Bilo je to nekako spontano iskazivanje svih mojih emocija nepoznatoj osobi punih 45 minuta. Lakše se čovek ispoveda nekome koga apsolutno ne poznaje. Jer, ta osoba ne može da vam sudi, da vam daje nekakve savete koji vas guše. Situacije tipa: a kada sam ja ovako, ti moraš onako, ili nemoj tako nego ovako, osobi koja ima već problem sa krizom identiteta i nisu od neke koristi. Tupljenje o životnim mudrostima i citiranje latinskih izreka u jeku nečijeg rascepa sa dušom i telom zaista nisam nikada smatrala prikladnim niti korisnim. A ljudi imaju baš tu neobjašnjivu potrebu da se hrane vašom tugom i na taj način nahrane svoj ego kroz sesiju saveta i negodovanja svega što ste do sada bili i predstavljali. Zahvaljujući onako nesvesno i potajno u sebi, što ima neko sa uništenijim životnim ciklusom od njega samog. Ne kažem da radite to iz zle krvi, nikako, ipak smo mi samo ljudi, a to je dovoljno veliki dokaz da smo jedini koji imamo racio ili bar ono što je od njega ostalo… Što implicira da ipak znamo kako da nekome drugom uništimo dan, život, godinu. Tuše za mene.

Izlazim iz ordinacije, onako prilično sa glavoboljom što od svega izrečenog, tako i od činjenice da sam za svoje ispovedanje platila skoro 50 eura. Svešteno lice bi me svakako saslušao za daleko manje pare, udelio mi neki bogougodni savet i još bih kući otišla sa nekim osećajem duhovnog ispunjenja. Plus pride bih se ispovedila i otišla u Raj, ha! Šalim se… 50 eura… Milice idi leči se od alkohola ali ne i od osećaja za štednju. Šalu na stranu, ta žena mi je pomogla da neke kockice popakujem tamo gde im je mesto. Kroz par seansi, osećala sam se sredjeno, da ne kažem skockano u glavi. Imala sam jasnu sliku pred sobom ko sam bila, ko sam sada i ko ubuduće želim biti. Sa raščišćenim poslovima iz prošlosti, duhovi iste mogli su mirno da se upokoje tamo gde im je i mesto. U zaboravu. Jeste da me koštalo kao Svetog Petra kajgana ta moja ekspedicija kroz moju ličnost i spoznaju same sebe, ali, vredelo je svake pare. Mala Milica u beloj pidžami polako ustaje sa stolice iz čekaonice, uzima svoj kofer. Maše mi, kao da je njen posao ovde završen. Odlazi onako skakutavo u duboku belinu hodnika… Ne mogu da gledam u to. Oči mi se ispunjavaju suzama. Ovde je kraj…

Dosije Ostavljena arhiviran i nekako zapečaćen pod Tajno. Idemo dalje. Otvorila sam novu flašu vina. Raširila sam zavese. Otvorila prozore. Usisala sam stan, sredila papire, pobacala stare stvari. Ispraznila sam ormar skoro na pola. Ne želim ni najmanju nit i povezanost sa onim što je bilo juče. Zapalila sam uspomene u srcu, ostali su samo ožiljci gde su bile otvorene rane. Otvorila sam oglase, tražim posao. Nekako je on našao mene pre nego što sam ja njega. Galerija, umetnost, pisanje, moda. Rad i posvećenost nečemu, okupiralo je moje svakodnevne demone da se primire i utihnu pred rutinom koja mi je prijala. Posao, stan, on, ja, prijatelji. Od borbe za potomstvo nekako sam se umorila, to leganje u krevet postalo je odradjivanje i obaveza dok gledam u kalendar ovulacije, a ne strast i vodjenje ljubavi. Debelo meso modro od injekcija, razorena psiha, osuda i krivnja. Ja ne mogu to… Ako je sudjeno, neka bude tako. Ovde stavljam tačku.

A kada smo kod duhova prošlosti… Ona dva duha iz prošlosti koje sam volela, kako samo jedna tinejdžerka može da voli, ishitreno i idealizovano, skoro nerealno… Dugo smo se nekako pravili da ne poznajemo jedni druge. Bar kada se slučajno sretnemo na ulici, sednemo u kafiću jedno do drugog okrenuti ledjima… Mali je grad iz kojeg dolazimo, naletim na isti kamen više puta kamoli na lice koje ostaje urezano i kada zatvorim oči. Postali smo slučajni prolaznici u sopstvenom gradu. Baš tako nekako smo postali slučajni poznanici, mi koji smo se jedno drugome kleli na večnu ljubav, usnama topili led, sada smo samo pogled i ništa. Pogled… I ništa. Ali, kako je vreme prolazilo shvatila sam da su oni deo mene i da ako želim da se pomirim sama sa sobom, prvo moram početi odavde. Ne želim da budemo stranci. Da krišom spuštam glavu, smejem se glasno samo da ti ne čujem glas. Ono si što si, svi tvoji bivši i  sadašnji govore više o tebi nego što misliš. Sve svoje nesigurnosti, strahove i poniženja ne želim da nosim u reči ostavljena. Ne umem ja to.

