ali, nismo se preterano uzbuđivali, sedeli smo jedni uz druge željni mora i radosti. Našli smo smeštaj, jedna soba i jedan krevet za sve nas. Može. Došli smo na plažu. Uhvatila sam Zejnu za ruku.

Pitala me jel može da se slana voda proguta, da li je zdravo. Sećam se da sam je iz sve snage bacila u more. Nagutala se vode kao blesava.

-„E, sad si zvanično na moru!“, rekoh joj i bacih se za njom. Izem ti more ako se bar jednom nisi nagutao vode kada te ćale baci kao dasku u vodu, jer mame i dalje tvrde da je slana voda lek za krajnike.

Da ste videli taj strah u njenim očima kada smo se popeli na pedalinu i krenuli dalje od obale… Dok joj so nije nagrizla kožu a sunce speklo usne, nije izlazila iz mora. Bili smo srećni. Treći dan smo otišli u manastir Ostrog. Pitali smo sveštenika da li Zejna sme da uđe jer je Muslimanka, pa ako ne sme gore, ni mi nećemo ići, da je ne ostavljamo samu. Otac videvši našu iskrenu, dečiju prestravljenost zbog mesta na kom smo se našli, naredi svom pomoćniku da nas odvede gore pred mošti da se poklonimo i reče:

-„Bog ljude ne deli na Muslimane i Srbe, već na dobre i loše ljude, deco moja. I hvala vama što ste došli.“

Zajedno smo ušli, celivali mošti. Spavali smo napolju na ćebadima koje su nam sveštenici dali. Jedno uz drugo, ruka pod ruku, kao kifle spakovani.

Držali smo se tako za ruke i kada smo došli u Beograd da studiramo. Rokana (Željko) i ja rentirali smo stan na Banovom brdu. Sobica dva sa dva. Baš ta sobica bila je sve što nam je potrebno. Iz nje smo krenuli u ostvarivanje snova. Imali smo gde, imali smo kako, sve ostalo bilo je do nas. Zejna je išla na razne audicije, tako je krenula i njena karijera sa grupom Luna.

Rokana je završavao za profesora likovne kulture, puštao je muziku po klubovima, ujedno radio i web dizajn za IT firmu. Ja sam završavala novinarstvo, rodila Miu, osnovala porodicu. Jasna je objavila knjigu pesma. Acika se profesionalno bavi fotografijom. Ica je završila pedagogiju, i baš takva mila kakva jeste, ima divnu porodicu.

Da… Snovi. A nije bilo lako…

Držali smo se za ruke i kada su Rokanu prebili na ulici, jer je bio drugačiji, Zejnu kada se Kjara rodila u osmom mesecu, meni kada se Sergej borio za život u inkubatoru.

Držali smo se za ruke i kada je Rokana imao prvu žurku sa preko hiljadu ljudi, kada je otišao u Berlin i postao doktor za dizajn.

Držali smo se za ruke i kada sam počela da pišem na svom blogu, pa sam postala i urednica.

Držali smo se za ruke i kada je Zejna trebala da izađe na binu i otpeva pesmu „Rumba“ na finalnoj večeri pesme za Evroviziju.

Molila je svog Svevišnjeg, ja svog, ali ipak rukama i dušom bile smo spojene  u jednu molitvu, jedno srce, jednu veru.

Sve ostalo je priča za sebe. Konačno je njen glas čula cela Srbija.

Da, lepo peva Zejna, ali još jače voli, verujte.

Njena boja kože, njena nacionalna pripadnost, vera, sve je to njeno. To što je Romkinja kod mene nije joj bilo ni plus ni munus, ravna je meni to linija. I oduvek je bila. Da je đubre kao čovek ne bih je volela, a ne zbog toga što je tamnoputa. To što je, njena je stvar. Jer jedino je tako NORMALNO sagledavanje stvari. No ipak, ona je moja prijateljica, tetka mojoj deci. A takve se titule kod mene, u mom vrednosnom sistemu, itekako zaslužuju.

Zato, razmislimo kako ćemo to decu vaspitavati. Svako ima pravo da svoje dete uči stvarima koje misli da su ispravne.