Prvi moj susret sa belegom, bilo je na moju inicijativu. Prišla sam i rekla hej. Nasmejala sam se i od tada pa do sada, mi smo ostali prijatelji koji se poštuju i cene, dva intelektualna bića, ostvarena svako na svom putu. Cenio je moju iskrenost i hrabrost, ja njegovo priznanje da sam posebna i drugačija od svih koje je ikada upoznao. Poslednji pozdrav bio je uz smeh i iskreno zdravo, vidimo se ponekad na pivu.

Umetnik je bio i ostao prijatelj, samo što sam ja pogrešno koncipirala pojam ljubavi, te sam ljubav podrazumevala kao uslov za voleću ja za oboje. Nikako draga moja to ne ide, pa ni na filmu… Niko mi nije bio kriv, za svu bol kriva sam samo ja večito pokušavajući da učinim svojim nešto što nikada i nije bilo moje. Sve što sam želela od njega bilo je da ne odustaje od pisanja i da bude ono što zaista i jeste, umetnik.

Što se tiče moje porodice… Mama je posle godina i godina odlaženja van kuće zbog posla konačno kući, željno iščekuje nas sve da se okupimo za praznike. Sestre i dalje preko granice, svaka sa svojom porodicom. Oni klinci iz prošle priče, slinavi i mali, sada su ljudi, punoletni i spremni da i sami osnuju svoje porodice. Lišće i dalje pada na naše dvorište, tata i dalje pije kafu sam na terasi. Prozori od detonacija iz perioda bombardovanja i dalje stoje polupana… Sve je isto.

Vetar duva lagano. Proleće u Beogradu osećam po mirisu lipa. Moja braća, moji jarani iz osnovne škole i ja. Nadjemo se kod konja. Navodno krenuli na kafu, mada se za sve ove godine našeg druženja nikada nije završilo tako. Pivo puta 4 veliko točeno. Do prvog zraka Sunca. Muzika, pesma, po koja suza. Oni su moji, ja njihova. Znaju sve o meni, moje najslabije i najjače karike, kada lažem i kada se trudim da istinu govorim. Boli me… Boli me braćo, što ne mogu da imam to dete… Zagrljaj brata najjači, onako muški. Iskrena muška suza, ali osmeh i sve je opet ok.

Ono što nikako nisam znala, što mi nije bilo ni na kraj pameti jeste da sam ja uveliko bila trudna, pa i to veče dok sam sa braćom nazdravljala našem okupljanju… Mia je bila tu…

Porodjaj. Zubi koji se lome. Očima tražim samo jedno. Gde je on do sada! GDE JE!!! Vrisak pa se napnem. Utrčava u sobu, hvata me za ruku. TU SAM MILA!

Ne ostavljaj me… Daj mi ruku!

Tako se rodila Mia, posle par godina Sergej… Rame uz rame. Ruka u ruci. Bio je na oba porodjaja, uz mene. Iako sam svesna da sam na svet donela dvoje dece nadajući se potajno da neću više nikada biti sama i ostavljena, shvatila sam samo jedno. Sebično je to što tražim. Nisam ih radjala da bi meni služili, mojim potrebama i strahovima. Sve dok imam kome da budem mama ja imam razloga da se budim, ma gde oni bili. Rodila sam se sama, sama ću i umreti. Demone svoje pohlepe i svojih nesigurnosti i dalje ućutkam rutinama svakodnevnice dok gledam kako klinci rastu i razvijaju se u osobe koje će Bog da , svako otići svojim izabranim putem. Tako je odlazila i moja mama, moje sestre, ljubavi, rodjake, kumovi, prijatelji, svi. Jer su tako morali, hteli, želeli. I ja nemam prava da im sudim, krivim ili nabijam osećajem krivice što su me ostavili. Hvala im na tome. Jer ću uvek imati gde da odem i oni će uvek imati kome da se vrate…

Otišla su i braća. Okupljanje, pivo i poslednji let za Roterdam… Sedim u kafani na našem starom mestu. Čitam novine.

Komšije ubrzo postaju porodica, te u njima nalazim i utehu, spas i svo nedostajanje sestara, kumova i braće svedeno je na jednu kafu sa konom dok dubokim izdahom ispovedamo jedna drugoj koliko je truo ovaj predjašnji dan.

Debela moja, rodjaka se pakuje, udaje se u Bolonju. Pomažem joj tako što ću što više stvari, odela zadržati za sebe i time joj olakšati kofere.

Duva opet onaj vetar… Zima i hladan hodnik…Kupila sam belu spavaćicu… Pijem čaj i gledam kroz prozor kako padaju bele pahulje.

A ja… Živeću onako kako ja jedino znam i umem, tako da sutra mojim prijteljima, rodbini, deci bude dosadno kada me više ne bude ovde.

Kada konačno,

i ja odem putem bez povratka…

Zima. Sećam se da sam imala belu pidžamicu na sebi. Imala sam svega 8 godina. Svi su spavali sem mene. Mamini koferi spremni da krene prvim jutarnjim autobusom za Divčibare, stoje na hodniku. Znala sam da će me opet prevariti kao i prošli put, neće mi se javiti da odlazi. Da me ne budi. Ako legnem na njene cipele, neće moći da ode bez pozdrava, zar ne? Sklupčana u beloj pidžami, sedela sam pored njenih cipela u hladnom hodniku. Opet odlazi…

Devedesete i bombardovanje. Starija sestra, sa porodicom sprema se na put. Haos i beznadje. Ja jako mala a ona nedovoljno hrabra da mi objasni zašto odlazi. Prosto tako mora. Tada sam prvi put osetila taj bol u stomaku, neshvaćeni bol koji steže utrobu tako jako od koje mi je muka. Telo se hladi. Trnci mi prolaze kroz telo… Ali i tako mala shvatila sam da je to nešto što je prirodno za devojku, potajno nadajući se svom venčanju i toj beloj haljini koja me tešila. Dečija posla… Medjutim, niko mi nije rekao da taj momenat porodice koju stvara sa drugim čovekom podrazumeva i njenu selidbu u Italiju. Odvela je klince… Poslednje noći pred njihov put, spavala sam sa njima. Uzela sam makazice i secnula po pramen njihove još bebeće kosice. Čak je i meni tako maloj bilo jasno da kada se vidimo sledeći put, oni više neće biti bebe. Koferi spremni čekaju u hodniku, rano ujutru se kreće. Ja u istoj beloj pidžami, čekam…

Iste te godine 1999-te, za vreme bombardovanja, kako su svi odlazili u potrazi za skloništem, boljim uslovima za život, otišla je i druga sestra. Austrija, Beč. Šverc komerc, puko preživljavanje, borba za dinar, prekovremeni rad i nedostatak samopouzdanja ljuljalo je svakog drugog u tim dvadesetim godinama koje je i ona sama imala. Beg preko grane bio je jedini način. Haos, kriminal, život na ivici sve to bilo je više nego normalno stanje svakodnevnice, čak toliko nenormalno učestalije da je svakodnevnica sa praznim rafom za hleb bila nebitna u odnosu na stil života kojim živiš. Nesigurna u svoj intelekt, svoj kvalitet, da bude jedina medju ostalima koji su krenuli putem kojim se ide trnovito, ubrzo je postala jedna od mnogih koji su već njime hodali. A bila je najbolja od nas tri…

Ona se i sama ubrzo okreće načinu života koji je bio zabranjen i kao tema kod nas u kući. Uplitanje u emotivne odnose sa starijim čovekom iz podzemlja, trudnoća. Patrijahalno vaspitanje, norme kojih se čvrsto držao, tata nije odustao od toga da je vreme da se sestra pakuje i ide iz kuće. Poslednje noći pre nego što će otići, spavale smo zajedno. Plakala je i molila da se čuvam, da budem pametnija. Pametnija od koga, čega? Kako to dete da shvati. Ja sam samo znala da gubim i poslednju slamku za koju sam se čvrsto vezala. Koferi u hodniku, ujutru rano dolazi kombi. Iako me saznanje da je trudna jako radovalo, bila sam svesna isto tako da to dete ne znam hoću li ikada upoznati… Sestra je spavala, ja u beloj pidzami sedim kraj nje i gledam kroz prozor. Molba jutru da ne sviće, u meni još uvek stoji dubogo izrečena da je i sada mogu čuti kada zatvorim oči…

Prošlo je već par godina. Bombardovanje je završeno odavno. Od sećanja na to ratno proleće ostali su polupani prozori u podrumu od detonacija. Čistim dvorište od lišća. Sećanje na onu Milicu iz perioda rata ostalo je samo u vidu one male bele pidžame koja spakovana stoji u ormaru. To lišće sada čiste neki dugi prsti, neka devojka duge kose, širokih ramena. Njen glas je mešavina puberteta i peska. Malo nežan, malo hrapav. Sitne i male dečije korake zamenili su krakati koraci tinejdžerke. Tata je na terasi, pije kafu. Sami nas dvoje u našem svetu. Naše šale, kako komuniciramo bilo je samo nama svojstveno. U našu družinu uključena je i moja rodjaka. Nikada se nismo odvajale. Nana nas je kao male čuvala zajedno. Nas četvoro rodjaka. Uvek isprepletani nezgodama i dečijim nestašlucima. Ali za moju debelu sam posebno vezana jer je njena mama, moja ujna, do momenta njenog rodjenja volela mene kao svoju princezu koju nije imala. Onda se rodi debela i preotme mi ujnu. Šalu na stranu, ali nekako tako se pomirim sa tim da je ona tu i eto, delićemo ujnu.