Ali jedno bih želela da uradite,

zatvorite oči na trenutak. Sad zamislite vaše dete kako leži u bolničkoj postelji kao ja s početka naše priče. Uplašeno i samo leži, željno drugara. U posetu mu dolazi Sanela i donosi eurokremić.  Vaše dete je presrećno što vidi drugaricu. E sad mi recite, da li ćete oterati Sanelu od svog deteta? Hoćete li joj reći da mu ne prilazi? Hoćete li učiniti da jedina osoba koja joj je donela radost u tom momentu nestane iz njenog života jer je cigančica frćkave kose?

Odgovor znate, nadam se. I to je sve što želim da znate…

Koračam kroz duboki sneg, osećam kako mi redak vazduh kida zaleđene nozdrve. Pokušavam da utabam sneg kuda sam prošla kako bi ostatak ekipe lakše koračao. Oblizujem ispucale usne. Zastala sam na trenutak da pogledam gde su, da li me prate. Mahali su mi iz daleka da stanem. Ko zna koliko dugo sam hodala kroz onu snežnu mećavu sama misleći da su oni tik iza mene. Spazila sam klince kako žurno pokušavaju da dođu do mene, izgledalu su kao oni mali štenci kada trče ka majci kuji u strahu da je ne izgube iz vida.

„Mi se vraćamo nazad!“, vikali su. Gledam ih kako se vraćaju na žičaru, sve mi dalje izgledaju iz podnožja planine. Idem dalje.

„Mama, krv!“, usplahirano vikala je ćerka pokušavajući da me zaustavi. Protrljala sam rukama lice, svuda na rukavicama bila je krv koja je doslovno lila iz nosa. „Šta je ovo, jebem ti!“, povikala sam i kao razjareni konj koji želi sedlo sa sebe da skine, tako sam i ja pokušavala da skinem ranac sa leđa.

„Mama, molim te da se i mi vratimo…“, zamolila me onako kako to samo dete ume. Gledala sam ih oboje kako skupljeni oko mene mole me da se vratim na vrh planine, da stanem, ne idem dalje.  Pogledala sam ka beskonačnoj belini ispred sebe. Tačno sam mogla videti sebe kako koračam dalje sama dok mi se tragovi gube zatrpani u snežnoj oluji.

„Idemo za njima…“. Ne znam šta mi je bilo teže da nosim, Sergeja koji se jedva provlačio kroz sneg ili svoj ego koji je, čini mi se, izlazio iz nosa zajedno sa kapljicama krvi.  Ostavljala sam crvene tragove kao ranjena zver. Činilo se nekakvo mesto zločina. Ubistvo jedne duše na belini snega, uviđaj nikada neće biti izvršen, ubica još uvek šeta slobodan…

Seli smo u kabinu žičare. Skupljeni jedno uz drugo disali smo ubrzano, pokušavajući da zgrejemo promrzle dlanove. Smejala sam se i kroz šalu pokušavala da okrenem nemile scene. Uzela sam bočicu nitroglicerina i prsnula pod jezik. Rukavom od svoje jakne Mia je nežno skidala krv sa mog lica. Po prvi put osetila sam smisao čiste ljubavi. Pa makar bilo i na trenutak, njena briga činila me nevinom, njena ruka bela, neukaljana zlim namerama. Konačno Milice, priznala si sebi kakvo si govno od čoveka…

Decembar. Vazduh miriše na cimet, kuvano vino i pomorandže. Zenice se šire od jačine svetiljki, izlozi radnja kao umetničke slike našarane, iscrtane. Čudno je, kao da smo se spremali za prvomajski uranak a ne za Novu godinu. Sunčan dan i ptičice koje cvrkuću zgužvale su mi sliku za ono malo radosti koje sam želela za sebe tog 31. decembra. Ne volim praznike, ne volim ta nametnuta ushićenja mase, gužve i to bezglavo tumaranje po tržnim centrima gde se samo kupuje, kupuje, kupuje…

Svi gaće kupuju! Kao da ostatak godine ne postoji, kao da nikada gaće inače ne kupujemo niti nosimo, nego isključivo od 31.12. do 7.01. Pa šta ćemo jesti, ko će šta piti. Svečani stolovi nikad bogatiji, puni izobilja i hrane, a duše nam ostaše siromašne i gladne.

Čak smo i decu uspeli da upropastimo, da ih osakatimo, ubijemo ono malo uverenja o magičnoj noći. Ukrali smo im mogućnost radovanja, iščekivanja, nadanja, maštanja. Prvo dozvolimo da nam klinci skaču po glavi sa kupi ovo, kupi ono, onda urlaju na nas u prodavnici, valjaju se po podu, a mi ladno na njihove rođene oči kupujemo „poklon“ koji će Deda Mraz jebeno da stavi pod jelku! Pa sve mu jebem nenormalno!

Boli decu uvo za debelog, taj isti čovek sede kose odavno služi samo za prikupljanje lajkova na društvenim mrežama. Jelka se kiti najbogatijim nakitom. Tu se puca opasna lova, mora sve da pršti kad se ima namera ostavljanja utiska. A tek gde će da se slavi, oh, pa to je tek pesma za sebe. Lokacije se biraju prema tome gde je ko išao prošle godine od poznanika i prijatelja, pa ćemo sad mi bolje taman crkli. Mora da sve bude top i mora sa bazenom. Jer izem ti Novu godinu ako lokacija nije top, jer propadoše slike za Instagram. I tako jedna za drugom, jedan odvratno dugi niz gluposti koje se samo gomilaju i gomilaju, a kojih sam i sama deo…

Bitna je forma, ko mari za suštinu. Ako nije bilo na društvenim mrežama nije se ni desilo, ko se nije postavio na stori sa lokacijom za doček, taj i ne zna da smo danas u 2023. godini.

Anksioznost me stiska kao guša asmatičara. Ne mogu da dišem… Koliko još do te ponoći. Vatromet, poljupci, jeftin novogodišnji program i kuckanje poruka. Sutradan smo se pakovali za zimovanje na Staroj Planini. Čini mi se da je od prepunih kofera jedino moja duša bila teža. U njoj su sakupljene razne dronje i skupe torbice, neizgovorene reči, suze i kajanja. Sve sam to uredno nosila sa sobom. Ma gde bila, taj prtljag je tu.

I baš tamo u nedođiji u sred snežne oluje, u sred ničega, puklo je sve u meni, sačekala ne jedna surovost i jedna realnost.

Relanost, da sam idiot koji ima sve a nikada nije zadovoljan. Surovost prirode naterala da krvarim, tu u sred oluje na minusu bila sam bespomoćna. Dobila sam podsetnik da zdrav čovek ima milion želja, a bolestan samo jednu.

Sve lažno izašlo je na videlo. Ja sam bila laž. Umirala sam dokazivajući se drugima, a ponajviše sebi. Kako se voli? Ko voli? Ljubav u meni izlizala se kao đon na staroj cipeli od toga koliko sam je puta izgovorila, napisala ali ne i osetila.

Nisam čuvala ono što je sveto, prodala sam se za mala zadovoljstva misleći da u njima leži čitava radost. Molila sam za pažnju, gubila vreme na prolaznike ne sluteći da sam posebnost i svoju jedinstvenost izgubila još na prvoj stanici prolaznosti ovog života…

Jedan masakr duše dogodio se tog snežnog dana, a kako moje kolege vole da napišu, ime ubice poznato redakciji.

Jedna žena plave kose i zelenih očiju shvatila je…

Priroda me naterala da priznam zločine. Možda zato joj se stalno i sve češće vraćam. Jedino u prirodi, na slobodi, znam da sam nebitna, nevažna, imenom i prezimenom nepoznata.