Kako smo tata i ja sami bili u ogromnoj kući, rodjaka se praktično doselila kod nas. Sve je bilo cool i imala sam ono što mi je nedostajalo. Jednog popodneva nije se osetila najbolje i odveli su je kod lekara. Ta mala i debela, rumena, uvek traži pažnju, kako me samo nervira… Dok tako sama razmišljam na kućnom pragu, čujem tatu kako hukće i plače. Imala je 12 godina i tumor na jajniku. Sutradan je već bila u Beogradu. Dan operacije bio je na njen rodjendan. Prvi put kada sam je videla posle operacije, hemoterapije, bila je već bez kose… Došla sam kući i shvatila sam da sam mogla da je izgubim. Taj prvi put nakon svega, pogledavši se u ogledalo, kada sam shvatila težinu situacije, počela sam da povraćam.

Sutradan sam otišla kod frizera i svoju dugu, plavu kosu skratila na skoro keca. Obrijala sam obrve. Ruke, noge, sve. Bićemo iste, naše kose će rasti zajedno, naš bol nestaće, zajedno…

Došla sam do njenog kreveta, obrijane glave sa maramom. Plakale smo obe. Ostala sam da spavam sa njom. Koferi su bili spremni da ide na još jednu turu hemoterapija. Zagrljene pravile smo se da spavamo, dok studen iz usta izlazi pri svakom izdahu… Nemoj da me ostaviš…

Vreme je letelo, debela se oporavila, sestre su srećne, klinci su porasli. Rasli su oni, rasla sam i ja. Porasla je i kosa. Devojka koja je spremna da se zaljubi i upadne u nova iskustva, nekada slatka, za mene većma gorka.

Moja prva ljubav bila je zelenih očiju i tamne kose. Bili smo iz istog kraja. Bio je moja prva reakcija na sazrevanje. Sve je bilo slatko jer je bilo dečije i krajnje nevino. Bili smo ludo zaljubljeni… Ali došao je dan kada sam sazrela 10 godina u sekundi. Jedan poziv i jedno, nisu mogli više ništa da urade za njega, bilo je dovoljno da shvatim sve osnove najbitnije lekcije iz života. Njegov pad sa motora bio je moj pad u realnost. Nikada mu nisam oprostila što je otišao bez pozdrava. Ostavio je da mu iz navike posetim grob negde u suton, kada Sunce zalazi. I opet eno je ona mala Milica u beloj pidzami, vidim je iza spomenika viri… Čeka…

Kraj osnovne škole. Prolaze zime, dolaze neka nova leta. Leto nosi nove ljubavi. Pa tako i jednog posebnog dečka. Taj visoki dečko sa crnim belegom na glavi, bio je nedostižno stvorenje za mene. Ipak, ne znam kako, taj beleg je primetio i mene, mršavu malu sa talentom ka glumi. Nedostižno postaje dostižno, moj cilj je ispunjen i beleg je osvojen. Ali ne zadugo. Istina, tog dečka sam volela onako pravo iz srca. Čisto i iskreno. Ali nisam znala da je on u planu imao kratku romansu do polaska na put u srednju muzičku školu. Jedna noć puna zvezda, sa mirisom bora u vazduhu, negde na sredini svemira čini mi se, bili smo nas dvoje. Čekaću te, izustih to kao da znam o čemu govorim. Tada sam ponovo osetila onu mučninu, one trnce i hladnoću, taj strah od napuštanja… Videla sam ponovo Milicu u beloj pidžami kako sedi na klupi sa malim koferom u ruci, osmehuje mi se.

Prošla je naša romansa u dahu baš kako sam i izustila ono čekanje. Nisam znala da u ljubavi, kada ti jednom okrenu ledja i odu, iza sebe ostave tragove hodanja po srcu. Tačnije izgaze ga i ostave na putu, da krvari, sa dubokom, glupom nadom da će se nekada vratiti i zalečiti otvorene rane. I ne vrate se takvi… Nikada. Rane se zacele, ostanu samo duboke pukotine kao sećanja na sopstveni poraz i opomena za sledećeg.