Kofer je konačno prazan. Za sada…

Imam vremena da ga napunim licemerjem, što i verovatno hoću jer sam samo ponizno i grešno čedo Božije…

Processed with VSCO with a6 preset

Pisati vama nakon dužeg perioda lenčarenja, tačnije, pisanja za druge a ne za sebe, to vam je kao kada se nađete na kafi sa starim prijateljem. Ne zna se tačno čijom krivicom se niste čuli ni videli toliko dugo, kao da bože mi te oprosti ne postoji kamera na telefonu. Pa onaj momenat neprijatnosti kako započeti razgovor. Tema je toliko, svašta vam se izdešavalo, i ono bitno i ono manje bitno u životu. I mogli ste da ga okrenete ili on vas, da podelite radost ili tugu. Ali niste, izabrali ste zaborav, ćutanje, izgovore zašto niste napisali poruku ili okrenuli telefon. I sada vam je neprijatno, znate koliko ste bili bliski, koliko još uvek i jeste, ali ste dozvolili da se nekako prosto, udaljite. Sada je neprijatno, dok sedite tako jedno preko puta drugoga i gledate se sa kiselim osmehom. Niko nema petlju da prizna, da se izvini. Kopate teme o lošem vremenu, parking mestu i poskupljenju mleka.

Tako vam je baš i ovo moje pisanje… Šta da vam sada pišem pre. Hoću li reći izvinite odmah na početku kako bih vas poštedela glupih uvoda, kićenja teksta i tako toga? Ne znam, ali znam da sam se pisanju uvek vraćala kada bih ostajala bez posla. Pa, da krenem…

Pre samo dve godine u ovo vreme hvalila sam se kako sam postala urednica, kako sam ostvarila san, itd. E pa, probudila sam se iz sna. Bitno je da znate da niko od mojih kolega sa kojima sam vredno radila u jednoj malom redakciji nije kriv za propast koja nas je spopala kao vaške malo dete. Puna nam glava, doslovno, a ne možemo da ih se ratosiljamo. Elem, bilo je lepo dok je trajalo. Stvorili smo jednu, pa hajde da tako kažem, disfunkcionalnu porodicu razvedenih roditelja čiji otac ne plaća alimentaciju, ali se majka trudi da to kao opstane.

Međutim, ni majka nije svemoćna. I ona je samo, čovek. Puče tikva svi se razbežasmo.

Iskreno, osećala sam se kao da mi je deo tela oduzet. Pravila sam se da me ništa od toga ne dotiče, da me boli uvo. Istina je da sam sedam dana ležala u krevetu. Kao da sam bolesna, a ništa mi nije. Svaki mišić u telu me boleo. Dala sam deo sebe…

Kupila sam stvari sa stola u običnu plastičnu kesu. Gurala sam sve onako bez reda. Moj fikus koji je jedini napredovao u toj firmi, skućio se na Bežaniji. Dala sam ga nekome ko je o njemu brinuo, zalivao ga, mazio. S knedlom u grlu a nadrkanim stavom koračala sam hodnikom, sudarajući se sa kolegama koje su iznosile svoje stvari.

Odjednom mi je bilo muka. Stajala sam na vratima ulaznih vrata, svesna da je kraj, finito, nema više. Zajebani smo. Nosi se sa tim Milice. Frknula sam onu kesu punu stvari u kantu. Sela u kola i zapalila odatle.

Tako vam se završila ova moja emotivna veza, do sada najduža. Ostavljena sam bez odgovora zašto je sve puklo. Nema razgovora, nema pojašnjenja, ostala su prosto samo sećanja.

Nakon skoro mesec ipo dana od „raskida“, od silnih emocija ostala je rupa, ništa. Zapitala sam se, zašto mi je tako silno potrebna potvrda za sve što pišem? Kome se ja to pravdam, dokazujem, pokazujem? Vama čitaocima ili samoj sebi?

Shvatila sam da sam se izgubila u moru informacija, najava, blogova, postova, storija. Važnije je postalo ono što vi vidite i mislite o nama koji kreiramo sadržaje, nego li to šta sami tvroci sadržaja, tj. neki tamo mi, mislimo, verujemo, želimo sami za sebe, šta je to za šta se borimo. Sve je na prodaju, komad neba i metar vazduha, a očekujemo da nas vi, čitaoci i dalje podržavate, da nam verujete. A vi hoćete, jer smo vas tako isprogramirali, da od naših objava zavisite. Vi se smejete i plačete kada mi to želimo. Listate, lajkujete, šerujete naše misli, poruke, filozofske citate. Jedete, vežbate, spavate, vodite ljubav, rađate, dojite, stojite, sve na zahtev, na klik. Verujete nam, a mi digli ruke od nas samih.