Bio je jedan sledeći takav koji me voleo kao druga. Baš kao druga. Ja njega? Toliko da sam devojkama u koje je bio zaljubljen kupovala ruže, pa izmislim da su od njega. Sve samo da me primeti i zavoli. Pisao je najlepše pesme, bio je umetnik. Divila sam se svakoj njegovoj izgovorenoj reči. Kupovala mu cigarete, jer volela sam da mu učinim plezir. Jednoga dana došao je i rekao da odlazi na studije. Rekoh čekaću te, isto onako u dahu. Poljubio me u čelo i zagrlio kao druga, onako muški jako. Ostala sam da sedim u dvorištu gimnazije kao poslednji mohikanac, kao da mi je na čelu pisalo, idiote glupi. Obrišem suze i krenem ka učionici kad… Vidi onu malu, igra školice na dvorištu u beloj pidžami. Zašto me pratiš Milice… Koferčić stoji na betonu.

Iako rešena da se ne zaljubim, onaj gore čika sa bradom se na sve planove moje do sada pa i tada grohotom nasmejao. Na mog sadašnjeg supruga sam blago rečeno slučajno nabasla, pukom igrom slučajnosti. Bio je sve što ne želim, fizički. Ali sa nekim moram popiti piće, zar ne… Jedno piće, dva, tri. Postao je moj oslonac, moja luka. Bio je i ostao moje sve. Zbog njega odustajem od odlaska na studije u Beč, iako su mi papiri bili sredjeni i sve spremno za put. Ostajem. Raspakujem kofere.

Ubrzo odlazim na studije u Beograd i počinjemo zajednički život. Na studije sa mnom kreće i moj prijatelj iz detinjstva. Isti smer, fakultet. Novinari. Prijatelj koji je više od toga. On je porodica. Ubrzo negde pred kraj studija postaje i moj kum. Dve različite strane istog novčića, on moj Jing ja njegov Jang. Nikada se nismo odvajali, zajedno učili, jeli, spavali. Disali u ritmu, padali iste ispite. Bio je sve što JA jesam ali u muškom izdanju. Bio je moj Lepi, ja njegova Lepa. Andjeo čuvar…

-Lepa, vidi ja ću na master. Ali, u Braziliju…

Kada mi je to rekao, mislim da je Zemlja u svojoj putanji stala na par sekundi i zaustavila rotaciju. Stomak je opet jako počeo da me steže. Usne su mi pomodrile, ruke kao sante leda.

-Do kada? Kada se vraćaš?

Muk. Tišina. Jasno je… On se ne vraća.

Koferi, avion i ispraćaj u zoru. Molim te zoro, molim te. Nemoj danas, molim te… Ostani i uspavaj se. Mala u beloj pidzami dolazi do mene, ne osmehuje mi se, uzima me za ruku. Kuda me to vodiš dete?

Osetila sam prazninu u sebi. Nisam mogla da dišem, taj bol u stomaku postajao je sve jači, trnci su se pretvorili u grč. Zatvorila sam se u sobu, navukla zavese na prozore. Tih dana nisam bila svoja… Kao da nije bilo dovoljno, borba za potomstvo, hormonske terapije, mogućnost da neću imati dece, doprinela je mom potpunom psihičkom rastrojstvu.  Od tada nekako krećem da utehu tražim u crvenoj boji vina. Od tada pa sve do danas, nas dvoje smo nerazdvojni. Vino sve zna… Nisam mogla da ustanem iz kreveta. Spavala sam po ceo dan. Sa njim otišla je jedna Milica koja je bila nepobediva i neustrašiva. Ta devojka bila je hrabra i odlučna. Smela i odvažna. Sa njegovim odlaskom kao da su do sada svi oni koji su me ostavili sastali se u jedno. U to jedno zbogom. Pa i to dete koje ne mogu da imam… Osećala sam se kao olupina na obali mora. Velika, naizgled jaka, iznutra šuplja, obrsla mahovinom, napuštena i zaboravljena. Šta je brod bez mora, samo olupina sa tonom gvoždja. Moje more nemirno i plavo oduzeto mi je da na njemu plovim. Kuda sada? Gubila sam tlo pod nogama. Shvatila sam da sam došla do tačke kada sebi moram da priznam da ja imam problem, problem zvani ostavljena…

Okrećem broj.

-Halo, dobar dan, htela bih da zakažem seansu, ako možete što pre, hvala…

Nastaviće se…

Dobar dan, koliko su mandarine… Evo par komada, jesu slatke? Ništa zadržite kusur, hvala puno vidimo se! Ostalo je još cveće i to je to. UF! Kako je hladno bre… Kupujem cveće od prve gospodje sa leve strane ulaza u pijac. Eh, da mogu sve u životu da izaberem tako brzo i odlučno kao tih par mili sekundi za cveće… Ovaj buket. Hvala dovidjenja!

Utrčavam u tramvaj. Sa kesama i snegom na kosi, mokra i promrzla, žudim za slobodnim mestom. Okrećem se levo, desno, ugledam mesto na samom kraju. Probijam se po prevozu, udaram ljude kesama i izvinjavam se ujedno. Sedam. Nisam otkucala kartu. E jebem ti! Očigledno moju muku spazio je mladić iza mene i videvši da se onako natovarena spremam da ustanem da overim kartu, ponudio se da mi pomogne. Jao hvala, već se spremam da izustim i okrećem se ka njemu. U momentu kada sam mu ugledala lice i ta boja glasa… Kolena su mi klecnula. Na trenutak mislim da se ceo svet zaledio na sekundu. To nije moguće… To nije moguće…

Dečko vidno zbunjen mojom reakcijom, vraća mi karticu i seda na svoje mesto. Zahvalila sam se jedva čujno. Sela sam na svoje mesto i više nisam smela da okrenem glavu. Gledala sam pravo ispred sebe. Čula sam da ustaje i sprema se da izadje na stanicu pre moje. Ustala sam i ja. Stajali smo jedno naspram drugog na vratima. Pritisnuo je dugme za izlazak. Korak moj uz njegov, po taktu i brzini. Sišli smo na stanicu. On je otišao desno od mene. Okrenula sam se ka njemu kada sam zaključila da je dovoljno odmakao. Ne može me videti… Držala sam kese, zaledjena u mestu.  Okrenula sam se levo i krenula ka kući. Na tom mestu gde sam stajala ostao je trag dve cipele duboko utabane u sneg. Utabane kao i moje davno sećanje i ona gorčina za koju mislite da će nekada proći, a ne prolazi. Taj dečko iz tramvaja, bio je to Branko, onakav kakvim ga ja pamtim kada smo bili deca. Visok, crn, zelenih očiju. Dubokog glasa, velikih šaka za naš uzrast možda i previše razvijen u odnosu na ostale vršnjake. Moja velika ljubav iz detinjstva. Bio je prva i smisaona reakcija na hormonski disbalans u telu jedne tinejdžerke. Moj prvi biološki odgovor na ono što me uzbudjuje kao živo biće. Devojku, koja je zaljubljena i razume da je to osećanje obostrano. Moj prvi razum iz prirode i društva. Dečko. Ono kao, moj…

Ušla sam u stan. Skuvala kafu. Natočila kadu punu vode. Promrzline na telu su bile tolike da je vrelina vode kidala meso sa mene. Mogla sam da vrištim od bola. Kafu sam stavila na kadu i zaronila u vodu. Želela sam da sve što sam videla i čula pre sat vremena je samo san i ništa više. U iluzornoj nadi negde duboko u meni trljala sam oči neprestano vodom, umivajući se da sperem sve vidjeno. Suze su ok kada ste u vodi, zar ne…

Dok sam tako ležala u vodi nisam mogla da se ne zapitam. Šta je to srećna zvezda, ono kada kažu rodjen pod srećnom zvezdom? Imati sve, karijeru, novac, biti poznat, kada te nešto hoće u datom trenutku u datom momentu, kada si slobodan i voliš sebe, kada imaš porodicu i prijatelje… Šta?

Branko je imao sve to. Skoro sve. Dom, porodicu, novac, bio je poznat ako ništa u našem gradu. Uspešan za svoje mlade godine. Vredan, radan, jak. Bio je slobodan, radio uvek ono što želi i kako se oseća. Možda i previše… Reklo bi se rodjen pod srećnom zvezdom.

To sam i ja često mislila dok sam ga vidjala sa drugim devojkama u prolazu, kako ima sve, zašto mu trebam ja? Obična mala balavica koja je muškobanjasta i voli da se takmiči sa dečacima. Nekako baš iz tog razloga, Branko me jednom prilikom pozvao na crtu da se takmičimo samo on i ja ko je brži. Onako iz zezanja u grupi sa društvom, kako me bog dao glasnu i uvek spremnu za šalu, pozivala sam druga na crtu. Nije se javio on, nego Branko. Izvukao se iz mase i prišao mi. Kolena su mi klecnula kao i sada u tramvaju. To nije moguće… To nije moguće…

Posle moje pobede koja je bila istini za volju zaista zaslužena, pružio mi je ruku i nasmejao se. I tako je naše simpatisanje krenulo. Bila sam mu drugačija od ostalih devojčica. On je meni bio sve što nisam umela da objasnim a znam da mi prija i da je lepo… Naš poslednji susret bio je kod crkve. Veče je padalo na polje puno čička i maslačka, Sunce je obasjavalo zvonik, odsjaj se širio svuda pa i na naša lica. Poljubio me i rekao onako klinački, pa volim te…

Prošlo je dosta od tog susreta. Zazvonio je telefon. Javila sam se. Bila je to moja rodjaka. Zakočene vilice spustila sam telefon i sela na pod. Sa druge strane još se čula Kaća, halo, Djole jesi tu? Jesi tu…

-Pao je sa motora… Nisu ništa mogli da urade… Milice jesi tu?!