Osećala sam se potpuno izgubljeno…

Nisam pripadala više ni svojoj novinarskoj branši, mastilu i peru, niti ovoj novoj izmišljenoj, digitalnoj formi.

Sve što je bilo iole važno prodalo se kliku, šeru, riču, postovima, kamerama, analitici, politici…

Ja više ne verujem u reči. 

Izdala sam slovo i pisanije, a ono što je najviše bolelo, izdala sam, sebe…

Ta ravna linija dovela me do momenta kada sam se zapitala da li ja uopšte želim da se bavim poslom za koji sam se školovala, silno trudila, izgarala za svaki korak napred.

Nije mi bilo jasno, kako je moguće da mi se obilo o glavu:

„Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari…“. Aaa jebote, kakav kliše…

Umesto da se zahvalim bogu na svemu što mi je dao kao priliku, ja kukam jer sam jednu bitku izgubila.
E pa neki si, stoko nezahvalna.
Boga se setim samo kad zaškripi.

Hladno popodne na trgu. Hvatala sam tragove sunca ne bi li mi malo ogrejalo obraze. Ljudi se nasumično sudaraju laktovima od uvučenih šaka u džepove kaputa dok užurbanim koracima prolaze jedni pored drugih. Svukla sam crveno ćebence sa stolice u bašti i pokrila noge. Nije mi se ulazilo u lokal. Ne volim gužve, a sve manje volim i ljude. Kuvano vino klizi niz grlo ostavljajući tragove cimeta na mojim usnama.

Morala sam sebi da priznam baš tog četvrtka…

Sasvim je OK da sam i loša isto onoliko koliko sam i dobra u svom poslu, a da je pad na guzicu sasvim legitiman i poželjan. Isto tako sasvim je OK da vam se ne dopadnem, OK je i to što me ne prati armija ljudi, što vas boli uvo za moje slike, objave, pisanja i slično. OK je i to da mene boli uvo šta ljudi misle. Izgubljeni u moru lažnih moralnih načela, propagiranja nekakvih kodeksa časti, prosipanja filozofije svuda i za sve, traženja Boga u nekim nebitnim stvarima, najviše smo i nepovratno izgubili svoju ličnost. Sve je izvrnuto naopačke, a neće nam biti bolje dok talog prljavštine ne izađe iz naši tela, naših duša. Taj trulež sa prstiju mora se sprati, moje makar kroz ova slova.

I boli me batina za sve. Nemam ja potrebu da se više ikada i u ime bilo koga i čega menjam. Sprcala sam tolike godine vodeći se mišlju da moram biti dovoljna drugima kako bih bila i sama srećna. Ma ne moram ja ništa.

Nisam ja sebi majku birala. A niste ni vi.

Na vrhu svakog uspeha đavo čeka i vreba. I nećemo se praviti kako to nismo znali dok budemo postavljali heštegove ispod slika #dominacija, #budiuspešan, #samojako, #motivacijauspešnih, #bogatiiludi, itd…

A onda nekoliko selfija iz manastira čisto radi savesti. #molitva #isusedajmilavljesrce

Ofarbala sam se u plavo, pustila sam kosu. U junu operisala tumor na nepcu, kasnije mi iskoči još jedan na vratu. Benigni kažu sve se da izvaditi. Deca dobro, mama mi ide u Švicu da čuva decu jer mala joj penzija a neće našu pomoć. Sestre svaka na svoju stranu, bogu hvala zdrava im deca. Ćale ko ćale, redovno se kontroliše, nije to sve bajno ali gura. Nisam odavno nani na grob otišla, noćima želim da je sanjam. Malo sam se popravila. I tako…

Ceo život u par rečenica vam ispričah. Da reko skratim onu neprijatnost susreta dva stara prijatelja, u ovom slučaju vas i mene.

Hoću li reći izvinite što vam nisam dugo pisala, barem na kraju, kako bih vas poštedela glupih zaključaka, kićenja teksta i tako toga?

Ne znam, ali znam da sam se pisanju uvek vraćala kada bih ostajala bez posla, jer se jedino tada vratim sebi…

.