Godine, godine, godine… Više ih i ne brojim. Ne računam dan ni mesec ni vreme od tog dana kada sam ga poslednji put videla kako kao da spava u svom narandžastom trkačkom odelu. Znam samo da je uvek tu. I kada sam išla na operacije, kada sam se upisivala na fakultet, moje prve ljubavne jade, pa venčanje, porodjaji jedan pa drugi. Posle deca i njihovi problemi. On je bio tu u narandžastom odelu. Uz svaku moju molitvu, molbu, jauk, smeh i gnev. Zatvorim oči i vidim te zelene oči i široki osmeh, lep kao uvek.

I ako mogu da kažem da nisam rodjena ispod srećne zvezde, znam da je jedna od milion na nebu samo moja, sjajnija od svih. Ona sija nešto narandžastije jače. Možda sam luda, možda sam skrenula sa uma ako ovo kažem, ali on je tu… I to je dovoljno jako da verujem u čuda. Svako od nas ima jednu zvezdu na nebu sjajniju od svih koja ga čuva. Kažu da svaki put kada neko umre u istoj sekundi neko na drugom kraju planete dodje na ovaj svet. A taj neko kada ode sa ovoga sveta na neki drugi, postaje zvezda…

Došli smo na selo na par dana. Uzela sam mandarine. Cveće. Laganim korakom do crkve. Čičak i maslačak prekriveni snegom… Hladno je. Polako dan se gasi. Volela bih da možeš da mi staneš na crtu. Svakako ti me čekaj da se revanširaš. Hvala za sve ono, mislim znaš i sam… Na zvonik udara Sunce, odsjaj mi topli obraze. Znam, znam… Vidim te gore, odmah si tu do Danice… Okrenula sam se i otišla kući. Tu na grobnom mestu ostali su duboki tragovi, ostao je trag dve cipele duboko utabane u sneg. Utabane kao i moje davno sećanje i ona gorčina za koju mislite da će nekada proći, a ne prolazi…

Uvod:

Drugi dan posle euforije magične noći. One iglice u stomaku su se smirile, strasti utišale. Podne. Vreme je za čaj. U o(čaj)anju dok pečem prste i duvam u čaj…

Prvi dan posle dočeka.

Ovako je počelo moje novo jutro u relativno novoj godini.

Ništa novo. Vrata škripe, Sergej i dalje kašlje, još uvek nisam pospremila ormare, nisam platila račun za struju, telefon. Nemam sijalicu u ostavi i dalje, slavina mi pokvarena, bojler uji kao da je nuklearka. Novo je to da sam bar svesna svojih sopstvenih nesposobnosti da sve te male i sitne stvari rešim. Završim. Što bar nisam toliko sposobna da muža ubedim da sve to završi. A zaklela sam se sebi da ću u novoj godini biti više kritičnija i oštrija. Ko mene uopšte šljivi šta sam se sebi zarekla kada sam sve porekla u istoj sekundi sakupljajući njihov nered po kući…

I dok sam tako na kolenima sakupljala igračke i klela sudbinu majku i sve ostale, sinula mi je ideja. Ja ću večeras da izadjem. Par poziva i već sam bila u taksiju. Nekako se osećam lakše. Restoran “Na ćošku“, na uglu Beogradske i Krunske. Oaza svega onoga što me smiruje. Ispunjuje. Hedonizam u svim mojim čulima. Prva dolazim. Ostatak ekipe polako pristiže, jedna po jedna ulazi sa osmehom sa ono još malo od novogodišnje frizure. Vino, kafa, cigarete, večera, muzika pa po koja i zaplače, onda se seti nečega onako pripita pa se zacereka kao blesava dok stiska noge da ne bude poplave. Pričaju o poslu, o karijerama. Ja ćutim. Ni glasa od mene. Skrećem vešto sa teme svaki put. Već se dižu stolice i konobar svira kraj. Teturavo silazimo niz stepenice ruku pod ruku. Poljubac za rastanak i taksi je tu. Evo bar nešto novo, smejem se.

Ujutru nisam mogla da se sastavim ni sa sama sa sobom a kamoli sa decom i kućom. Kafa i aspirin, jedan kafetin pa malo kasnije ranisan. Puštam TV i jutarnje prelistavanje. Svesna činjenice da ću se iznervirati, znojavo stiskam daljinski da promenim kanal ako samo neko kaže stopa nezaposlenosti je u padu.

I eto ga… Kojem padu! Kojem vražijem padu! Padnem ja svaki put na razgovoru za posao sa stolice, od blama i stida što sam tu gde jesam i spremna sam da prihvatim uslove od kojih se i sam poslodavac stidi. Kom padu!

Psujem i trujem vazduh tako pogrdnim rečima, da sam i samu sebe iznenadila repertoarom psovki. Ali ne mogu da dodjem sebi. Od istine koju svaki dan gledam u ogledalu kada se probudim, od neverice da stojim tu gde jesam i ništa ne mogu da uradim. Mučnina i kiselina, od one gorčine u ustima kada kažem da sam nezaposlena, sa pozamašnim brojem odlazaka na razgovor za posao i istim brojem odbijanja. Sve mi to dodje da stavim u CV kao jedno iskustvo više. Broj padanja i odbijanja.

U besu koji u meni tinja odavno, sakuplja se i smelost da pozovem mog prijatelja Zvonka. Njegova priča ide kao i svaka druga u našoj zemlji. Sa diplomom u ruci pa pravac u viljuškar u Rodi, pa sve do preleposti editorijala na Instagramu, fotografija koje mogu biti bez imalo skromnosti okačene na zid u galeriji, posebna su priča. Ali svakako za mene, on je dokaz da se sa malo hrabrosti i rizika, u borbi za sopstveni intelektualni i duševni spas, može raditi ono što voliš sa puno ljubavi i posvećenosti. A uz to i zaraditi. Verujete li da takvi entuzijasti još uvek postoje u današnje vreme? Ni ja, ali eto ima ih nekolicina.

Sutra u to i to vreme u taj i taj čas. Ponesi aparat i laptop. Krećemo dalje. Nema više, dosta mi je poniženja i sopstvenog ludila koji sebi ne priznajem. Radiću za 30 hiljada u tri smene, biću prislini član ove šugave partije, poješću svako da ne kažem šta, samo da me zaposle. Da ćutim kada se mora i ponizno klimam glavom. Na uvredu uzvratim sa hvala i nema na čemu. Da sebe ubedim da sam srećna što imam posao, dok plačem zaključana u kupatilu.

Sada će dosta vas da odmahne rukom sa konstatacijom, ćuti i radi kad moraš jer nemaš. Radiš jer moraš i nemaš izbora, ili radim što volim jer imam petlju? Idemo dalje.

Postavljamo stvari na svoje mesto. JustMelissa mora ozbiljno da zaživi, to je sve što ja imam u rukavu. Ili sajt ili Had zvana redakcija. Zvonko mi daje savete i razradjujemo plan kako dalje, fotografije već su spremne, tekstovi su tu. Ljudi će prepoznati to što imaš u sebi. Samo nastavi.

Sledećeg dana nešto ranije ujutru odlazim na razgovor sa Rokanom (Željkom). Jeste li znali da je on osmislio JustMelissu još 2011-te godine? Eto koliko godina mi je trebalo da dodjem do ovoga. Prosto me sramota.

U razgovoru sa njim dolazim do zaključka da sam nesigurnija nego što jesam. Rokana tako kritički nastrojen prema meni jer je perfekcionista koji iz svakoga želi da izvuče najbolje. Ali pohvali me tako ponekad, retko, to me svakako oduvek teralo da idem dalje. I on se slaže sa Zvonkom bar u jednoj stvari, ideš dalje Milice. Nema nazad.

U povratku kući svratim na čaj. U centru grada „Pijaca bar“. Štipa me toplota čaja po prstima. Ali ne odustajem. Malo nervozno duvam u čaj. I onda me obuzme lavina misli, kao roj komaraca. Šta je to drugačije danas nego što je bilo pre dva dana? Šta sam ostavila iza sebe, šta ponela sa sobom u 2019-u godinu? Jedno je sigurno, neću biti beskorisna poput lepog porcelana u gomili stakla. Retko korišćen, prašinom nakvašen. Važno da se ima ali nije za upotrebu. Skupa je ta njegova lepota… „Iskoristi me, upotrebi me!“, viče ona skrivena ja, probudjena vrelim čajem iz sna. Nije ovo za mene. Ovo nisam ja… Šta ja to radim! Uništavam se sopstvenim strahovima i nesigurnostima. Jer želim da se ljudima dopadnem, da im se svidim, da ih ne uvredim. A šta je to što ja želim? Da budem svoja, Drugačija, slobodna. Da se smejem.

Ostavljam čaj koji se već ohladio u mojoj ruci. Otvaram laptop. I evo, pišem.

Nije odustajanje moja stvar. Radim ovo jer neću više ikada da zbog bilo koga ili bilo čega pljunem na sebe. Zato imam petlju. Da priznam koliko volim sebe i spremno prihvatam rizik te ljubavi. Da radim ono što želim, što me ispunjava a ne ono što se od mene očekuje. I ne znam gde će se ova moja priča rizika završiti, ali znam da odustajanje od sebe same,

is not my cup of tea, my dear…